Ovčarsko-kablarski manastiri – deo 2

Nekada davno, kad je Zapadna Morava naumila da probije stene i izvaja klisuru, biće da su se Ovčar i Kablar dogovorili da raspodele duhovna utočišta. Bratski i pravedno. Leva obala je u nedra prigrlila pet pravoslavnih svetinja, a istim brojem zakitila se i desna, ovčarska.

MANASTIR VAVEDENJE

Udomio se na ulazu u klisuru, iz pravca Čačka, tik uz put, u zelenoj, cvetnoj bašti. Predanje, na koje se pozivaju Vuk Karadžić i Joakim Vujić, veli da su ga uzdigli Sveti Sava i otac mu Stefan Nemanja. No, istorijske potpore nema. Prvi pisani trag o postojanju manastira je u turskih zapisima iz 1528. godine. Putopis iz sredine XIX veka je zabeležio da su naspram crkve postojale ruševine starog srednjovekovnog utvrđenja sagrađenog „najverovatnije na temeljima rimskog kastela”. Za vreme Velike seobe Srba 1690. godine je opusteo, a prva obnova je bila krajem XVIII veka.

Izvorni živopis je uništen, ali je danas bela crkvica sveže oslikana. Sačuvani su samo carske dveri i krst sa raspećem sa ikonostasa iz XVIII stoleća. Baštini i četvorojevanđelje iz 1552. godine i delove moštiju nekoliko svetaca.

MANASTIR PREOBRAŽENJE

Izvorno je uzdignut podno litica Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. U pisanim izvorima prvi put se pominje 1525. godine. Od osnivanja je imao značajnu ulogu u verskom životu i bio je mesto u kojem su se pisale i prepisivale knjige. No, oko 1910. godine je srušen zbog izgradnje železničke pruge. Bio je to veliki duhovni gubitak za narod ovog kraja, a mnogi i danas pričaju šta je sve snašlo one koji su rušenje naredili i odobrili.

Izgradnju novog manastira, na drugoj obali reke, na severnim obroncima Ovčara, pokrenuo je 1938. godine Sveti Nikolaj Velimirović, tada vladika žički. I zaveštao bratstvu misionarsku ulogu. „Da čuva dušu naroda”.  Načelo života zasnovano na molitvi i skromnosti. Crkva je mala, ali izuzetno lepa i duhovno bogata. Proširena je zatvorenim tremom, ali i dalje tesna. Mnogo je sveta. Dolaze svakodnevno. Na molitvu, ispovest, po savet, odgovore. Traže utočište za bol i nedaće. Mnogi i izlečenje.

U jedan od najlepših duhovnih kutaka u Srbiji ulazi se prikladno odeven, a žene obavezno pokrivaju glavu maramom. Srdačni monasi, mahom mlađani, uvek su tu za verne duše. Atmosfera molitvena, a opet životna, bližnja. Odista živi zavet svog svetog vladike.

ISPOSNICA SVETOG SAVE

U narodu poznatija kao Savinje, metoh je manastira Preobraženja. U strmim liticama Kablara, visoko iznad voda Zapadne Morave, povlačio se Sveti Sava. Na molitvu i osamu. Da sa visine grli domovinu, dušom i verom. I ostavi kraju zavet tihovanja i sabranosti. Tako veli predanje naroda.

Do čuda u steni vodi vijugava kozja stazica kroz šumu, preko krševitih stena i strmih uspona. Gradnja crkvice počela je 1938. godine, zaslugom Svetog Nikolaja Velimirovića. I danas se sređuje i dograđuje. U čestim akcijama koje organizuje zajednica „Ultra trkač Srbija“ zajedno sa monasima manastira Preobraženja, učestvuju mnogi dobrovoljci, pa čak i dečica. Na plećima, uzbrdo iznose sve što je potrebno za gradnju, svako prema fizičkim mogućnostima i uzrastu. Primer za ugled kako se zajedništvom, upornošču, žrtvom, i znojem stvara za vekove i buduća pokolenja.

Mir, tišina, nepristupačnost, ta nedokučiva tajnovitost, i svepristuna duhovna snaga, stoletna. Mesto osamljenja, ali nikada usamljenja. Daleko od očiju, a blizu srca vernika.

MANASTIR VAZNESENJE

Vijugavi put kroz razbujalu prirodu severnih obronaka Ovčara nagoveštava neku čarobnost. I bi tako. Iza kamene povisoke ograde i masivnih drvenih vrata, pritajilo se bajkovito imanje. S jedne strane omeđeno pogolemom stenom, a leđa mu čuvaju padina i gorostasna stabla. Pored nekoliko objekata, izdvaja se crkvica. Sva od kamena. Pretpostavlja se da je građena na temeljima starije, ali se pouzdano zna da je postojala u XVI veku na osnovu rukopisnog jevanđelja koje tu napisano 1570. godine. Kao i drugi hramovi u klisuri, najverovatnije je stradala za vreme Velike seobe, a obnova je počela 1930-ih na zalaganje Svetog Nikolaja Velimirovića.  U jednostavnu, jednobrodnu građevinu skromnih arhitektonskih detalja ulazi se sa severne strane. Unutrašnjost je živopisana, i uz manji ikonostas krase je dve mermerne rozete sa biljnim motivima u priprati.

Tišina, mir, spokoj, i neka nesvakidašnja prisnost. Ali, čini se usamljena. Nema duša da ih vaznese visoko, iznad ovčarskih vrhova.

MANASTIR SVETA TROJICA

Vreme i zadužbinar nisu poznati. Prema predanju, zidali su ga monasi manastira Sretenje, ali neki tvrde da zbog tipičnih odlika raške škole potiče iz XIII veka. Prvi pisani trag je iz 1594. godine. Stradao je, kao i većina pravoslavnih svetinja krajem XVII veka. Jednobrodna kamena crkva smatra se ne samo najlepšom u klisuri, već i jednim od najznačajnijih graditeljskih ostvarenja sa kraja XVI veka. Osim dve freske na portalima, unutrašnjost nije živopisana. No, diči se velelpnim ikonostasom i prestonim pozlaćenim krstom, bogato ukrašenim. Baštini i dve retke prestone ikone izuzetne vrednosti – Spаsiteljevu i Bogorodičinu.

Prikrio se daleko od sveta, obgrljen šumom. Čini se da, poput Vaznesenja, druguje sa prirodom, uglavnom.

MANASTIR SRETENJE

Jednom je sa vrha Ovčara bačena kruna. „Gde kruna bude pala, tu neka nikne svetinja”, kaže predanje. Zaustavila se u dolini poznatoj kao Koronski do. I na tom mestu narod uzdignu Sretenje. Možda i najlepšem u klisuri. Prvi put se spominje u turskom popisu iz 1528. godine. Više puta je rušen i paljen, a u savezničkom bombardovanju 1944. je nestalo skoro sve što je preostalo. Unutrašnjost crkve je oslikana sa veličanstvenim zidnim ikonostasom. Krase je i mermerna krstionica i rozeta iz XVII i ikona Presvete Bogorodice iz XVIII stoleća.

U cvetnom, sređenom dvorištu mnogo je sveta. Nasmejane i gostoprimljive monahinje dočekuju verujući narod. Mole se sa njima, prižaju utehu, pomažu koliko mogu. Svakome ko svrati. A svakim danom sve je više duša koje muka ili pak dobro nanesu u Sretenje.