Nema Srbija jednu, već dve svoje Svete Gore. Jednom se diči Fruškogorje, a drugom brdoviti zapad domovine. U klisuri koju nekad probi Zapadna Morava i razdvoji dva drugara, Ovčar od Kablara.
Iznedrila je upola manje pravoslavnih svetinja od vojvođanske gore, ali jednako gorostasnih. U gustoj šumi, po strmim obroncima i stenovitim vrhovima nekada skoro neprohodnih predela, tražili su monasi utočište. I pronašli nadahnuće. Najverovatnije posle Maričke bitke 1371. godine. No, pouzdanih pisanih tragova o vremenu nastanka i zadužbinarima nema. Bila su to stradalna, oskudna stoleća haranja i zuluma. Većina manastira je bila zapustela dok ih mnoge nije zaživeo episkop žički Nikolaj Velimirović pred Drugi svetski rat. Danas ih sve spaja put kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. Leva obala reke nanizala je pet bisera.
MANASTIR BLAGOVEŠTENJE
Udomio se tik iznad Ovčar banje, podno šumovitog Kablara. Jedan je od retkih manastira u klisuri za koje se pouzdano zna vreme nastanka. Podignut je u prvim godinama XVII veka na postojećim temeljima, u duhu raške škole. Smatra se jednim od najlepših ovog područja.
Živopis potiče iz prve polovine XVII veka. Rad je čuvenog zografa Mitrofana. Oslikan je u vremena velikog siromaštva Srba pod Turcima, „tužna i nužna” kako je zapisano u jednom letopisu, pa preovladavaju oker i crvena boja, dok je plava jedva prisutna. Ipak, zbog vrhunske umešnosti zografa, predstavlja jedno od najlepših dela zidnog slikarstva Srbije iz prve polovine XVII veka. Posebno se ističu ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, za koju se veruje da je čudotvorna, i velelepni pozlaćeni ikonostas, koji je restauriran krajem prošlog veka.
U Blagoveštenju je nekoliko godina proveo i zamonašio se patrijarh Pavle. I kao da mu je zaveštao svoju blagost, skromnost, smirenost, i nadasve bliskost sa narodom. Životno, a molitveno i dostojanstveno. Jednostavno, a lepote sveprisutne.
MANASTIR ILINJE
Na obližnjem brdašcetu, u netaknutoj, živopisnoj prirodi, ušuškalo se Ilinje. Posvećeno je proroku Iliji. O zadužbinaru i vremenu nastanka crkve nema zapisa. Zbog blizine Blagoveštenja, pretpostavlja se da je podignuto kao njegov metoh i da je bio dom monaške rukopisne škole. Pored jednobrodne, majušne kamene crkve, obnovljene 1939. godine, izgrađen je drveni zvonik. Ilinje još uvek nema monaški konak, pa je crkva zaključana. Ali posete je i te kako vredan.
MANASTIR JOVANJE
Krasi najveći meandar Zapadne Morave, podno Jovanjskog brda. Prvi put se pominje u turskom defteru oko 1540. godine. Predanje pak veli da su ga podigli monasi sa Svete Gore Atonske „pre Kosova”. Po zapisima Vuka Karadžića, bio je lavra, a po veličini i lepoti prvi među kablarskim hramovima. Više puta je pljačkan i rušen, a sredinom prošlog veka je premešten zbog izgradnje hidroelektrane Međuvršje. Monahinje su izmestile monaško groblje, kamen i stubove stare crkve. Nova je osvećena 1959. Unutrašnjost je živopisana, a ikonostas i pojedine ikone su ukrašeni cvećem. Pomalo neubičajeno.
Poznat je po čudotvornoj ikoni Majke Božje Jovanjske. Brzopomoćnicu je hramu darovao manastirski duhovnik Serafim Rus 1917. godine. Mnoge unesrećne je utešilia, a bolesne iscelila.
MANASTIR NIKOLJE
Na samoj obali Zapadne Morave, nedaleko od Ovčar banje, uzdiže se jedan od najstarijih manastira u klisuri. Tačno vreme nastanka se ne zna, a najstariji do sada pronađeni pisani trag potiče iz 1489. godne. Jedna od posebnosti jednobrodne kamene crkve je ulaz na južnoj strani. Unutrašnjost krase veličanstvene freske iz XVI i XVII stoleća, a ima i nekoliko mlađih, iz XIX veka.
Pored crkve je Milošev konak, koji je knjaz podigao i u njemu sklonio porodicu posle sloma Prvog srpskog ustanka. U dvorištu, poput svetinje, vremenu odoleva sveti bor. Prema narodnom verovanju, dvostoletni gorostas ima isceliteljsku moć. Uz bor se vezuje i predanje da je tu sahranjen Milošev sin Petar koji je preminuo u detinjstvu.
Iako je često bio meta nečastivih, nikada nije zapusteo. Sveća u Nikolju je tinjala oduvek.
