Није Бачка сва равница. Негде се ускомешала, благо. Брежуљак изродила. Да узбурка једноликост крајолика. Надмоћа поља равна. Подно њега ходи река. Тече, не само стиховима Стевана Раичковића, већ „дубоко кроз живот“ песника, а биће и многих других. Какав ли су спој? Сазнаћемо убрзо.
Зашто посетити реку Тису и Тителски брег
1. Јер је Тиса река љубави
Превали велике путе пре но што запљусне Србију, где воде своје дарује Дунаву. Најдужа му је притока. Дели Бачку и Банат. Једина је река у Еворпи која „цвета“. У свету има усамљеног парњака, Јангце у Кини. Тиски цвет, обично у јуну, изрони из муља на слободу да продужи врсту у романтичном плесу без премца. За љубав живот даје. Векује само дан. А када негде изумре, ту се не појављује никада више. „Тиски цвет је показатељ колико је река чиста“, вели наш капетан док нас укрцава на лађу.
Пловима низводно, ка ушћу у плави горостас. „Лагано, не волим да журим“, наговештава дугу пловидбу кормилар и почиње причу о тајнама, како вели, брзе реке, дубље од Дунава. Слушамо га нетремице и посматрамо кампере који су уз обале поставили шаторе. Шћућурили се у дебелом хладу и пецају. Нечујно. Попут зеленкасте воде и прилично бујне околне природе. Мирно, тихо, опуштајуће. Тек се која птичица некад огласи. Кад нас ођедном тргну продоран звук. Умало не попадасмо у воду. Иде грдосија. Упозорава малене да јој се склоне са пута. Утекосмо на време и опстасмо на водама које заталаса. Проналази парченце хлада близу обале и стаје. „Упржило је баш, да се мало освежимо“, предлаже, извлачећи из кабине ручни фрижидер. Искусан је он тиски вук. Унутра водица, пиво и, на наше изненађење, G-Drive ледене кафе у лименци. Знао је са ким путује. Бира latte, уз шеретску опаску: „Рано је за пивце“. Ми узесмо cappuccino и espresso. Хладне и довољно „јаке“ да нас већ малко ошамућене сунцем раздрмају за даљу вожњу.
Узводно од моста који спаја Банат и Бачку, прилично другачија атмосфера. Живо и раздрагано, бучније. Начичкане кућице на баржама, поједине склепане, има и нових, модерних, неколико кафића, и прегршт барки, махом скромних. Ту је и бродић Там-тат који крстари на три реке и два ушћа. Породице се возикају чамцима и педалинама, млађани скачу и лудују, а малишани се брчкају. Аласи углавном укотвљени стрпљиво чекају да риба загризе, љубитељи уживања мирно плове, а прозуји и понеки скутер и глисер. Сви се знају, машу, довикују, затрубе сиреном у знак поздрава. Ето, такав је живот на Тиси у Тителу.
2. Јер је Тителски брег бачки самац
У равници, и брежуљак може висина бити. Тако је Бачкој Тителски брег, који се уздиже до 130 метара, ништа мање од планине. „Кад се попнеш на врх, зна у ушима да зазуји“, шале се Бачвани на рачун своје земље ко’ тепсије. Протеже се око 17 километара у међуречју Дунава и Тисе, између Мошорина, Лока, Вилова, Титела, и реке Тисе. Два су гледишта о постанку висоравни. Једни сматрају да је настала навејавањем леса, а други да је откинута од Фрушке горе. Какогод, слови за најзанимљивију лесну зараван у средњој Европи. Носи надимак Сведок брдо. Чува безброј тајни о климатским и променама животне средине које су се дешавале стотинама хиљадама година. Данас је специјални резерват природе. Станиште је око 630 биљних врста, од којих су значајне типично степске. Забележено је више од 140 врста птица, међу њима и 100 гнездарица. Овде станују и кукумавка и пчеларица, једна од најшаренијих птичица Европе, док им стражу држе орао белорепан и степски соко. Има и водоземаца, гмизаваца, сова ушара, и текуница. Једну спазисмо код чувеног старог бунара са великим појилима, на пропланку подно брега. Нисмо проверавали, али кажу да старина још ради. Тврдњу поткрепљује крдо кравица које уоколо безбрижну пасу. И овде круже предања о големом благу закопаном ту негде. Наравно, припадало је вођи Хуна, Атили, који је, верује се, сахрањен подно брега, у загрљају Тисе и Дунава. Али није ово једини крај у Војводини где мештани тврде да је гроб Бича Божјег баш ту негде у њиховом атару. Према историјским изворима јесте скончао у Панонији, али да ли је покопан и где, или га је ипак Тиса ондела некуда већ, остаће тајна завека, вероватно.
3. Јер је Тител љупка варош
Удомио се лепо. У срцу Војводине, дуж десне обале Тисе, меркајући место где јој Бегеј своје воде даје, на јужним обронцима Тителског брега. На подручју града било је насеобина још у праисторији. Најстарији помен имена је у угарским повељама у другој половини XI века. Пошто је угостио Дачане, Келте, Хуне, Римљане, Угаре… у српске руке је први пут па почетком XV века, а коначно после Великог рата.
Данас је Тител опуштена, мирна и гостопримљива варош. Има неколико занимљивих објеката – стражара из XVIII века, некадашњи арсенал за шајке, касарна Шајкашког батаљона, и две цркве, римокатоличка и српска православна, обе посвећене успењу Богородице и грађене исте године, 1811. Занимљиво.
Врео је дан, тек понека душа на улици, остали мора да су на Тиси и градском купалишту. Уређена избетонирана плажа са сунцобранима од трске, зеленом површином са дечјим игралиштем, и спортским теренима. Главна улица, истоименог назива, креће од плаже. Први део је калдрмисан, омеђен дрвећем иза којих се прикривају већином приватне куће, неке прилично занимљивих фасада, неке малко оронуле. Ту је и тргић са фонтаном и кафићем. Ходамо даље. Чини се да се улица протеже унедоглед. Коначно стижемо до родне куће Милеве Марић. Позамашна, са великом дрвеном капијом и рељефима на фасади. Одражава богатство њене породице. Иако у њој није дуго живела, данас обележја никаквог нема. Према наводима медија, садашњи власници су одбили да се на кућу стави спомен-плоча. Затим је одлучено, опет према писању медија, да се њена биста постави преко пута у паркићу, иначе прилично запуштеном, како би Милева гледала на родни дом. Нисмо је пронашли. Можда нисмо довољно пажљиво тражили, али, ако постоји, свакако би требало да је на видном, истакнутом месту. Тек тад смо разумели зачуђујуће погледе и одмахивање главом неколико мештана које смо приупитали за Милевину бисту. Неправедно смо их у себи оптуживали да не знају за своју славну суграђанку, која ни за живота, а ни данас не ужива заслужену славу и поштовање. У граду, њено име носи само Средња техничка школа. А могао је Тител бити град Милеве, једне од најпаметнијих дама XX века. Нажалост, није.
