6 разлога да посетите Аранђеловац

У Србији свуда можеш поћи, ал’ на крају Шумадији мораш доћи. Разлога је прегршт. Један је свакако познато лечилиште, град назван по арханђелу. Крај виноградара, Милоша и Карађорђа, и устаника који пре више од два века кренуше у љути и дуги бој за ослобођење земље и рода.

ЈЕР ЈЕ АРАНЂЕЛОВАЦ ГРАД АРХАНЂЕЛА

Смештен је у подножју планина Букуље и Венчца. Име му надену књаз Милош Обреновић. Наиме, за време своје друге владавине, одлучио је да у тадашњој варошици Врбици изгради цркву и посвети је Светом арханђелу Гаврилу, по ком је местаце преименовано у Аранђеловац 1859. године. Према предању, цркву је посветио овом анђелу у знак покајања због убиства Карађорђа, које је извршено на дан прославе другог Сабора Светог арханђела Гаврила, 26. јула. Градња богомоље на брдашцету Поровцу, од камена са оближњег брда Кљештевице, почела је 1860. године. После Милошеве смрти, цркву је довршио син му, кнез Михаило. Није живописана, али је краси велелепни иконостас, рад познатог сликара Николе Маринковића, надахнут сабратом у Саборној цркви у Београду.

У самом граду налази се и надаљеко чувена Буковичка бања. Кисела вода благотворних својстава одвајкада је крепила многе, па и знаменитог српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Често је у њој боравио и Милош, а када није био ту, вода му је допремана на двор. Данас се лековите минералне воде користе за лечење многих болести. Болнички центар смештен је у најлепшем делу града, у Парку Буковичке бање.

Простире се на око 22 хектара. Дрвореди, зеленило, цветњаци, клупице за одмор, шарено, живо, умирујуће. Оплемењен је збирком вајарских остварења, те представља и својеобразни музеј скулптура под ведрим небом. И данас се горопади и са висина шепури платан, који је 1867. године засадио лично кнез Михаило. При парку је чувено Старо здање. Сигурно најимпресивнија грађевина у Аранђеловцу чија градња је почела 1865. године. Служила је као летњиковац династије Обреновића. Већ дуго је потпуно запуштено. Уместо да вероватно најлепши пример српског романтизма поносито сведочи о слави и лепоти града у време Обреновића, данас је, нажалост, ругло овог велелепног и садржајног парка.

ЈЕР НАРОДНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ РЕТКЕ АРХЕОЛОШКЕ НАЛАЗЕ

Ван центра, у тихом крају, сместио се у наменски грађеном здању које се ослања на традицију народног градитељства Шумадије. На улазу нас дочекује слика цара Душана. Већ нам се машта разиграва. Убрзо сазнајемо да је главна тренутна поставка у партеру названа Дворине, на северу српског царства. Посвећена је археолошком локалитету подно Венчца. Откривени су остаци цркве, грађевине за коју се тренутно сматра да је била двор последњег српског деспота Павла Бакића, и бројне некрополе. Велика црква из средине XIV века, грађена је у српско-византијском стилу. На основу зидног сликарства и архитектуре, сигурно је владарска. А с обзиром на време градње, готово извесно је да је задужбинар био цар Стефан Душан. Изложени су фрагменти фресака, покретни археолошки налази, као и мапа локалитета и предлози пројекта заштитне конструкције на самом локалитету.

У другој просторији партера приказане су народне ношње, покућство и оружје који сведоче о прошлости града, а на галерији су постављена остварења савремене уметничке керамике.

Тренутна поставка посвећена Двори-нама, која ће потрајати, изузетно је занимљива, поготово поштоваоцима националне историје. Биће да се странице српског средњег века још исписују, увелико.

ЈЕР ЈЕ ОРАШАЦ КОЛЕВКА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

„…Потресе се земља од истока
да се Србљи на оружје дижу…
јер је крвца из земље проврела,
зема̀н дошо ваља војевати…”

Исклесано је у мермеру на спомен-чесми у Марићевића јаругу, где је 15. фебруара 1804. године подигнут Први српски устанак. Ту се јунаци заклеше: „…бићемо се, море, до једнога”. И би тако. Иако је народна буна сломљена после више од девет и по година љутога боја, поставила је снажне темеље за потпуно ослобођење од Османлија и стварање модерне српске државе. Народ Србије се својим ратницима одужио уређењем спомен-подручја названог Знаменито место Орашац.

Изнад славне јаруге су црква Вазнесења Господњег, подигнута крајем шездесетих година XIX века, коју краси иконостас, изузетне уметничке вредности, дело тада угледног сликара Стеве Тодоровића. До ње је Музеј Првог српског устанка. Представљена је Србија пре устанка, велике битке, организација војске и власти, просвета и школство устаничког периода, као и војни слом. Посебно занимљиви су реконструкције крста проте Атанасија буковичког и Карађорђеве заставе, као и допис Милошу Обреновићу из 1813. године који је Црни Ђорђе своје-ручно потписао. Овај примерак је изузетно значајан јер је Карађорђе био неписмен. Ход кроз бурну и мучну, али славну историју, и поносито сећање на јуначке претке који нам подарише наше парче неба.

Спомен-школа Први српски устанак подигнута је поводом 130-годишњице народне буне, од обрађених гранитних блокова. Ово монументално здање и данас је пуно ђака. Чува их, нико други до велики вожд Карађорђе. Извајан у белом венчачком мермеру, надзире околину са око три и по метра висине. Са зелене површине испред школе стражари, и држи вечни час о јунаштву и слободи, која цену нема.

ЈЕР ЈЕ ПЕЋИНА РИСОВАЧА ПУТОВАЊЕ У ТАЈАНСТВЕНУ ПРОШЛОСТ

На десној обали речице Кубршнице, уздиже се брдо Рисовача. А у њему пећина. Откривена је сасвим случајно, приликом урушавања каменолома. Испоставило се да је значајно археолошко и палеонтолошко налазиште. Осим пећинских украса, пронађено је стотине фосилних остатака разних животињских врста, међу којима су пећински медвед, мамут, рунасти носорог, бизон, и пећински лав. Пронађене су и камене и коштане алатке, што потврђује да је у средњем раздобљу старијег каменог доба била станиште ловаца неандерталаца.

Узбудљиво путовање кроз дискретно осветљене тунеле и дворане разних облика и боја. У једној је постављен калцификатор који показује како се стварају пећински украси, сталактити и сталагмити. Ипак, најуpeчатљивији детаљ је свакако такозвани човечуљак, кога је природа вајала вероватно хиљадама, а биће и милионима година.

Природно је добро од изузетног значаја. Маштовито и лепо уређена и осмишљена, а уз занимљиве приче даме водича посета је заиста незаборавно искуство. А срце увек пуно када види да се о историји и дару природе води дужна пажња.

ЈЕР ЈЕ БУКУЉА САТКАНА ОД ШУМЕ

Стражари будно над својим градом и штити га својим густим шумама од удара јаких ветрова. Обрасла је грабом, храстом и претежно буковом, по којој је вероватно и названа. До врха се стиже асфалтним путем, или обележеним пешачким стазама. Најпознатија води од Буковичке бање до самог врха Букуље, кроз нетакнуту природу. А у природне пустоловине никада не идемо без пар бочица Јазак воде, за гутљај моменталног освежeња.

При врху, који се уздиже до 696 метара надморске висине је неколико угоститељских објеката за одмор и уживање у чистом ваздуху и крајолику. Ту је и осматрачница, висока 19 метара. А одатле се по чистом дану приказују Космај и Авала, и грли брдовита, већ прилично озеленела Шумадија.

ЈЕР ЈЕ “МАЛИ ХРАСТ” РАЈ ЗА ЉУБИТЕЉЕ ПЕЧЕЊА

Неколико километара од Аранђеловца, паркинг поред пута крцат. Улазимо, ипак, да окушамо срећу, и успевамо да уграбимо једини слободан сто. Иначе, место викендом у печењари Малом храсту мора да се резервише, некад и данима унапред.
У понуди је штошта, али се овде долази због печења, и то прасећег. И то каквог! Откошћене прасеће бајадере. Кoрице хрскаве, месо сочно, топи се у устима, а укус уистину јединствен. Признаће и они који је нерадо једу. Од слаткиша препоручујемо палачинке са џемом од кајсија, домаћим.

Многи кажу да је управо овде најбоље прасеће печење у Србији. Али, да се не замерамо Чачанима, Златиборцима и осталим врсним печењарима, најбоље је да лично омрстите брке и сами донесете суд.