Нема Србија једну, већ две своје Свете Горе. Једном се дичи Фрушкогорје, а другом брдовити запад домовине. У клисури коју некад проби Западна Морава и раздвоји два другара, Овчар од Каблара.
Изнедрила је упола мање православних светиња од војвођанске горе, али једнако горостасних. У густој шуми, по стрмим обронцима и стеновитим врховима некада скоро непроходних предела, тражили су монаси уточиште. И пронашли надахнуће. Највероватније после Маричке битке 1371. године. Но, поузданих писаних трагова о времену настанка и задужбинарима нема. Била су то страдална, оскудна столећа харања и зулума. Већина манастира је била запустела док их многе није заживео епископ жички Николај Велимировић пред Други светски рат. Данас их све спаја пут кроз Овчарско-кабларску клисуру. Лева обала реке нанизала је пет бисера.
БЛАГОВЕШТЕЊЕ
Удомио се тик изнад Овчар бање, подно шумовитог Каблара. Један је од ретких манастира у клисури за које се поуздано зна време настанка. Подигнут је у првим годинама XVII века на постојећим темељима, у духу рашке школе. Сматра се једним од најлепших овог подручја.
Живопис потиче из прве половине XVII века. Рад је чувеног зографа Митрофана. Осликан је у времена великог сиромаштва Срба под Турцима, „тужна и нужна” како је записано у једном летопису, па преовладавају окер и црвена боја, док је плава једва присутна. Иапк, због врхунске умешности зографа, представља једно од најлепших дела зидног сликарства Србије из прве половине XVII века. Посебно се истичу икона Пресвете Богородице Одигитрије, за коју се верује да је чудотворна, и велелепни позлаћени иконостас, који је рестауриран крајем прошлог века.
У Благовештењу је неколико година провео и замонашио се патријарх Павле. И као да му је завештао своју благост, скромност, смиреност, и надасве блискост са народом. Животно, а молитвено и достојанствено. Једноставно, а лепоте свеприсутне.
ИЛИЊЕ
На оближњем брдашцету, у нетакнутој, живописној природи, ушушкало се Илиње. Посвећено је пророку Илији. О задужбинару и времену настанка цркве нема записа. Због близине Благовештења, претпоставља се да је подигнуто као његов метох и да је био дом монашке рукописне школе. Поред једнобродне, мајушне камене цркве, обновљене 1939. године, изграђен је дрвени звоник. Илиње још увек нема монашки конак, па је црква закључана. Али посете је и те како вредан.
ЈОВАЊЕ
Краси највећи меандар Западне Мораве, подно Јовањског брда. Први пут се помиње у турском дефтеру око 1540. године. Предање пак вели да су га подигли монаси са Свете Горе Атонске „пре Косова”. По записима Вука Караџића, био је лавра, а по величини и лепоти први међу кабларским храмовима. Више пута је пљачкан и рушен, а средином прошлог века је премештен због изградње хидроелектране Међувршје. Монахиње су изместиле монашко гробље, камен и стубове старе цркве. Нова је освећена 1959. Унутрашњост је живописана, а иконостас и поједине иконе су украшени цвећем. Помало неубичајено.
Познат је по чудотворној икони Мајке Божје Јовањске. Брзопомоћницу је храму даровао манастирски духовник Серафим Рус 1917. године. Многе унесрећне је утешилиа, а болесне исцелила.
НИКОЉЕ
На самој обали Западне Мораве, недалеко од Овчар бање, уздиже се један од најстаријих манастира у клисури. Тачно време настанка се не зна, а најстарији до сада пронађени писани траг потиче из 1489. годне. Једна од посебности једнобродне камене цркве је улаз на јужној страни. Унутрашњост красе величанствене фреске из XVI и XVII столећа, а има и неколико млађих, из XIX века.
Поред цркве је Милошев конак, који је књаз подигао и у њему склонио породицу после слома Првог српског устанка. У дворишту, попут светиње, времену одолева свети бор. Према народном веровању, двостолетни горостас има исцелитељску моћ. Уз бор се везује и предање да је ту сахрањен Милошев син Петар који је преминуо у детињству.
Иако је често био мета нечастивих, никада није запустео. Свећа у Никољу је тињала одувек.
