Посета Косовској Митровици

Косовска Митровица је за многе најсветији комад српске земље. Свакако је дом највеличанственијим православним храмовима.

После административног прелаза возимо уз обалу језера Газивода. Подсећа на Златарско. Смарагдних тонова, ушушкано у бујном зеленилу. Одише смиреношћу.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА ЈЕ ДРЕВНИ ГРАД

На простору града нађене су статуе и жртвеници из II и III века. Први пут се спомиње у средњевековним списима. Име Митровица потиче из XIV века по цркви Светог Димитрија Солунског, коју је краљ Милутин даровао својој задужбини манастиру Бањској. Након Првог балканског рата улази у састав Краљевине Србије.

Скућила се на северу Косовске котлине, на скоро планинској надморској висини, на рубу Динарских планина, омеђена обронцима Голије, Копаоника и Рогозне. Издалека северни део Косовске Митровице делује као брдско упориште. Као да ју је неко гонио и сатеривао, па кад се брдовите залеђине докопала, укопала се и не одступа. Даље нема куд. Улице и данас прилично уске, махом под нагибом, стамбене зграде старе, многе оронулих фасада, здања углавном запостављена. Разумљиво, има се много пречих брига.

На главном тргу је споменик цару Лазару, висине седам и по метара. У једној руци држи мач, другом показује ка Газиместану. Откривен је на Видовдан 2016. године. Поред је биста дипломате и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербине, који је на издисају рекао да је „прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије“. Подлегао је рани од турског метка 1903. године. На постољу споменика исписане су речи академика Владимира Ћоровића „Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку“. Даље ка Ибру, простире се пешачка улица подно српских тробојки развијених између зграда. Истакнуте су посвуда – на стубовима, терасама, излозима… На шеталишту је приличан број  угоститељских објеката. Крцати. Много је младих и дечице. Возе бицикл, трчкарају, шутирају и добацују се лоптом.

На крају шеталишта скулптура Косовски божур, у спомен браћи Милић, тројици јунака који животе дадоше за одбрану отаџбине. У близини, на самој обали је споменик погинулим у скоријим ратним сукобима. На врху је слика Белог анђела. Осим сећања на страдале, истини за вољу, нема много сачуваних културних и историјских здања. Поједина су остала преко реке. Стижемо и до Ибра, а затим и до цркве Светог Саве у јужном делу Митровице.

ПОСЕТА ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ИЗАЗИВА ДУБОКА ОСЕЋАЊА

Испред је стражарска кућица. Најављени смо, па нам полицајац дозвољава улазак. Дочекује нас отац Ненад. Видно радостан. Не долазе му гости често. Верници углавном за празнике. „Све их је више. Долазе некад и странци“, каже озареног лица отац, јер свако ко крочи вреди хиљаде душа. Показује нам порту.

Градња храма почела је 1896. а завршена је тек 1921. Зидан је у српско-византијском стилу, од камена. Имао је велелепни иконостас са позлатом. Спомеником културе проглашен је 2000. Четири године касније, у мартовском погрому спаљен је и опљачкан. Звоно је скинуто. До данас није постављено. После немилих догађаја, дуго је био депонија и згариште, тужно се присећа отац Ненад док нам показује сат са звонаре избушен мецима. Уводи нас у тешком муком обновљену цркву. Уски, дугуљасти прозори допуштају зрацима светлости да је обасјавају. Зидови бели, неживописани, уместо иконостаса поређане иконе. Све су дарови појединаца и других православних храмова у земљи и иностранству. Много је још посла, али је богомоља заживела.

Тешка срца одлазимо. Отац зове децу да нас поздраве. Из парохијског дома, још потпуно необновљеног, излази пет дечкића. Љубазно и помало стидљиво нам желе добар дан. Отац их сваког дана вози у школу у Северну Митровицу. Једина су српска породица у јужном делу града. Пуки останак зарад будућег опстанка некада је најхрабрији чин.

СВУДА ПОСТОЈЕ ПОСЕБНА МЕСТА ЗА ПРЕДАХ

Враћамо се у северни део. Потребно нам је освежење, а и предах. Што због подуже шетње, што због утисака из цркве Светог Саве. Али не у гужви кафића, већ малко да се осамимо. Седамо на клупу код споменика “Косовски божур”. Симболично. Свако у својим мислима пијуцка Јазак водицу. Верни је наш пратилац на свим путовањима, па смо је понели и на ово посебно. Испијамо последње капи из флашице и већ смо крепки и орни за даљу шетњу. Чуда чине минералчићи природне изворске воде.

СПОМЕНИК РУДАРИМА СЕ ВИДИ ИЗДАЛЕКА

Уским уличицама пењемо се ка узвишењу и стижемо до пољане где је дечје игралиште и недовршени објекат, вероватно спортски. На највишој стени оближњег брда, уздиже се крст. Под зрацима сунца чини се златан. Обасјава околину. На другој страни назиру се обриси остатака средњевековног Звечанског града на врху угашене вулканске купе. Тамо је живот окончао Стефан Дечански.

Стазицом кроз четинарски шумарак долазимо до монументалног каменог остварења, високог око 20 метара. Подигнут је 1973. у част погинулим партизанима албанске и српске националности у Другом светском рату. На два конусна стуба положена је структура слична кориту. По једном тумачењу, стубови представљају два народа Косова, а корито њихово јединство током ослободилачке борбе. Према другом, приказ је рудничког вагонета. У гробници почивају кости палих рудара.

Који корак даље је видиковац са којег се поглед пружа на Митровицу, целу. Истиче се црква Светог Димитрија, на пропланку подно платформе. Место је пажљиво бирано, да се види одасвуд. Новије је здање, с почетка XXI века. Освештана је на Митровдан 2005. године.

КОД СЕЈДЕ ЈЕ МЕСО ЋУФТАСТИЧНО

Без имало размишљања на обедовање идемо код Сејде. Традиција дуга скоро шездесет лета. Домаћин нас дочекује несвакидашње срдачно. Свако из централне Србије је посебни гост. У понуди само ћуфтице. Али, не оне добро нам знане у парадајз сосу, већ роштиљске. Узимају се на комад и служе уз вруће лепињице и салату по избору. Нешто између ћевапа и пљескавице, како по величини, тако и по саставу. Укусом, пак, штогод другачије. Сочније и сласније. Јединствене. Е па драги Новопазарци, имате конкуренцију. Оштру, најжешћу. Да нас којим случајем именују у кулинарски жири, злато бисмо поделили, братски. Домаћин, који нам упркос великој гужви, посвећује пажњу, не дозвољава да платимо. „Дошли сте у домаћинску кућу. У домаћински град“, казује поносито. Негодујемо, али узалуд. Не попушта. Захваљујемо од срца. Осећања помешаних, дубоких, снажних напуштамо нашу Митровицу. Град домаћина, ал’ понајпре град свакодневних јунака.