Pirot je nadaleko čuven po ćilimu, siru i jedinstvenoj kobasici. Obrgljen rekama, podno gorostasne Stare planine, udomljen u krilu bujne, divlje, neistražene prirode. Tajnovite i iznenađujuće, kakvu samo istok Srbije zna da iznedri.
JER JE PIROT GRAD SA DUŠOM
Nišava ga deli na Tijabaru, stаri, i Pazar, novi deo grada. Uz obale se prostiru drvoredi lipa, nekoliko kilometara. Šetalište jedinstveno po lepoti i dužini. Danas ga krase i trim i staza za rolere, kao i teretana na otvorenom. Oaza mira i zelenila. Jedna od znamenitosti grada je česma Guševica. Sagradio ju je sredinom XIX veka turski beg Aguš, po kome je nazvana. Nekada se oko nje narod okupljao, posebno pazarnim danima, a od nje su sve do crkve zanatlije i trgovci otvarali dućane, i tako razvili novu čaršiju. Smatra se simbolom života i saborištem. ,,Ko se napije vode sa Guševice, teško odlazi iz Pirota, ali ga još teže zaboravlja”, kažu meštani. Tada beše izvorska, a danas je iz vodovoda. Ipak, popismo i mi malo da se zajamčeno vratimo Pirotu, barem još jednom.
Dugo se Pirot borio sa Osmanlijama, i konačno je uspeo 28. decembra 1877. godine. Ovaj datum se danas slavi kao Dan Pirota. U znak zahvalnosti, Spomenik oslobodiocima Pirota od Turaka, izrađen od klesanog kamena, visok 10 metara sa orlom na vrhu, podignut je u starom delu grada gde je nekada živelo isključivo hrišćansko stanovništvo. Borili su se Piroćanci žestoko i da čuju zvona svoje crkve. Tako 1870. dobrovoljnim prilozimа „blagočestivih prаvoslаvnih hrišćаnа” sagradiše Sаbornu crkvu posvećenu uspenju Presvete Bogorodice. Poznata i kao Tijabarska crkva, smatra se zadužbinom zаnаtlijа i rаdnikа. Živopisana je i osvećena 1914. godine.
Danas je Pirot sređen, čist, živahan, ali ne bučan grad. Odiše nesvakidašnjom mirnoćom i staloženošću. Odasvud se čuju čudnjikavi izrazi. Ostatku Srbije nerazumljivi. Poseban je to govor – malko bugarskog, više srpskog, ponajviše pirotskog. Svašta novo da se naučiti. Osim „nemuštog” govora, Piroćance bije zao glas da imaju zmiju u džepu. Kako im se pripisa navodna škrtost, ne zna se pouzdano, ali nas ugostiše domaćinski, srdačno i nimalo štedljivo.
JER MUZEJ PIROT BAŠTINI DRAGOCENA SEĆANJA
Smešten je u najbolje očuvanom zdanju tradicionalne arhitekture iz sredine XIX veka, nekadašnjem domu uglednog pirotskog trgovca Hriste Jovanovića. Danas se vodi kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Postavka je uklopljena u izvorni ambijent i dočarava izgled i način uređenja pirotskih kuća XIX veka. Miriše na vremena stara. U prizemlju su predmeti od grnčarije i metalnog i drvenog pokućstva. Sprat je uređen nameštajem lokalnih trgovačkih porodica iz vremena kada je Pirot od orijentalne varoši polako dobijao odlike patrijarhalne gradske sredine. Izloženi su u komadi odeće, narodne nošnje i nakit pirotskog kraja. Ovim prostorom dominiraju čuveni pirotski ćilimi. Raznolikih boja i prepoznatljivih šara. Uživo deluju još raskošnije.
Posebno zanimljiva je soba gazde kuće, koji je bio nizak i poznat kao Mali Rista. Kako su u to vreme Srbi bili primorani da se pokoravaju Turcima, gazda je nakanio da im doskoči. Sobu u kojoj je primao goste je napravio sa niskim plafonom, te je tako Turke naterao da se pri ulasku saginju. Narod ovdašnji vazda vickast i domišljat.
U zdanju su snimane scene kultnih filmova „Zona Zamfirova“ i „Ivkova slava“.
JER JE KALE BUDNI STRAŽAR
Utvrđenje je kroz istoriju menjalo gospodare, pa time i nazive – Turres (kula), zatim Pirgos, Thurib, Momčilov grad, a danas je Pirotski grad ili jednostavno Kale (tvrđava na turskom). Podignuto je u durgoj polovini XIV veka, u vreme vladavine kneza Lazara. Pirot je bio važan strateški grad na istoku tadašnje Srbije, i na pravcu turskih pohoda, pa je tvrđava izidana uz desnu obalu Bistrice, nedaleko od ušća u Nišavu, na izdvojenoj, visokoj steni. Relativno je malih dimenzija, i sastoji se iz tri celine – Gornji grad sa kulom i kapijom, sagrađen je za Lazarevo vreme, Srednji grad, ojačan još jednim redom bedema, uzdigao je sin mu, despot Stefan Lazarević, a Donji, prema reci sa puškarnicama, izgradili su Turci u XVIII veku.
Dugo se u narodu verovalo i pripovedalo da je utvrđenje podigao čuveni vojvoda Momčilo, o kome se malo zna, osim da je živeo u prvoj polovini XIV veka, a arheološkim istraživanjima je dokazano da je tvrđava sagrađena u drugoj polovini. Takođe je otkriveno da je za vreme Rimskog carstva, u III i IV veku, na prostoru tvrđave postojalo naselje, koje je bilo ne samo glavna stanica na putu od Niša do Sofije, već i trgovačko mesto gde su bile smeštene legije koje su brinule o bezbednosti na trasi puta Via militaris, preteče Carigradskog druma.
Tvrđava je bila u vojnoj upotrebi sve do prve polovine XX veka. Danas je većim delom očuvana, obnovljena i uređena. Ove zidine su poslužile kao scenografija za snimanje delovi filma „Boj na Kosovu“. Spomenik je kulture od velikog značaja.
