Прича о нафтној индустрији Србије дуга је и стара, а њени почеци сежу у време када људи заправо нису ни знали шта је нафта и како је искористити. Јер, записе и податке о првим бушотина на овим просторима данас ћемо, пре него у научној литератури, пронаћи у називима места познатим од давнина – у Пакленици, Смрдељу, Поганцу, Катрану, Уљанику… Зато је прича о развоју нафтне индустрије уједно и прича о развоју аутомобилизма, путне инфраструктуре, науке, технологије… и једно право мало историјско путовање у прошлост и историју наше земље.
Но, кренимо редом…
По бензин у – АПОТЕКУ и друге муке првих возача аутомобила
Иако је нафте на овим просторима било и у давној прошлости (први помен датира још из 1788. године када је бечки професор Винтерл утврдио да нафта постоји у Међумурју) њено масовније коришћење и прави, систематски развој, ипак су новијег датума.
Прво је то био петролеј. У Србији је почео да се користи крајем 19. века иако истина, у малим количинама и углавном за осветљење. Стизао је из Румуније док су у близини земље постојале две рафинерије – у Ријеци и Босанском Броду.
Развој индустрије „погурала“ је појава првих аутомобила почетком 20. века. Јер, за њих је био потребан бензин, а њега у Србији није било „ни за лек“. У ствари, за лек би се још можда и снашли – медицински бензин могао је да се ту и тамо купи у понекој апотеци, али напунити резервоар свог скупо плаћеног аутомобила ког је локално становништво пре гледало као аждају него као превозно средство – била је практично па немогућа мисија!
И тако су, крајње иронично, власници првих српских аутомобила, време више проводили обилазећи апотеке и купујући оно мало бензина који је у њима могао да се нађе, него уживајући у вожњи у својим скупим машинама.
Ипак, након ових скоро па комичних почетака, развој је кренуо… После Првог светског рата, Београд је добио прву бензинску пумпу. Налазила се код кафане „Топола”, на данашњем Тргу Николе Пашића. Са порастом броја возила на домаћим друмовима, расла је и потреба за нафтним дериватима, па су пумпе почеле да се отварају и на другим местима. Забележено је да је 1939. године у тадашњој Краљевини Југославији радило 156 јавних бензинских станица.
И друге гране нафтне индустрије почеле су да се брже развијају након 1918. године. Енглеско-холандска фирма „Шел“ отворила је 1926. рафинерију у Сиску и складиште у Београду, на Чукарици. Рафинерија у Босанском Броду од 1928. била је у власништву америчке компаније „Стандард Оил“ која ју је модернизовала и проширила. Пред почетак Другог светског рата почело се и са изградњом рафинерије у Смедереву која је, због доброг положаја овог града на Дунаву, требало да умањи и време и трошкове транспорта сировине која је набављана из Румуније.
Негде у то време било је и покушаја да се почне са истраживањима нафте и гаса на територији наше земље, али је, пословично, увек недостајало новца, а страни капитал није био заинтересован да улаже у ову област. Јер, и поред свих ових искорака, потрошња нафте и нафтиних деривата у Краљевини Југославији између два светска рата, била је веома мала – 1939. године износила је око 300 хиљада тона и и даље се углавном највише односила на петролеј за осветљење.
Прави, историјски развој ове индустрије уследио је тек након Другог светског рата…
У корак са светом
Четворогодишња ратна разарања од 1941. до 1945. имала су страшне последице по читаву земљу, па и по мрежу складишта и бензинских станица. Истраживања кажу да је, само у Србији, било уништено око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтиних деривата.
Управо из те, крајње незавидне ситуације, кренуо је развој који ће тадашњу Југославију убрзо довести раме уз раме са светом. Већ 1945. основано је прво домаће предузеће за промет нафте и нафтних деривата. Оно је имало два основна задатка – да организује снабдевање привреде која се обнављала из рушевина и ради на модернизацији постојеће дистрибутивне мреже и изградњи нове. Прве две године постојања звало се Петролејско предузеће општедржавног значаја „Југопетрол“, а од 1947. име је променило у Трговачко предузеће за промет нафте и нафтиних деривата „Југопетрол“ Београд. У историју је ушло и као прва фирма у Југославији регистрована за послове спољне трговине.
За оне који воле бројке ваља поменути још и ово – ово предузеће почело је рад са основним средствима од око 17 милиона динара, обртним средствима око 28 милиона динара, 180 запослених и само девет бензинских станица које су се све налазиле у Београду.
Али ентузијазма није мањкало! У овом периоду држава почиње да издваја средства за истраживање и инвестиције у нафтној индустрији, као и за школовање кадра. Већ 1949. са радом почиње и Предузеће за истраживање и производњу нафте, претеча једне од најзначајнијих и најдуговечнијих компанија у Србији – Нафтне индустрије Србије, или популарног НИС-а!
Задатак овог предузећа био је да у источном делу Панонског басена открије „црно злато“. Само пет месеци након оснивања, пронађено је прво лежиште природног гаса у Србији – на територији насеља Велика Греда, у општини Пландиште у Јужнобанатском округу.
И остало је – историја!
Наставиће се…
Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“
