У скоро самом срцу Србије, у плодном средњем Поморављу, у сенци обронака Кучајских планина, ушушкао се градић. Напојен водама Грзе и Црнице, надохват Велике Мораве и надомак бајковите природе проткане историјом и духовношћу. Позив на дружење који се не одбија.

ЈЕР ЈЕ ПАРАЋИН РАСКРСНИЦА ПУТЕВА

Подручје је насељено још од ране праисторије, у римско доба био је трговачко место са постајом за промену коња под називом Сарматес, а данашње име води порекло од насеља, трга Паракиновог брода (прелаз), које се спомиње у повељи кнеза Лазара из XIV века. Средином XIX века добија статус вароши, а данас, на обалама Црнице, живи мирно, складно, некако притајно, мoжда баш у складу са оближњим природним реткостима.

Најлепши део простире се уз Црницу, која се недалеко од града улива у Велику Мораву. Како су јој на изворишту воде беле због кречњачких стена, некада се звала Белица. Но, после једног од турских зулума, када су за верски празник побили окупљене и њихова тела бацилли у реку, воде су поцрвенеле, а народ је реку „оцрнио“. Обале, које спаја неколико белих, необичних пешачких мостића, красе уређене зелене површин са клупама за одмор. Посебно се истиче хотел Петрус на самој реци, споља прилично оронуо. Изнад њега на брдашцету, уздиже се црква Свете Тројице, данашњег изгледа с краја XIX века. Грађена је у српско-византијском стилу, барокне унутрашњости, а иконе на дрвеном иконостасу су из Русије.

Центром доминира Споменик ратницима палим у Првом светском рату, а дуж променаде је мноштво бутика, кафића са баштама и посластичарница, али нигде се не да засладити чувеном Васином тортом. Изворни рецепт потиче баш одавде, и симбол је породичне љубави. Наиме, из захвалности према зету, ташта је замесила најукуснију торту од бадема, ораха и наранџе и из поштовања је по њему назвала Васина, вели предање. Но, чини се да је традиција замрла. Штета, могла би бити јак сласни и туристички адут града. А Параћинци би се тада могли од милоште звати Васинци а не Џигерани. Надимак су добили за време посете књаза Милоша Обреновића. Како нису знали чиме да га почасте, затражише савет од Јагодинаца. А они врцави повазда, одлучише да са комшијама пошегаче предложившви џигерицу. Уместо задовољства гозбом, књаз у бесу изусти: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи”. Да ли је џигерица протерана заувек из кулинарске понуде Параћина, нисмо се распитивали, али Васина торта јесте нажалост.

ЈЕР У ЗАВИЧАЈНОМ МУЗЕЈУ СТАНУЈЕ САВРЕМЕНИК ДИНОСАУРУСА

Смештен је у једној од првих двоспратних зграда и вероватно најупечатљивијем здању у граду. Кући судије Петра Ружића саграђеној 70-их година XIX века. Поставка скромна, простор иште мало дотеривања, али има се шта занимљиво видети. Поред праисторијске, античке, нумизматичке, и етнолошке збирке, посебно занимљива је природњачка. Изложене су лобање и рогови јелена оријаша, козорога, пећинског медведа, и фосил главе крокодила из језерског периода Панонског мора. Старост му се процењује на између 20 и 50 милиона година. Значи, објашњава кустос, да је савременик диносауруса. Ето, сазнасмо да мамутице Кика и Вика ипак нису најстарији становници ових простора, већ да титулу носи нико други до господин крокодил. На спрату је представљен преглед привредног развоја Параћина од турске касабе до европске вароши, а део је наравно посвећен, чувеном параћинском стаклу.

ЈЕР DRIVE GO АПЛИКАЦИЈА ШТЕДИ ВРЕМЕ

Време је новац, често кажу пословни људи, а ни већина осталих не воли баш да га траћи, још мање да чека у реду. Ту су у помоћ притрчале и савремене технологије. Drive.Go мобилна апликација омогућава возачима плаћање на самом точионом месту, без напуштања возила. Без гужве и гуркања, брзо и једноставно. А како се лето ближи, и без знојења. Преузмите апликацију и предухитрите врућине. А уштеђено време посветити себи, како вам већ воља.

ЈЕР ЈЕ ПЕТРУШКА ОБЛАСТ МАЛА СВЕТА ГОРА

Споменичка целина средњевековних здања из друге половине XIV и прве половине XV века обухвата предео око Црнице и Грзе. На том простору је била погранична, крајишка жупа коју је цар Душан на управу доделио жупану Вукосаву и двојици му синова. Названа је по тврђави Петрусу, изграђеној у XII веку, на узвишењу изнад Црнице код села Забреге.

До села се стиже путем ка манастиру Раваници. Путокази постоје. Занимљиво је да се пролази кроз приватно имање. Власници не наплаћују пролаз, за сада. Прелази се и преко два дрвена мостића, те ако возите потешку грдосију, можде је боље да је оставите успут и прошетате уз обалу реке. Призори су уистину бајковити. Стижемо до Манастира Светог Јована Главосека, чији спољни зидови су делимично обновљени, а у нишама је народ поставио иконе. На другој обали је уређено излетиште са озиданим делом за прављење разноразхних ђаконија. Двојица излетника већ увелико спремају рибљу чорбу за друштванце које долази мало касније. Зову да им се придружимо, и за добродошлицу кувају кафицу. Наоколо све чисто. Беспрекорно. Мештани и локална удружења много воде рачуна о свом рају и често га сами чисте. Домаћински се односе и према природи, а и гостима. Свака част.

Земљани путељак до остатака утврђења води кроз шуму. Чаробну. Горостасна листопадна стабла својим разгранатим крошњама праве повисоке природне ходнике. Потпуни мир и спокој. Дивља питомина. Неки други свет. На врху, остаци некадашње тврђаве – понеки зид и крстаста стена. Седите на расцветалу траву или камену старину и уживајте у погледу.

У околини је подигнут велики број цркава и манастира у моравском стилу, па се област назива Мала Света Гора. Данас се могу видети остаци манстира Намасије или Манасињца и Благе Марије Петрушке, цркава Светог Ђорђа, Свете Недеље и Светих Архангела. Невероватан спој историје, духовности и очаравајуће природе.

ЈЕР ЈЕ ВРЕЛО ГРЗЕ БАЈКОВИТО

На око двадесетак километара од Параћина, налази се Споменик природе „Врело Грзе”. Једно од најчудесниих природних кутака домовине. У подножју планине Јужног Кучаја, на скоро 500 метара надморске висине извире Грза. Из неколико врела истиче вода. Чиста, кристална, хладна. Плеше са каскадама од камена, одевених баршунастом маховином. Пени и жубори непрестано. Као да се умилно дошаптава се шумом, другом и заштитницом, језиком који може разазнати само душа. Може се одморити на дрвеним клупицама или сести на повећи камен уз воду – што ближе, то је доживљај живописнији, стварнији. Угођај се може продужити истраживањем околине шетњом пешачким стазама, кроз шуму, које воде до видиковаца. Низводно су два језерцета, плаво-смарагдне боје.

Но, гдегод човек ходи, мора се водити рачуна. Ваљало би попунити рупе даскама на иначе љупким дрвеним мостићима преко Грзе, редовно односити смеће и поставити канте, којих је тек неколико, па ни они најобзирнији немају где да га одложе. Није баш увек само до немарног народа.

На излетишту постоје смештајни објекти, спортски терени, ресторани и кафићи, те се може лепо окрепити, али и провести неколико дана у овом истинском драгуљу природе. У близини, у Лешју, је Манастир Пресвете Богородице из средине XIV века.

ЈЕР ЈЕ ПАСТРМКА У ОГЊИШТУ НЕЗАБОРАВНА

Од неколико ресторана на излетишту, одабрасмо онај од камена и дрвета, прикладног назива Огњиште. Јер, природа јесте дом свима. Разговорљива и насмејана газдарица препоручује пљескавицу на кајмаку и врат. Топе се. И пастрмку, са Ртња, поносно се смешка. А има ли ишта са мистичне планинске пирамиде да није магично? Приде је вешто и искусно прављена. Савршено је место за породице, јер има пространо двориште где малишани могу безбрижно да трчкарају, док одрасли натенане мераче у савршенству укуса. Одличан избор да се залогајем зачини дружба са нестварном лепотом Грзе.

„Тамо где су пријатељи”, слоган је градића на брежуљцима шумарака источне Србије, у загрљају три Тимока, надомак благородне Старе планине. Мало ко ће се одлучити да се наменски упути у некадашњи Гургусовац, вероватно не знајући да га одликују разноврсно исоријско наслеђе, природне реткости, домаћинска трпеза, и љупкост која је шармирала и познатог Француза.

ЈЕР ЈЕ КЊАЖЕВАЦ МАЛА СРПСКА ВЕНЕЦИЈА

Пећински цртеж у атару села Габровнице сведочи да је крај био настањен још у праисторији. Насељавала су га разна племена, прошле су хорде Хуна и Авара, походиле су га многе војске, често је мењао господаре, до коначног ослобођења од Турака и припајања Србији 1833. године. Гургусовац је по једном предању, назив добио по Гргуру, најстаријем сину деспота Ђурађа Бранковића, а по другој причи по голубовима гургусанима, којих је било много у околним шумама. А онда му 1859. године у посету поново долази књаз Милош Обреновић и наређује паљење злогласне Гургусовачке куле, која је у време Карађорђевића била тамница и симбол мрака и ропства. И тако у Милошеву част, преименова се у Књажевац. Од некадашње српске Бастиље сачуван је само зид и улазна капија, а простор се сада користи за јавне и културне догађаје.

Данас варошици, ушушканој међу благим висоравнима Тресибабе и Тупижнице, у залеђу Старе планине, тепају Српска или Мала Венеција. Разбашкарила се на обалама два Тимока, Сврљишког и Трговишког, који се код града спајају у Бели. Преко речних токова изграђено је седам мостића, од којих је најпознатији камени. Уз воду се протежу шеталишта са дрворедима липа и кестена. Најзаноснија су у пролеће када олистају и замиришу. Дух старих времена провејава Старом чаршијом. Подељена је на горњи део, који чине дућани и занатске радње које потичу из доба турске владавине, и доњег са некадашњим гостионицама и кафанама са стамбеним јединицама на спрату које су настале након ослобођења. Веома живописно и пријемчиво. Захвалност Тимочанима палим за слободу Књажевчани су одали у Спомен-парку, који је и својеврсни приказ историјских догађаја од 1804. до завршетка Другог светског рата. Највећим украсом вароши многи сматрају цркву Светог Ђорђа. Градња је почела 1833. године у част прве посете књаза Милоша. Током Српско-турског рата је спаљена 1876., али је убзро обновљена. У својој ризници чува Јеванђеље из 1805. године и остатке старог иконостаса.

Сликовитост и архитектуру Књажевца овековечио је чувени француски архитекта, сликар и писац швајцарског порекла, Ле Корбизје. Када га је почетком XX века пут овуда навео, био је толико надахнут да се латио оловке и сачинио цртеж Књажевца, који се чува у Народном музеју у Београду. Пре више од столећа избирљивост француске и ситничавост швајцарске крви положиле су оружје пред, како многи кажу, најлепшим градом источне Србије. А данас? Ваљало би га првенствено очистити, а затим и умити и обновити му оронуле и запрљане фасаде многих здања, од којих су поједина прилично упечатљива. Тада би одиста могао бити Милошева дика и достојан свог надимка.

Но, за разлику од самог града, о околини се изгледа прилично брине. Свега пет километара даље, на обали Сврљишког Тимока, налази се Ргошка Бања, у овдашњем народу позната као Бањица. На месту где лековита вода извире, образовало се природно језеро, у коме је температура воде стално 28 степени. Утврђено је да је прилично лековита, па је малено лечилиште претворено у сређено излетиште са паркингом, мобилијаром, дечјим игралиштем, и ресторанчићем. А водом са термалног извора напајају се и базени у оближњем Спортско-рекреативном центру Бањица, где се налазе олимпијски базен, дечји водени парк, спортски терени, ресторан, и мали спа центар. Зими је велики базен покривен, па је купањац у благодетној топлој води зајамчен током целе године.

ЈЕР ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ БОГАТУ ИСТОРИЈУ КРАЈА

Смештен је у здању с почетка XX века, некадашњој породичној згради богате породице Сибиновић, која је преуређена за потребе музеја. У левом крилу налази се археолошка збирка, која садржи више од 2000 предмета који су пронађени на територији општине Књажевца, приказаних хронолошки и тематски. У десном крилу су уметничка збирка коју чине око 1000 слика, графика, цртежа, икона, скулптура, репродукција, и други предмети визуелне уметности, и етнолошка збирка. Посебно и почасно место заузимају двопређне вунене чарапе. Најлепши део народне ношње књажевачког краја настао је у периоду од XVIII до XX века. Јединствене су у свету. Изложене су народне и грађанске ношње, тканице, покућство, предмети домаће радиности, музички инструменти, технички уређаји, и предмета из обичајног живота. Разноврсна и занимљива поставка.

Треба завирити и у Музеј града Књажевца, у кући Алексе Аце Станојевића, радикалског првака и блиског сарадника Николе Пашића. Поред његових личних, изложени су и многи вредни предмети добијени од старих књажевачких породица, који су с краја XIX и почетка XX века.

ЈЕР ЈЕ СЕЛО РАВНА БИЛО РИМСКО УТВРЂЕЊЕ

Десетак киломера од Књажевца, у плодној долини Белог Тимока, на два хектара, простире се најстарије војно утврђење у Тимочкој области. Градња Тимакум Минуса почела је средином I века. Унутар бедема била је житница, војне зграде и ризница. Због важног положаја и близине рудних налазишта убрзо се развило цивилно насеље уз сам војни логор, као и некропола, виле, и храмови посвећени разним римским божанствима. Насеље је страдало у пожару средином V века. Данас се виде откопани делови бедема и појединих објеката унутар зидина, а обновљена је једино јужна капија, која доминира простором. Зна се да ископавања врше споро и пажљиво, па ће марљиви арехаолози сигурно још шта занимљиво открити.

У близини је Архео-етно парк Равна, спој давне, римске прошлости, народног градитељства и сеоског живота с краја XIX и почетка XX века. У дворишту старе сеоске школе образован је лапирадијум са надгобним и почасним спопменицима и жртвеницима са Тимакум Минуса, док су поједини предмети пронађени у античком насељу представљени у згради школе. Остатак простора посвећен је сеоској заједници тимочког краја XIX века. Могу се обићи стара моравска кућа, грађена од бондрука, која је пресељена са Старе планине, унутар које је огњиште и наравно, троножац, амбар, реплика античке и традиционале грнчарске пећи, казаница за печење ракије, и кућа у чијем подруму је изложбени простор о винарству краја. Веома лепо осмишљено и представљено.

Мало процуњате античким ископинама, па се прошетате српским селом пре два столећа, а онда се вратите у садашњост. И где је најузбудљивије, а где најпитомије. Дођите, обиђите, осетите, па одлучите.

ЈЕР КЛИСУРА ЖДРЕЛО ПОДСЕЋА НА ГРЧКЕ МЕТЕОРЕ

Не очекујте стеновито и верско чудо којим се Грци диче, али дивљину, најдивљију, свакако да. Прати се пут за село Стогазовац. Успут немили призори распалих, урушених и напуштених кућа. Кад стигнете до обавештајне табле, удените негде возило и крените пешака земљаним путем. Уживајте у околишу у којем би могао да се сними најфантастичнији филм. На пролеће, кад се све разбуја, мора да је бајковито. Но, сада под тешким облацима намрштеног неба делује недокучиво тајанствена. Клисура, дуга око 300 метара, усечена је у крашким стенама, чија старост се процењује на 120 милиона година, а највише литице уздижу се до 80 метара изнад Зубетиначке реке. Управо због конфигурације стена подсећа на грчке Метеоре, па тако народ Ждрелу даде надимак Књажевачки метеори. У кориту реке је извор „свете воде” који мештани зову „Божја трпезица”. Веле да никада није пресушио и да је лековит за очи. До видиковаца се стиже уређеном пешаком стазом дугом два километра. Успут је црквица Видовдан, коју је по предању сазидао цар Лазар. Данашње здање подигнуто је у првој половини прошлог века на старим темељима. Пут даље води до највише литице на којој је постављена ограда и велики крст. А одатле се пружа поглед који се не заборавља.

ЈЕР ЈЕ У МЕРАКЛИЈСКОМ ПОДРУМУ СВЕ ДОМАЋИНСКИ

Искрено, нисмо знали куда на обедовање. Посаветовали смо се са савременом свезналицом, мобилним телефоном. Од понуђених ресторана у окружењу, одабрасмо по називу – мераклијски увек звучи примамљиво. Опет у помоћ зовемо савремену технологију да нам укаже пут до завучене уличице и једва видљивог натписа Мераклијски подрум. Све од дрвета, карирани столњаци, етно декорација, и озидани камин у коме тиња ватрица. Газдарица, уједно и главна куварица, каже да је управо спремила пребранац и умесила лепиње. Да извину Македонци, али овај је укуснији, сочнији. Препоручује свињски филе, преливен кајмаком, који се топи у устима, и пљескавицу, по њеном рецепту, фино пуњену луком. И тањир крављег сира, домаћег, савршеног. Намераклијасмо се за месец дана и за више него пристојне новце. Шетња Књажевцем свакако не води до овог завученог домаћинског кутка, али када трбух закрчи, умирите га у подрумчету.

ЈЕР ЈЕ DRIVE.GO АПЛИКАЦИЈА НАЈБРЖИ ДРУГ НА ДРУМУ

Некада се броји сваки минут. Али, додавање гаса никада није паметно, а неретко је и опасно решење. Па ако већ гори под точковима, време је најбезбедније уштинути на бензинској станици. Drive.Go мобилна апликација омогућава плаћање на точионом месту, без напуштања возила. Једноставно, у свега неколико корака – скенирањем QR кода и притиском на плати. Очас посла. Таман толико колико је потребно да се возило нахрани. Тако преостане довољно времена за сигурну вожњу до жељеног одредишта.

Присећамо се славних предака и њихове дуготрајне, истрајне и јуначке борбе за ослобођење од Османлија. У овој години обележава се 220 лета од почетка Првог српског устанка и скоро 190 година од доношења Сретењског устава. Идемо у походе падинама долине Дичине и Клатичевске реке, у крај стамених устаника и знаменитих храстова.

ЈЕР ЈЕ ТАКОВСКА ЦРКВА-БРВНАРА УСТАНИЧКА

„Све на нашу душу, и врат, и образ…”, одговорише углас окупљени на народном сабору пошто Милош Обреновић обзнани почетак нове буне, Другог српског устанка, на празник Цвети 1815. године. На таковском брдашцету, испред цркве-брвнаре, после јутарњег богослужења. Присутни се потом причестише, заклеше на међусобну верност и упутише ка столетним храстовима у оближњој долини, где их чекаше повелики скуп устаника спремних за бој.

Црква посвећена Светом Ђорђу подигнута је 1795. године на месту грађевине седамдесетак година млађе. На темељу од тесаног камена, од храстових талпи. Типичан примерак брвнаре које су градили Осаћани, неимари из Босне. Двери дрвене, украшене богатим дуборезом. Ониже су. Да се при уласку сагне и да Турци не би коње у њу утеривали. Иконостас, чије делове је даровао Јеремија, Милошев брат, је очуван. Обновљена је 1935. године. У порти је и даље камен са кога је Милош одржао устанички говор, и старо сеоско гробље са надгробници, од којих су поједини украшени необичним шарама и повезаним крстовима, а на некима су уклесане сабља или пушка. Недалеко од брвнаре је и таковска црква Светог Саве на Савинцу, прва задужбина Милоша Обреновића у ослобођеној Србији.

ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ДРУГОГ УСТАНКА ПРИКАЗ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Отворен је 1994. године у некадашњој таковској основној школи, задужбини краља Александра Обреновића. Даје приказ борбе против Турака, од Првог српског устанка 1804. до краја прве Милошеве владавине 1839. такозване Српске револуције. Најзначајнији експонати су остаци чувеног старог Таковског грма, и ремек-дело Паје Јовановића Таковски устанак, из 1895. године. То је прва верзија слике и већег је формата од друге, која је власништво Народног музеја у Београду. Од значаја су и Милошева долама, свечано одело, додуше копија, јер је оригинал у Београду, и аша, покривач за његовог коња. Изложена су и многа друга уметничка дела, изворна и копије докумената, објава и преписки, предмети за свакодневну употребу, најранија нововековна одликовања, државна обележја, и наоружање. Шетња кроз малу, али лепо осмишљену поставку даје прилично занимљив приказ устаничке Србије.

Који километар даље је конак кнеза Милоша у Горњој Црњући. Иако је уприличена стална поставка, тешко је у њу завирити. Нама, нажалост, није пошло за руком. Конак се налази на приватном имању, окружен кућама и помоћним зградама и нема сталног домаћина. Обновљен је пре десетак година и културно је добро од изузетног значаја. Иначе, здање се сматра првим двором модерне Србије, место је заседања устаничке скупштине, и престоница Кнежевине до пресељења у Крагујевац 1818. године. У овај конак се после објаве народне буне у цркви-брвнари, Милош упути, обуче најсвечаније одело, разви устанички барјак и пред окупљеним народом узвикну: „Ево мене, а ето вам рата с Турицима”!

ЈЕР “ТАКОВСКИ ГРМ” ГРАНА СЛОБОДУ НАД СРБИЈОМ

Који километар од Музеја је историјски знаменито место, уређено у сећање на Други српски устанак, ослобођење од Турака и стварање модерне српске државе. Простором са падине доминира монументални бронзани споменик Таковски устанак, дело Петра Убавкића, које представља тренутак проглашења устанка. Надгледа широку пољану на пар хектара, коју краси неколико споменика. Камена стазица води до обелиска Под Таковским грмом, који је подигао захвални народ рудничког краја крајем XIX века. Од мермера, са уклесаним устаничким и државаним обележјима, и стиховима Алексе Ненадовића: „Овај грм ће време да осуши и камени стуб ће да поруши, ал’ Србија вечито стајаће и Милоша име спомињаће”. Иза је ливада на којој би требало да се поново изгради летњиковац Александра Обреновића, некада троспратно здање са 36 одаја, споља налик вилама аустријске аристократије, и српске, шумадијске унутрашњости. Таковски дворац је страдао у пожару 1917. године под неразјашњеним околностима. Обележено је и место старог грма, како народ зове храст лужњак, под којим је почела битка за слободу. Био је права грдосија. Висок 23 и стабла обима девет метара. Но, временом је почео да пропада, па је народ судбину храста везао за усуд династије Обреновћа. Наиме, већа грана му се одломила 1860. наговештавајући смрт Милоша, мања осам година касније када је убијен Михаило, а 1901. га је олуја ишчупала најавивши слом Обреновића. Но, кнез Михаило је за живота зановио свето српско дрво. Наследник је засађен 1865. Листао је до деведесетих, и сада је осушена природна скулптура. Столеће касније, преко пута је посађена младица трећег Таковског грма. У част и незаборав речи кнеза Михаила да „док је год српске државе и народа, у Такову листа један храст као симбол слободе и независности”.

ЈЕР ЈЕ РАЈАЦ МАЛИ РАЈ НА ЗЕМЉИ

После узбудљиве шетње кроз историју, ваља удахнути свеж ваздух и допустити мислима да се слегну. У природи, наравно. У близини, смо петнаестак километара од знаменитих храстова налази се Рајац, многима омиљено излетиште. Предео на планини Сувобору, простире се на надморској висини од 600 до 850 метара. Име му, како предање вели, наденуше стари путописци, који га доживеше као рај на земљи. Многи би се сагласили. Најбоље се упознаје пешачењем. Уређено је неколико стаза, па бирајте сами. Дужина и називи стаза истакнути су на дрвеној табли поред планинарског дома, у центру. А да ли се успут рачвају и да ли на раскршћима има путоказа, открићете сами. Али, не мари и ако малко залутате. Преко питомих, пространих ливада и пропланака протканих бистрим потоцима и речицама, кроз шуме букве, храста, брезе, јеле, и бора стићићете засигурно до неочекиване природне лепоте, вероватно и пећинице, тврде познаваоци Рајца. Можда се сусретнете и са зеком, лијому, срндаћем, па и дивљом свињом. Или са домаћинима планинских домова који ће вам сигурно пут указати, а могуће и какво освежење понудити.

Природне лепоте су зачињене и историјом. У центру, код планинарског дома је споменик храбрим борцима Колубарске битке. Одмах до њега је и скулптура косе, у част чувене манифестације Косидбе на Рајцу, која се одржава сваке године. Постављена је и обавештајна табла са назначеним угоститељским и смештајним објектима и природним лепотама, па је ваља проучити пре поласка у пустоловину. За адреналинце, Рајац је познат и по параглајдингу. Можда је то и најлепши начин да се доживи овај мали сувоборски природни рај.

ЈЕР РЕСТОРАН ТИП-ТОП ДРЖИ ДО СВОГ ИМЕНА

На Ибарској магистрали, близу излаза за ауто-пут Милош Велики, свраћамо на окрепак. У пријатној унутрашњости дочекује нас гостољубива госпођа. После планинске шетње, чорбица телећа је увек одличан избор, уз тек испечене, вруће лепињице. Како су кафане покрај пута знане по укусном роштиљу, не размишљамо много. Наручујемо суви врат и ћевапе, уз љуте папричице и освежавајуће салате, уз који комад козјег сира. Храна и услуга скоро па потпуно у складу са називом – Тип-топ. А и цене, више него пристојне. Топла препорука за предах и домаћински залогај.

ЈЕР КАФА ТРЕБА УВЕК ДА ЈЕ ВРХУНСКА

Ужитак у црном напитку увек оставимо за наше омиљено место – НИС Петрол и Гаcпром. Разлог је једноставан – увек је свежа и врхунска. А можемо да бирамо и врсту и величину шоље. Сваком по укусу и мери. Некад предахнемо у ресторану Дриве Цафе, а некад кафу понесемо и густирамо је на повратку кући, да нам цео пут мирише.

„Добри људи, мирна река, и банатска житна поља, лепа снаша и дивна песма тамбураша”, каже песма о граду на Бегеју. Приче о његовим мостовима, раскошној архитектури, мултикултуралности, пиву, и спортским велемајсторима буде знатижељу. Па, хајде да је утолимо.

ЈЕР ЈЕ ЗРЕЊАНИН СРЦЕ БАНАТСКЕ РАВНИЦЕ

Спомиње се 1326. године као село подигнуто на три острва реке Бегеја. Насељавали су га многи, па чак и Шпанци, те умало не постаде Нова Барселона. Иначе је често мењао имена – Бечкерек, Велики Бечкерек, Петровград, а Зрењанин је назван 1946. године по народном хероју Жарку Зрењанину. Могао би понети и неколико надимака, свакако српска Будимпешта, због броја мостова. Признајемо, није Бегеј Дунав, али ни плави европски див није баш силан у мађарској престоници какав постане тек што утекне у Србију. Ток реке кроз град непрестано је мењан, мало је то чинила природа, више човек. Па тако преко воде сагради чак 10 мостова. Најстарији је Мали мост, подигнут 1904., а најмлађи је Магистрални из 1992. године. Има и три пешачка, висећи и два лучна.

Главни Трг слободе красе Жупанијски двор, данас Градска кућа, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и римокатоличка катедрала из средине XIX века посвећена Светом Ивану Непомуку, који се сматра заштитником мостова и река. Велелепних здања је посвуда. Лепотом се истичу Народни музеј, Палата правосуђа, Палата Дунђерски, и Дом борилачких спортова, дело Драгише Брашована. Красе га и зелене оазе у неколико пространих и уређених паркова. Дом је више од 20 националних мањина, па се разни језици могу чути, а и видети разнолики верски објекти. Црква Успења Пресвете Богородице из 1746. године је најстарија сачувана грађевина и једна од само неколико које су преживеле велики пожар почетком XIX века. Словачка евангелистичка црква потиче из прве половине XIX, а реформаторска црква са краја истог столећа. Некада је постојала и синагога, али су је почетком II светског рата порушили немачки окупатори.

Лети се хита ка ободу града, на уређено купалиште, Пескару, које лежи на три језера настала услед дугогодишње експлоатације песка. Да ли је овде пропливао Иван Ленђер, не знамо, али је Зрењанин осведочено расадник шампиона, а можда и најспортскији град у Србији. Тешко је пребројати медаље којима су га окитили атлетичарка Ивана Шпановић, одбојкашице Маја Огњеновић и Јована Бракочевић, каратисткиња Снежана Перић, браћа Грбићи, Дејан Бодирога…Вероватно смо успут и срели неког будућег спортског велемајстора, јер овде поред Бегеја тече и победничка крв.

ЈЕР ЈЕ ШЕТЊА КОРЗООМ АРХИТЕКТОНСКИ УЖИТАК

Кроз историју је улица мењала називе у зависности ко је Зрењанином газдовао, а данас носи име краља Александра I  Карађорђеића. Тек да се подсетимо ко је све овде газдовао. Здања у засебној целини сачуваног старог градског језгра грађена су у другој половини XIX века и почетком XX века, у духу сецесије или историцизма са елементима необарока. Посебно се истичу зграда Торонталске банке (Хрватске штедионице), палата Јована Пањија и кућа Живка Вукова с краја XVIII века, једина стамбена зграда из периода барока. Нарочито занимљива је кућа каменоресца Тунера Теодосија из 1900. године, знана као Шехерезада, која је дошетала из 1001 ноћи да Зрењанину подари и маварски шарм. Много је здања вредних пажње, те разгледање може да потраје. Предах и окрепљење нуде многобројни угоститељски објекти у зрењаниској пешачкој улици, живој, чистој и складно уређеној.

ЈЕР МУЗЕЈ ПИВА БАШТИНИ ИСТОРИЈУ ПРАВЉЕЊА ТЕЧНОГ ХЛЕБА

Млад је, али прилично занимљив, поготово пивопијама. Удомио се у обновљени стари погон, вариону, то јест, кухињу пива. Зидови и под најважније јединице у производњи пива обложени су брачким каменом у осам боја, а улазни део, који гледа на реку, израђен је од италијанског стакла. Необично раскошно за пивару.

Изложени су парна машина с краја XIX века, филтер машина, стари млин за јечам, кишар, произведен у Немачкој, бачварска клупа за израду пивских буради, бакарни казани, и старо буре са натписом Дунгyерскy. Могу се видети и старе фотографије, пивске боце, кригле, етикете, старе алатке, и још много занимљивих предмета.

Једно од најстаријих пића справља се од квасца, хмеља, јечма, и воде. Често га зову и течни хлеб због велике нутритивне и енергетске вредности. У Зрењанин га је донео Немац Себастијан Крајцајзен 1745. године. Процват пиваре везан је за породицу Дунђерски. Преузели су је крајем XIX века, проширили и пиво правили по најбољој, плзенској технологији, по којој је настављена производња Зрењанинског пива. После II светског рата је национализована и радила је до 2007. године.

У складу са својом подугом пивском традицијом, Зрењанин је од 1986. године домаћин Дана пива. Да ли у рају тече из славина, нећемо сазнати на овоме свету, али засигурно знамо да га последње недеље августа има у изобиљу у банатском пивском рају. Само без претеривања, јер чувени пивски стомачић вреба из прикрајка.

ЈЕР САВРЕМЕНА ГАЛЕРИЈА БАШТИНИ ВРЕДНА ПОСЛЕРАТНА ДЕЛА

Све је почело пре седамдесетак година у Уметничкој колонији у сеоцету Ечки, надомак Зрењанина. Убрзо је основана и Савремена галерија која се бринула о делима насталим у колонији, а град је 1964. године ставио све под свој кров у Савременој галерији у Зрењанину. Збирка, коју чине слике, скулптуре, графике, цртежи, пастели, акварели, таписерије, фотографије, дигитални и видео радови, и инсталације, углавном се ослања на дела уметника који су боравили у колонији. Међу познатијима су Јован Бијелић, Милан Коњовић, Миодраг Мића Поповић, и Урош Ђурић. Али је временом обогаћена и разним донацијама, од којих је најважнија била она Савезног извршног већа. Тако се данас поноси и делима великана који нису боравили у колонији – Бете Вукановић, Стојана Аралице и Петра Лубарде. Збирка садржи око 2.800 дела уметника из бивше Југославије и иностранства. Сјајан је приказ савремене ликовне уметности на овим просторима од 1946. године до данас.

ЈЕР СЕ У БАЊИ РУСАНДИ ЛЕЧИ БЛАТОМ ИЗ СЛАНОГ ЈЕЗЕРА

Удомила се у једином шумоликом крајолику у Банату, унутар Парка природе Русанда, заштићеног подручја. Окружена је ливадско-степским и мочварним стаништима. Околину настањује више од 200 врста птица, те је вазда цвркутаво. Лежи на обали истоименог језера. Није ни велико, нити дубоко, али је воде сланије од морске. Салинитета око 60 одсто. Но, дно је нарочито занимљиво. Чини га посебно блато које се користи у терапијске сврхе још од друге половине XIX, када је његову лековитост потврдила Царска академија у Бечу. Пелоид, русандско блато, вади се из чамца на традицоналан начин и након употребе, сакупља и враћа у језеро. Мало одрживости, више природе и птичица, а понајвише благотворности и ужвања.

ЈЕР СУ У СТАРОЈ ЗАНАТЛИЈИ РЕБАРЦА МАЈСТОРСКА

Некада су се овде окупљале старе занатлије, а данас истински поштоваоци доброг залогаја. Укусе повеликих порција, употпуњује домаћински амбијент у духу старих српских и војвођанских кафана са мноштвом етно мотива. Такви су и гостопримство и услуга. Свакојаких ђаконија је у понуди, али нас привукоше занатлијска ребарца. Сервирају се са кромпиром и кајмаком. Сочна, справљена сосински и лалински. За густирање и дуго памћење. А још ако вам трпезу зачини староградска музика тамбураша… Довешће вас овде срце још који пут.

ЈЕР СМО УВЕК УЗ ВАС

Где год се запутите, уздуж и попреко по нашој дивној земљи, нисте сами. На путу вас не може изненадити ништа јер сте увек у непосредној близини једне од преко 300 НИС Петрол и Газпром бензинске станице који су истинска подршка свакој вашој авантури или путовању.

Одавно и надалеко је Србија чувена по својим благотворним изворима и бањским лечилиштима. Лети их већ многи походе уместо мора, а како поједини метеoролози предвиђају, у догледно време могла би да замене и многе ски центре, јер снега ће бити све мање. Од мрачне прогнозе Србија би могла да има користи. А да ли је неприкосновена краљица бањског туризма већ спремна да понуди целогодишњи садржајни боравак? Истражили смо Врњачку Бању у касну јесен.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА БАЊА ПРАВИ ИЗБОР ЗА СВА ГОДИШЊА ДОБА

На око 220 метара надморске висине, од мразних ветрова заштићена Гочом и Гледићким планинама, шумовита, одувек је била благотворна. Ко је и када први открио и употребио врњачке минералне воде не зна се поуздано. Но, Римљани сигурно јесу. О томе сведочи римски извор у којем је пронађено мноштво новчића са ликовима римских царева. За време владавине Османлија, народ је затрпавао лековита изворишта да се окупатор не би много бањао. Ослобођењем од Турака почиње развој модерног лечилишта.

Данас је Врњачка Бања најпознатија и најпосећенија у Србији. Осим седам познатих извора минералних вода, добро распоређених тако да се током шетње и истраживања може освежити и окрепити, краси је и приличан број господских старинских вила, раскошне архитектуре. Посебно се истиче Замак Белимарковић, данас дом Завичајном музеју. Нарочито се дичи својим мостићима преко Врњачке реке. Најчувенији је Мост љубави. Крцат катанцима којима заљубљени закључавају своја срца у једно. Чува сећање на двоје младих које је вихор Великог рата раздвојио. Српски војник се са ратишта у Грчкој није вратио због нове љубави, а драга му је од туге увенула.

Поетски дух бање изражен је на Мосту споменару где су постављене табле са стиховима познатих српских песника, док Мост даљинар означава удаљеност до појединих светских метропола. Златни мост је у част математике, можда и једини у свету посвећен овој баук науци, који чува сећање на велемајстора Светозара Глигорића који је одиграо симултанку на неколико десетина шаховских табли поред реке. А мостић назван Ко то тамо пева је својеврсни омаж филмским уметницима који су били радо виђени гости бање, посебно Данилу Бати Стојковићу и његовој незаборавној реплици: „Ја бих аутобус протерао овуда“. Тешко да би и неуништиви господин Брка то успео преко сићушне грађевине, али све похвале за идеју. Сваки мост има своју причу и да се свашта сазнати.

Забавних и спортских садржаја је прегршт за све узрасте. Уређена игралишта за малишане, вештачка стена за пењање, зоо врт, вожња возићем, биоскоп… Међу најновијим атракцијама је панорамски точак, који омогућава проматрање околиша са 50 метара висине, и повелики водени парк Рај. Сталним обогаћивањем садржаја, успели су Врњчани да од своје лековите бање начине туристичко место које живи здраво и забавно током целе године.

ЈЕР У ЈАПАНСКОМ ВРТУ ПРОВЕЈАВА ДУХ ДАЛЕКОГ ИСТОКА

Како најбоље спојити две различите културе и два далека народа, до природом. Врт унутар главног бањског парка уређен је по јапанском концепту – вештачко језерце, каскадни водопад, дрвени мостић, уске поплочане стазе, чајна дрвена кућица, и необичне светиљке које га ноћу обасјавају. Уметност једноставних, асиметричних линија које одражавају склад природе. Одише мирисима и бојама далеке острвске земље. И наравно, све је под конац, онако већ јапански. Ето, не знају Јапанци само да раде, већ и да сачине савршену природну оазу за одмор и опуштање. Уз беградски, једини је јапански врт у Србији.

Одмах до њега је Врњачки лавиринт. Стазицом дугом километар, лута се зеленим ходником сачињеним од 440 четинара у потрази за излазом. Слободно уђите, нема ала нити замки. Врло симпатичан додатак целокупном природном угођају.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА ПРОМЕНАДА НЕЗАБОРАВНО ИСКУСТВО

Шеталиште се протеже дуж обала Врњачке реке. Плитка током већег дела године, мирна и тиха, зажубори понекад тек подно густих крошњи липа чије гране се над њом грле. А кад на пролеће замиришу! Морамо се вратити у време када липе цвату. Бројним мостићима је лако прекорачити речицу. С једне стране је парк са столетним стаблима, разноликим бујним растињем и шароликим цветним аранжманима. Уметнички шмек дају вајарска дела постављена посвуда. Несумњиво је један од најлепших и најуређенијих паркова које посетисмо. На другој обали су дрвене тезге са разноразним џиџабиџама, сликама и сувенирима, мноштво кафића, ресторана и хотела, поједини смештени у старим, раскошним здањима. У средишњем делу су фонтана и Гочак, врабац одевен у народну ношњу централне Србије, симбол бање. Са друге обале уздиже се црква посвећена Пресветој Богородици, новије здање необичне боје фасаде наранџастог тона. Живо, пријемчиво, раздрагано, и опуштено. Чисто и сређено. Браво за мештане, али и посетиоце.

ЈЕР ЈЕ ЦРКВЕНО БРДО СПОЈ ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ

На Тргу културе, где се налази Музеј бањског туризма, изнад вештачког водопада, уздиже се Црквено, знано и као Чајкино брдо. Некада се звало Александрово брдо и Крш романтичке лепоте, с разлогом. Културно-историјска је целина заштићена законом. Негује више од 150 врста биљака и десетине објеката, махом прелепих вила, од којих су поједине споменици културе. Степенице воде до амфитеатра који носи име Бате Стојковића. На летњој позорници уприличена је и спомен-соба великана српског глумишта, пуна књига и његових личних ствари. На врху су чесма краља Петра II, парохијски дом и Храм рођења Пресвете Богородице, грађене тридесетих година XIX века. У близини почиње и три километара дуга пешачка стаза патријарха Павла. На највишој тачки је видиковац са статуом девојке са птицом одакле се пружа можда и најлепши поглед на Врњачку Бању и околину.

ЈЕР ЈЕ ЉУБОСТИЊА МЕСТО ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

Који километар од Трстеника, у бујној природи, подно Гледићких планина, удомио се први женски манастир у Србији. Градила га је царица Милица у освит Косовског боја, крајем 1388. године. О називу, уистину необичајеном за православну светињу, тумачења је више. Према најстаријем, потиче од речи љубвестин/љубвостин/љубостиња – место љубави. Наиме, некада је овде постојала црквица у којој се почетком августа одржавао сабор. Једне године на њему се појавише Милица, кћер Вратка Немањића, познатог као Југ Богдан, и кнез Лазар. Ту се први пут угледаше и заволеше. Желећи да овековечи први сусрет са будућим супругом, Милица је на месту мале цркве сазидала велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Према другом тумачењу, назив потиче од речи љубо-пустиња, љубав према пустињачком, подвижничком животу, јер је у раном средњем веку необично велики број пустињака живео у оближњим увалама и скитима. А треће казивање вели да је црква названа по топониму љупка стена, будући да се налази подно Самара, највишег врха Гледићких планина. Које је истинито, тешко је утврдити, али предност има љубав, одувек и заувек.

Величанствено камено здање, у моравском стилу, дело су руку Радета Боровића, у народу знаном као Раде неимар. Посебно су упечатљиви камени преплети који уоквирују врата, прозоре и аркадице и розете неједнаких величина са геометријским и цветним украсима испуњене чипкастим шарама. Необичну лепоту Љубостиње, која се сматра савршенством моравске школе, можда је најбоље дочарао владика Николај Велимировић у поеми Зидање Љубостиње.

„Зида Раде цркву Љубостињу,

Мушки зида, женски украшује,

Ђевојачки по мермеру везе,

По мермеру кано по ђерђефу”.

Живопис манастира рађен је у два наврата, после Косовске битке и почетком XV века. Како су га Турци спалили, већи део живописа је уништен. Видљиве фреске су новијег датума. Унутрашњошћу доминира прелеп иконостас из прве половине XIX века.

После Косовског боја, кнегиња се замонашила и остатак живота провела у Љубостињи са бројним сестринством и монахињом Јефимијом, женом Угљеше Мрњавчевића и првом српском песникињом. Управо овде је извезла чувену Похвалу кнезу Лазару, ремек-дело везиљске уметности и једно од најзначјнијих песничких творевина српске средњевековне књижевности. Обема, као и многим удовицама косовских јунака, Љубостиња је вечни дом. Достојанствен, велелепан, притајен. Помало скрајнут, чини се, нажалост. Ако вас пут нанесе у околину, обавезно посетите Миличину красотицу.

ЈЕР СЕ У СТОПАЊИ ПЕЧЕЊЕ ТОПИ

Између Трстеника и Крушевца уденуло се насеље познато по Печењијади. Не чуди што се манифестација баш овде удомила. Наиме, Стопања има највише печењара по глави становника у Србији. Овде се ражањ врти скоро на сваком кораку.

Пут нас одведе у печењару, имењакињу села, Стопању. Скромно, али чисто, гостољубиво и услужно. Обично је у понуди и јагњеће печење, али смо овај пут окаснили, те се на трпези нашло само печено прасенце. Свеже, немасно, вруће, хрскавих корица. Једе се без хлеба и салате. Толико је сласно. Коју год печењару у Стопањи да одаберете, нећете погрешити. Омастићете брке, зајамчено.

Емисија је снимљена пре почетка Божићног поста. Свима који посте, желимо да истрајношћу победе сва искушења.

И не заборавите, на свако одредиште брже се стиже уз Drive.Go апликацију, уз помоћ које плаћате гориво на точионом месту, без напуштања возила и одласка до касе.

Михољско лето подарило нам је још који дан уживања у благодетима природе. Уместо на потврђено заводљиви запад, компас окрећемо ка истоку. Увек мистичном и очаравајућем, препуним изненађења. Идемо у рударски крај домовине и пределе где се природа још успешно одупире човеку.

ЈЕР ЈЕ ЛАЗАРЕВ КАЊОН ТАЈАНСТВЕНО МЕСТО 

Вау! Отео нам се узвик кад нам се очи сусретоше са чудесно исклесаним литицама прекривеним зеленим сагом. Са уређене платформе близу краја Лазаревог кањона… Скоро окомите дивовске зидине обрасле разноликим растињем пружају своје стеновите руке ка другој страни обале. Не би ли воду премостиле. На појединим местима као да се додирују. Понегде се, чини се, чврсто грле. Негде су се громаде одиста и уклештиле и две обале повезале. Шта је у подножју, не да се видети. Ограда је постављена на безбедној удаљености од ивице. Никако је не прескачите, одвише је стрмо, клизаво и опасно. Седите и уживајте. Овде речи заћуте, а машта се разиграва.

Кроз кречњачки масив источног обода Кучајских планина усекле су кланац Лазарева река и њене саставнице – Демижлок, Микуљ и Вејска река. Најдужи је и најдубљи у источној Србији.

Са прегршт процепа, јаруга и пећина. Литице се уздижу и изнад 350 метара, а у најужем делу ширина је мања од седам метара. Призори из бајке или пак филма научне фантастике. Да ли су га за уточиште одабрали вилењаци и чаробњаци, не зна се. Није довољно истражен. Али је засигурно станиште разноликом свету биљчица и животињки. Један је од најзначајнијих средишта биодиверзитета на Балкану. Овде расте кримски бор и реликтне врсте – тисово дрво и српска рамонда, нежни љубичасти цветић.

„Било је на десетине парова орлова, хиљаде ласта, а дивокозе би се предвече посвуда шеткале”, открива нам овдашњи истраживач кога сретосмо на видиковцу. „А онда су похрлили туристи и донели савремене технологије, угрозили их и многе растерали”, тужно и срдито се заштитар природе присећа времена када је људска нога овде ретко ходила. Али, има и добрих вести. Пре неколико година, доведен је пар медведа, и сада се пет јединки башкари у кланцу. Изгледа да се горостасним брундавцима свидело ново станиште.

Због своје дивљине и неприступачности био је уточиште хајдуцима у доба Турака, који се нису усуђивали у њега залазити. А о самом називу, више је предања. Према једном, назван је по хајдуку Лазару који у њему нашао спас, а по другом, по цару Лазару који је са својим коњаницима овде боравио. Свакако по души непокоривој. Пристаје му, несумњиво.

Пролаз кроз један од најнепроходнијих кањона велики је изазов чак и за истинске пустолове. Иште много вештина, добру кондицију, али и храбрости. Походи се током дужих сувих периода, у групама и препоручљиво са водичем, уз обавезну заштитну опрему.

До видиковца који смо посетили води макадамски пут, понегде стрм, са повећим каменим громадама, те треба пажљиво возити. Може се и пешке уређеном стазом од Лазареве пећине, најдуже у Србији. Још је неколико видиковаца, и сваки пружа потпуно нови и другачији доживљај домовине. Лазарев кањон је споменик природе. Лепоте несвакидашње и нетакнуте, за сада.

ЈЕР ЈЕ БОР РУДАРСКО СРЦЕ СРБИЈЕ

Први пут се спомиње у XVIII веку. Почиње да се развија отварањем рудника бакра 1903. године, а статус града добија после Другог светског рата. На уласку у град је тргић са спомеником рудару, који се окреће. Необична добродошлица којом се одмах на знање даје где се пристиже. Ка центру води булевар омеђен дрвећем. Уједно је и парк-музеј. На травнатом острвцету између два смера изложени су индустријско-рударски експонати. Из аутомобила се не дају пажљиво промотрити, те прошетајте. Најупечатљивији је дампер. Без фотке са жутом грдосијом тешко да ће вам ико поверовати да сте Бор посетили. Само опрезно при преласку улице, прилично је прометна. Једна је од најлепших које видесмо, свакако најнеобичнија.

Стижемо до Музеја рударства и металургије. Обнова, преко потребна, је у току, па је иначе скучен простор, додатно смањен. Но, има се шта занимљиво видети. Стална поставка приказује развој рударства и металургије од праисторије до данас, историјат борског рудника и најзначајнијих личности. Осим старинских рударских алатки, најзанимљивији су бронзани појас из V века старе ере и комплет златног женског накита из II века нове ере, прилично софистициране израде. Симпатичан је и Влашки кутак у којем је представљена материјална и духовна култура Влаха Бора и околине. Пред улазом су изложена вајарска дела познатих академских уметника.

У близини је централни трг и споменик Ђорђу Вајферту, оснивачу Борског рудника.  Пролутајте градом и откријте здања француске архитектуре, а ако имате довољно времена, свратите и до Зоолошког врта. Недалеко је и Брестовачка бања, ушушкана у бајковитој природи са термоминералним водама којима су се лечили још стари Римљани. И знаменитим историјским здањима.

Мален, али неочекивано зелен, допадљив и прилично разнолике понуде. И околине још разноврсније.

ЈЕР НА СТОЛУ СТОЛУЈЕ ПРИРОДА

Пут ка планини Столу нуди несвакидашње призоре. Води поред копова Борског рудника. Тешко је дочарати његову величину. Планине ископа. Протежу се у недоглед. И огромне машине које као да никада не гасе моторе. Некада је за посетиоце био отворен кафић Јама, 400 метара под земљом. Мора да је био посебан доживљај чаврљати уз кафицу или пићенце у утроби земље.

И док се са једне стране рудари неуморно, са друге природа пркоси. Дивљином и бујношћу и стеновитим врховима Великог и Малог крша. Последња деоница пута ка Столу је прилично узана, а потом следи макадам до планинарског дома. Испред је пољана са головима за фудбалска надметања, а који корак даље је језерце са уређеном платформом за седење. Овде се опушта и удише природа. И ужива у погледу на највиши врх, Голи крш на 1.156 метара надморске висине. И на шуме, цветне ливаде и кречњачке форме. Заравњени врхови и стрме литице прави су рај за планинаре и извиђаче, а шумским стазама се пентрају и бициклисти и сви заљубљеници у природу. Она и ви. Сами. У савршеном складу.

ЈЕР ЈЕ БОРСКО ЈЕЗЕРО ВОДЕНО ЗЛАТО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

На скоро планинској надморској висини, у подножју Црног Врха, средином прошлог столећа човек је укротио водотокове. Настадоше тако десетине хектара водене оазе. Попут огледала на којем се одсликава крајолик. Седамо на обалу код хотела Језера, у паркић са дрвеним клупама са настрешницама. Ваљало би га дотерати, понајпре очистити. Ако се занемари човекова бахатост и немар, призори су бајковити. Чаробни јесењи плес сунчевих зрака и мирне воде. Потпуни спокој и тишина. Ремети је тек средовечни господин који смело плива све до друге обале. Уто пристиже и младић на СУП-дасци и придружује му се. Свака част за истинске водољупце. Не страши их ни  прохладна октобарска вода. А нама на сувом поста хладњикаво посматрајући их само. Па да се малко загрејемо. Drive Cafe кафом. Још је топла. Увек пуног, савршеног укуса. И помало засладимо. Drive Cafe кроасанима. Свежим и меканим. У оваквој дивоти, још су слађи.

Бистро, окружено листопадном и четинарском шумом, зеленим пропланцима и ливадама, Борско језеро привлачи све више посетилаца. Углавном лети, када хиљаде купача освежење тражи на неколико уређених и многим дивљим плажама. Тада је живо, весело и бучно. Но, сунчана јесен му посебно прија. Тада се умири, утиша, осами и постаје истинска питомина.

ЈЕР СЕ У РЕСТОРАНУ БРАВО ХРАНИ АПЛАУДИРА 

Возимо ка ауто-путу за Београд, верујући чврсто да успут мора бити које згодно место за глад утолити. Јер где то у Србији има двадесетак километара пута без кафане. Биће да има. Те, тако стигосмо у Бољевац. Мештани нас упутише у кафе-ресторан Браво. У самом срцу вароши, велика башта и унутрашњост сређена префињено. Да л’ се овде добро једе, упитасмо се сумњичаво. Љубазни млади конобар препоручује запечене њоке са пилетином. Савршено и обилно. И ребарца на кајмаку. За прсте се лепе. Справљао их је засигурно умешни кафанџија. На крају, једногласно брависимо за Браво. Ето, има и отмених здања где се обедује домаћински. Навратисмо случајно, а вратићемо се првом приликом, циљано.

У подножју Шар-планине, на обалама Бистрице, свио се град. Од вајкада важан за путнике и трговце. Српској држави се припаја почетком XIII века и јача. Процват доживљава за време краља Милутина и цара Душана. Сматра се музејом српске средњевековне историје. Баштини, или је баштинио, 33 српске православне светиње и споменика.

МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ БИО ЈЕ НАЈРАСКОШНИЈА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА

Недалеко од Призрена, у кањону Бистрице, подно стрме литице, градио је цар Душан своју задужбину. Од 1343. до 1352. године, близу некадашњег караванског пута који је повезивао Скопље и Призрен, тадашње престонице српске државе. Грађен је на месту старије богомоље, где је цар оздравио након тешке болести. На големом поседу, уздигао је две цркве – своју гробну посвећену Светим Архангелима, и Светом Николи. Обе су рађене у рашком стилу, са елементима српско-византијског. И спојио их са Вишеградом, својим двором на врху стене. „Нема јој ништа равно под Сунцем,“ забележено је о Архангелима у запису из XV века. Ненадмашне лепоте и врхунских подних мозаика. Сматрана је врхунцем српског сакралног градитељства. Здање које доликује најмоћнијем српском владару.

Од силне раскоши и лепоте, остаде камен понеки тек. Доласком Османлија средином XV века манастир је опљачкан и зарушен, а 1615. срављен је до темеља. Зидине обложене мермером употребљене су за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Остаци су конзервирани после Другог светског рата, а монашки живот је обновљен крајем XX века. Поново је похаран и спаљен 1999. и 2004. у Мартовском погрому.

Данас о манастиру брину игуман, два монаха и помоћно особље. Припомажу често и ученици Призренске богословије. Поред стражара на улазу, чува их пар немачких овчара. Опрезни, али мирољубиви, господаре манастирским поседом. Могу се видети остаци бедема, две цркве и трпезарије, фрагменти камених украса са мотивима змаја и лава, стара икона архангела Михаила, макета цркве, импровизовани олтар и мермерна плоча на месту гроба Душана Силног. Мошти су 1927. пренете у Патријаршију, а 1968. су свечано положене у цркву Светог Марка у Београду.

Ноћили смо у Душановом народном конаку. Лепо је, чисто и пријатно, уз природни звук Призренске Бистрице. Обедује се заједно. Ручак је у 10 сати. Тако налаже ред. После молитве, за трпезом се дели све што се има. У опуштеном разговору да се свашта занимљиво и паметно чути од умних монаха. Поделисмо хлеб са чуварима Душановог завештања и ходисмо његовим стопама. Одлазимо искуснији, спокојнији и силнији.

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА ЈЕ СВЕТИЊА КОЈА ВАСКРСАВА

У средишту града, на малом тргу међ две уличице, верско здање зидова гаравих и чађавих, отвора закрпљених лимом и дрветом, опасано бодљикавом жицом. Врата замандаљена.

Задужбина је краља Милутина и посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Остаци храма из XIII века, подигнутог на месту ранохришћанске богомоље из X века, преуређени су у првој деценији XIV века. Претворен је у петокуполну цркву, додата је припрата са спратом и повисоки звоник. Вековима је била саборни призренски храм. Средином XVIIIвека претворена је у Џума-џамију, фреске су оштећене чекићем и прекривене дебелим слојем малтера. Светло су угледале два века касније када су и обновљени стубови срушени за потребе џамије. У Мартовском погрому је запаљена и тешко оштећена.

Унутрашњост прилично суморна. Мали олтар са иконама и свећњацима, без иконостаса, те сиве куполе и трагови паљевине. По зидовима понека преживела фреска. И оне непотпуне, све избодене. Најзначајнија је фреска Богородице Љевишке са Христом у крилу који из котарице вади плодове и храни гладне. У свеприсутном зулуму блиста још сјајније. Колико подвига и костију предачких је уткано у њене боје, колико јој је молитви упућено, колико је душа надахнула и озарила. Једна је своје усхићење и овековечила записом на арапском: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

Са још три српска манастира уписана је 2006. године на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО под заједничким називом Средњевековни споменици на Косову и Метохији и уврштена је на листу угрожене баштине.

„Хвала вам, много вам хвала што сте нас посетили,” опрашта се од нас отац Владан. Храбра млада душа која са породицом истрајава. Још један осврт на Богородицу Љевишку. Страдалницу и победницу.

ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА ЈЕ РАСАДНИК ДУХОВНОСТИ И ЗНАЊА

Отворена је 1871. године као Богословско-учитељска школа, једина те врсте у Старој Србији. Била је стожер свом народу у очувању вере, језика, културе и идентитета у тескобним временима и на мученичком тлу метохијском. Данашња улога Богословије подједнако је важна.

Налази се у срцу старе чаршије, ушушкана међу кућицама махом оријенталног стила, скривена иза гвоздених двери. Отвара нам их стражар. Улазимо у савршено сређено двориште украшено цвећем и дрвећем. Мирно и питомо. Свет за себе. Са прозора нам маше госпођа и нуди освежење. Касније нам открива да је по пензионисању из Београда побегла у Душанов престони град. Нашла је мир. У некадашњој кући Симе Андрејевића Игуманова, српског трговца и добротвора, који ју је завештао Богословији „у којој ће се учити и за духовна знања спремати синови моје отаџбине – Старе Србије“. Пише на његовој бисти у дворишту. У холу главне зграде изложене су старе фотографије здања и српских патријарха и представљени историјат, поједина важна документа и понека реликвија.

Током отоманске власти, Богословији је претило затварање, али је спречено домишљатошћу руског конзула и моћним утицајем руског цара. Рад је неколико година прекинут током Другог светског рата, а због бомбардовања 1999. измештена је у Ниш. Током мартовског погрома 2004. је запаљена и све у њој је изгорело. Срећом, школска архива и књижница од око 15.000 књига однете су пет година раније. И тако спасене. У Призрен се вратила 2011. године, а здања су постепено обнављана. Оживљена је и традиција служења помена цару Душану у његовим Светим Архангелима првог дана школске године.

Призрен је много више од царског града, а Богословија више од образовне установе. У њој је при повлачењу српске војске 1915. године, краљ Петар И Карађорђевић сакрио круну, рекавши да симбол државе не сме у изгнанство: „Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада наше највеће патње“.

ПРИЗРЕНСКИ ГРАД ЈЕ БИО ПРЕСТОНИЦА СРПСКОГ ЦАРСТВА

До утврђења на брду изнад града, може се услужним квадом који се пентра уз уске и прилично стрме сокаке. Или пешака. Захтевније је, али много занимљивије. Подробније се разгледа околина и може се уживати у призору две цркве – Светог Спаса и Свете Недеље. Обе из XIV века. Успут су, али се не може унутра. Обе су затворене.

Призренски град или Каљају су, према званичним подацима, подигли Византинци у XI веку. Проширио га је цар Душан. Овде је повремено столовао, као и син му Урош. Током више од четири столећа османлијске владавине је попримио данашњи облик. Зидине су обновљене и изгледају моћно. Некадашњим добро утврђеним градом, шета се земљаним и каменим стазицима. Разгледамо сређени амфитеатар са бином и камене остатке објеката. Погађамо чему су служили и какве све тајне крију. Приличан је број посетилаца, махом младих. Највећа гужва је на пространој тераси. Поглед пуца на Призрен и Метохију бајну. Све до Проклетија.