Pre no leto pristigne i kalendarski i velika zvezda užari, odlučismo malo da pustarimo. U predeo koje je golemo Panonsko more zapljuskivalo, u pradavna vremena neka. A onda je najednom presahnulo i svoje dno prepustilo drugome na gazdovanje. Kako li se njime priroda poigrala, kakve li je krajolike razigrala i koje nam je dragulje podarila? Hitamo da otkrijemo. Iz prestonice, najbrži put vodi preko Pančeva.
Zašto posetiti Deliblatsku peščaru
1. Jer su Zagajička brda odmor za čula
Do pritajenog banatskog kutka stižemo preko Alibunara i sela Izbišta. Vozimo zemljanim, tačnije peščarskim putem kroz šarolike zasade kukuruza, pšenice i suncokreta. “Dobro je da kiša nije padala par dana. Tada ne pomažu ni četiri vuče. Morali bismo pešaka”, iskusno nam saopštava naš dobri domaćin, čuvar Specijalnog rezervata prirode “Deliblatska peščara”, čije obode hodimo. Dolazimo do obeliska, najviše tačke ovog nestvarnog predela. Svojevrsni vidikovac. Sa jedne strane pogled se pruža na goleme, savremene vetrenjače koje se lagano razbuđuju. U pozadini usamljeni komad planine. Znamo da su se podno njega skućili romantični Vršac i izdašno vinogorje. Na drugoj strani, neočekivani krajolik. Izranja odnekud iz jednolične ravnice. Valovita, zelena brdašca. “Bejahu peščane dine”, pojašnjenjem čuvar prekida naše oduševljenje. Prostiru se unedogled…tamo negde do silovitog Dunava, dodaje.
Ustalasani travnati tepih, tek pokošen. Bila bi potrebna čitava vojska kosača da ga potšiša, pomislismo na tren, ali ubrzo shvatamo da je to još čarobnjaštvo prirode. Tako im namenila. Baršunasti sag protkan je šumovitim ukrasima. Pojedina stabla, mahom patuljasta, rastu uspravno, pojedina, na padinama brdašaca, ukoso. Kao da svoje ruke pružaju srodnicima preko udolina koje ih razdvajaju. Možda se dodirnu, jednom. Kakva pitomina. Priroda porađala, neukrotiva košava vajala. Nikada ne tražeći nagrade niti medalje, tek poštovanje. Ima ga, za sada. Nenaseljeno ljudima, čisto, netaknuto. Bajkovito.
Od obeliska se pruža nekoliko stazica. Otisnite se peške ili biciklom i uživajte. Samo se čuvajte osica, malih, majušnih, koje bockaju i peckaju kao velike. Da li ih privlači parfem ili odeća jarkih boja…nismo dokučili, ali su nam bile uporni saputnik.
2. Jer je Deliblatska peščara evropska Sahara
Nadimak jednom nadenut ostade do danas. Da li banatska nizija uistinu sliči pustinjskim predelima, saznaćemo uskoro. Idemo preko sela Šušare. Na ulazu, zdanje povisoko za šor, a crkva nije. Pre više od stoleća, iskopan je bunar i u pogon puštena vetrenjača za ispumpavanje vode. Osmislio je niko drugi do Ajfelov projektni biro. Iako bi mogla biti tek maketa zaštitnog znaka Pariza, svakako treba zastati i promotriti je.
Iz sela skrećemo na peščani put omeđen bujnim rastinjem i drvećem. Izlazimo na čistinu odakle se okom grli raznoliki pejzaž. Odvažniji se uspinju na osmatračnicu. Pogled puca na zlatasta i zelena polja ispresecana raznolikim biljkama i stablima. Vredelo je pentranje svakog stepenika. Od pustinje ni traga. Kud li se denu, ljubopitljivo pogledasmo čuvara. Saznajemo da je zbilja nekada postojala. Nastala je davno, ne zna se tačno kada, a kasnije je košava oblikovala izraženi dinski predeo, nadmorskih visina između 70 i 200 metara. Upravo ovaj siloviti, neukrotivi vetar sa Karpata razvejavao je pesak naširoko. Da bi mu se nekako suprotstavila, vladarka habzburških poseda Marija Terezija počela je pošumljavanje. “Srbi su spasli Evropu”, šeretski naglašava naš vickasti domaćin. “A ko bi drugi”?, rado prihvatamo šalu i zajednički prisvajamo sve zasluge za današnji bujni izgled nekadašnje pustare.
Najveća je evropska peščara. Prostire se na oko 35.000 hektara, u pravcu jugoistok-severozapad. Vremenske prilike, peskovito tlo i odsustvo površinskih vodotokova iznedrili su osobene životne zajednice. Niče više od 900 vrsta i podvrsta biljčica. Jedino je stanište banatskog božura, kome društvo prave i druge retke sorte poput stepskog božura, pančićevog pelena, šerpata, peščarskog smilja, i kleka, jedinog samoniklog četinara Panonske nizije. Uz njih gospodare bagrem i bor. U raznovrsnoj vegetaciji dom su pronašli pustinjski mrav, mravlji lav, banatski soko, stepski skočimiš, tekunica, slepo kuče, i stepski tvor. Jedan je od najvažnijih centara biodiverziteta u Evropi i najznačajnije stepsko područje naše domovine, ali i međunarodno značajno stanište ptica.
Labudovo okno, koje obuhvata delove Dunava i priobalja na južnom obodu ravnice, je 2007. godine upisano na Ramsarski spisak zaštićenih močvarnih područja. U ritovima i na adicama moćnog Dunava, duž obala vlažnih livada i stepskih pašnjaka, među belim i žutim lokvanjima, orhidejama, i mirišljavim trskama (iđirotu), sreću se mnoge ptice močvarnice. Ujedno je i najvažnije zimovalište vodenih ptica u Srbiji i gnezdilište brojnih ugroženih vrsta. Navrate katkad i izuzetno retke grabljivice poput orla belorepana i crnog mu sabrata. Godišnje se skupi oko 40.000 jedinki. Kakvo jato!
U SRP “Deliblatska peščara” može se ući sa raznih strana. Najpoznatije polazno odredište je kod Školsko-rekreativnog centra „Čardak“, nekoliko kilometra od sela Deliblata. Pored sportskih i pratećih sadržaja može se noćiti i obedovati. Odatle polazi nekoliko dobro obeleženih staza sa vidikovcima i odmorištima. Ovde se dobijaju sva potrebna uputstva i saveti za deliblatsku pustolovinu. Neka bude uzbudljiva i bezbedna.
