6 разлога да посетите Делиблатску пешчару

Пре но лето пристигне и календарски и велика звезда ужари, одлучисмо мало да пустаримо. У предео које је големо Панонско море запљускивало, у прадавна времена нека. А онда је наједном пресахнуло и своје дно препустило другоме на газдовање. Како ли се њиме природа поиграла, какве ли је крајолике разиграла и које нам је драгуље подарила? Хитамо да откријемо. Из престонице, најбржи пут води преко Панчева.

Зашто посетити Делиблатску пешчару

1. Јер су Загајичка брда одмор за чула

До притајеног банатског кутка стижемо преко Алибунара и села Избишта. Возимо земљаним, тачније пешчарским путем кроз шаролике засаде кукуруза, пшенице и сунцокрета. “Добро је да киша није падала пар дана. Тада не помажу ни четири вуче. Морали бисмо пешака”, искусно нам саопштава наш добри домаћин, чувар Специјалног резервата природе “Делиблатска пешчара”, чије ободе ходимо. Долазимо до обелиска, највише тачке овог нестварног предела. Својеврсни видиковац. Са једне стране поглед се пружа на големе, савремене ветрењаче које се лагано разбуђују. У позадини усамљени комад планине. Знамо да су се подно њега скућили романтични Вршац и издашно виногорје. На другој страни, неочекивани крајолик. Израња однекуд из једноличне равнице. Валовита, зелена брдашца. “Бејаху пешчане дине”, појашњењем чувар прекида наше одушевљење. Простиру се унедоглед…тамо негде до силовитог Дунава, додаје.

Усталасани травнати тепих, тек покошен. Била би потребна читава војска косача да га потшиша, помислисмо на трен, али убрзо схватамо да је то још чаробњаштво природе. Тако им наменила. Баршунасти саг проткан је шумовитим украсима. Поједина стабла, махом патуљаста, расту усправно, поједина, на падинама брдашаца, укосо. Као да своје руке пружају сродницима преко удолина које их раздвајају. Можда се додирну, једном. Каква питомина. Природа порађала, неукротива кошава вајала. Никада не тражећи награде нити медаље, тек поштовање. Има га, за сада. Ненасељено људима, чисто, нетакнуто. Бајковито.

Од обелиска се пружа неколико стазица. Отисните се пешке или бициклом и уживајте. Само се чувајте осица, малих, мајушних, које боцкају и пецкају као велике. Да ли их привлачи парфем или одећа јарких боја…нисмо докучили, али су нам биле упорни сапутник.

2. Јер је Делиблатска пешчара европска Сахара

Надимак једном наденут остаде до данас. Да ли банатска низија уистину сличи пустињским пределима, сазнаћемо ускоро. Идемо преко села Шушаре. На улазу, здање повисоко за шор, а црква није. Пре више од столећа, ископан је бунар и у погон пуштена ветрењача за испумпавање воде. Осмислио је нико други до Ајфелов пројектни биро. Иако би могла бити тек макета заштитног знака Париза, свакако треба застати и промотрити је.

Из села скрећемо на пешчани пут омеђен бујним растињем и дрвећем. Излазимо на чистину одакле се оком грли разнолики пејзаж. Одважнији се успињу на осматрачницу. Поглед пуца на златаста и зелена поља испресецана разноликим биљкама и стаблима. Вредело је пентрање сваког степеника. Од пустиње ни трага. Куд ли се дену, љубопитљиво погледасмо чувара. Сазнајемо да је збиља некада постојала. Настала је давно, не зна се тачно када, а касније је кошава обликовала изражени дински предео, надморских висина између 70 и 200 метара. Управо овај силовити, неукротиви ветар са Карпата развејавао је песак нашироко. Да би му се некако супротставила, владарка хабзбуршких поседа Марија Терезија почела је пошумљавање. “Срби су спасли Европу”, шеретски наглашава наш вицкасти домаћин. “А ко би други”?, радо прихватамо шалу и заједнички присвајамо све заслуге за данашњи бујни изглед некадашње пустаре.

Највећа је европска пешчара. Простире се на око 35.000 хектара, у правцу југоисток-северозапад. Временске прилике, песковито тло и одсуство површинских водотокова изнедрили су особене животне заједнице. Ниче више од 900 врста и подврста биљчица. Једино је станиште банатског божура, коме друштво праве и друге ретке сорте попут степског божура, панчићевог пелена, шерпата, пешчарског смиља, и клека, јединог самониклог четинара Панонске низије. Уз њих господаре багрем и бор. У разноврсној вегетацији дом су пронашли пустињски мрав, мрављи лав, банатски соко, степски скочимиш, текуница, слепо куче, и степски твор. Један је од најважнијих центара биодиверзитета у Европи и најзначајније степско подручје наше домовине, али и међународно значајно станиште птица.

Лабудово окно, које обухвата делове Дунава и приобаља на јужном ободу равнице, је 2007. године уписано на Рамсарски списак заштићених мочварних подручја. У ритовима и на адицама моћног Дунава, дуж обала влажних ливада и степских пашњака, међу белим и жутим локвањима, орхидејама, и миришљавим трскама (иђироту), срећу се многе птице мочварнице. Уједно је и најважније зимовалиште водених птица у Србији и гнездилиште бројних угрожених врста. Наврате каткад и изузетно ретке грабљивице попут орла белорепана и црног му сабрата. Годишње се скупи око 40.000 јединки. Какво јато!

У СРП “Делиблатска пешчара” може се ући са разних страна. Најпознатије полазно одредиште је код Школско-рекреативног центра „Чардак“, неколико километра од села Делиблата. Поред спортских и пратећих садржаја може се ноћити и обедовати. Одатле полази неколико добро обележених стаза са видиковцима и одмориштима. Овде се добијају сва потребна упутства и савети за делиблатску пустоловину. Нека буде узбудљива и безбедна.

3. Јер су Белоцркванска језера бисерна ниска Баната

Песак се најбоље спира водом. После око сата вожње стижемо до једног од бисера огрлице Баната како свом језерском богатству тепа овдашњи народ. Има их седам. Вештачка су. Настала су почетком прошлог века ископавањем шљунка. Данас су бег од асфалта, спас од врелине и најважнија атракција околине. Најпосећеније је Градско, а ништа мање омиљена излетницима су и Врачевгајско, Шаранско и Шљункара, док су остала три “дивља” и походе их углавном рониоци и страствени пецароши.

На Градском, које смо посетили, сезона још није почела званично. Свега неколико купача и малишана затичемо у језеру. Чека се да из клупа истрче школарци и окупирају и завеселе ову водену оазу. Лепо је сређено – бетонска и шљунковита плажа, базен за ватерполо, скакаонице, угоститељски објекти, тоалети, тушеви, тезгице са разним дрангулијама. Могу се изнајмити сунцобрани, лежаљке и педалине, а постоје и школа пливања и роњења. Пешачка и трим стаза које се протежу око целог језера су осветљене, те се може ходати и тренирати и ноћу. На располагању су бунгалови, ауто-камп и апартманско насеље. Ето предлога за летовање или бар викендовање.

4. Јер је Девојачки бунар излетиште у ком ћете наћи мир

Названо је у част девојкама које су воду захватале из дубина и разносиле вредним радницима који су пошумљавали пешчару пре 200 година. Тако вели натпис на бунару, једном од осам који су ископани пре почетка обрачуна са песком и подизања заштитног појаса. А како су бунари тада били и место љубавних уздаха, још је неколико предања о називу насеља. Уплетена је и љубав, наравно.

Излетиште, недалеко од Банатског Карловца, сјајно је сређено, са неколико угоститељских објеката, тереном за одбојку на песку и игралиштем за малишане.

Изграђена је и црквица брвнара посвећена Огњеној Марији. Зелено, у дрвећу и цвећу, прилично чисто. Одавде можете одлутати у дуге шетње и вожњу бициклом дубоко у шуму. Одмарајте, дишите, ходајте, уживајте, и држите се исписане молбе као заповести: За собом “не остави ништа, осим отисака стопала” у песку.

5. Јер са G-Drive горивом можете и у пустињу

Осим природних лепота које се трудимо да чувамо свакодневно, тако водимо рачуна и о нашем аутомобилу, сипајући што квалитетније гориво.

Каже нам пријатни точилац на бензинској станици да G-Drive 100 гориво помаже раду мотора и да ће се наш аутомобил боље показати и на изазовном путу попут овог. G-Drive сипамо јер стручњаке питамо. Па идемо даље, да испробамо гурмански опус овог краја и кренемо кући на пут сабирања утисака.

6. Јер се у „Плавој дами“ једе мушки

Скитња пешчаром и околином пуна је усхићења, али и прилично заморна. У смирај дана сустиже нас глад. Најближи је ресторан Плава дама, преко пута фудбалског терена, правог правцатог. Додуше, без трибина. Тренутно нема надметања. У башти, камена фонтаница. Уместо срчаног навијања, слушаћемо жубор воде. Пријаће. Избор подугачак, али стандардни, месни. Бирамо пилеће крокете, Карађорђеву шницлу и вешалицу. Иако нема велике гужве, почекасмо. Али, искупише се домаћини. Месо свеже и укусно, вешто спремљено, немасно. Порције за две даме бар, изазов и за Пере ждере. Борбу са тањиром изгубисмо, али гозбу добише куце које се около врзмају умиљато, али ненаметљиво. Сјајан завршетак банатског сафарија. Сви, па и малени чупавци, задовољни и подмирени.