Automobili i benzinske stanice danas su toliko rasprostranjeni da nam je teško da zamislimo da je postojalo vreme kada su ova prevozna sredstva sebi mogli da priušte samo najbogatiji, a da je čak i njima bila skoro pa nemoguća misija pronalazak naftnih derivata. Ipak, sve to bila je svakodnevica početkom 20. veka, a negde u to vreme počinje i priča o razvoju benzinskih stanica u Srbiji.

Bilo je to ovako…

Od apoteka do brodskih pumpi

Promet naftnim derivatima u Srbiji može se pratiti od poslednjih decenija 19. veka. Prvo je u pitanju bio petrolej koji je u naše krajeve stizao iz obližnje Rumunije i koji se uglavnom koristio za osvetljenje. Ipak, reč je bila o prilično malim količinama koje su se trošile uglavnom po većim gradovima.

Kao važan datum u istoriji Beograda ostao je zabeležen 3. april 1903. godine. Tog dana je u Srbiju ispod Dunava i Save stigao prvi automobil. Bio je marke „Nesselsdorf“, tipa B, i kupio ga je prestonički bogataš Boža Radulović. Osim za njega i srpsku prestonicu, ovaj dan značajan je i za istoriju naftne industrije. Naime, da bi vozili svoje skupe četvorotočkaše, Boži, kao i svim potonjim vlasnicima automobila, bio je potreban benzin. Bio je to jedan novi pokretač čitave industrije.

U prvim danima, bilo je mnogo problema. Benzin je mogao da se nabavi jedino u apotekama, bio je prilično skup, upitnog kvaliteta i prodavao se u malim količinama. Tako su vlasnici prvih srpskih automobila bili prinuđeni da silno vreme (i novac!) troše obilazeći apoteke i skupljajući benzin kojim bi napunili rezervoar svog skupog „ljubimca“.

Ipak, malim koracima, razvoj je išao… Sa porastom broja automobila, rasla je i potražnja za benzinom, a to je dovelo i do novog pomaka u razvoju naftne industrije. Nakon Prvog svetskog rata, kod kafane „Topola“, na uglu ulica Kralja Aleksandra i Dečanske, postavljena je prva benzinska stanica.

Teško da bi današnji korisnici navikli na savremene benzinske stanice na kojima je moguće pronaći širok spektar naftnih derivata i drugih potrepština za automobil, i mogli da zamisle kako su ove prve pumpe izgledale. To, u suštini, i jesu bile – samo pumpe! Postojao je stub na koji je bila postavljena brodska pumpa, bure i točilac koji je iz njega ispumpavao benzin, merio i crevom ga sipao u rezervoar automobila.

Čitav postupak bio je dug i naporan, ali je i to predstavljalo napredak. Broj mesta na kojima je bilo moguće kupiti benzin stalno je rastao. Počelo je „tržišno nadmetanje“ među različitim dobavljačima, a iz decenije neposredno pred početak Drugog svetskog rata imamo i malo sačuvane statistike. Godine1939. u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji radilo je 156 javnih benzinskih stanica, a tržište je potrošilo oko 300 hiljada tona nafte i naftnih derivata.

Od brodskih pumpi do prvih modernih benzinskih stanica

Pravi razvoj naftne industrije Srbije počeo je nakon Drugog svetskog rata i to, već poslovično, iz jako loše situacije. Već skromnoj distributivnoj mreži stanica i maloj prodaji, četvorogodišnja razaranja nanela su ogroman udarac. Samo u Srbiji, uništeno je bilo oko 85 odsto objekata koji su služili za skladištenje i prodaju naftinih derivata, a u funkciji je ostalo samo devet benzinskih stanica koje su se sve nalazile u Beogradu.

Zbog toga je prvi zadatak „Jugopetrola Beograd“ (preduzeća za promet nafte i naftnih derivata osnovanog 1945. godine) i „Naftagasa“ (preduzeća za istraživanje i proizvodnju nafte osnovanog 1949. godine) bio da pokrene tržište. Organizovalo se snabdevanje privrede, radilo se na modernizaciji postojeće distributivne mreže, ulagalo u izgradnju nove, a nakon što je 1952. godine u Vojvodini otkrivena nafta, razvoju domaće naftne industrije ušao je u novu, ozbiljniju i komercijalniju fazu. Iz te faze će se u narednim decenijama izroditi i najveća distributivna mreža benzinskih stanica u Srbiji koju danas čine NIS Petrol i Gazprom.

Ako se za trenutak još jednom vratimo u prošlost, videćemo da i porast broja benzinskih stanica širom zemlje govori o razvoju maloprodaje – 1957. bilo ih je 27 (11 u Beogradu i 16 u unutrašnjosti) da bi se 1967. taj broj popeo na 76, a 1977. godine na 330! Počev od sredine prošlog veka, zajedno sa porastom broja automobila, počele su sa otvaranjem i prve moderne benzinske stanice – neke od prvih i najpoznatijih u glavnom gradu bile su „Železnička“, „Čukarica“, „Zeleni venac“…

Osim benzina i dizela, na ovim mestima vozači su mogli da kupe i petrolej za osvetljenje, motorna i mašinska ulja. Vremenom se ponuda proširila i na robu široke potrošnje, kao i druge usluge vezane za automobile: pranje vetrobrana, provera i zamena motornog ulja, merenje pritiska u pneumaticima…

Benzinske stanice su tako počele da liče na one kakvim ih danas zamišljamo.

Nastaviće se…

Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“

Da li ste znali? Iako su za naftu znali i stari Kinezi i drevni Egipćani, njeno ime je zapravo persijskog porekla i potiče od glagola „nafata“ što znači „znojiti se“. Naime, na crnu, lepljivu tečnost koja je izbijala na površinu, Persijanci su gledali kao na znoj zemlje, a njihovo ime se zadržalo sve do današnjih dana.

Na osnovu ove koloritne priče možemo zaključiti da, u izvesnoj meri i u zavisnosti od tehnološkog napretka, ljudi širom planete naftu koriste već hiljadama godina. Ipak, sama industrija je dosta mlađa…

Postoje različiti podaci o tačnom datumu proizvodnje prve nafte u industrijske svrhe, ali je izvesno da se to dogodilo u prvoj polovini 19. veka. Na našim prostorima, ta istorija još je kraća, a pravi i sistemski razvoj može se pratiti tek nakon Drugog svetskog rata.

Tom razvoju nemerljiv doprinos dala je i Naftna industrija Srbije (NIS), odnosno kompanije iz kojih je kasnije formiran NIS. A u njihovom poslovanju naročito je bila značajna prva decenija…

Odakle se krenulo?

Savremeni razvoj industrije nafte u Srbiji počinje 1945. godine formiranjem prvog domaćeg preduzeća za promet nafte i naftnih derivata pod nazivom Petrolejsko preduzeće opštedržavnog značaja „Jugopetrol“. Dve godine kasnije ovo ime se menja u Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftinih derivata „Jugopetrol“ Beograd.

Danas znamo i da su osnovna sredstva preduzeća te davne 1947. iznosila nešto manje od 18, dok su obrtna bila 28 miliona tadašnjih dinara. Kao predmet poslovanja naveden je „uvoz, izvoz i promet petrolejskim proizvodima i sirovinama“.

Tih davnih dana danas se retko ko još seća. Ipak, i postojeći podaci dovoljno su ilustrativni. Naime, svoj rad jedna od najuspešnijih kompanija sa ovih prostora počela je sa samo 180 zaposlenih i u veoma nepovoljnim uslovima.

Prema nekim podacima, samo na teritoriji Srbije, u četvorogodišnjim ratnim razaranjima, uništeno je oko 85 odsto objekata koji su služili za skladištenje i prodaju naftnih derivata. U čitavoj zemlji postojalo je samo devet benzinskih stanica (koje su se sve nalazile u Beogradu), a ni situacija sa skladištima i stovarištima nije bila mnogo bolja – u Beogradu (na Čukarici) postojalo je jedno skladište, dok je u čitavoj državi, u različitom stepenu funkcionalnosti, bilo tek dvadesetak stovarišta, od čega su se tri nalazila u glavnom gradu.

Zato je prvi zadatak zaposlenih bila obnova i izgradnja. Počev od 1947. činjeni su ogromni napori da se obnove postrojenja, osposobe saobraćajnice i transportni sistem, a oni koji su učestvovali u tim, prvim danima razvoja, kasnije su pričali da podela posla skoro da i nije postojala – učestvovalo se dobrovoljno, često i mimo radnih sati i svi su radili sve – upravnik skladišta je bio i magacinski radnik i vozač i knjigovođa… sve po potrebi.

Kroz ove dane pune izazova kolektiv je proveo Kosta Poznanović – prvi generalni direktor koji je na čelu „Jugopetrola“ Beograd bio od 1947. do 1963. godine.

Gde se stiglo?

Tek kada se vidi odakle se počelo, jasno je koliki je napredak ostvaren u samo deset godina razvoja.

Početkom 1949. godine sa radom počinje Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte koje kao primarni zadatak ima da u istočnom delu Panonskog basena otkrije “crno zlato”. Uspesi kompanije koja se od 1952. zove „Naftagas“ postaće legendarni! Samo pet meseci nakon osnivanja ovo preduzeće pronaći će prvo ležište prirodnog gasa u Srbiji – na teritoriji naselja Velika Greda, u opštini Plandište u Južnobanatskom okrugu. Tri godine kasnije, nedaleko odatle, biće otkrivena i prva nafta, a bušotina Je-001 daće „vetar u leđa“ svim kasnijim istraživanjima.

Sve brojke kompanije čije nasleđe danas baštini NIS bile su u usponu. Do 1957. broj zaposlenih u „Jugopetrolu“ se popeo na 614, a vrednost osnovnih sredstava je stostruko porasla.

Tri puta više radnika ostvarilo je približno tri puta veći promet. U godini osnivanja tržište je potrošilo oko 51 hiljade tona nafte i naftinih derivata. U godini obeležavanja prve decenije rada, ta brojka je prvi put prešla sto hiljada i iznosila je tačno 175.257 tona.
Porastao je i broj objekata. „Jugopetrol“ Beograd je tada imao dva centralna skladišta (u Beogradu i Smederevu), 19 stovarišta i pet aeroservisa – u Zemunu, Podgorici, Dubrovniku, Tivtu i Skoplju.

Broj benzinskih stanica i dalje je bio skroman – u Beogradu ih je postojalo 11 i u unutrašnjosti 16. Ipak, počev od 1953. i na tome je počelo intenzivnije da se radi, pa je i ta brojka rasla, a slično je bilo i sa transportnim kapacitetima.

Kuda se išlo?

Valja pomenuti još i ovo – u prvoj deceniji rada, „Jugopetrol“ se pojavio i na inostranom tržištu, kao prvo preduzeće u Jugoslaviji registrovano za poslove spoljne trgovine. Razvoj te delatnosti počeo je 1953. godine kada je za potrebe naše zemlje uvezeno tri i po hiljade tona naftinih derivata koji su nedostajali na domaćem tržištu.

Nakon što je nafta pronađena i u Srbiji, na svetskom tržištu Jugopetrol se pojavio i kao izvoznik. Iako su to u prvo vreme bile skromne količine, na ovaj način ispisana je još jedna stranica domaće istorije – ova kompanija postala je kompanija koja najduže radi na spoljnotrgovinskom prometu tečnih goriva u našoj zemlji.

Put ka budućnosti bio je istrasiran.

Nastaviće se…

Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“

Da u Srbiji ima nafte i gasa, znalo se još u davna vremena. Ipak, istraživanja su pre Drugog svetskog rata bila sporadična, nesistematska i u najvećem broju slučajeva – neuspešna. Ova slika je polako počela da se menja počev od 1945. kada država počinje sa ozbiljnijim ulaganjima u razvoj ove industrije, a naročito nakon 1949. godine kada sa radom počinje Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte, preteča jedne od najznačajnijih i najdugovečnijih kompanija u Srbiji – Naftne industrije Srbije, ili popularnog NIS-a.

Kratka istorija duge potrage

Još krajem 18. veka, prvi izdanci nafte registrovani u zapadnom delu Panonskog basena naveli su istraživače na zaključak da se slične rezerve mogu pronaći i na teritoriji Vojvodine. Kako je oblast u to vreme bila u sastavu austrougarske monarhije, oni su bili ti koji su, tokom 19. veka, prvi započeli istraživanja, naročito u Banatu, ali nisu imali mnogo uspeha.

Nepregledna ravnica ispresecana rekama i sa zemljištem koje se često plavi, nije pružala naročite uslove za rad, pa je teritorija Vojvodine u austrougarskim knjigama bila više u teoriji nego u praksi označena kao naftonosna.

Ni nakon 1918. kada je ta teritorija ušla u sastav Srbije, situacija se nije mnogo promenila. Tokom ’30-ih godina bilo je pokušaja da se nafta i gas otkriju i u našoj zemlji, ali rezultati su bili slabi. Istraživanja i radovi su bili skupi, a država ih nije smatrala naročito isplativim. Sa druge strane, za takve vrste projekta nije bio zainteresovan ni strani kapital jer je susedna Rumunija već imala rafinerije i prodajnu mrežu.

Zbog toga su, i pored osnovane pretpostavke da u Banatu ima nafte i gasa, ozbiljnija ispitivanja tog prostora počela relativno kasno. Interesantno je da su prva geološka istraživanja u Banatu vršili Nemci 1942. godine, za vreme Drugog svetskog rata, u rejonu Velika Greda-Lokve-Janošik. Početna merenja uradili su stručnjaci iz firme „Seizmos“ iz Hanovera, a bila su organizovana i istražna bušenja sa specijalizovanim ekipama.

Ratna situacija nije dozvolila da se sa ovim istraživanjima ode daleko. Iz istog razloga o njima ne postoji ni mnogo podataka, tako da su pravi radovi na istraživanju i eksploataciji nafte u Vojvodini sistematski i ozbiljno započeli tek nakon oslobođenja.

Nova preduzeća i nove ideje

Osim slobode, kraj Drugog svetskog rata doneo je i promenu čitavog društvenog sistema, pa sredinu ’40-ih godina prošlog veka karakteriše i osnivanje velikog broja novih institucija koje su imale presudan značaj za razvoj naftne industrije u Srbiji.

Već početkom 1945. u okviru Savezne vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, formirano je Ministarstvo rudarstva koje je u svom sastavu imalo i Odeljenje za naftu, so i gas. Iste godine, osnovana je i prva domaća firma za promet nafte i naftnih derivata – Petrolejsko preduzeće opštedržavnog značaja „Jugopetrol“, koja od 1947. nosi naziv Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftinih derivata „Jugopetrol“ Beograd. Dve godine nakon sa radom počinje i Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte koje kao primarni zadatak ima da u istočnom delu Panonskog basena otkrije “crno zlato” i koje se od 1952. zove „Naftagas“.

U tim prvim danima, radilo se u veoma teškim uslovima. U ratom razorenoj zemlji funkcionisao je mali broj bušačkih garnitura, nije bilo neophodnih geofizičkih aparata, kao ni obučenog kadra.

Ipak, i to se polako menjalo. Finansijska situacija postajala je sve stabilnija. Takozvana „plitka“ bušenja već 1949. menjaju istraživanja na dubinama većim od hiljadu metara, a kako je država počela da izdvaja značajna sredstva za školovanje kadra, u novoosnovane firme počeli su da dolaze mladi stručnjaci iz rudarsko-geološke oblasti.

Dan kada je potekla nafta

Zajedno sa novim kadrom stigli su i prvi rezultati. Samo pet meseci nakon osnivanja Preduzeća za istraživanje i proizvodnju nafte, 13. jula 1949. godine, na bušotini Vg-002, na teritoriji naselja Velika Greda, u opštini Plandište u Južnobanatskom okrugu, pronađeno je prvo ležište prirodnog gasa u Srbiji. Proizvodnja je počela tri godine kasnije.

Ipak, kruna tih prvih dana poslovanja preduzeća čije nasleđe danas baštini Naftna industrija Srbije ili dobro poznati NIS, bila je otkriće prvog naftnog polja u Srbiji! Tog 17. novembra 1952. nafta je potekla iz bušotine Je-001, kod Jermenovaca u Banatu, nedaleko od ranije otkrivenog ležišta gasa.

Eksploatacija nafte na ovom polju počela je četiri godine nakon otkrića, 1956. i i danas traje. Zajedno sa naporima pionira srpske naftne industrije rasli su i uspesi – za samo tri godine proizvodnja se sa 7.350 tona povećala na oko 84.000 tona.

Sve ovo dalo je dodatni „vetar u leđa“ razvoju naftne industrije u Srbiji. Dobijena su sredstva za dalja istraživanja i razvoj preduzeća. Entuzijazam zaposlenih bio je ogroman, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da su osnovnu radnu snagu na terenu činili muškarci iz obližnjih sela koji su upravo tu sticali iskustvo koje su kasnije mogli da prenesu drugima.

Tako je potraga za „crnim zlatom“ Srbije, osim avanture, postala i neverovatna škola života. Mnogi od njenih prvih „učenika“ izrasli su u neke od najvećih domaćih stručnjaka iz oblasti istraživanja i proizvodnje nafte i gasa koji i danas svoje znanje prenose novim generacijama.

Nastaviće se…

Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“

Priča o naftnoj industriji Srbije duga je i stara, a njeni počeci sežu u vreme kada ljudi zapravo nisu ni znali šta je nafta i kako je iskoristiti. Jer, zapise i podatke o prvim bušotina na ovim prostorima danas ćemo, pre nego u naučnoj literaturi, pronaći u nazivima mesta poznatim od davnina – u Paklenici, Smrdelju, Pogancu, Katranu, Uljaniku… Zato je priča o razvoju naftne industrije ujedno i priča o razvoju automobilizma, putne infrastrukture, nauke, tehnologije… i jedno pravo malo istorijsko putovanje u prošlost i istoriju naše zemlje.

No, krenimo redom…

Po benzin u – APOTEKU i druge muke prvih vozača automobila

Iako je nafte na ovim prostorima bilo i u davnoj prošlosti (prvi pomen datira još iz 1788. godine kada je bečki profesor Vinterl utvrdio da nafta postoji u Međumurju) njeno masovnije korišćenje i pravi, sistematski razvoj, ipak su novijeg datuma.

Prvo je to bio petrolej. U Srbiji je počeo da se koristi krajem 19. veka iako istina, u malim količinama i uglavnom za osvetljenje. Stizao je iz Rumunije dok su u blizini zemlje postojale dve rafinerije – u Rijeci i Bosanskom Brodu.

Razvoj industrije „pogurala“ je pojava prvih automobila početkom 20. veka. Jer, za njih je bio potreban benzin, a njega u Srbiji nije bilo „ni za lek“. U stvari, za lek bi se još možda i snašli – medicinski benzin mogao je da se tu i tamo kupi u ponekoj apoteci, ali napuniti rezervoar svog skupo plaćenog automobila kog je lokalno stanovništvo pre gledalo kao aždaju nego kao prevozno sredstvo – bila je praktično pa nemoguća misija!

I tako su, krajnje ironično, vlasnici prvih srpskih automobila, vreme više provodili obilazeći apoteke i kupujući ono malo benzina koji je u njima mogao da se nađe, nego uživajući u vožnji u svojim skupim mašinama.

Ipak, nakon ovih skoro pa komičnih početaka, razvoj je krenuo… Posle Prvog svetskog rata, Beograd je dobio prvu benzinsku pumpu. Nalazila se kod kafane „Topola”, na današnjem Trgu Nikole Pašića. Sa porastom broja vozila na domaćim drumovima, rasla je i potreba za naftnim derivatima, pa su pumpe počele da se otvaraju i na drugim mestima. Zabeleženo je da je 1939. godine u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji radilo 156 javnih benzinskih stanica.

I druge grane naftne industrije počele su da se brže razvijaju nakon 1918. godine. Englesko-holandska firma „Šel“ otvorila je 1926. rafineriju u Sisku i skladište u Beogradu, na Čukarici. Rafinerija u Bosanskom Brodu od 1928. bila je u vlasništvu američke kompanije „Standard Oil“ koja ju je modernizovala i proširila. Pred početak Drugog svetskog rata počelo se i sa izgradnjom rafinerije u Smederevu koja je, zbog dobrog položaja ovog grada na Dunavu, trebalo da umanji i vreme i troškove transporta sirovine koja je nabavljana iz Rumunije.

Negde u to vreme bilo je i pokušaja da se počne sa istraživanjima nafte i gasa na teritoriji naše zemlje, ali je, poslovično, uvek nedostajalo novca, a strani kapital nije bio zainteresovan da ulaže u ovu oblast. Jer, i pored svih ovih iskoraka, potrošnja nafte i naftinih derivata u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata, bila je veoma mala – 1939. godine iznosila je oko 300 hiljada tona i i dalje se uglavnom najviše odnosila na petrolej za osvetljenje.

Pravi, istorijski razvoj ove industrije usledio je tek nakon Drugog svetskog rata…

U korak sa svetom

Četvorogodišnja ratna razaranja od 1941. do 1945. imala su strašne posledice po čitavu zemlju, pa i po mrežu skladišta i benzinskih stanica. Istraživanja kažu da je, samo u Srbiji, bilo uništeno oko 85 odsto objekata koji su služili za skladištenje i prodaju naftinih derivata.

Upravo iz te, krajnje nezavidne situacije, krenuo je razvoj koji će tadašnju Jugoslaviju ubrzo dovesti rame uz rame sa svetom. Već 1945. osnovano je prvo domaće preduzeće za promet nafte i naftnih derivata. Ono je imalo dva osnovna zadatka – da organizuje snabdevanje privrede koja se obnavljala iz ruševina i radi na modernizaciji postojeće distributivne mreže i izgradnji nove. Prve dve godine postojanja zvalo se Petrolejsko preduzeće opštedržavnog značaja „Jugopetrol“, a od 1947. ime je promenilo u Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftinih derivata „Jugopetrol“ Beograd. U istoriju je ušlo i kao prva firma u Jugoslaviji registrovana za poslove spoljne trgovine.

Za one koji vole brojke valja pomenuti još i ovo – ovo preduzeće počelo je rad sa osnovnim sredstvima od oko 17 miliona dinara, obrtnim sredstvima oko 28 miliona dinara, 180 zaposlenih i samo devet benzinskih stanica koje su se sve nalazile u Beogradu.

Ali entuzijazma nije manjkalo! U ovom periodu država počinje da izdvaja sredstva za istraživanje i investicije u naftnoj industriji, kao i za školovanje kadra. Već 1949. sa radom počinje i Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte, preteča jedne od najznačajnijih i najdugovečnijih kompanija u Srbiji – Naftne industrije Srbije, ili popularnog NIS-a!

Zadatak ovog preduzeća bio je da u istočnom delu Panonskog basena otkrije „crno zlato“. Samo pet meseci nakon osnivanja, pronađeno je prvo ležište prirodnog gasa u Srbiji – na teritoriji naselja Velika Greda, u opštini Plandište u Južnobanatskom okrugu.
I ostalo je – istorija!

Nastaviće se…

Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“