Почетна / Archive by category "Popular cir"

6 разлога да посетите Горње Подунавље – први део

Ћуди горостасног Дунава не дају се набројати. Но, према Србији био је прилично благонаклон и дарежљив. Напојио је њене равнице и пробио најчудеснију клисуру Европе, а чим је у Србију зашао, исплео је кроз шуме и ливаде непрегледну мрежу рукаваца и канала у једном од последњих уточишта живог света поплавних подручја. У том крају приморао је становништво да му се прилагоди и тако искалио домишљате и плодотворне домаћине, а своје аласе даровао рибом у изобиљу, те кулинаре начинио умешним. Хитамо ка природној реткости на северозападу домовине, преко Сомбора.

Зашто посетити Горњe Подунавље

1. Јер је Горње Подунавље Европски Амазон

Тачније подручје великог Резервата биосфере Бачког Подунавља, српског дела области назване Европски Амазон која обухвата влажна станишта у приобаљу Муре, Драве и Дунава које је организација УНЕСКО прогласила првим петодржавним резерватом биосфере на свету. Специјални резерват природе Горње Подунавље удомио се на крајњем северозападу Србије, на тромеђи са Мађарском и Хрватском, уз леву обалу Дунава, дуж скоро 70 километара речног тока. Чине га два велика рита, Моношторски и Апатински, који се заједно простиру на скоро 20.000 хектара. Одликује се ритским шумама испресецаним рукавцима и каналима, са адама, меандрима, барама, мочварама, влажним ливадама, тршћацима, и шеварима. Овај јединствени речни предео успео је да очува невероватну биолошку разноврсност. Удомљава око 50 врста сисара, 250 врста птица, међу којима су орао белорепан и црна рода, 50 врста риба, девет врста гмизаваца, бројне врсте лептира, и више од 1.000 биљних врста. Станиште је најбројније популације европског јелена у Србији.

Средиште резервата је Еко-центар Карапанџа, поред викенд насеља Кенђије. Двориште је сјајно сређено са дрвеним видиковцем и наткривеном учионицом на отвореном где се одржавају разне радионице посвећене очувању природе. Уприличена је и мини стаза са информативним таблама прилагођена слабо покретним особама где укратко могу да се упознају са богатством резервата. За сада у понуди нема угоститељских објеката, те се вода и друга освежења морају понети. Постоје ложишта за котлић и роштиљ, па можете сами припремити храну у природи. Биће то свакако дан за памћење.

Амазонију, ону у Јужној Америци, нисмо посетили, те би свако поређење било непримерено. Али ова наша нас је потпуно очарала. Природа дивља и нетакнута, а људи пак питоми и сусретљиви.

2. Јер је вожња Бајским каналом дружење са птицама

Катамаран испловљава код мола испред Еко-центра Карапанџа. Вози Бајским каналом који спада међу најчистије каналске воде у Србији. Уживамо у природи са пловила. Потпуно другачији доживљај. Обале обрасле шумом, трском и ритским растињем. Приобаље накићено локвањима међу којима се скривају рибице. Има их разних врста. Друштво нам праве лабудови, паткице, чапље. Стижемо до најширег дела канала кога од миља зову Шира. Размахао се на преко 120 метара, али изгледа прилично ужи, јер је трска дубоко зашла у воду. Сат времена пролете очас. Искрцавамо се и поздрављамо са воденим драгуљем сомборске општине. Нисмо се бућнули, нажалост. Тренутно време не дозвољава. Али, вратићемо се када отопли, обавезно.

VIDEO

6 разлога да посетите Горње Подунавље – први део

3. Јер је шетња исконским шумама Дунава незаборавна

Како најбоље упознати предео до шетњом. Уколико сте истински пустолов, на располагању је обележена стаза за самостално тумарање, дуга око четири километра са инфо таблама, одмориштем и осматрачницом. Можете одабрати и туре уз стручног водича током којих ћете подробније сазнати о резервату и његовим посебностима, као и о поступку обнављања еко-система и културном и историјском наслеђу краја. Свакако ћете видети кућицу за слепе мишеве на дрвету, а можда и чути рику јелена или набасати на мале корњаче. За коју год пешачку туру да се определите, ослухните говор дрвећа, препознајте трагове животиња, пажљиво посматрајте, дишите дубоко, и напросто уживајте.

Стазе су погодне за све старосне групе и нивое физичке припремљености. Обућа треба да је удобна и прилагођена шумским приликама, другим речима, без икаквог модирања. Наравно, не заборавите да направите предах и попијете мало воде – преко потребне током дугих шетњи. Наш избор био је као и до сада – природно добра изворска Јазак вода.

4. Јер је мед справљен код Перишкића врхунски

Бачки Моноштор, кроз који се пролази на путу ка Еко-центру Карапанџа, има дугу традицију пчеларства. Пожелесмо да и ми мало будемо паметнице, а како се за добре вијугице мора јести медић, свратисмо код пчелара Перишкића. Добродошлицу пред капијом жели нам дрвени меда. Домаћини нам широм отварају врата учионице где дечица стичу знања о најважнијим бићима на земљи и њиховим здравим и лековитим производима. Сазнајемо да има више од 20.000 врста пчела, а медоносних свега седам. Казује нам да су у овим крајевима услови изузетно повољни за узгој пчела због прегршт водотокова, влаге и бујног растиња. Посао није нимало лак, али је мед сластан, те се не жали. Домаћин нас води и до старог типа кошнице коју из милоште називају моношторка, као и коморе за инхалацију, чије кошнице су осликали малишани, а која ће, нада се, прорадити следеће године. Ето, понешто научисмо о дивним вредницама и кушасмо мед, који је по анализама скоро па беспрекоран, дичи се домаћин. За обилазак домаћинства потребно је најавити се, али се свакако може свратити и пазарити теглица, две меда, ако су домаћини код куће.

Иначе, Бачки Моноштор је веома занимљиво насеље где се праве разноразне ђаконије и негују многи стари занати. Мора се мало наоколо распитати и подружити се са мештанима, те вам можда покажу своја умећа и приме у домове где од заборава чувају рукотворине и необичне личне збирке.

5. Јер је музеј Батинске битке помен храбрим борцима

Спомен-музеј Батинске битке смештен је на левој обали Дунава, у близини Бездана, на почетним положајима великог боја у Другом светском рату. Изграђен 1981. године чува сећање на борце Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије који су своје животе дали у једној од највећих заједничких војних операција за ослобођење земље. Некада је чинио целину са спомен-собом на Батини и спомеником „Победе“ који доминира крајоликом, на десној обали Дунава, данас у Хрватској.

На самом улазу у здање необичног облика постављена је дигитална табла на неколико језика прилагођена слепим и слабовидим особама. Кроз битку о којој многи нису учили у школи, могуће због свађе Тита и Стаљина, води нас срдачни кустос. Одиграла се између 11. и 29. новембра 1944. и била је прилично крвава. Погинуло је око 1.300 црвеноармејаца и око 900 партизана, док је око хиљаду људи нестало. Учествовало је око 1.500 жена, као болничарке али и праве ратнице, а међу борцима је био и чувени сомборски сликар Сава Стојков, прича кустос. У водама код оближњег моста преко Дунава, кад силна река усахне, могу се видети обриси потопљених руских тенкова, открива нам занимљивост кустос. У средишњем делу подно скулптуре птице је макета битке, а на зидовима су истакнути панои са именима палих и уметничке представе борбе. У витринама су изложене униформе, писма бораца, родољубиве песме настале током битке, ордење, црно-беле фотографије, и неколико комада оружја коришћеног у боју. Музеј баштини много више оружја, али је тренутно позајмљено за потребе снимања филма, правда се кустос. Градиво пропуштено у ђачким клупама надокнадисмо у Музеју на нашој обали Дунава.

Недалеко је бродска преводница, на ушћу данашњег канала Врбас – Бездан у Дунав. Изграђена 1856. године први је објекат у Европи где је примењено подводно бетонирање.

6. Јер се у чарди Пикец слади рибљим чварцима

А када сте на Дунаву, па још у Бачкој, свакако се обедује у чарди. По препоруци идемо у Пикец, недалеко од Музеја. Башта на самој обали Дунава са дрвеним столовима и клупама, крцата. Но, хитри конобар успева да нам нађе место. Не доноси јеловник, времена нема, већ искусно препоручује поховане филете смуђа и рибљи паприкаш, заљућен по жељи. Доноси га у великом котлићу. Пуши се. Приде носи ванглицу домаћих „ризанаца“. Треба их прелити док је сафт из паприкаша врућ да омекшају. Укуси прави, чардашки. Док уживамо и једва тек диванимо, конобар поред нас пројури носећи на дрвеној плати нешто необично, примамљиво. Успут довикује да су чварци. Знатижељни поручујемо. Тек када је пристигла гомилица са колутовима лука и тартар сосом, схватисмо да су рибљи. Уистину, греота би била да су поред оволике воде свињски. А подно чварака скривена кромпир салата, ’место ’леба. Ко за специјалитет зна, наручује га за предјело. Можда смо погрешили редослед, али смо се насладили, а богме и засладили. Уместо колачима, чварцима и то рибљим. Ко још мари за правила обедовања у чарди на Дунаву.

Share:

Можда те додатно интересује:

Јазак - природно добра изворска вода

Путовања представљају посебан доживљај, али и на њима морамо да водимо рачуна о редовној хидратацији. Природно добра изворска Јазак вода из срца Фрушке горе је ту да се побрине да ти на путовањима не недостане хидратације! Пробај већ сада негазирану и газирану Јазак воду. Ту су и витаминске воде са укусима шумског воћа, мандарине и лимуна, и зове и алое вере.

Сазнај више

Drive.Go - рачун на имејл адреси

Уз Drive.Go апликацију можеш да платиш гориво и да преузимањем рачуна без одласка на касу регулишеш путне трошкове. Рачун ти стиже директно на имејл адресу!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

6 разлога да посетите Гружанско језеро

Пре но лету махнемо и замолимо га за брз повратак, походимо још природних драгуља домовине наше. Овога пута у самом срцу Шумадије. Где су девојке лепе ко’ руже. Крајолик који је велики Добрица Ерић опевао као „парче раја, које је Бог намерно или нехотице испустио са неба.“ Возимо ауто-путем ка Нишу, преко Крагујевца.

Зашто посетити Гружанско језеро

1. Јер је Гружанско језеро шумадијско море

Настало је преграђивањем једне од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије, Груже, па је по њој и названо. Простире се на 900 хектара и пето је највеће вештачко језеро у Србији. Обала, дуга око 40 километара, прилично је разуђена и углавном приступачна. Богато је рибом, нарочито шараном, штуком, сомом, бабушком, девериком, смуђем, а нађе се још понеки примерак. Пецароша је посвуда. Удицу забацују за своју душу, чаврљају, спремају клопу. Друштво им праве многобројне птице. Има их око 90 врста, мада се подаци прилично разликују. Уживају и љубитељи веслања, кајака, па и сурфовања када се ветар одобровољи. Како је просечна дубина језера око шест метара, вода је пријатна за купање. Уз обалу обраслу ливадама и шумарцима уређено је неколико стаза и путељака за шетњу, вожњу бицикла и трчање. А може се једноставно сести на клупицу, уживати у погледу, ћакулати са пријатељима, или осамити и читати.

Уређених јавних плажа нема, колико смо успели да видимо. Поједини власници кућа на обали су средили приступ води, али само за себе. Но, од пецароша сазнасмо да је недавно отворено место где се може брчнути. Ла Террассе, изворни шумадијски назив, али како је газда живео у Француској, прихватисмо и опростисмо. Осим имена, уткао је и мало француског шмека у свој рајски кутак на самој обали ка селу Жуње код Кнића. Ресторанчић, кафић и базен са прелепим погледом на језеро. Начињен је тако да даје привид да се базенска стапа са језерском водом. Иако је плажа подно терасе уређена, купање је забрањено. Наоколо има неколико понтона, а код првог комшије је насут шљунак и направљена широка плажа, па се може бућнути на сопствену одговорност. Ту се увелико граде смештајни објекти. Чини се да се туризам убрзано развија на Шумадијском мору. И треба, јер разлога је прегршт.

 2.Јер је црква у Борчу камена лепотица

Званични назив је Храм Светог архангела Гаврила. Црквени посед је повелики и беспрекорно сређен. Цвеће, дрвеће, клупе за одмор и чесма за путнике намернике да се окрепе и напуне боце за шетњу кроз шуму. Стазицом се пењемо до камене црквице. Удомила се у крилу Борачког крша, са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте вековним липама. У порти, мноштво гробова у облику камених плоча. Грађена је у византијско-српском стилу са свега два малена узана прозорчета. Улазимо кроз прелепа дрвена вратанца. Унутрашњост скрива велелепни дрвени иконостас са дрвеним крстом изнад. Остаци фресака које се тек назиру потичу из XVI века. Првобитна црква изграђена је у време краља Драгутина, крајем XIII века. Обновио ју је цар Душан, а касније и многи други српски владари. Последњи пут су је опустошили Турци, а настојањем кнеза Милоша обновљена је 1818. године. Под заштиту државе стављена је 1971. године.

Између црквеног поседа и сеоских кућа, уденуло се старо гробље у Борчу. Неколико стотина надгробних споменика различитих облика и величина, махом нахерених на разне стране, понеки прекривени маховином. Већином су узани и издужени са капом на врху, па се зову и капачари. Богатих, разноврсних, живописних и прилично чудноватих шара и исписа. По појединим подацима, најстарији потичу из XVI века, а по другим су подигнути у периоду од Првог српског устанка до Првог светског рата. Биће да нису довољно истражени. Заједничко им је да су израђени од камена из борачког мајдана и да су дело овдашњих каменорезаца.

Читав призор помало подсећа на старо Рајачко гробље код Неготина. Како по несвакидашњој орнаментици и облицима, тако и по свеукупном утиску – обрасло је травом и запуштено. Црква Светог архангела Гаврила и гробље су културна добра од великог значаја.

3. Јер Борачки крш крије остатке средњевековног града

Редак је рељефни феномен. Део је угашеног вулкана који је настао пре око 20 милиона година, у оквиру Рудничког масива. Какве је само скулптуре природа извајала од окамењене лаве. Данас будно стражари над долином Груже. Стене су изузетно чврсте и постојане, необичне боје и делом светлуцкасте те се борачки камен користи као украс у грађевинарству. Спомеником природе проглашен је 2019. године. До врхова се може само пешака, стазицом кроз шуму. Ходамо лагано, упијамо природу, тражимо шумско воће. Највиши врх је на 515 метара надморске висине.

На свега осам метара нижој литици налазе се остаци средњевековног града Борча. Име је, како се верује, изведено од глагола борити се, јер су се за њега често водиле дуге и страшне битке. Иако се први пут спомиње 1389. у вези са угарским упадом у Србију, претпоставља да је постојао много раније, још у доба Римљана који су поставили прво утврђење. Следећи помен је везан за повељу деспота Стефана из 1405. и од тада се у изворима заводи као „славни град Борач“, те не чуди да га је на карту света унео чувени млетачки картограф Фра Мауро. Падом српске деспотовине изгубио је стратешки значај а потом и запустео.

Град је био потпуно прилагођен конфигурацији терена. Имао је шест кула и био је подељен на горњи и доњи град, а служио је и као склониште становништву током непријатељских напада. Данас су видљиви тек остаци појединих објеката попут куле кружне основе и правоугаоне грађевине која је била црква. Спомеником културе од великог значаја проглашен је 1983. године.

Посета дарује потпуни угођај. Физичка активност, бујна природа и богата историја у само једном успону.

VIDEO

6 разлога да посетите Гружанско језеро

4. Јер је кућа Вранића удомила чувеног српског обавештајца

Тако казује позната серија Мој рођак са села. Знак за имање на којем је серија снимана угледасмо на путу ка Борачком кршу. Одлучисмо да проверимо да ли су сцене са малих екрана стварне. После неколико оштријих кривина по земљаном путу стижемо до пространог пропланка на брдашцету. Иза ограде од камена, биће оног борачког, дочекује нас тробојка српска. Вијори се на јарболу, високо. Добродошлицу нам желе маце, куце и рундаво штене које кевће док се не помази и са њим малко поигра. Тек сад нам је дозвољен пролаз. Погледом тражимо домаћина, пуковника Миломира Вранића, кад на дрвеној старинској кући стоји обавештење да је код учитељице. Како су врата отворена, улазимо. У једној просторији све. Као некада. У средишњем делу велики сто са карираним столњаком а около малени сеоски музеј. Камин, два кревета са исплетеним прекривачима, ћилими, дела народне радиности, старо покућство, црно-беле фотографије, зидни сат са кукавицом, вретено и преслица, старе новчанице, и наравно кутак са иконама.

Кулиса нема, све је истинско. Двориште са неколико објеката, стари бунар, поређана бурад и саксије цвећа, кобила и ждребе, увек дружељубиви магарци који прилазе да се мазе. Овде је време стало. Од новотарија придодато је само игралиште за малишане, али се гради нови објекат, претпостављамо ресторан. Надамо се да ће изгледом бити уклопљен у окружење и да неће нарушити праву сеоску идилу.

5. Јер се код Вранића обедује официрски

Када смо већ на селу, греота је штогод не презалогајити. Сигурно је домаће и свеже справљено. Седамо у дебели хлад разгранатог, големог ораха. И јеловник је по сеоском обичају, нема много бирања. Тек оно што је тог дана спремила вична куварица. Обично су у понуди два, три јела. Данас је свадбарски купус са пројаром. Можда мало тешка храна за врео сунчани дан, али се момцима нашироко смеши брк. Заронили у купус, ни реч да прозборе. Тек на пола ћасе се огласише – говори седам језика, баш као и српски обавештајац у серији. Нежнији члан екипе ипак бира домаћинску плату – сир, кајмак, кулен, пршут, суви врат, и сланиница, ситно тек прошарана машћу. Очекивани укуси, шумадијски, сласни. Друштво нам све време праве куце и маце које се умиљато мотају око ногу и стрпљиво вребају који залогајчић. Почастисмо их обилато.

Укусе домаћинске хране употпуњује поглед који са једне стране пуца на литице масивног Борачког крша, а са друге на Гружу и Гружанско језеро. Ех, знао је сналажљиви пуковник Вранић свашта, па и где себи да нађе мир.

6. Јер се у крчми “Ко то тамо пева” одмара отворених очију

Још у одласку, крај пута ка Книћу, спазисмо крчму названу по култном филму Ко то тамо пева. У дворишту паркиран аутобус Крстића и сина. Намерачисмо да у повратку свратимо на кафицу. И би тако. Но, ми тамо, а аутобуса нема. У неверици се врзмамо око трагова точкова у земљи. Прилази нам разговорљиви и срдачни домаћин и открива да је бусић отишао да провоза групицу по околини. „Да, у возном је стању“, одговара на наше зачуђене погледе, и шеретски додаје: „Али, прима само оне са венчаним листом“. Наравно, овде је све у духу чувене авантуре са фирмом Крстић. Искрено признаје да аутобус није примерак из филма, али је скоро једнако времешан, из 1953. У то стиже и „нестали“ аутобус. Излази раздрагани свет. Завирујемо унутра. Све изворно, нетакнуто, непоправљано. Али и даље тера по путу. Неуништив је. Баш као и велики Бата Стојковић у филму.

Ликови из култног остварења су посвуда у пространој башти у цвећу са дрвеним столовима и клупама. Атмосфера опуштена и домаћинска. Унутрашњост крчме еклектична. Понешто од свега – народне радиности, старог покућства, инструмената и слика, преко страних постера и плоча, до џубокса. Свашта за видети и прочитати. Необично месташце за потпуно опуштање и освежење.

После гружанске пустоловине зачињене српском кинематографијом седамо у свој превоз, дакако удобнији од Крстићевог. Надахнути разноврсним утисцима, углас запевасмо: Зааа Београд! Вози Мишко!

Share:

Можда те додатно интересује:

Јазак – природно добра изворска вода

Важно је да на путовањима водимо рачуна о редовној хидратацији. Природно добра изворска Јазак вода из срца Фрушке горе твој је верни сапутник. Поред негазиране воде, у свом асортиману Јазак вода има и газирану воду, као и имуно воду са балансираним односом магнезијума, селена и цинка који су посебно важни за јачање имунитета. Али, не пропусти да пробаш и витаминске воде које пружају додатну снагу својим неодољивим укусима шумског воћа, мандарине и лимуна, као и зове и алое вере.

Сазнај више

Са нама на путу – програм уз који штедиш

Уколико већ ниси, учлани се онлине и бесплатно у „Са нама на путу“ програм лојалности. Чекају те попусти до 6 дин/л на горива и 20% на врхунску Дриве Цафе кафу. Додатно, при свакој куповини на нашим бензинским станицама сакупљаш бонус поене које касније можеш искористити за умањење рачуна при куповини горива и широког асортимана осталих производа. Само на НИС Петрол и Газпром бензинским станицама!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

7 разлога да посетите Мокру Гору и Вишеград

„Нигде нема такве зоре, као изнад Мокре Горе,“ тврди заљубљеник у крајолик.  Основа доброг има, јер је предео Шарган-Мокра Гора парком природе проглашен 2004. године. У загрљају Таре и Златибора, напојен токовима Белог и Црног Рзава, брзацима и водопадима, обдарен благотворним водама, распеваног рељефа, обраслог лековитим биљем и густом шумом. Речи стихотворца Михаила Ћуповића Ћупе побуђују знатижељу и чикају нас да истражимо. Једно је унапред сигурно, западна Србија никад изневерила није.

Зашто посетити Мокру Гору и Вишеград

1. Јер је Мећавник уметност живљења

Замислио га је прослављени редитељ Емир Кустурица током снимања филма “Живот је чудо”. “Као утврђење које се брани од свих тровања друштва. Као потврду да се дом може поново пронаћи”. Сан је преточио у збиљу и тако настаде Дрвенград на брду Мећавнику, међ’ Таром и Златибором. Од борових талпи и брвнара динарског типа, изворних, пренетих из околине и Републике Српске, које су преуређене за удобни боравак. Има све одлике и садржаје урбаног насеља – главни трг, угоститељске објекте, хотел, цркву брвнару посвећену Светом Сави, галерију, књижару, биоскоп, и продавницу народне радиности.

Удомио је и затвор. Симболично. У Кустином маниру. Иза решетака нас посматрају двојица. Препознаћете их. Да ли им друштво прави још понеки злочести не сазнасмо, јер у тамницу не крочисмо. Својеврсни је омаж личностима које домаћин сматра великанима и пријатељима. Главна улица названа је по Иви Андрићу, а ходи се и сокацима који носе имена Николе Тесле, Дијега Марадоне, Новака Ђоковића, и великих филмских и књижевних стваралаца. Имена познатих Срба и странаца, називи и ликови чувених писаних и филмских остварења истакнута су свуда.

Живи се у складу са природом. Попут малог газдинства, узгаја се и производи све за живот потребно. Плодови са поља, из воћњака, пластеника и штала износе се на трпезу, домаћински названу српски сто, налик изобиљу шведског, само што се за овим српским седи људски и једе органски. Од савремених друштвених пошасти брани се културом. Домаћин је чувеног филмског фестивала Кустендорф, музичког фестивала Бољшој, јесењег Фестивала позоришта, мајског Фестивала писаца, и разних културних дешавања.

Народно градитељство и природно окружење пригрлили су поједина достигнућа савременог света, тек зарад угодности и потреба посетилаца. Онима дубљег џепа на располагању је и хелидром. За брзи долазак и још хитрији одлазак, злу не требало. У духу здравог живота, у понуди су трим стазе, кошаркашка дворана, тениски терени, и базен.

А када снегови прекрију гору, свега осам километара од Дрвенграда, уским асфалтираним путем узбрдо, стиже се до скијалишта Ивер на истоименом врху лепојке Таре. У близини је и црква Светог Јована Крститеља. Новије здање у цвећу, обгрљено шумом, на левој обали реке Камешине. Ту је и лековити извор Беле воде. Мештани кажу да је јединствена у Србији и врло ретка у свету. Природе и здравља у изобиљу око”града који изгледа као да се у њему увек живело, а није никада“. Тако га описује, а ко би боље од самог његовог ствараоца коме је данас управо овде дом.

2. Јер Шарганском осмицом језди последњи европски Ћира

Преко сијасет мостова и кроз небројено тунела и планинских усека возио је чувени Ћира од Београда до Дубровника преко Сарајева. Од 1925. до 1974. када је отеран у пензију. На предлог групе ентузијаста тадашњи ЖТП Београд оживео је део јединствене пруге 2003., у туристичке сврхе. Шарганском осмицом, једином пругом уског колосека у Европи, ширине 760 милиметара, данас опет пишти парњача, романтично названа Носталгија. Клапара дуж више од 15 километара од Мокре Горе до станице Шарган Витаси и натраг, пролазећи кроз 22 тунела и преко пет мостова и савладавајући висинске разлике од 300 метара.

Света разноликог и шароликог. Тражи се карта више, али тапкароша нема. Само по начелу ко је бржи, њему карта. Они најхитрији се нестрпљиво укрцавају у вагоне, сваки различитог размештаја дрвених клупа и седишта. Старинско, а као ново. Чисто и уредно. Носталгија је запиштала и романтика почиње. Пријатни глас се обраћа на српском и енглеском, откривајући путницима најбитније податке, а онда креће музика, домаћа, препознатљива. Звуци трубе, хармонике и фруле. Током око 150 минута вожње одмара се на неколико стајалишта. Свако има своје дражи. Са видиковца званог Крст можда и успете да видите чувени облик осмице, на другом је луди камен где се одиграла прва просидба, на станици Јатаре ниједна карта никада није продата, али зато има водопад за освежење, а станица Голубићи направљена је за снимање филма „Живот је чудо“. Ту се да свашта необичног видети, у стилу професора Емира. Успутни пејзажи су нестварни, природа заносна и подивљала. Дуж пруге постављени су стари вагони и локомотиве као музејско-историјски простор на отвореном. Узбудљиво, романтично и свакако носталгично. Мало старији путници враћају се у безбрижно детињство, присећајући се чувене песмице о задиханом Иви и захукталој, ћиху-ху локомотиви. Остварили су дечји сан да се једном таквом и провозају. Странаца, чини се, има више од домаћих. Добар глас далеко се чује. Посебно су упадљиви и симпатични Јапанци, група младих, видно узбуђени и знатижељни, фоткају немилице и ужурбано се шеткају да случајно нешто не пропусте. Није им замерити. Пристигли из својих брзих, “метак“ возова, за њих је ово чиста егзотика. Вероватно и за многе са Запада. И они, занесени крајоликом, смешкају се у изворном амбијенту Ћире који их труцка и дрмуса по стрминама и кривинама. Ми, иако свикнути на свакојаке околности, делимо утиске. Јоште смо и дубоко поносни на своје уређено гвоздено вијугаво чудо.

Шарганска осмица сјајан је пример како старина може да се отргне од заборава и преточи у историју која живи и којој се диве. Некада градитељски подвиг, и данас ремек-дело која пружа незаборавни и јединствени доживљај.

ВИДЕО

7 разлога да посетите Мокру гору и Вишеград

3. Јер се у осмици крепи претоп лепињом

Одолели смо познатом српском обичају обедовања у возу, најслађим залогајима, и сачекали искрцавање на последњој станици Мокрој Гори. Право из Носталгије утрчасмо у још једну Осмицу, сада ресторанску. У хладовину баште, смештену скоро на самом перону. Прича се да се управо овде справља најбоља претоп лепиња. Дика је краја. Стиже и телећа чорба и свињски медаљони на кајмаку. Све је савршено, за препоруку. Али претоп лепиња! Сочна, пуних, јаких укуса. Оздравља и опоравља у свако доба дана. Можда би требало мало одморити, али времена нема. Призива нас “лијепи стари град Вишеград“. Наоружани мокрогорским здравим калоријама хитамо ка граници, удаљеној свега тридесетак километара.

4. Јер се у Вишеграду сливају историја и природа

Географски је на ушћу Рзава у Дрину. Делила је плаховита и силовита Зеленика народе и  краљевства. О њу се отимаше сви одвајкада. А Вишеград се неким чудом успео разбашкарити преко обе њене обале. Ретка привилегија. Најстарији трагови живота на овом простору потичу из доба Илира, око 1500 година п.н.е. У историјским изворима први пут се спомиње почетком XV века када је припадао српској властелинској породици Павловића, па се претпоставља да је по њој и стари град, изнад данашњег, добио име Павловац или Павловине. Због свог стратешког положаја био је често на удару многих, засигурно Турака и Аустроугара.

Данас је живахна, весела и надасве гостопримљива варошица којом снажно провејава дух старих времена. Нераскидиво је везана за Ива Андрића, јединог нам нобеловца, за сада. Иако је рођен надомак Травника, у Вишеграду је детињио и изучио основну школу. Сећања на великана пера су посвуда. Пре уласка на најчувенију ћуприју на свету, издигнут је споменик Иви. Скроман, али у цвећу. Уприличена је Спомен-учионица Ива Андрића где се сазнаје какав је ђак био, и кућа у којој је провео дечачке дане, на левој обали Дрине, која се може видети само споља. Шетњом кроз вишеградске сокаке упознаћете Цареву и Газанфер-бегову џамију, Храм успења пресвете Богородице, и споменике Мехмед-паши Соколовићу и борцима из последњег рата. Околина је подједнако богата, природно и историјски. У близини су Вишеградска Бања, манастир Добрун, у клисури Рзава из прве половине XIV века, и Спомен-комплекс Стари Брод на Дрини. Потресна поставка у сећање на више од 6000 Срба погубљених 1942. године.

Тумарајте каменим сокацима и ослушкујте чаршијске приче, почастите се ћевапима и којим слаткишем, провозајте се возићем Ћирком, бродићем запловите Дрином, успните се на околна брда и истражујте. Препустите се вишеградском духу. И обавезно оставите штогод за следећи пут, јер Вишеграду се мора вратити.

5. Јер је на Дрини ћуприја овенчана Нобелом

Дан се лагано порађа над Дрином. Расањује се и знаменита ћуприја, по ко зна који пут се умивајући студеном водом и огледајући се у светлуцавој бистрини разиграних зелених прелива. Колико ли је пута Андрић сведочио овом љубавном плесу сунца, Зеленике и градитељског достигнућа у свануће. Где ли је седео, колико ли је корака начинио белим каменом над његових девет моћних стубова, да ли је икада Дрином запливао и прошао подно једног од 11 лучних отвора? Питања се неумољиво роје док на обали пијуцкамо јутарњу кафу и гутамо домаће уштипке, ненадмашне. Призор који никога не оставља равнодушним. Но, само му је Андрић вечност подарио. За роман “На Дрини ћуприја“, али и своје свеукупно књижевно стваралаштво, добио је Нобелову награду 1961. године. Ћуприја, уједно и главни лик епске приче, приповеда о скоро четири столећа историје поднебља и важним догађајима. А како је не би ни било да Дрине није, Андрић је на доделу најцењеније награде понео и плочу са композицијом “Марш на Дрину”. Тако су се ћуприја и Дрина не само читале, већ и свирале у Шведској, а и даље.

Званично је мост Мехмед-паше Соколовића. Рођени Србин, Бајица, је у младалачким данима као данак у крви одведен у Османско царство. Догурао је далеко. До положаја великог везира, првог до султана. Кажу да завичај никада није заборавио. Тако је око 1570. задужио најбољег неимара тога времена, дворског архитекту и врховног градитеља Цариграда, Мимара Синана, да Дрину премости. И неколико лета касније Вишеград је добио велелепно здање које је 2007. уписано на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО.

На средини моста је капија од белог мермера на којој је уклесан натпис арапским писмом. Начусмо да су стихови који зборе о градитељу и години зидања. Шта год да казују не могу надмашити Ивине мисли: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини“.

6. Јер је Андрићград ода историји и српским великанима

Осмислио га је Кустурица надахнут делима Ива Андрића. На полуострву између Дрине и Рзава, у близини ћуприје. За посетиоце је отворен у јулу 2012., а званична свечаност одржана је две године касније, на Видовдан. Зван и Каменград, представља туристички, културни и административни центар мешовитих архитектонских стилова – византијског, отоманског, ренесансног и класицизма. На улазу добродошлицу желе браћа Соколовић, Мехмед-паша и Макарије. Поред нобеловца, тргове и споменике имају и два великана Никола Тесла и Петар ИИ Петровић Његош, а недавно је откривен спомен Меши Селимовићу. Унутар зидина су угоститељски објекти, галерије, књижара, сувенирница, продавничице, црква посвећена Светом цару Лазару и косовским мученицима, и наравно биоскоп Доли Бел, који поново ради. Сместио се и Андрићев институт, Градска управа и још неколико институција. Од отварања се стално дограђује, а садржаји допуњују.

Несвакидашње место пригодно за породично или романтично дружење, вечерњи излазак или тек туристички обилазак. Пажљиви посматрач доживеће га и као час историје и културе. А нова сазнања побуђују машту и нове промисли. Недвосмислено је то знао идејни творац града посвећеног Иви када га је осмислио да „на једном месту представља све недосањане Андрићеве снове“.

7. Јер БС Златибор нуди освежење и за путнике и за аутомобиле

Саставни део пута до куће је освежење, које је и нама и нашем аутомобилу добродошло. Drive cafe на Газпром бензинској станици на Златибору нуди „предах у 1000 укуса“ и сијасет кафа које ће вас окрепити за пут натраг одакле год да долазите. А док се ви окрепљујете уз укусни еспресо, лате или капучино, ту је аутоматска перионица за ваш аутомобил.
Запамтите, важно је правити редовне паузе и освежити се на путу натраг, посебно у сезони путовања, јер чувајући себе и наше аутомобиле – чувамо друге.

Share:

Можда те додатно интересује:

Automatic wash - чистији аутомобил за већу контролу вожње

Важно је да редовно водимо рачуна о чистоћи аутомобила, јер осим лепшег и пријатнијег осећаја вожње – чистији аутомобил доводи до оптималних перформанси које доприносе већој безбедности возила. Са нашим партнером, компанијом Марис, на одабраним НИС Петрол и Газпром бензинским станицама смо поставили аутоматске перионице, као и услугу самоуслужног прања. Аутоматске перионице омогућавају да уз три програма и најквалитетније препарате за прање и воскирање возила, твој аутомобил добије нови сјај.

Сазнај више

Drive cafe - учини свој дан савршеним

На више од 300 локација широм Србије можете уживати у јединственим, укусним паузама у Drive cafe ресторанима. Направите паузу на путу уз врхунску италијанску кафу, топле и хладне напитке, и испробајте широк асортиман хране коју имамо у понуди.

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

6 разлога да посетите Хомоље

Време се колеба поприлично, али природа баш и не хаје. Истрајно одева свој блистави пролећни плашт и дозива. Једва дочекасмо. Идемо у походе неспутаним лепотама, у крај где настају врхунски сиреви и још бољи мед. Пут води преко Пожаревца.

Зашто посетити Хомоље

1. Јер Хомоље одише природним лепотама

Област је у источној Србији обргљена планинским венцима одасвуд. Званични помен Хомоља везује се за XIII век када су целим Браничевом господарили бугарски великаши. У стара времена, због своје неприступачности, служило је као збег. Дичи се много чиме, понајпре Хомољским планинама, које су просечне висине око 900 метара. Обрасле су храстовим и буковим шумама и прекривене непрегледним пашњацима и ливадама на којима се још могу спазити катуни. Богате су разноврсним и лековитим биљем, шумским плодовима и станиште су многим животињама.

Док пешачите уређеним и обележеним стазама или сте у планинарском походу на неки од врхова, можете срести срну, зеца, лију, дивљу свињу, али и вука. Овде се посматрају птице, лови, рибари, и успони савладавају бициклом. Посебну чар дају многобројне пећине од којих су најпознатије Церемошња и Равништарка. Познато етно-село краја је Тршка. Многи кажу да је једно од најбољих у Србији. Не можемо потврдити јер смо пољубили врата. Уранили смо дан. Налази се на путу ка Жагубици и обележено је скретање за земљани пут.

Најважнији водени ток је река Млава, која је усекла 16 километара дугу Горњачку клисуру кроз раскошну, необуздану природу. Због верских здања и остатака средњовековног града Ждрела, мештани клисуру називају светом котлином. Многе мистичне приче и легенде су везане за Хомоље. На једном делу свог тока, Млава се не чује. Мештани га зову „вода која ћути“. Једна легенда вели да је на том месту гласник донео вест о изгубљеном боју на Косову. Тад је све занемело, па и Млава. Друга је везана за цара Лазара и манастир Горњак. Испричаће вам је мештани када пристигнете.

Хомоље се не да обићи, а камоли истражити за дан или два. Мора му се враћати и сваки пут знатижељно откривати нове кутке.

ВИДЕО

6 разлога да посетите Хомоље

2. Јер манастир Горњак је задужбина кнеза Лазара

Крст на њој блиста, сунцу одговара, и по хладној стени златне пруге шара“, тако је у песми Пут у Горњак свој сусрет са манастиром у срцу Горњачке клисуре описао можда и највећи српски романтик Ђура Јакшић. Удомио се у живописној природи, подно стрмих литица планине Јежевац, на левој обали Млаве. Некада зван Ждрело, данас Горњак. Једно предање каже да је име добио по средњовековном оближњем граду, а друго да је назван по горњаку, горском ветру. Задужбина је кнеза Лазара који је желео да учини мали принос Богородици. Грађена је између 1379. и 1381. године у моравском стилу. Делио је судбину свог народа. Рушен је, паљен и небројено пута похаран. Нестале су све драгоцености из ризнице, међу њима повеља цара Лазара, чаша са његовим иницијалима, златни путир који је даровао манастиру, и барјак цара Душана.

Од средњовековних грађевина сачувани су главна манастирска црвка посвећена Ваведењу, капела Светог Николе и испосница Григорија Горњачког. У конаку је направљена капелица посвећена Светом Илији. Ту је ковчег са, како се верује, чудотворним моштима Григорија Горњачког. Главна црква се тренутно обнавља и улаз није дозвољен.

Преко пута, на десној обали Млаве је малени хотел где се може презалогајити и коначити, а околним шумама може се тумарати уређеним пешачким стазама. На паркингу је истакнута мапа краја са јасно обележеним знаменитостима и природним лепотама. Усликајте је, биће од помоћи у даљем истраживању.

Недалеко, на самом улазу у Горњачку клисуру, налази се манастир Благовештење. Верује се да га је изградио деспот Стефан Лазаревић, у скоро окомитој стени. Изузетан призор. Постоји ознака на путу као и проширење за паркинг, но манастир је пуст.

3. Јер Крупајско врело је Хомољски бисер

У подножју планине Бељанице, са десне стране Крупајске реке, измештено од света и заборављено од времена, у густом неокаљаном растињу притајило се благо Хомоља. Плава и зелена се поигравају својим најјаркијим и најпитомијим нијансама осликавајући бајковити крајолик. И хук слапова који се не да надгласати. Мелем за очи и душу. Још да имамо воду чиме захватити и напојити се. Можда бисмо коју трунку злата нахватили. Јер како легенда вели, Хомољске планине су прогутале големо благо које се скрива на дну Крупајског врела у златној пећини, а чува га водени дух, вероватно злочест. Ми не кренусмо у потрагу у толике дубине, али неко јесте. Рониоци су се спустили на 123 метра дубине и открили мрежу канала који воде до пећине. Биће да у сваком предању има нешто истине.

И док маштате о зачарном благу, окрепите се у једном од два ресторана и обавезно се частите пастрмком из рибњака. На располагању је необични базен од камена где се лети да освежити. Крупајско врело је споменик природе. Чисто и нетакнуто. Чини се само да би околину ваљало мало оплеменити. За почетак, средити прилазни пут и посадити траву на земљаном паркингу.

4. Јер у бањи Ждрело уживају и клинци

Позната је по својој термоминералној води. Извире на дубини од 180 метара и на површини је температуре 40 степени. Лековита је, нарочито за костобоље. Данас је приватни угоститељско-забавни комплекс Терме Ждрело. Посетиоци се опуштају у спа центру, брчкају у четири отворена и пет затворених базена, а клинци уживају на спољним и унутрашњим тобоганима. Осим гостију хотела, приступ је омогућен свима на бази дневне карте.

Хотел је изграђен у облику замка, а унутар комплекса преплићу се Римљани и стари Грци, и за сваког има по нешто. Од тезгица са аутентичним производима овог краја, сувенирима и разним дрангулијама, продавнице гардеробе, преко пластичне кравице, бачве за заљубљене, до фонтане са змајем, јер овде су некада слетали. Ово сјајно место за одмор и породично дружење својом понудом никога неће оставити равнодушним.

Налази се десетак километара од Петровца на Млави, уз сам пут, уз који се протеже уређена пешачка стаза са осветљењем и клупицама. Поред комплекса је простор за камп-кућице, а на располагању је и приватни смештај. Провозајте се насељем. Изненадиће вас повелике куће и неколико безмало двораца са оградама које блага вреде. Многе су ненастањене. Градило се, изгледа, за пензионерске дане.

5. Јер Хомољски залогаји су чудесни

Како нас је сутон затекао у Термама Ждрело, Етно ресторан се учини више него примамљив. Испоставиће се, пун погодак. У понуди свакојаког послужења. Бирамо овдашње укусе. За почетак, циганску погачу. Ватрена, баш како назив указује. Горе уста, али се једе у сласт. Качамак са сатарашем. Да га пробали нисмо, пропустили бисмо много. И плату хомољских сирева. Називи симпатично истакнути на папирићима на чачкалици. Умешала се међу њих урда. Загонетно се гледамо. Конобар нам појашњава да је то крављи, грудвасти сир. Сви су врхунски, али трофеј несумњиво иде козјем, без премца је.

Пристиже и влашки тањир. Меса разноразног, али пљескавица какву још не кушасмо, да нам опросте вешти јужњаци. Било је још свашта занимљивог за пробати, али већ смо претерали. Биће прилике, јер за овакав гурмански доживљај ваља далеки пут превалити. Док смо се наслађивали хомољским ђаконијама начусмо да су људи овога краја најдуговечнији у Србији. Уз ваздух и природу припомаже и исхрана. А наш мудри народ је одувек знао да здравље на уста улази.

6. Јер и на БС Пожеревац 3 служимо окрепљујућу кафу

Предуслов сваког врхунског путовања је будност, те потражисмо паузу на БС Пожаревац 3 где служе врхунску италијанску кафу у свим облицима. Узесмо капучино, и то у највећој величини, да зачинимо путовање аромом квалитетне кафе. Путовање почиње првим гутљајем омиљеног пића.

Share:

Можда те додатно интересује:

Drive.Go – Плаћање горива без изласка из возила

Drive.Go је прва мобилна апликација у Србији која ти омогућава да платиш оно што наточиш, и то без изласка из возила.

Ако имаш инсталирану Дриве.Го апликацију, скенирај QР код уз помоћ ње и плати гориво на лицу места.

Сазнај више

Drive cafe - Највећи coffee shop у Србији

Без обзира у ком си месту Србије, врхунска кафа ти је надохват руке. На више од 300 локација широм Србије – служимо врхунску италијанску кафу.

Уколико си расположен за espresso, cappuccino, latte или неки други напитак, можеш потражити окрепљење на НИС Петрол и Газпром бензинским станицама. Водећи рачуна о пореклу, припреми и служењу сваког зрна кафе – водимо рачуна о томе да паузе на сваком путовању буду квалитетне.

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

8 разлога да посетите Врање

Природа се увелико разбујава и разиграва. Сунашце мами широке осмехе и огрејава тело. А где хитро и душу разгалити и срце распевати, до на југу. Хитамо у град севдаха и мерака. Где се старина још одупире модерном. Где су моме убаве, а делије вичне песми и игри. Ауто-путем ка Северној Македонији угодно стижемо у родно место Боре Станковића, на крајњем југу домовине.

Grad Vranje

Зашто посетити Врање

1. Јер је Врање град Боре Станковића

Удомио се у долини Јужне Мораве, у котлини међ’ три планине. Нема поузданих података када је настала прва насеобина, али с обзиром на важан географски положај, биће да је било поприлично давно. Први писани траг о Врању потиче из XI века, а у састав српске државе улази под Стефаном Првовенчаним два столећа касније. Током бурне историје морили су га Бугари и Немци све до коначног ослобођења крајем II Светског рата.

Шетња Врањем је изузетно занимљива, разноврсна и узбудљива. На почетку главног шеталишта је мапа града израђена као подни мозаик. Ту је и фонтана која се тренутно обнавља. Сунчан и топао пролећни дан измамио је свеколиког света. Их, колико човека, симпатично би рекли Врањанци. Чувају свој посебни говор љубоморно. И треба. Пешачка џада је подугачка, живахна, са мноштвом угоститељских објеката и разних продавничица. Паралелно се њом делом се протеже и такозвана улица провода. Ех, ту се мора сркнути кафица. Начичкани кафићи и ресторани, младеж весело чаврља, атмосфера домаћинска, скоро интимна. Уска уличица излази на познату Барбери зграду. Обични стамбени објекат необичне фасаде у шарама и бојама луксузне модне куће. Иако је непознат мотив власника или градитеља да је таквом начини, свакако је занимљивост о којој се прича. Много још допадљивих здања крије Врање, шетајте и открићете их, а сигурно ћете доспети и до старог хамама.

Barberi zgrada

Предах од вреве нуди повелики и лепо уређени градски парк. Обавезна је посета Белом мосту преко Врањске реке, на рубу града. Свеже обновљен, чини се, ненагрђен словима и цртежима. Зову га и Мост љубави, према трагичном ашиковању двоје младих. Богата Туркињица се загледала у српског пастира, те је страдала од сопственог оца штитећи свога драгана. Потом је и он одузео себи живот. И тако настаде мост, каже легенда. На њему је табла са исписом на арапском и турском језику. Ниједан не говоримо, нажалост. Шта год да казује, мост је одвајкада симбол спајања, те се порука да наслутити. Једно је дакако сигурно – у љубав се не сме мешати. На самој обали је малена дрвена црква Свете Петке, позната и као Крстата џамија, дуге и необичне историје, а недалеко, на другој обали, уздиже се манастир Светог оца Николаја.

Most ljubavi u Vranju

Прилично чист, темпераментан и срдачан град у којем провејава старински дух из сваког кутка. Јасно је зашто је надахњивао стваралаштво Боре Станковића и украо и душу и срце српском Паваротију, Станиши Стошићу који је надалеко прославио врањски мелос. Не чусмо уживо Лелу, Јелену, али нас трубачи обрадоваше још у преподневним сатима. Врело и весело на српском југу одувек било. Да тако и остане.

Град који има душу, крилатица је која нам је пожелела добродошлицу на улазу у Врање. Има је и те како. Украо је делић наше, али нам је много више подарио своје.

ВИДЕО

8 разлога да посетите Врање

2. Јер Народни музеј Врање је ужитак за љубитеље историје

Смештен је у Пашином конаку, изграђеном средином XVIII века, на самом шеталишту. Платоом испред некадашњег селамлука у којем су боравили само мушкарци господаре малишани. Безбрижно трчкарају, возе бицикле и скејтове, смеју се и раздрагано галаме. Испред улаза је споменик Станиши Стошићу. Музеј баштини етнолошку збирку. По одајама у приземљу изложени су комади накита и градска и сеоска ношња овога краја. Нашао би се и понеки комад гардеробе који би се и данас могао оденути поносито. А накит, разноврстан и необичан, вечно актуелан. Даме ће засигурно уживати. На спрату су трпезарија, салон, спаваћа и девојачка соба. Прилично верно дочаравају старо Врање. Оближњи харемлук, некада настањен само женама, се обнавља и удомиће археолошку збирку. Чекамо отварање нестрпљиво.

Narodni muzej, Vranje

3. Јер у Бориној кући станују Коштана и Софка

Врање је нераскидиво везано за свог Бору Станковића, једног од највећих писаца српског реализма, који је цело своје књижевно дело посветио свом завичају. Писао их је врањским говором упркос бројним осудама. Тако га је и овековечио у својој Нечистој крви, Коштани, Ташани… Данас се ова дела баштине у Бориној родној кући у Баба Златиној улици, уском калдрмисаном сокачету. Названо је по Бориној баки Злати, која га одгајила пошто је рано остао без родитеља. Пролазимо кроз велику стару капију и улазимо у пространо двориште. Цветно и питомо. Под дебелим хладом столетног дуда који је, како су обичаји налагали, засадила баба Злата пре но што је дом почела градити. У дворишту је и винова лоза, бунар и низак сточић са три троношца, преко ограде веранде пребачен ћилим. Све као некада када је Бора овде одрастао. И унутрашњост је намештена изворно. Гостинска соба уређена махом оријентално и баба Златина соба са гвозденим креветом и дрвеним разбојем на којем је ткала. Преко пута је Борина соба. Изложена су његова књижевна издања, рукописи, фотографије из позоришних представа и снимљених филмова, и лични предмети. Овде се може остати сатима.

Kuća Bore Stankovića

Из дворишта се види Прибојчићева кућа, још једно здање оријентално-балканског стила. У близини је и родна кућа духовника Св. Јустина Поповића.

4. Јер је овим крајевима некада господарио краљевић Марко

Неколико километара од града, на путу који спаја Врањску са Лесковачком котлином, налазе се остаци средњевековног утврђења, на истуреном гребену између планина Пљачковице и Крстиловице. Претпоставља се да је град подигао цар Јустинијан I у VI веку, а да данашњи остаци утврђења потичу из XIII века. По народном предању, утврђеним градом је некада господарио Марко Краљевић, па је по јунаку и назван.

Utvrđenje kraljevića Marka

Уређеног паркинга нема. Постоји једино проширење на путу где може да се спакује тек неколико возила. Дочекује нас депонија смећа, разбацаног посвуда. Призор који би и најодлучнијег туристу одвратио. Но, ипак настављамо земљаном стазом неколико стотина метара у таквом оркужењу. Даље је чисто. Биће да неколицина која смогне снаге да зажмури и стигне до утврђења успут научи лекцију, те за собом не оставља ни пикавац. На успону ка гребену се разазнаје стазица од камена. Свакако ходите опрезно узбрдо, а поготово низбрдо. Очекивано, и тврђава је запуштена. У шибљу и растињу. Без икаквих ознака, те се само може нагађати шта су неимари градили. Између падина брда поглед се пружа ка граду, док подно стрме литице жубори вода. Природа је понудила сјајни доживљај, још да јој човек малко припомогне. Маркова тврђава један је од најстаријих културних наслеђа врањског краја и  културно добро од великог значаја. Како ли би тек изгледала да је од штогод мањег значаја. Туга и срамота.

Utvrđenje kraljevića Marka

У повратку ка Врању је одвајање за брдо Пржар. Скрећемо у нади да ће нам поправити утисак. И јесте. Шумовито, сређено излетиште где се угодно може освежити и прошетати. Одатле се пружа још један леп поглед на Врање.

Brdo Pržar

5. Јер Врањска бања има најтоплију воду у Европи

Лековита вода користила се још у античко доба. Лечили су се и чланови обе српске краљевске лозе. Један од краљева и данас је присутан на муралу на стени над речицом Бањштицом. Удаљена је 12 километара од Врања, на надморској висини од око 400 метара. Дичи се најтоплијом, тачније најврелијом минералном водом на тлу Старе даме. Температуре је 96 степени. Крајње је необично видети воду која у центру лечилишта тече из славине, а пуши се. Бојлера наравно, нема. Благодетна је првенствено за костобољу. Слатко месташце за лечење и опоравак, али и за пријатне тренутке одмора. Стара здања је потребно обновити и дотерати. Гради се нови луксузни хотел у стени, те би бања ускоро могла постати примамљива и за господу дубљег џепа.

Vranjska banja

6. Јер зоо врт Мишић удомљава опасне зверке

Дечица више не морају до престонице да уживо виде дивље зверчице. А има их поприлично – тигрићи, кенгури, мајмуни, лемури, зебра, камила, фламингоси, ибиси, ждралови, алпаке, ламе… Укупно је око 2.000 представника 250 врста. Власник непрестано повећава дружину – пар лавића је већ пристигао, а фокице се очекују ускоро. Домови становника пореклом из егзотичних крајева имају климе и подно грејање, те за њих зиме нема. Малишани могу да се друже и са куцама и коњима и да похађају школу јахања. Зоолошки врт Мишић, простире се на око осам хектара приватног имања, у селу Дулану, десетак километара од Врања. Може се доћи на целодневни породични излет, али и провести неколико дана у новоизграђеном хотелу унутар комплекса. Хедонисање је зајамчено на унутрашњем базену са сауном и сланом собом. За клинце голема радост, за врањски крај сјајна туристичка понуда.

Flamingosi u zoo vrtu Mišić

7. Јер ресторан Мишић крије специјалитете јужне Србије

После узбудљиве дружбе са драгим створењима, време је за обедовање у пријатном ресторану Мишић. Увек ради да кушамо специјалитете краја, наручујемо телећи реп испод сача. Пун погодак. Месо ситно сецкано, сочно и зачињено онако врањски, ватрено. Стиже и пасуљ на тавче – Македонци да се постиде, пљескавица – Нишлије да позавиде, и врућа погача коју мора да је умесила вешта домаћица. И наравно, незаобилазна моравска салата, чинијица за сваког да се не отимамо. Понуда је богата – од печења, преко разноврсног роштиљског меса, паста и пица, до речне и морске рибе. Верујмо да је све укусно, али је репић врхунски. Топла препорука. Уф, какав јужњачки завршетак врањске пустоловине. Још да смо стигли током дана да мерачимо на сунцу на тераси ресторана. Биће прилике, јер вратићемо се сигурно када се у зоо врт уселе лавићи и фоке.

Hrana u restoranu Mišić

8. Јер и на НИС Петролу можете платити гориво из аутомобила

После „врањског сафарија“ дође доба и за растанак. На БС Врање-град смо сипали гориво уз помоћ Drive.Go апликације. Дођосмо, гостопримљиви Врањанац нам наточи гориво, а ми скенирасмо QR код платисмо преко апликације. Без чекања, са свог седишта, брзо и лако. Искористили смо и могућност самоуслужног прања аутомобила – заслужио је и он мало одмора после ове пустоловине. Освежени и пуни утисака, крећемо назад кући – да се утисци и телећи реп испод сача слегну и у нашим доживљајима, али и стомацима.

BS Vranje Grad

Share:

Можда те додатно интересује:

Drive.Go – Плаћање горива без изласка из аутомобила

Drive.Go јје прва мобилна апликација у Србији која ти омогућава да платиш наточено гориво са возачког седишта.

Довољно је да имаш инсталирану Drive.Go апликацију и да уз помоћ ње очиташ обележени QR код и можеш платити гориво без изласка из аутомобила.

Сазнај више

Jet Wash – самоуслужно прање аутомобила

На одабраним НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама можеш истим жетоном да искористиш један од четири програма прања аутомобила: шампонирање и прање топлом водом под притиском, испирање воде под високим притиском, воскирање и прање деминерализованом течношћу за сушење без флека.

Искористи и акцију до 30. априла 2022. и на одабраним перионицама уз три купљена жетона, на поклон добијаш Drive Cafe влажне марамице по избору!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

7 разлога да посетите Србобран и Турију

Кад зазими и забрије северац, ваља се држати југа. Мисле тако они који не знају за сеоце које се домишљато изборило са равничарским ветровима и великим снеговима. Где је најживахније у зиму баш. Осмелили смо се да га посетимо. Успут канимо да истражимо околину у сврнемо у месташце познатих велепоседника и кочоперног имена. Са ауто-пута за Суботицу скрећемо за Србобран.

Ulica u Srbobranu

Зашто посетити Србобран и Турију

1. Јер Србобран је љупка варошица богате историје

Дуго је носио назив Сентомаш, или сличну верзију имена Свети Тома. Према мађарским писаним изворима, средином XVIII века додато му је Србоградски или Србоград. После Великог рата и присаједињења Војводине Србији добија име Србобран по утврђењу-шанцу који је током Револуције 1848. изграђен код данашње Србобранске улице. Како су њему били ушанчени Србијанци, симболично је прозван србијански, а штогод касније Србобран. Данас, нити обележја, нит спомена чувеном рову.

Srbobran - žuti bunar

Србобран грле многе воде – речица Криваја, Велики бачки канал и неколико бара, те су земљи подариле изузетну плодност. Богат је термалним водама, које се не користе у лековите сврхе, али ипак има свој извор здравља, Жути бунар. У центру, подно слатке стрехе непрекидно тече вода. Жута, богата јодом. Не дајте да вас одврати боја, а ни мирис, није баш мио, али се свикне после пар гутљаја. За здравље ваља зубе стиснути.

ВИДЕО

7 разлога да посетите Србобран и Турију

Плодна земља је својевремено изнедрила и велепоседнике. Најчувенија је породица Дунђерски, коју мештани памте и по доброчинству. И данас се могу видети велелепна здања некада најбогатије пречанске породице. На овдашњем православном гробљу је капела Дунђерски, коју је сазидао Лазар, отац Ленке, вероватно најпознатијег члана породице захваљујући перу великог романтичара Лазе Костића. На улазу у гробље је Маузолеј Стевана Дунђерског. Подсећа на куполе средњевековних српских манастира. Градња је коштала 200 вагона пшенице. Златно класје и данас је злата вредно. Унутра нисмо крочили. Обнавља се. Гробље је необично и због већег броја костурница, породичних гробница, које сличе мањим маузолејима. Није да се гробље може сматрати пригодним туристичким одредиштем, али некада зна да исприча много о мештанима и њиховом животу.

Ulice Srbobrana

Србобранским шоровима провејава и краљевски дух, јер једном њима ходише краљ. Додуше, тада званично престолонаследник, Александар I Карађорђевић. Угостио га  је у свом раскошном салону Стеван Дунђерски 1919. До њега се довезао прелепим каруцама. Наш домаћин нажалост није имао кочије и два вранца да нам узајми да прокасамо сокацима и краљевски доживимо китњасте куће живих боја. Морали смо пешака, али смо подједнако уживали.

Srbobran

Плодном земљом, марљивим домаћинима и борбеном прошлошћу диче се мештани, поносито нам прича наш домаћин. Милина га је слушати. Колико је само љубави уткано у описе сваког кутка дома свог. За њега је свакако посебан и најлепши. Искрено, вреди га обићи. Те уместо у кафану покрај пута, свратите у Србобран и одвојите који сатић за истраживање узбудљиве околине. Изненађења лепих мањкати неће.

2. Јер у Србобрану заједно живе две хришћанске цркве

Историја, нарочито у мешовитим и мањим местима, често се огледа и кроз верска здања. Док различите цркве и вероисповести опстају, има и поштовања и суживота. Србобран се чини управо таквом средином.

Pravoslavna crkva u Srbobranu

Већ на прилазу месташцету уочавају се два горостасна торња. Симболично представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава, а монументална лађа цркве њихово уједињење и снагу. Звона се, кажу, чују и до 25 километара у круг. Православна црква Богојављења Господњег основана је 1787. и градила се двадесетак година. Страдала би у сваком оружаном сукобу, а било их је на овим просторима. Звона би тада заћутала и бивала претапана у топове. Но, мештани су били упорнији од ђулади, па би је увек обнављали.

Hrišćanska crkva - Srbobran

Сматра се једним од најлепших православних богомоља панонског поднебља и заштићени је споменик културе. Али, врата су јој затворена. Веома неуобичајено за православни храм у Србији. Испред цркве је уређени парк, омиљено састајалиште младих, и Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора.

Unutar Rimokatoličke crkve - Srbobran

На другом крају вароши је римокатоличка црква Узвишења Светог Крижа. Прва богомоља на данашњем месту сазидана је 1783. без торња и крста. Како је број становника, а тиме и верника растао, 1815. је изграђена права богомоља са високим торњем и крстом. И она је попут православне страдала током Револуције 1848. Обновљена је двадесетак година касније, а данашњи изглед поприма почетком прошлог века. Повелико здање које доминира, претпостављамо мађарским делом Србобрана. У њу смо ушли. Сјајно осликани свод, разнобојни витражи и разне фигурине. Кривудавим уским степеницама пењемо се на балкон одакле унутрашњост блиста пуним сјајем. Одатле се пролама звук оргуља.

Rimokatolicka crkva - Srbobran

3. Јер Туријска кобасица држи Гинисов рекорд

Зачело се све зиме 1985. Снежна беше, веле мештани. Кад послова у пољу нема, народ се у кућу шћућури, ложи дрва, пије врућу, и чаврља. А о чему другом би ловци и домаћини диванили до ко је бољи мајстор за кобасице. И тако започе чикање. Добровољци за оцењивање се очас окупише и надметање крену, у мањем кружоку. Но, већ следеће године пријавише се угледни домаћини, вест се прочула по околини, скупи се публика, а такмичење постаде озбиљно. На крају кад се сабраше, у касици је претекло и штогод новца, па Кобасицијада доби и хуманитарно обележје. И тако се из зимске доколице и лалошког задиркивања изроди један од најпознатијих и најзначајнијих догађаја у Србији.

Turijska kobasica - rekord

Последњег викенда у фебруару, малена Турија постаје средиште Србије. Свет навире одасвуд, а нађе се и понеки странац. Сви се сјатили да уживо виде гинисово чудо. У књигу рекорда уписана је 2013. године, и од тада сваке године Туријци постављају нови. Одавно такмаца немају. Главним шором се не да проћи. Народ се стиска међу тезгама на којима се нуди свашта, баш као на сваком вашару. Најзанимљивије су свакако месне кућице са чудесним ђаконијама. Бина је постављена у центру села. Културно-уметнички програм траје од петка. Смењују се фолклорни ансамбли, заиграју колце и дечица у народним ношњама, а водитељи препричавају згоде са претходних Кобасицијада. У суботу у подне стиже њено величанство. Довози је трактор, који неуморно труби покушавајући да растера знатижељни свет. Када коначно успе да се пробије до бине, кобасица се попут црвене врпце пресеца и весеље може да почне, званично. Кобасицијаду треба доживети, бар једном за живота. Узбудљиво и несвакидашње дешавање, нарочито за градску чељад.

4. Јер Бељанска бара је парк природе

Сместила се између Србобрана и Турије. Бељанска бара представља значајно очувано влажно подручје. Станиште је бројним ретким врстама биљака и животиња, и мрестилиште неколико аутохтоних врста риба. Удомила је око 130 врста птица, а нађе се и по који водоземац и гмизавац. Инсеката је, разумљиво у изобиљу. Идеално је место за страствене заљубљенике у природу и љубитеље фотографије и рај за риболовце. Уређена стаза здравља, дуга четири километра, прилика је да се ноге протегну.  А кад се изморите и огладните, у близини је уређени простор за роштиљање.

Pecanje na Beljanskoj bari

5. Јер Салаш Татић је породична оаза

Недалеко од Бељанске баре, налази се Салаш Татић. Протегао се преко воћњака и винограда, све до обале Великог бачког канала. Ту је сачињен понтон за сунчање и летњи купањац. Клинци могу безбрижно да трчкарају пространим травњаком, опробају вештине по справама на игралишту на отвореном и другују са овчицама, јагањцима и понијем. Риболовац се овде олако постаје, само треба забацити удицу, а за романтичне душе обезбеђена је пловидба чамцем. За свако чуло понешто. Наравно, када снегови окопне и сунце огреје ову бачку питомину.

Salaš Tatić

6. Јер Татићев гулаш је зачињен бећарцем

Салашарска прича није потпуна без домаћинског залогаја. Ресторан од цигле и дрвета, окићен етно детаљима и понеким комадом старинског покућства савршено се уклапа у окружење. Иако се још смркло није, атмосфера унутра је већ узаврела. Весеље средовечне групице увелико траје. Свашта бисмо кушали, али је викендом избор сужен. Кућа нуди кобасице. Иако нам је пртљажник крцат оним туријским, не бунимо се. Други избор је јунећи гулаш са резанцима. Вешто су прикриврени на дну чинијице што им даје посебну сочност. Све је савршено. Ништа мање нисмо ни очекивали. Ускраћеност за још понеки салашарски гурманлук надоместила је свеопшта раздраганост. Оркестар неуморан, свашта знаде свирати. А онда креће права посластица – бећарац. Неколико сјајних дама се натпевава и надмудрује са искусним музичарима. И нико да посустане, а камоли одустане. Пошалицама нас отпратише. Док је домаћинске хране и песме, зиме нема.

Salaš Tatić - hrana

7. Јер је #такомоћно посетити БС Нови Сад 16

После бећарца, у повратку потражисмо окрепљење на Гаспром станици на излазу из Новог Сада. Сочне и свеже крофне су нам додатно подигле расположење, а широк асортиман вода, сокова и енергетских пића нам је пружио преко потребно освежење за пут назад. Док сабирамо утиске и одузимамо калорије на путу ка Београду, мислимо о свему што смо доживели у Србобрану, месту које је било историјска „брана“ од велике империје. И размишљамо како би изгледала Србија данас да није било храбрих Србобранаца.

NIS Petrol - Novi Sad

Share:

Можда те додатно интересује:

Drive.Go – Плаћање без одласка на касу

Drive.Go је прва мобилна апликација у Србији која ти омогућава да платиш гориво без напуштања возила.

Без чекања и директно са возачког седишта, уз помоћ Drive.Go апликације и очитавања QR кода можеш платити гориво на одабраним НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама.

Сазнај више

Drive Cafe је највећи coffee shop у Србији

На више од 300 локација широм Србије можеш уживати у јединственој ароми Drive Cafe кафе која ће свако твоје путовање учинити окрепљенијим и лакшим.

Преко потребну паузу потражи у широком асортиману хране и ароматичне кафе на НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама. Доказ квалитета којим се поносимо је и више од 5.000.000 попијених кафа у претходној години.

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

8 разлога да посетите
Лозницу и Тршић

Идемо на запад домовине, где је природа извајала чудесне крајолике, историја исписала јуначке подвиге, а умови кројили будућност. Ка лепојки Дрини, бранику и спони, одвајкада. У постојбину народског говора и данашњег српског језика и писма. До Лознице се из Београда може преко Шапца и Сремске Митровице. Хоћете ли пут Малог Париза или некадашњег Сирмијума, воља је ваша.

Grad Loznica - pogleda na grad

Зашто посетити Лозницу и Тршић?

1. Јер Лозница је дом двојици великана

Лознички крај насељен је још око 4.500 година пре нове ере, Илири су му оставили богату материјалну културу, а за време Римљана био је део провинције Далмације. Верује се да је град назван по виновој лози која се узгаја још од III века. У списима се први пут спомиње у повељи краља Милутина поводом изградње оближњег манастира Троноше 1317. године. Кнежевини Србији припаја се за време Милоша Обреновића и постаје слободни сељачки посед.

Spomenik Jovanu Cvijicu - grad Loznica

Родно је место Јована Цвијића, научника и оца српске географије, и Миодрага Миће Поповића, чувеног сликара и академика. Цвијићу је Лозница дигла споменик и посветила парк и главну улицу. Поповић је завичају поклонио око четрдесетак слика и графика које се баштине у Галерији Миће Поповића. Дела су често на пропутовању кроз Србију, те могућност да их разгледате овиси о срећи. Нас није погледала, овај пут.

ВИДЕО

8 разлога да посетите Лозницу и Тршић

Међу градским лепотицама истичу се Вуков дом културе, несвакидашњег изгледа и декоративне фасаде јарке боје, Музеј Јадра, ОШ Анта Богићевић, на узвишењу некадашњег устаничког утврђења, и оближња Црква покрова Пресвете Богородице, подигнута у другој половини XIX века на месту старијег здања.

Muzej Jadra - Loznica

Мајушан, али животан, гостопримљив и чист градић, где ијекавица и екавица, попут две обале Дрине, другују сложно.

2. Јер Музеј Јадра чува Дрински моноксил

Drinski Monoksil - Muzej

Моноксил, старо пловило за превоз људи и робе исклесано од једног комада храстовог дрвета, пронађен је на обали Дрине 2011. године. Врх је вирио из земље, а спазили су га риболовци, ко други. Дугачак је седам метара и тежак више од тоне и сматра се изузетно ретким примерком ове врсте воденог превоза чија старост је процењена на неколико векова. Речна грдосијица завредила је посебно место и краси двориштанце Музеја. Истина, тешко би се уденула под кров. Но, остатак поставке о јадарском крају вредан је пажње. Почиње од праисторије и покрива период до средине прошлог века. Посебно су занимљиви предмети пронађени на оближњем бронзаном локалитету Пауље, где је ископана заједничка гробница, а приказана је и макета некрополе. Бунтовничке и ратничке дане овога краја проживљавамо кроз макету шанца, који је одиграо важну улогу у Лозничкој бици, знаној и као Бој на Тичару, као и приче о овдашњем војводи из I српског устанка, Анти Богићевићу, и Момчилу Гаврићу, најмлађем учеснику Великог рата. Пошто му је непријатељ побио целу породицу, осмогодишњи малишан се дао у војнике. Касније је пробијао Солунски фронт. Етнолошка збирка садржи занимљиве алатке и предмете из покућства, а да се штогод сазнати и о Цвијићу.

Oruđe i oružije iz muzeja Jadra - Loznica

Музеј је смештен је у допадљивој згради старе апотеке изграђене почетком XX века.

3. Јер Тршић је колевка данашње азбуке

Свега неколико километара од Лознице налази се Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића. Сакупљача народних умотворина и песама, лингвисте, реформатора српског језика, и писца првог српског речника и граматике, Писменице по говору простога народа. Много шта вредног завештао нам је Вук, али оно најдрагоценије, непроцењиво је азбука. Фонетска, савршена. Јединствено писмо на свету. Но, биће да ми нисмо довољно савршени да је негујемо, па смо је покондирени турили у запећак.

Вуков завичај данас је део Предела изузетних одлика Културни предео Тршић-Троноша. На самом улазу је ОШ Вук Стефановић Караџић и молба младих да се колевка српске писмености не ђубри. Чини се да је услишена.

Kucica sa QR kodom - Vukov Rjecnik - Trsic

Музеј језика и писма представља важне људе из Вуковог доба и даје приказ порекла ћирилице. Око Музеја су постављени Вукови азбучни ковчежићи, 30 сандучића налик кућицама за птице за свако слово српске азбуке. На кутијицама је налепљен QR код преко ког посетиоци могу да се упознају са речима из Вуковог Рјечника које говоре о народним обичајима, веровањима и традицији. Уколико имате своју народску реч, напишите је на папирићу и убаците у ковчежић. Допринећете очувању и обогаћењу језика и тако постати прави вуковац. Сјајна замисао.

Hram Svetog Arhangela Mihaila

До Вуковог дома стиже се пешака. Успут, на дрвеним таблама читамо урезане умотворине о части, правди и људскости. Пролазимо поред саборишта са Црквом брвнаром Св. архангела Михаила, и обновљених воденица и кућа старинског изгледа. Неколико домаћина се вратило из печалбе и оживело своја огњишта, поносито нам казује наш домаћин. На врху брдашца, преко речице Жеравије родио се отац данашње азбуке. На улазу у двориште дочекују нас Вукове речи: “Ја сам се у Србији родио и узрастао и зато ми се чини да на свијету нема љепше земље од Србије, нити љепшег мјеста од Тршића”. Улазимо у скромни кућерак, брвнару, на зиданом подруму. Није изворни. Тај су, према Вуковим записима, Турци палили безмало десет пута за време владавине Карађорђа. Али мештани су крајем XIX века обележили место првобитног дома крстом који је постављен у спаваћој соби Спомен-куће, подигнуе 1933 године. Тада је одржан и први Вуков сабор. У дворишту су два вајата, качара и амбар.

Vukova kuca i okucnica - Trsic

Завичај достојно чува успомену на Вука. Чисто, зелено, природно, здања у дрвету и камену, а знање мами одасвуд. Само га треба упити.

Vukova Kuca - Trsic

У близини је чувени манастир Троноша где је Вук кратко боравио, мало се школовао, више чувао стада. Прошетајте заносном околином, успните се до врела Жеравије, уживајте у очуваној природи и цвркуту птица, памтите умотворине, и обновите азбуку. Ако нигде више у Србији, овде још газдује.

4. Јер Ковиљача је краљевска бања

Сместила се недалеко од Дрине, у подножју шумовите планине Гучева. Верује се да су се људи овде лечили од давнина, а писани извори спомињу лековите воде у првој половини XVI века. Некада је знана као Смрдан Бања или Смрдан Бара по сумпоровитим мирисима благотворног блата. Преименована је почетком XIX века. По једној од многих легенди, названа је у част богате Ковиљке која ту сачини град.

Данас је једна од најлековитији, али свакако најлепших лечилишта Србије. Драгуљ подрињске лепотице је раскошно сређени парк са алејама више од 80 врста дрвећа, цветним аранжманима, травнатим површинама, и великим водоскоком. Простире се на око 40 хектара и један је од највећих вештачких оаза зеленила у Србији. Поред уређене природе, лепотом плени и Кур-салон, грађен под покровитељством краља Александра I Карађорђевића, а по узору на бечки. Осим куре (лечења), од зачетка је био опредељен и за забаву господе плаве крви. Тако је бања од подругљивог назива Смрдан доспела до дичног надимка Краљевска. Овај други данас завређује. Кафица на пространој, осунчаној тераси Кур-салона са погледом на прелепи парк уз звуке класике. Пар краљевских минута које себи морате да приуштите.

Spomenik Kralju Aleksandru I Karadjordjevicu - Banja Koviljaca

5. Јер Гучево је јуначка гора

Шумовита планина која наткрива Бању Ковиљачу и поји је минералним водама са својих извора. Смењују се граб, храст, буква, јавор, и црни бор те се дише пуним плућима. Дом је зечевима, лијама, разним птичицама, срнама, а нађе се и понеки вук. Омиљено је излетиште и одредиште пешака, планинара, бициклиста, бајкера, и адреналинаца параглајдера. Вожња до врха је бајковита, али пут није баш свуда довољно широк, те опрез, нарочито на бројним кривинама.

У историју Србије уписала се по првом рововском боју у Првом светском рату. Гучевска битка, вођена током Битке на Дрини 1914. године, трајала је 55 дана и у народу је знана као Битка изнад облака. У знак сећања на пале подигнута је Спомен-костурница у облику пирамиде, висока 15 метара са двоглавим орлом раширених крила на врху. Сахрањени су посмртни остаци око 4.000 српских и аустроугарских војника. Изнад саркофага је исписана чувена Његошева мисао: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”. Одатле се очима грли део отаџбине око Дрине. Да, имали су хероји рашта животе дати.

6. Јер је Етно село “Сунчана Река” оаза одмора

Etno selo Suncana Reka - setaliste uz Drinu

Који километер јужно, између планина Гучева и Мајевице, развило се Етно село Сунчана река. Поголемо, на седам хектара, пружа разноврстан садржај за одмор и рекреацију – јахање, вожње фијакером и чамцем, терени за тенис, фудбал, кошарку, и одбојку на песку, весело двориште за најмлађе, вежбалиште на отвореном, и могућност изнајмљивања квадова за истраживање околине. Посебну драж даје му уређена плажа, где су снимљене три познате домаће серије. На обали смарагдне лепотице. Вазда студене, непредвидиве, очаравајуће. Има и неколико ресторана и барова за нешто појести и попити. Смештај је подељен по насељима рађеним у духу старих времена, свако својих особености. Једно носи име познатог холивудског глумца Роберта де Нира кога је Дрина толико омађијала да је своју усвојену кћер по њој назвао, тврде многи извори. Кућице су од дрвета, цигала и камена, а пет налик сојеницама чине сеоце к’о некад. Мало историје никада није наодмет, те је уприличена и музејска поставка Дрина кроз време, али је тренутно затворена због обнове. Одмор на старински начин, домаћа кухиња, дружбовање са животињама, и огледање у бистрим дринским водама.

Naselje Robert de Niro - Suncana Reka

7. Јер Српска кафана служи Аргентинске ћевапе

Ето, не мора се преко Атлантика у земљу Марадоне да се кушају њихови ћевапи, довољно је пут превалити до лозничке Српске кафане. Двориштанце слатко, у етно стилу, а унутрашњост малена, али пријатна. Осим “Аргентинца”, који је признајемо одличан, понуда типично кафанска. Наручујемо кобасице, врхунске, домаће, и пљескавицу на кајмаку, која прелива тањир. Дала би заситити двојицу јешних. Но, величина не може да надомести укус. Морала би бити сочнија и мекша. Цене пристојне, услуга хитра и љубазна. Препорука свакако, нарочито за гладнице, само се држите кобаја и ћевапа справљених “божјом руком фудбала”.

Hrana u Srpskoj Kafani - Loznica

8. Јер на БС НИС Петрол Лозница можете платити гориво без изласка из аутомобила

Након егзотичних укуса из земље Марадоне и танга, време је да отплешемо натраг за Београд. А како је за плес љубави и смрти увек потребно двоје, морамо напојити и свог четвороточкаша. Горива има тек до бензинске станице Лозница. Пуних стомака нам се не мрда, те примењујемо омиљену нам и врло практичну Drive.Go апликацију. Плаћамо гориво из топлог возила, удобно и хитро. Сад већ сви сити и задовољни палимо моторе за сабирање утисака о доживљајима из увек заносне западне Србије.

Benzinksa stanica Loznica - NIS Petrol

Share:

Можда те додатно интересује:

Drive.Go – Плаћање без одласка на касу

Drive.Go је прва мобилна апликација у Србији која ти пружа могућност плаћања горива на бензинским станицама – без изласка из возила. Уколико си у журби, плати гориво без чекања уз помоћ Drive.Go апликације коју можеш преузети на Google Play, App Store или Huawei App Gallery продавницама.

Сазнај више

„Sa nama na putu“ Програм лојалности

Учлани се онлине и бесплатно у број један програм лојалности за возаче у Србији! Као члан, оствари попуст до 5,5 дин/л горива и 20% на врхунску италијанску Drive Café кафу! Само на НИС Петрол и Гаспром станицама!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

8 разлога да посетите Зајечар

Највећи је град Тимочке Крајине, на југоистоку Србије. Удомио се у котлини подно карпатско-балканских планина, омеђен долинама Црног и Белог Тимока. Надалеко је чувен по рок свирци, али и пиву. Из Београда се најбрже стиже ауто-путем Е75, а после излаза за Параћин и Зајечар следи стотињак километара пријатне вожње кроз питоме крајолике. Указује се мистична планинска пирамида, Ртањ, тек да најави магичност истока. Како није баш близу главног путног правца кроз Србију, у њега се не свраћа успут, већ иде циљано.

Зашто посетити Зајечар?

1. Јер је Феликс Ромулијана део светске културне баштине

Пре Зајечара налази се једно од најважнијих археолошких налазишта на тлу Србије. Себи резиденцију градио је крајем III и почетком IV века римски цар Галерије и назвао је у част своје мајке Ромуле. Простире се на 6,5 хектара, опасаних бедемом од 20 горостасних кула те више сличи моћном граду тога времена. Требало је да буде завршен до прославе двадесетогодишњице Галеријеве владавине када је намеравао да се са трона повуче и настани баш ту, у свом грандиозном дворском комплексу. Но, болест га је спречила, те Феликс Ромулијана никада није довршена.

Унутар зидина су палата, пагански храмови, хришћанске цркве, терме са подним грејањем, и разни други објекти. Палата је била раскошно украшена зидним оплатама од скупоценог камена, скулптурама и подним мозаицима који се сврставају међу најбоља остварења касноантичког доба. Тренутно се може видети само један, али ће и други, који тренутно одмарају под песком, додатно улепшати Ромулијану ускоро, тврди водич.

ВИДЕО

8 разлога да посетите Зајечар

Бурне је историје. После Галеријеве смрти била је у рукама хришћанске цркве, разорили су је варвари, обновљена је и претворена у тврђаву у VI веку, и напуштена пред најездом Словена. Пет векова касније заживела је као словенско средњевековно насеље, а за време турске владавине служила је као склониште.

На врху оближњег брда Магуре издижу се две полулопте. Помислисмо неко чудо природе, али није. Водич нам открива да су то хумке Галерија и његове мајке. Уједно и последња забележена апотеоза – претварање у богове.

На листу Светске културне баштине организације УНЕСКО уписана је 2007. године. Сматра се најочуванијим примером посебне римске дворске архитектуре. Радови на уређењу се настављају. Планира се изградња центра за посетиоце, а предстоје и додатна ископавања. Шта ли ће још изронити из дома последњег римског бога?

Glava Herkula

Ромулијана се назива и Гамзиград, према оближњем селу, где је лечилиште Гамзиградска Бања са топлим изворима и једна од три најстарије хидроцентрале у Србији. Још ради и производи струју.

2. Јер зајечар грле две реке

Нема много градова ту привилегију. Црни Тимок протиче кроз град и у близини се спаја са Белим и тако настаје (Велики) Тимок. Али није назван по воденим токовима. Не зна се поуздано одакле му име потиче. Поједини веле да је по речи зајац, како се некада изговарао зец. Чувар зечева, по једном предању. Биће да их је много у оближњим шумама. Свакако симпатично тумачење. У списима се први пут помиње 1466. године када је турски ћата утефтерио податке о становницима Видинског пашалука. Данас је љубак и жив градић са неколико уређених тргића.  Прилично чист. Неколико здања се посебно истичу својом лепотом – зграде Окружног начелства, Историјског архива и Скупштине града, као и Храм рођења Пресвете Богородице. Подигао је споменике страдалима у Првом светском рату и својим рођеним Зајечарцима – хајдуку Вељку Петровићу, политичару Николи Пашићу и Зорану Радмиловићу. По великану српског глумишта названо је и Позориште Тимочке Крајине. Изузетно здање.

3. Јер Гитаријада је светски познати фестивал

Један је од најстаријих и најзначајнијих музичких догађаја у Србији. Основана је далеке 1966. године и убрзо постала прави симбол Зајечара. Велика је прилика за младе групе и извођаче да своја музичка умећа представе публици. Многе је и  прославила. А поред такмичарског програма, истински љубитељи рока уживају у наступима већ доказаних мајстора, јер у Зајечару су прашила највећа имена домаће, али и светске музичке сцене. Сјајни зајечарски ритам се не сме пропустити. Резервишите пар дана за озбиљну свирку у августу.

4. Јер музеј Зајечара сведочи о бурној историји овог краја

Прича о Феликс Ромулијани наставља се у Народном музеју Зајечара. Почиње у приземљу, у модерно постављеној соби где су изложене вредне ископине са налазишта, скулптуре и два велелепна мозаика. Један је посвећен Дионису. Грчком, вечно младом богу са којим се Галерије поистовећивао. Ето, једном су Римљани и стари Грци били у љубави. Пењемо се на спрат где су још две велике просторије посвећене Гамзиграду, а онда ходимо кроз историју Зајечара од његових раних дана, кроз ратничка времена и неизоставну Тимочку буну до савременог доба, и разгледамо занимљиве старинске предмете и скупоцене и необичне комаде накита. Даме уживају. Посебна просторија посвећена је зајечарским великанима – Зокију Радмиловићу и Николи Пашићу, чији гипсани одливак шаке је изложен у витрини. Пријемчива, занимљива и дакако образовна поставка. Зграда музеја, у центру града, је једна од градских лепотица и проглашена је спомеником културе.

5. Јер је Радул-бегов конак важан споменик оријенталне културе

Свега који минут хода од Народног музеја је Радул-бегов конак, споменик оријенталне културе. Не зна се ко га је и када тачно уздигао, да ли крајем XVIII или почетком XIX века. Но, по ослобођењу Тимочке Крајине од Османлија 1833, купује га Радул Глигоријевић, богати српски трговац из оближњег села, коме због силног новца уз име придодаше бег. Мора да је лепо беговао у пространом конаку. Приземни део је опредељен за културна дешавања, а на спрату је стална поставка названа Стари Зајечар. Осмишљена је тематски по просторијама – арапска, девојачка и турска соба, салон, и трпезарија. Куриозитет је повелики фото-апарат из доба када би се упарадило и ишло на сликање само посебним приликама. Изложен је и старински албум са избледелим сличицама. А како већ сведочи турском добу, мештани га зову чардак.

6. Јер Попова плажа и Краљевица су спортске оазе

Чини се да је Зајечар баш негује спортски дух. На обали Црног Тимока разнолика је понуда за професионалце и рекреативце – терени за разне екипне спортове, одбојку на песку, шах на отвореном, бадминтон, мали голф, скејт парк, и стаза здравља. Уз саму обалу је уређена плажа, па је лети врло живо. Сјајно место за породичну, а и романтичну шетњу.

Ко више воли брдовитије крајеве, размрдава се у парк-шуми Краљевици. Омиљено излетиште разноврсне понуде током целе године. Поред разних терена, ту су спортска хала, базен, фудбалски стадион, и трим стаза са справама. Посебну вредност Краљевици даје ски стаза. До врха се стиже жичаром у облику сидра. Стаза је дуга око 650 метара, осветљена је па се може и по мраку витлати, и опремљена топовима за вештачко оснежавање када је природни шкрт. Који још српски град може да се подичи ски стазом?

7. Јер код Два брата се једе братски

Хвале се мештани да се у Зајечару добро једе свуда. Не сумњамо, али следимо препоруку нашег искусног домаћина и хитамо у Два брата. Иако на улазу пише ресторан и то на изворном енглеском, унутра је све кафанско. Карирани стољњаци, а по зидовима покачене старе фотографије и понеки етно детаљи. За предјело стиже возић разноразних ђаконија – избор домаћих сирева маштовито назван салата два брата, мариниране тиквице, тимочка салата, пастирски млади сир запечен у рерни, и вруће лепиње. Скоро да смо сити, али не можемо одолети телетини испод сача и пикантним ребарцима. Храна савршена, атмосфера пријатељска, услуга братска и сестринска. Баш као у кафани.

8. Јер на НИС Петролу штедимо користећи „Са нама на путу“ апликацију

После братског обеда, крећемо на пут сабирања утисака. Опраштамо се од свега што смо видели уз обећање да ћемо се у што скоријем року вратити – да поново упијамо лепоте источне Србије и да се још једном дивимо гостопримству домаћина из Тимочке крајине.

Свраћамо на НИС бензинску станицу где точимо квалитетно G-Drive гориво и узимамо укусне G-Drive грицкалице за пут назад. Наравно, сакупљамо бонус поене преко Са нама на путу апликације, које ћемо неком другом приликом да искористимо на било којој НИС Петрол или Гаспром бензинској станици широм Србије.
Практично, штедљиво и лако, зар не?

Share:

Можда те додатно интересује:

IPS плаћање - плаћање уз м-банкинг апликацију и QR код

Тренутна ситуација од нас захтева да плаћање обавимо уз минимум контакта. На НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама, гориво и робу можеш платити телефоном. Отвори апликацију своје банке на телефону, изабери опцију „IPS покажи“, генериши IPS QR код, покажи га нашем продавцу који ће га скенирати и плаћање је завршено! Брзо, једноставно и поуздано.

Сазнај више

Програм лојалности „Са нама на путу“

Учлани се онлине и бесплатно у највећи програм лојалности за возаче у Србији! Редовни попусти за све чланове су: до 5,5 дин/л горива и 20% на врхунску италијанску Drive Café кафу на НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

7 разлога да посетите Кикинду

ВИДЕО

7 разлога да посетите Кикинду

Некада је поред имена носила одредницу велика. Успут ју је некако изгубила, али је шарм и љупкост сачувала. На североистоку равног Баната, скоро на граници са Румунијом ушушкала се варошица заносног градитељства, уметничког духа, срдачних мештана, другог највремешнијег становника Србије, и хране од које може да се побенави. Престоница је бундеве. Зими и уточиште ноћним грабљивицама.

Зашто посетити Кикинду?

1. Јер Кикинда је романтична варош

Питом и пријемчив градић, не много дуге историје, али занимљивог садржаја. Срби се досељавају средином XVIII века, а неколико деценија касније Марија Терезија оснива Великокикиндски диштрикт и град почиње да доживљава успон. Занимљиво је да су све улице под правим углом. Тако је то кад Аустроугари планирају, све мора да је под конац, а и брину да се случајно не загубе у неком непредвиђеном сокачету. Дуго се звала Велика Кикинда, а после Првог светског рата припаја се Србији и постаје само Кикинда.

Типично војвођанско градитељство ушораних кућица, разнобојних и углавном сређених фасада са прегршт детаља и украса. Раскошна здања међу којима се посебно истичу Будишинова палата, бисер необарокног стила, зграда Општинске управе  и Дракслерова и Сланикина палата. Понека зграда, али ниске спратности да не нарушава складност. Шеталиште је необично подугачко, живо и солидно чисто. Кафићи, ресторани, дрвеће, клупице за одмор и чаврљање, и скулптуре од теракоте, као мајушни музеј на отвореном.

Дичи се и једном од најлепших улица не само у Србији, већ и у свету. Носи име народног хероја Петра Драпшина. Дуга око два километра обрасла је дрворедом иза којих се промаљају куће, махом породичне, живих и пастелних боја и занимљивих капија. Стабла су засађена крајем Другог светског рата и данас их је скоро 400. Листопадна су, те се тек у пролеће разбујају и стварају зелени тунел. Ту је и стари дрвени водоторањ, који са висине ужива у чаробном призору.

Оаза зеленила, парк Бландаш који је споменик природе, налази се недалеко од центра и омиљено је место за рекреацију. Иако је један од ретких српских градова без реке, снашла се Кикинда. Старо језеро, остатак некадашње реке Галацке и једина природна водена површина у градићу, претворена је у одмориште и излетиште. Тренутно се додатно уређује. Неколико километара од Кикинде налази се богомоља Водице, црквица подигнута средином XIX века, која се сматра култним местом. За Кикинду се везује и најпознатији хунски вођа. Наиме, верује се да је Атила, познат као Бич Божји, који је током прве половине V века харао овим просторима, сахрањен у кикиндском атару. Да ли баш ту или негде већ у Панонији, није још утврђено. Али није битна Атилина вечна кућа, већ големо благо са којим је, каже легенда, покопан. Прошло је скоро 16 векова, а благо пронађено није. Довољан изазов за све српске Индијане Џонс.

Позната је и као престоница тикве. Обично у септембру одржавају се Дани лудаје, како мештани зову бундеву. Такмиче се тада домаћини чија је лудаја дужа и тежа. Ма колика год да је, кад се на њу попне погледом се обгрли читав град. Тако Кикинђани збијају шале на рачун своје равне земље. Иначе, расположена, сусретљива и разговорљива господа.

2. Јер Кикинда је дом Кике

Једног од два српска мамута. Тачније мамутице крштене по имену града где је ископана. Процењена старост је око пола милиона година. Млађа је од своје сроднице Вике, нађене недалеко од Виминацијума. Даме се обично не хвале крштеницом, али биће да су у доба мамута прилике биле сасвим другачије.

Копија Кике у природној величини постављена је у дворишту Народног музеја Кикинде, а скелет, готово читав, на првом спрату. Кика је откривена 1996. године у глинокопу фабрике Тоза Марковић на дубини од 21 метра. Била је висока око 4,7 и дуга око седам метара, а тешка око седам тона. Кљове су јој дужине 3,5 метра. Каква грдосија! Просечни животни век мамута је био између 60 у 80 година, а занимљиво је да су током живота зубе мењали шест пута. На шта су их трошили ако су се хранили травом, лишћем и разним жбуњем.

Иако је Кика прославила Кикинду, градски музеј се има јоште чиме похвалити. Смештен је у згради некадашње курије, што на латинском значи судница или већница, у каснобарокној грађевини, једној од најстаријих и најлепших. Поставка је прилично занимљива. Могу се видети ископине и отисак стопала из доба неолита, ледара – сандук за чување хране без струје, капа златара коју су младожење куповали својим изабраницама да их прописно наките за венчање, макета старе куће лутрике потпуно грађене од земље, и музичка кутија са разним мелодијама, углавном симфонијама, која се навијала на две круне, те понесите ситнину. Савремене слике изложене су у холу. Под земљу се не залази, јер је тамо некада било 40 тамница. Данас су депои.

Испред музеја, на шеталишту је фонтана са скулптуром Породица. Право место да се уз историјске истакну и непролазне вредности.

3. Јер у Кикинди зимују сове

Када хладноћа запрети, Кикинда се претвара у највеће урбано зимовалиште сова утина на свету. Долепршају одасвуда. Прија им та кикиндска клима. Могуће, јер снега нема…не памте, бар млађи, када су их пахуљице обрадовале. Утина је строго заштићена врста. Дању мирије у крошњи стабала, а ноћу лови, углавном пацове и мишеве. Корисна бића. А да би наставиле своју мисију, треба им сачувтиа станишта – дрвеће. И садити нова. Указују се на различитим местима, па и оним прометним. Чини се да за људе не хају. Само се шћућуре на безбедној висини и одмарају чекајући да се тама свије па да се устреме на прехрану. А веровања у вези са совама су различита. Поједини сматрају да доносе несрећу, а други да су симбол мудрости и смирености. Но, Кикинђани су се изгледа сродили са овим симпатичним буљавим створењима и лепо их госте. Чак се у њухову част у новембру одржава научно-забавни догађај симпатичног назива Совембар.

Дању их је тешко спазити, али нас већ увелико искусни мештани упућују. Где је испод дрвета много белих „флекица”, ту су засигурно. Само су се попут камелеона утопиле са крошњом па је потребно проматрати пажљиво и стрпљиво.

4. Јер Кикиндска сувача је једина у Србији

Јединствени је споменик српске архитектуре са краја XIX века. Сувача је млин на суви погон, са великим точком кога су покретали упрегнути коњи. Млело се жито, али и паприка и бибер. А фино самлевено брашно из кикиндских сувача прочуло се чак до бечког двора, прича вели. Од некада хиљаде сувача, у Европи су остале само две. Наша не меље од 1945. године. Данас је део Народног музеја Кикинде. Све је сачувано у изворном облику, само коња нема. Културно је добро. За посетиоце је отворена од априла до краја октобра.

5. Јер Атеље Terra је рај за уметничке душе

Дочекују нас два мала чупава лајавца иза гвоздене капије. Но, испоставиће се да је то добродошлица и да су прилично дружељубиви и мазни. Атеље Terra смештен је у некадашњој фабрици црепа фабрике Тоза Марковић. Призор нестваран. Стара индустријска грађевина са краја XIX века као из баук филма, а са обе стране на отвореном постављена вајарска остварења у теракоти. Део старог погона је обновљен и претворен у стваралчки простор, одговарајуће опремљен. Овде се сваке године сакупљају уметници из целог света да своје снове вајају. Налази се на перифереији је, али је вредан посете. Посебно ће уживати они који желе мало другачији доживљај. Уметничко окружење, помало дивље, лежерно и неспутано. А на другом крају града, за оне који воле да разгледају у сређеном простору, отворен је пре неколико година Музеј Terra, где су представљена дела учесника уметничког симпозијума. Тренутно има око 1.000 скулптура у техници теракоте.

6. Јер кикиндски потаж од бундеве је без премца

По препоруци обедујемо у ресторану Twenty, у пешачкој зони. Шта представља двадесетица исписана на енглеском, нисмо сазнали. Унутрашњост савремена, мешавина неспојивог, али храна уистину домаћинска. Прво пристижу врући слани штапићи из пећнице, праве правцате. А онда кикиндски специјалитет – потаж од тикве. Каша врхунског укуса, са тајним додацима, малчице пикантна. Месних укуса је у изобиљу. Бирамо креолски пилећи батак у пацу са куленом, рибић у кајмаку, и кромпир домаћински са зачинима. У богатој понуди су наравно ћуретина са млинцима и димљена пачетина са шумским воћем и свакакве друге ђаконије. Право гурманско искуство, уз веома услужно особље. Једино су цене блиске престоничким, али оваква гозба вреди сваке енглеске фунте. Не напуштајте Кикинду без да сте се засладили питом од бундеве, а ако јој сезона није, непогрешиви избор је сутлијаш.

7. Јер на БС Кикинда плаћаш гориво из свог аутомобила

Након доброг обедовања, дошао је тренутак да се, само накратко, опростимо од овог дивног места. Свраћамо на НИС Петрол бензинску станицу у Кикинди. Након узбудљивог и испуњеног дана, последње што смо желели јесте да изађемо из аутомобила и одемо до касе. Зато гориво плаћамо путем Drive.Go апликације, у само три клика и из удобности аута. Све смо то урадили брзо, једноставно, сигурно и, након тога, наставили пут до Београда.

Share:

Можда те додатно интересује:

Drive.Go

Drive.Go мобилна апликација је прва апликација у Србији која ти пружа могућност плаћања горива на точионом месту, брзо, једноставно и сигурно, без одласка на касу.

Сазнај више

Online бесплатно учлањење

Учлани се онлајн и потпуно бесплатно у програм лојалности број 1 за возаче у Србији путем „Са нама на путу” апликације и уживај у свим специјалним попустима који те очекују!

Сазнај више
Почетна / Archive by category "Popular cir"

Прегршт разлога да путујете Србијом и у 2022.

Србија – на ушћу светова и култура, на раскршћу народа и вера. У ковитлацу мразног северца и врелог југа, на попришту непомирљивости Запада и Истока. Где се историја рачуна од искона, бојеви одавно не броје, а духовност сведочи дичним светињама. Где врело не зна куд вода отиче, воћњак који плод недри, нити тло шта подно њега тавори. Равничарска и горштачка. Где градови у будућност хрле, док сељак понегде још огњиште жари, а домаћин намерника, без да му мисли зна, дому прима. Савремена и традиционална. Да је туђа не би ваљало. А да јесте, вредновали бисмо је више.

1. Јер природа Србије је богомдана

Многим странцима уста су пуна хвале за природне красоте наше домовине. Да је богомдана опис је наше познанице Немице, која је пропутовала свет. Донеле је једном воде Дунава, а Србија је омађијала те јој се радо враћа. Често се чини да је људима преко „гране“ Србија лепша него њеним житељима. Да ли је и странцима, као и нама, трава увек зеленија у комшијском дворишту, или пак истину зборе.

ВИДЕО

Прегршт разлога да путујете Србијом и у 2022.

Јер Пештер је бајка природе

За многе је тек српски Сибир, тамо негде богу иза ногу, где веју велики снегови и немилосрдно мрзне. Уистину, садржаја на највећој висоравни Балкана удомљеној међ’ седам планина и гора нема, али је природа као да ју је Бог за себе стварао. И призвао себи крда оваца, кравица и коња да се башкаре пространим суватима. У миру. Нестварна питомина и складни суживот са природом, често одвише суровом, малобројног становништва. Срдачни, гостољубиви, насмејани. Обрадују се свакој души која однекуд наиђе. Пештер треба доживети душом и то пре него и на њега насрну мешалице и багери.

Јер Увац је српски Колорадо

Тако га зову поједини мештани. Нисмо посетили Велики кањон, али према расположивим фотографијама и видео записима поређење је неправедно према изузетностима Увца. Није баш све америчко боље и лепше од српског, можда је само веће. Наша клисура дичи се задивљујућим укрштеним меандрима, бујним зеленим околишем, смарагдном водом у коју се безбрижно лети урања, и Леденом пећином богатом накитом. Приде и својим небеским стражарима. Белоглавим суповима који су се удомили у стрмим увачким литицама у једној од највећих колонија у Европи. Горостаси моћних крила и савршеног лета. И видиковцима са којих се пружа поглед који се не да дочарати речима. Није Увац никаква верзија Колорада, већ јединствени српски драгуљ. Дуго је чамио у непознаности, а онда га је неко „открио” и сасвим заслужено је постао један од најпрепознатљивијих пејзажа Србије. Кад је Увац успевао годинама, биће да се још понеки сличан бисер негде притајио.

Јер Ђердап је ремек-дело Дунава

Нису све подунавске земље имале срећу да им плава река буде голема и силна. Али Србија јесте, добрим делом. Код Голубачког града више сличи морским водама. Опустио се и размахао, али не задуго. У сусрету са масивним планинама утеран је у највећу клисуру пробојницу Европе, дуж више од 100 километара, до утврђења Диана код Кладова. У Ђердапској клисури, Дунав деле Србија и Румунија. Извајала је моћна река уз помоћ стена бајковите крајолике. Издашнија је штогод била према десној, српској обали. У својој борби са литицама умало је изгубио част у теснацу Малом Казану где је сатеран у свега 150 метара ширине, па се обрушио на дно и усекао до 90 метара у дубину. Читав ток кроз Гвоздену капију, како странци зову Ђердап, обилује густом вегетацијом, прелепим призорима, духом старих култура, и остацима раних цивилизација. Да је Штраус којим случајем доживео Ђердап, верујемо да би свој чувени валцер назвао „На неукротивом плавом Дунаву”.

2. Јер прошлост српског тла је загонетна

Ходили су овом земљом скоро па сви који су се икад обрели на тлу Старе даме. Тек поједини мирно живели, углавном нападали, поробљавали, зулумћарили, рушили, палили, али и градили. Оставили су за собом немерљиво и разнолико културно и архитектонско благо. Понешто је откривено, понешто није. Свакако су сведочанства важности и привлачности овог простора.

Јер Лепенски Вир је колевка Европе

Насеобина на десној обали Дунава, у Ђердапској клисури, зачета је око 9.500 п.н.е, према званичним подацима око 3.500 година касније. Нису Лепенци случајно одабрали овај крајолик, између воде богате рибом и стрмих стена које су их штитиле од ветра. Куће су постављали према истоку да их већ зором сунце греје. Паметни, али и здрави су били. Риба им је била главна прехрана. Из ловачко-риболовачко-сакупљачке заједнице прешли су на ратараство и сточарство. Тако се становништво увећавало, а простор постајао тешњи, што је довело до сеоба. Куда су се Лепенци даље упутили, није познато.

Насеобина која је запањила свет откривена је током истраживања која су вршена пре изградње ХЕ Ђердап. Што је тада нађено, нађено је. Ако шта није, остаће неоткривено, у Дунаву. Ископине су изложене у Центру за посетиоце Лепенски Вир. Изузетна савремена поставка. Уз Винчу, Лепенски Вир је најважније археолошко налазиште у Србији. Но, деле исту судбину. Оба су недовољно прослављена, а њихов значај делимично оспораван.

Јер Виминацијум је балканска Помпеја

Више хиљада година после Лепанаца, опет ту негде око Дунава, недалеко од Костолца, дођоше нам у посету Римљани. Биће да им се много свидело, јер гостовање потраја…више столећа. Првобитно су изградили војно упориште, али увидевши плодност земљишта, богатство рудама и важност водених путева развише насеље, које постаде престоница провинције Горња Мезија и важан трговачки, занатски, па и медицински град. Средином V века је опљачкан и уништен и тако под земљом остаде заборављен, попут Помпеје. Али, ископаше га археолози. Данас се могу видети маузолеј, гробнице, римска улица, терме са подним грејањем, и амфитеатар који је дограђен. Као да сте сели у времеполов и вратили две хиљада година у прошлости. Још само да однекуд васкрсне гладијатор или стари Римљанин у оклопу и тоги. За Виминацијум се надалеко зна. Поштено говорећи, заслужено. Сјајно осмишљен туристички центар богатог историјског, културног, забавног, и спортског садржаја. Посебну чар даје му мамутица Вика, без сумње најстарији становник ових простора.

Јер Царичин град је јединствена византијска заоставштина

Господарили су овим просторима и владари Источног римског царства. Један од највећих, цар Јустинијан I, који је по појединим изворима рођен на српском тлу, одлучи да подно Радан планине изгради будући престони град у архиепископско седиште Илирика. А како га је према предању наменио својој забрањеној љубави, плесачици Теодори, назван је Царичин град. Изграђен у првој половини VI века био је велики и скупоцено опремљен, опасан бедемима са кулама и воденим ровом. Унутар утврђења биле су поплочане улице, терме, цркве, базилике, стамбена здања, саборна црква, епископска палата, и трг за јавни живот. Обилује разнобојним подним мозаицима који се дају видети само на пропратним паноима. Није био дуговечан, ни столеће није дочекао када га под најездом словенских племена становници напустише.

Подсећа на атински Акропољ, на нижем је брду, али пространији и неупоредиво раскошнији. Јединствено налазиште на простору Балкана. Скрајнуто и запуштено. Пријава за упис на листу Светске културне баштине организације УНЕСКО поднет је далеке 2010. године. Неко је препознао вредност Јустинијанове задужбине, али ту се стало.

3. Јер на српским планинама „нема зиме”

Сланиница, пршут, кајмак, и љута домаћа проверено делују против хладноће. А њих је на свим српским планинама у изобиљу. Те уз топлу одећу, за искусне зимољупце нема зиме. Снега обично буде колико треба, а понекад кад се одобровољи зна да затрпа и путеве завеје.

Јер Коп је топ

Скијашки је кров Србије. Љубитељима зимских спортова нуди око 65 километара ски стаза и путева за алпско и нордијско скијање, модерне повезане ски лифтове и жичаре којим се крстари с једног на други крај скијалишта, увек утабане и сређене стазе, скоро све покривене системима за вештачко оснежавање и одлично обележене, и ноћно скијање под рефлекторима за оне никад уморне. Адреналинци могу да изнајме моторне санке по затварању стаза и возе се такси табачем. Копаоник је знан и као српски Давос, што због пословне елите која се у марту окупља на Економском форуму, што због цена у појединим монденским угоститељским и смештајним објектима.

И док кисеоник још увек крепи на све стране, нови квадрати немилице ничу, а простора за безбедно скијање и бордовање све је мање. У јеку сезоне, Копаоник се претвара у повећи град где је битка за паркинг и место у кафићима једна од свакодневних акробација. У сезони 2021. пуштена је и гондола из Брзеће, која свакако смањује број возила у центру, али увећава број скијаша и бордера. Зато, кацигу на главу, пар очију на леђа и обазриво.

Копаоник је много више од скијашког центра. Национални је парк изузетних природних одлика. Треба га посетити лети када је сув, мирнији и разбујан, истражити његова богатства и доживети чари дивљине.

Јер Златибор нуди одличну разоноду

Прочуо се по ванредном кајмаку и пршуту, али и као ваздушна бања. У међувремену се развио и у скијалиште са неколико лифтова и озбиљнијих стаза. Попут Копаоника и Златибор је прилично урбанизован и пренасељен. То је цена популарности, али захваљујући истој живи током целе године. Нуди разнолике садржаје за забаву и разоноду, могућности за тренирање, рекреацију и адреналинске спортове. Лети и за купање. Тада се преко пашњака да одлутати дубоко у шуме и скокнути до јединственог музеја на отвореном Сирогојно. Ту се чува наслеђе, стари занати и вештине у још увек нетакнутој природи.

Јер Стара планина је зимски породични рај

Опуштенија, мирнија и приступачнијих цена од друге две планинске лепотице. Пригодна и за почетнике и оне умешније на даскама које радост значе. Највише је прилагођена породицама са малом децом. Све се одвија у центру, на почетку гондола, те их је лако држати на оку, док не проскијају и отисну се на врхове. Проблем може бити удаљеност смештаја од скијалишта. Уколико не можете приуштити хотел, конак се тражи у приватним кућама које су удаљене неколико километара, те се мора возилом свако јутро. Нема ни богатог ноћног провода, осим боемисања у кафанама. Али многима тако и одговара. Не пропустите никако да пробате краљицу кобасица, пеглану, и белмуж, млади бели сир умешан са брашном. Некада је чувао снагу пастира читав дан, послужиће и вама.

А када се отопе снегови Стара је, њени добри познаваоци тврде, магична. Водопади, извори, речице, пећине, пешачке стазе преко брда и ливада. Звана и Балкан, Стара планина је духом вечно млада.

4. Јер верско наслеђе Србије је особито

Тешко да има кутка у Србији без храма, манастира, цркве, или капелице. Средњевековни српски владари били су велики задужбинари, па нам у аманет оставише не само духовно, већ и уметничко и грађевинско наслеђе. Светиње су биле и средишта културе, образовања и писмености и делиле судбину народа, па су често биле уточишта хајдуцима и родољубима.

Јер Студеница је родоначелна светиња

Није првенац Немањића, али је гробна црква Стефана Немање, родоначелника лозе. Богородичина црква грађена је крајем XII века. Чува саркофаг са моштима Немање. Чувена је по својим фрескама, од којих је најпознатије Распеће Исуса Христа, познато и као Студеничко распеће, једно од најлепших дела византијске уметности XIII века. Некада се у оквиру духовног утврђења налазило 14 цркава. Данас их је поред Богородичине још две – Краљева, задужбина краља Милутина, и Никољача, посвећена Светом Николи, најмања и најједноставнија којој посетиоци немају приступ. У њој је Свети Сава написао Студенички типик, према ком је Студеница одређена као слободна од црквених и световних власти. Због изузетности својих фресака и вајарских остварења Студеница је уписана на листу Светске културне баштине организације УНЕСКО 1986. године.

Посебност Студенице је свепристуна. Поклоници је упијају очима и душом нечујно, бојажљиво, скоро страхопоштовањем. Свесни величанствености прве међу једнакима.

Јер Милешева је дом Белог анђела

Најлепшег уметничког остварења средњег века, сматрају многи. Живописан је у раном XIII веку. Преживео је и турско харање. Народ га је својом виспреношћу сачувао. Фреска непролазне лепоте, врхунског уметничког израза и дубоке духовне поруке. Прославила је Милешеву широм света. Но и без свог најдрагоценијег анђела, манастир на обалама жуборне Милешевке, у народу се сматра једном од најсветијих храмова. Својевремено је звана манастир Светог Саве који је волео ту боравити. По његовом упокојењу чувала је мошти првог српског архиепископа све до краја XVI века када су их Турци отели и однели на спаљење у Београд. Задужбина је краља Владислава, унука Стефана Немање. Дичи се и највећим звоном у Србији, даром руског народа, и ризницом, која међу многим реликвијама баштини жезло Светог Саве, доказ аутокефалности Српске православне цркве.

Унутар белих зидина Милешеве увек је животно, ближње и безбрижно. Радост и нада коју свакој души која крочи унутра подари Бели анђео.

Јер Манасија је витешки храм

Врхунско остварење српског градитељства касног средњег века. Горостасно, моћно утврђење, опасано дебелим, високим одбрамбеним зидовима са 11 кула, и додатним спољашњим заштитиним зидом. Унутар тврђаве је Црква Свете Тројице, бисер моравске школе. Манасију је у раним годинама XV века у близини данашњег Деспотовца уздигао син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић. Витез над витезовима. Јунак, задужбинар, књижевник, и песник. Како је био вешт не само мачем, него и пером, али и образован, у својој задужбини окупљао је писце, монахе, преводиоце, и преписиваче који су украшавли рукописе и књиге. Тако је настала позната Ресавска школа. Манастир, зван и Ресава, био је центар духовности и просвећености током неколико наредних векова.

Иако је сачувана тек трећина изворних живописа, спадају у врхунске домете средњевековног сликарства. Најпознатији су композиција која осликава деспота Стефана, 12 светих ратника приказаних у покрету и лик арханђела Михаила, за који је везано занимљиво народно предање. Рушена, пустошена и харана небројено пута. Али и обнављана. Данас, омеђена густим зеленилом и шумом подсећа на тајанствени замак из бајке. Последњих неколико година домаћин је међународном витешком фестивалу Деспот Стефан Лазаревић. У славу јунаштва и онога што се не да купити – части и образа.

5. Јер језера Србије могу море да замене

Нема ни Србија све. Није јој се дало да изађе на слану воду, бар не у новије доба.  Али дала је све од себе да тај недостатак надомести својим планинским и равничарским језерима.

Јер Власина је кутак за заљубљенике у природу

Некада голема мочвара, данас предео изузетних одлика, разноврсног биљног и животињског света. Друго је највеће језеро у Србији, али највише, на 1.200 метара надморске висине. Вода кристално чиста, али прилично прохладна. Не да се угрејати ни лети. Јединствена је по плутајућим острвима, којих је данас десетак. Одмарају насукана док их снажни планински ветрови не расплове. Посећују је углавном истински љубитељи природе, јер других садржаја једва да има. Но, скоро све што природа пружити може, овде је даривала.

Јер Палић је дика Војводине

Познатији је као уређено и пријемчиво излетиште богатог садржаја, но као купалиште. Иако има дугу уређену плажу, многима се не да смочити. Као домаћин Олимпијских игара и то 16 година пре одржавања првих званичних модерних, негује спортски дух и данас. Возе се бицикли, рикше и ролери и џогира на обали, а водом се крстари кајаком или педалинама. Зелени, цветни паркови, занимљива архитектура и кафићи и чарде које нуде разноврсне војвођанске ђаконије. За најмлађе отвара врата свог малог зоолошког врта, тачније сафарија где се становници слободно шеткају. У околини је неколико познатих салаша и ергела, и Суботица, раскошне архитектуре.

Јер Сребрно језеро негује морски дух

Вода није сребрнкаста, али тако светлуца у смирај дана. А народ воли да злати и сребрни своја добра, те тако преграђени рукавац Дунава доби име. Дуж обале су травната и шљунковита плажа, а има и бетонских сунчалишта. Изграђен је и базен за скакање и најтрофејнији спрски спорт, ватерполо. А шеталиште је права рива, шарениша свакојаког. И кафићи названи по луксузним европским летовалиштима. Малишани уживају у аква парку и на игралиштима, а за спортисте су обезбеђени разноразни терени и мини голф. Осим хотелског и приватног смештаја на Сребрном језеру се може камповати у приколици или под шатором и усидрити у марини сопственим пловилом. Одатле вози брод на трочасовно крстарење Дунавом. Потпуно нови доживљај плаве реке.

6. Јер градови Србије имају бурну прошлост

Према многима прошлост је била сурова, а садашњост неправедна. Већи или мањи, старији или млађи, сваки је дао допринос слободи и развоју и изнедрио бар једну знамениту главу. И сваки крије бар једну тајну или својствену драгоценост.

Јер Вршац је поетична винска варош

Град вина, великана и складног живота разних националних заједница, култура и вероисповести. Несвакидашње богатство. Чист. Љупких, очуваних велелепних здања, међу којима се посебно истиче Владичански двор Банатске епархије. Богатог верског наслеђа. Градом доминира римокатоличка црква Светог Герхарда, импозантна неоготска богомоЉа. Градски парк, урађен по узору на француске и енглеске вртове, својеврсна је ботаничка башта. Дом је Ваздухопловној академији. Осим по оцу српске драме Јовану Стерији Поповићу, сликару Паји Јовановићу и песнику Васку Попи, најчувенији је по свом издашном виногорју. Вино се овде пије још од доба Дачана. Традиција вредна дубоког наклона.

Вршац DonŽon kula

Јер Крушевац је Лазарев град

Довека ће остати везан за скоро митског српског цара Лазара и судбоносни „Косовски бој”. За време своје владавине у њему је столовао. У утврђењу на брежуљку, од којег је мало шта остало. Одатле је ратнике повео на Газиместан. Из цркве Лазарице, лепотице моравске школе, где се јунаци причестише. Милић од Мачве му је поклонио више од 120 својих слика које су изложене у његовом легату. Има јединствену туристичку атракцију, Парк минијатура на Багдали. Облика је Србије у којој су смештене макете највећих православних храмова. Изродио је великане српског глумишта – Чкаљу, Ташка Начића и Радмилу Савићевић. Много је страдао кроз историју па је споменика палима и погубљенима на сваком кораку. Некада царска престоница, данас град који завређује поштовање.

Јер Нови Сад је град културе

И званично. Проглашен је европском престоницом културе 2022. године. Потврда надимка који одавно поносито носи, Српска Атина. Од самог оснивања пажњу придаје духовном и културном животу. Најважнија установа је Матица српска, која се из Будимпеште доселила 1864. године. Негује и културну и верску разноликост која се изражава заносним старинским здањима. У срцу града истичу се римокатоличка Црква имена Маријиног, Градска кућа и Владичански двор Епархије бачке. Посебну чар центру дају многобројни бочни сокачићи у којима се да свашта наћи. Фасаде сређене, улице чисте. На понос Новосађанима. Искористио је и благодети Дунава. Средио је плажу Штранд, викенд насеља Рибарско острво и Камењар и подугачко шеталиште уз леву обалу. А прекопута, десну краси Петроварадин, можда и заштитини знак Новог Сада. Један од најбоље очуваних бастиона у овом делу Европе, грађен је скоро столеће, од краја XVII до краја XVIII века.

Преко моста у Сремској Каменици је Змајев музеј. Треба га посетити. А требало би се и угледати на чика Јову. Посвећивао се најмлађима, једнако приступао богатима и сиротињи, садио дрвеће и искрено волео своју домовину.

7. Јер гдегод да кренете ми вас чекамо насмејани

Лепота Србије има толико да никада није питање „Где кренути?”, већ којим редоследом све те бисере обићи? Свако треба да открије Србију на свој начин, онако како га пут води.

А када вас једном пут поведе, добро је знати да су на том путу увек негде НИС Петрол или Гаспром бензинске станице. Са више од 300 локација покривају Србију и представљају мрежу врхунских понуда. Било да је реч о кафи, укусним бургерима, грицкалицама, освежењу, гориву светске класе, или технолошким иновацијама, свака потреба ће бити испуњена.

Можете уживати натенане, а можете и само наточити гориво уз Drive.Go апликацију и збрисати даље, без потребе да излазите из кола. Бонус поене свакако добијате уколико сте чланови програма лојалности „Са нама на путу”.

Share:

Можда те додатно интересује:

Са нама на путу програм лојалности

Учлани се онлајн и бесплатно у највећи програм лојалности за возаче у Србији! Сви чланови који се региструју у периоду до 31. 12. могу купити G-Drive зимски ауто глас за само 1 РСД. Редовни попусти су: до 5,5 дин/л горива и 20% на врхунску италијанску Дриве Цафе кафу на НИС Петрол и Гаспром бензинским станицама!

Сазнајте више

Предах уз врхунску шољицу кафе и Drive Cafe производе

Празничну идилу и предах од путовања употпуните у највећем coffee shop-у у Србији - и то на више од 300 локација! Где год да се запутите ове зиме, Drive Cafe вам пружа прилику да уживате у савршеном укусу италијанске кафе и другим топлим напицима, као и врхунској храни.

Сазнај више