Ноћу, кад би се у свакој српској православној светињи на Космету свећа припалила, тама би се распршила. Заданило би, наједном. Треперио би мрки свод пламом златних крстова са опсталих купола и воштаница са рушевина храмова разапетих кроз векове. Попут жара који никад не догори. Таквог су соја и толиког броја. Непребројиве, неизбројиве.

Комад земље какве нигде нема. Сваки корак деценију бар превали, сваки поглед прегршт велелепности обгрли, свака молитва у тишини одзвања, сваки предачки камен вечност бедеми. Богомоље као водиље и стражаре, заштитари и звонари, знамење и ордење. Истог корена и завештања. Свака галерија и ризница. Но, УНЕСКО не би много великодушан. На Листу светске баштине уписао је три манастира (Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Грачаница) и један храм (Богородица Љевишка), под заједничким називом “Средњевековни споменици на Косову”.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ОГЊИШТЕ И ЗАВЕТ

Пролазимо кроз Пећ на северозападу Метохије и стижемо до зидина надомак града и стражарске кућице. После кратког пропитивања, рампа се подиже и улазимо у манастирски посед. Пред дверима још један чувар. Пушта нас тек по добијеној дозволи мати манастира.

Удомио се крај зеленкасте плаховите воде која тече бајковитом Руговском клисуром. Пећка Бистрица позната је по пећинама у којима су обитавали монаси, па се по њима назваше и храм и град. У порти конаци, остаци палате из XIV века, лапидаријум, повисока звонара из XX века, монашко гробље, и необично стабло. Шам-дуд, стар око 750 година. Тек коју деценију млађи од првоизграђене цркве Светих апостола, знане и као црква Светог Спаса. Уздигао ју је архиепископ Арсеније И у трећој деценији XIII века. Столеће касније изграђене су цркве посвећене Светом Димитрију, Богородици Одигитрији и Светом Николи. Заједница четири храма један је од најзначајнијих споменика српске духовности, културе и уметности.

Целокупна историја стилова средњовековног живописа сагледава се на зидовима пећких цркава. Посебно значајне су композиције Христоса, Богородице и Јована Претече и престола Светог Саве, као и фреске арханђела Гаврила и Светог Меркурија, и лозе Немањића у припрати. Година је кратка за у сваки кутак завирити, сваки саркофаг изучити, златним иконостасима се надахнути, и фрескама се понаособ подивити. Величанственост која се не да у речи преточити. Многи неверујући сведоче о моћном осећају који их је прожимао унутар пећких древнина.

Прва аутокефална архиепископија, коју је Свети Сава у српским земљама установио 1219. године, звала се Жичко-пећка. У време стварања Српског царства уздигнута је у степен патријаршије 1346. године. Пећки манастир одређен је за трон. Има бурну и страдалну историју. Укидан је и обнављан, паљен и пљачкан. Али је опстао и традицијом својом очувао веру у свим српским земљама.

Уједињењем Српске цркве после Великог рата обновљена је и патријаршија 1920. године. Од тада се патријарси српски устоличавају у Пећком манастиру. Сведоку српског постојања и трајања. Чувару сутрашњице за „далеко неко поколење”.

ВИСОКИ ДЕЧАНИ СУ СВЕТИЛО МЕЂ’ ЈАВОМ И СНОМ

Прилаз и улаз у манастир посве је несвакидашњи. Неколико километара од насеља Дечана наилазимо на препреке на путу за успоравање возила и контролни пункт КФОР-а. Пропуштају нас без речи.

Пут се рачва, десно ка шуми и кампу за обуку међународних снага предвођених НАТО-ом, а право ка храму. Пред улазом, стражарска кућица и возило КФОР-а. Дечани су један од најугроженијих хришћанских споменика културе у Европи и једина српска светиња на Космету под заштитом КФОР-а. Контингенти земаља које обезбеђују улаз се смењују, а унутрашњост чувају углавном Италијани. Стражар плавкасте косе, светлих очију и румених образа угледавши опрему за снимање, одмах се усплахири. Правила су строга. Није дозвољено уносити веће торбе, ранчеве, а камоли нешто друго. Обавља разговор телефоном, потом нам тражи личне исправе и пропушта уз благи осмех. Пролазимо кроз гвоздену капију.

У средишњем делу здање од камена беличастог. Заслепљује. Белином чистоте и невиности. „Помаже Бог”, добродошлицу нам жели отац Петар. Просвећеног лица и благодарних очију. Свака реч и покрет одишу истинском духовношћу. Врхунски је познавалац несагледивог блага Дечана.

Место где треба уздигнути храм Божји одредио је Свети Сава, али га је упокојење претекло. У дивљини плодне метохијске равнице обрасле шумарцима кестена и боровима. Подно горостасних Проклетија, чији су горопадни сури врхови вечно обавијени облацима, који прете да загрме над сваким ко зло науми њиховом чеду. У удолини, на обали жуборне Дечанске Бистрице.

Сан првог српског архиепископа остварио је краљ Стефан Дечански. Своју задужбину градио је 1326/27. године, а довршио је син му, цар Душан 1335. Мајстори са приморја и главни неимар фра Вито Которанин зидали су цркву у којој се чудесно прожимају елементи западне романике и готике, и источног византијског стила са тековинама српске уметности. Радове је лично надгледао архиепископ Данило II.

Црква свечана, отмена, скупоцена. Израђена од двобојних квадара мермерног камена брушеног до сјаја. Смењују се светложути пећки оникс и црвенкастољубичаста дечанска бреча. „Изглед цркве вид свих и очи које гледају умара од силине светлости мраморја као нека звезда Даница која изнутра сја”, забележио је у XV веку непознати путописац. Дуга је више од 36 метара, широка 24, а купола досеже до 29 метара. Отуд Дечани посташе Високи. Највиши.

Отац нас води до масовних дрвених двери са бочне стране цркве. Портал украшен богатим, разиграним рељефом. Сваки око врата и прозора, као и венци и фризови слепих аркадица је јединствен, различитих мотива и фигурина.

Уводи нас у цркву посвећену Вазнесењу Господњем, Спасовдану. Камени праг улубљен. Само старина зна колико га је душа нагазило током скоро седам столећа.

Уметност свеприсутна, проткана златом и васколиким богатством. Иконопис је завршен око 1350. године. Више од 1.000 фресака на 4.000 хиљаде квадрата живописали су највештији уметници Душановог царства. А бејаше оно големо.

Највећа су и најуочуванија галерија српског средњевековног сликарства и права ризница православне иконографије. По броју ликова и сцена и вештини фрескописања спадају у врхунску уметност средњег века, познату и под посебним именом – дечанско сликарство. Упечатљиве су фреске лозе Немањића, ктиторски прикази Стефана Дечанског и цара Душана и портрети Силног са женом и сином. Посебно се дичи фреском Исуса Сведржитеља, или Исуса са мачем. Јединствена је у свету.

Отац Петар нам показује трон Стефана Дечанског, моћни, велелепни иконостас из средине XIV века, и поред њега кивот са моштима светог краља, чије тело је потпуно и чини благодатна дела, казује нам. Последњи пут су мошти пресвучене 1964. године у одежду коју је својеручно израдио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Све је изворно, очувано. Однето је једино злато са пода, говори отац показујући на трагове племенитог метала на правоугаоно клесаном мермерном поду најфинијих шара.

Под туђином је тескобно преживљавао, харан је и пљачкан. Неколико пута су га заштитили Арнаути и Турци, а више пута га је спасило само чудо. Једном када су га хтели потурчити, а други пут када мошти Дечанског покушаше преместити, али кола не хтедоше кренути. Гњечиле су га чизме Бугара, Аустроугара, Немаца, а у скоријој историји је више пута нападан ватреним и артиљеријским оружјем.

Отац Петар позива на окрепљење на тераси конака која гледа на цркву. За софром седи младић, изразито беле пути, светлих очију и тршаве риђе косе. Биће да није наше горе лист, нагађамо, али нас разуверава отац Петар. „Ово је наш Холанђанин, примио је православну веру”. Наша љубопитљивост га није разговорила. Сазнасмо тек да је на интернету видео слике Србије, мало путовао, дошао у Дечане, и постао православац. Омамљујућа је природа Србије, још снажнија духовност Дечана.

Уто млади искушеник приноси домаћи сок и вруће пециво са сиром, топи се у устима. Много шта је домаће, са повеликог дечанског метоха – имања манастирског. Тако је и читава област названа Метохија, некада сва црквена земља.

Све време нетремице посматрамо Дечане. Раскошне, а ненаметљиве, величанствене, а опет скромне. Попут топлине недара завичаја и светости завета праотаца. Ванвременске. Високе једнако колико овоземаљко може да се вазнесе у небеско.

Напуштамо зидине храма који је уврштен на Листу светске баштине 2004. године, две године пре остале три светиње на Космету. Узимамо личне исправе од стражара и захваљујемо, како већ иначе чинимо на растанку. „То ми је посао”, хитро одговара уз призвук правдања. Биће да смо очима казивали много више од уљудног „thank you”.

На паркиралишту повећа група излази из аутобуса. „Долази народ из разних крајева и земаља”, присећамо се речи оца Петра. Шта је и како човечанству чинити, давно је промислио и пут указао умни Достојевски: „Лепота ће спасити свет”. А Дечани су те Фјодорове лепоте изнедрили за спас васколике васељене.

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ЛУЧОНОША ПРАВОСЛАВЉА

Век на век је заноснија, поноситија. Но, и као млађана бејаше недодирљива. Суверена господарица мирисних поља божура Косова равног. Неприкосновена краљица грациозности и уметничке велеумешности. Милутинова красотица.

Један од најмоћнијих српских средњевековних владара био је и велики задужбинар, али је печат његове богате заоставштине управо манастир на двадесетак километара од Газиместана. Као да је предосетио где ће се седамдесетак година касније одиграти судбоносни бој за царство небеско, па је витезовима унапред даровао незаборав. Да их под земљом зари и сведочи да нису узалуд крвцу дали.

Возимо обилазницом око Приштине. Српске тробојке на стубовима знак су да смо пристигли у Грачаницу. Мало даље је манастир, на главном тргу. Поред споменика Милошу Обилићу на коњу, уздигнутог мача у десној руци, погледа упртог ка Косову пољу.

Испред улаза нема стражарске кућице. У Грачаници живе Срби. Но, на појединим деловима зидина је развучена бодљикава жица.

Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице грађена је од 1315. до 1321. године. Током XIV и XV века била је значајно духовно и уметничко средиште, а средином XVI века основане су штампарија и библиотека. Касније је, услед великих турских зулума, опустошила. Обновљена је пред Други светски рат, а по његовом окончању служи као женски манастир.

Једно је од прворазредних средњевековних архитектонских остварења. Изведена је у српско-византијском стилу, изузетно складних сразмера, од тесаног камена положеног у двојне и тројне редове опеке бледо црвенкастих тонова.

Спољна припрата саграђена је крајем XIV века у време владавине цара Лазара. На предњој и бочним странама припрате су дугуљасти повисоки отвори у стаклу. Посве неуобичајено за српска средњевековна сакрална здања. На наше видно чуђење, млађани кустос одговара да је то (не)дело комуниста шездесетих година прошлог века. Изгледала им је превише мрачна, па су делове зидова избили и отворе застаклили да је учине светлијом.

Мучена Грачаница. Ни данас, шездесетак година касније, није враћена у изворно стање. Чак ни овакав „просветитељски” подухват не може јој нашкодити, дивоти.

Цркву су осликали познати солунски мајстори, а припрата је живописана у XVI веку. Најчувенија је фреска краљице Симониде, пете Милутинове жене, несвакидшње лепоте, ал’ судбе убоге.

Надалеком чувењу једне од највреднијих средњевековних фресака придодале су риме песника и родољуба Милана Ракића:

„Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи”!

Значајне су и ктиторски портрет краља Милутина са моделом цркве, монументални лик Христа Пантократора, стојеће фигуре светих ратника, и родослов Немањића који је први пут осликан у Грачаници.

Можда има лепших, засигурно раскошнијих српских храмова. Али, Грачаница је „толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме”, стиховала је о бесмртности своје цркве мезимице Десанка Максимовић:

„Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости”.

Лучоноша православља, уточиште и искра вере и наде српског живља на Косову, уткала се у душе и мисли свију. Од рођења блистава и нежна, свагда пркосна и горда. Грачаница. Милутинова. И наша.

Није Бачка сва равница. Негде се ускомешала, благо. Брежуљак изродила. Да узбурка једноликост крајолика. Надмоћа поља равна. Подно њега ходи река. Тече, не само стиховима Стевана Раичковића, већ „дубоко кроз живот“ песника, а биће и многих других. Какав ли су спој? Сазнаћемо убрзо.

Зашто посетити реку Тису и Тителски брег

1. Јер је Тиса река љубави

Превали велике путе пре но што запљусне Србију, где воде своје дарује Дунаву.  Најдужа му је притока. Дели Бачку и Банат. Једина је река у Еворпи која „цвета“.  У свету има усамљеног парњака, Јангце у Кини. Тиски цвет, обично у јуну, изрони из муља на слободу да продужи врсту у романтичном плесу без премца. За љубав живот даје. Векује само дан. А када негде изумре, ту се не појављује никада више. „Тиски цвет је показатељ колико је река чиста“, вели наш капетан док нас укрцава на лађу.

Пловима низводно, ка ушћу у плави горостас. „Лагано, не волим да журим“, наговештава дугу пловидбу кормилар и почиње причу о тајнама, како вели, брзе реке, дубље од Дунава. Слушамо га нетремице и посматрамо кампере који су уз обале поставили шаторе. Шћућурили се у дебелом хладу и пецају. Нечујно. Попут зеленкасте воде и прилично бујне околне природе. Мирно, тихо, опуштајуће. Тек се која птичица некад огласи. Кад нас ођедном тргну продоран звук. Умало не попадасмо у воду. Иде грдосија. Упозорава малене да јој се склоне са пута. Утекосмо на време и опстасмо на водама које заталаса. Проналази парченце хлада близу обале и стаје. „Упржило је баш, да се мало освежимо“, предлаже, извлачећи из кабине ручни фрижидер. Искусан је он тиски вук. Унутра водица, пиво и, на наше изненађење, G-Drive ледене кафе у лименци. Знао је са ким путује. Бира latte, уз шеретску опаску: „Рано је за пивце“. Ми узесмо cappuccino и espresso. Хладне и довољно „јаке“ да нас већ малко ошамућене сунцем раздрмају за даљу вожњу.

Узводно од моста који спаја Банат и Бачку, прилично другачија атмосфера. Живо и раздрагано, бучније. Начичкане кућице на баржама, поједине склепане, има и нових, модерних, неколико кафића, и прегршт барки, махом скромних. Ту је и бродић Там-тат који крстари на три реке и два ушћа. Породице се возикају чамцима и педалинама, млађани скачу и лудују, а малишани се брчкају. Аласи углавном укотвљени стрпљиво чекају да риба загризе, љубитељи уживања мирно плове, а прозуји и понеки скутер и глисер. Сви се знају, машу, довикују, затрубе сиреном у знак поздрава. Ето, такав је живот на Тиси у Тителу.

2. Јер је Тителски брег бачки самац

У равници, и брежуљак може висина бити. Тако је Бачкој Тителски брег, који се уздиже до 130 метара, ништа мање од планине. „Кад се попнеш на врх, зна у ушима да зазуји“, шале се Бачвани на рачун своје земље ко’ тепсије. Протеже се око 17 километара у међуречју Дунава и Тисе, између Мошорина, Лока, Вилова, Титела, и реке Тисе. Два су гледишта о постанку висоравни. Једни сматрају да је настала навејавањем леса, а други да је откинута од Фрушке горе. Какогод, слови за најзанимљивију лесну зараван у средњој Европи. Носи надимак Сведок брдо. Чува безброј тајни о климатским и променама животне средине које су се дешавале стотинама хиљадама година. Данас је специјални резерват природе. Станиште је око 630 биљних врста, од којих су значајне типично степске. Забележено је више од 140 врста птица, међу њима и 100 гнездарица. Овде станују и кукумавка и пчеларица, једна од најшаренијих птичица Европе, док им стражу држе орао белорепан и степски соко. Има и водоземаца, гмизаваца, сова ушара, и текуница. Једну спазисмо код чувеног старог бунара са великим појилима, на пропланку подно брега. Нисмо проверавали, али кажу да старина још ради. Тврдњу поткрепљује крдо кравица које уоколо безбрижну пасу. И овде круже предања о големом благу закопаном ту негде. Наравно, припадало је вођи Хуна, Атили, који је, верује се, сахрањен подно брега, у загрљају Тисе и Дунава. Али није ово једини крај у Војводини где мештани тврде да је гроб Бича Божјег баш ту негде у њиховом атару. Према историјским изворима јесте скончао у Панонији, али да ли је покопан и где, или га је ипак Тиса ондела некуда већ, остаће тајна завека, вероватно.

3. Јер је Тител љупка варош

Удомио се лепо. У срцу Војводине, дуж десне обале Тисе, меркајући место где јој Бегеј своје воде даје, на јужним обронцима Тителског брега. На подручју града било је насеобина још у праисторији. Најстарији помен имена је у угарским повељама у другој половини XI века. Пошто је угостио Дачане, Келте, Хуне, Римљане, Угаре… у српске руке је први пут па почетком XV века, а коначно после Великог рата.

Данас је Тител опуштена, мирна и гостопримљива варош. Има неколико занимљивих објеката – стражара из XVIII века, некадашњи арсенал за шајке, касарна Шајкашког батаљона, и две цркве, римокатоличка и српска православна, обе посвећене успењу Богородице и грађене исте године, 1811. Занимљиво.

Врео је дан, тек понека душа на улици, остали мора да су на Тиси и градском купалишту. Уређена избетонирана плажа са сунцобранима од трске, зеленом површином са дечјим игралиштем, и спортским теренима. Главна улица, истоименог назива, креће од плаже. Први део је калдрмисан, омеђен дрвећем иза којих се прикривају већином приватне куће, неке прилично занимљивих фасада, неке малко оронуле. Ту је и тргић са фонтаном и кафићем. Ходамо даље. Чини се да се улица протеже унедоглед. Коначно стижемо до родне куће Милеве Марић. Позамашна, са великом дрвеном капијом и рељефима на фасади. Одражава богатство њене породице. Иако у њој није дуго живела, данас обележја никаквог нема. Према наводима медија, садашњи власници су одбили да се на кућу стави спомен-плоча. Затим је одлучено, опет према писању медија, да се њена биста постави преко пута у паркићу, иначе прилично запуштеном, како би Милева гледала на родни дом. Нисмо је пронашли. Можда нисмо довољно пажљиво тражили, али, ако постоји, свакако би требало да је на видном, истакнутом месту. Тек тад смо разумели зачуђујуће погледе и одмахивање главом неколико мештана које смо приупитали за Милевину бисту. Неправедно смо их у себи оптуживали да не знају за своју славну суграђанку, која ни за живота, а ни данас не ужива заслужену славу и поштовање. У граду, њено име носи само Средња техничка школа. А могао је Тител бити град Милеве, једне од најпаметнијих дама XX века. Нажалост, није.

4. Јер се са Калварије виде три реке

До врха југоисточног краја Тителског брега стиже се уским улицама. Путоказ постоји. Поједини су мишљења да би Калварију (брег лобања/губилиште) требало преименовати у Градина, као сведочансто вишевековног постојања утврђења. Леп би такав назив био, више српски, свакако. Једна од тврђава је била и Стари тителски град, који је до темеља срушен у аустријско-турским ратовима крајем XVII века. Но, од свега остаде пар камених громада и објекат од камена. Не зна се шта је. Натписа нема. Иначе, све обавештајне табле посвећене су леси и наслагама, одвише научно и сувопарно за обичног посетиоца. Али, ниједна о каквим таквим остацима некадашњих насеобина. Но, Калварија је свакако бег у тишину и осаму и пријатно уточиште током врелих дана. На клупицама у зеленилу, које би руку на срце требало мало дотерати, може се лепо одахнути. Понесите освежење и нешто за грицнути уколико каните остати дуже. И један је од најлепших видиковаца на Тителском брегу. Види се подбрдна варош, ушће Бегеја у Тису, равни Банат… А да би поглед допро до места где Тиса Дунав љуби, мора се пажљивије проматрати и на прстиће пропети. Али, труда је вредно.

5. Јер су у Малој чарди залогаји велики

Подно Калварије, на самој обали, башта у хладу дрвећа, поглед на Тису. Више него примамљив почетак тителског гастрономског искуства. Дочекује нас широки осмех млађаног конобара. У маниру искусног угоститеља хитро препоручује смуђа на жару, порцијаша. Справљен зналачки, аласки, ни најгунђавији шта да замере. И пљескавицу необичног коцкастог облика, гурманску. Баш је таква, и по укусу и грамажи. Поголема, још и пуњена. Али испари из тањира, баш као и смуђ. Апетитт је, знајте, увек бољи уз мирис Тисе.

Косовска Митровица је за многе најсветији комад српске земље. Свакако је дом највеличанственијим православним храмовима.

После административног прелаза возимо уз обалу језера Газивода. Подсећа на Златарско. Смарагдних тонова, ушушкано у бујном зеленилу. Одише смиреношћу.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА ЈЕ ДРЕВНИ ГРАД

На простору града нађене су статуе и жртвеници из II и III века. Први пут се спомиње у средњевековним списима. Име Митровица потиче из XIV века по цркви Светог Димитрија Солунског, коју је краљ Милутин даровао својој задужбини манастиру Бањској. Након Првог балканског рата улази у састав Краљевине Србије.

Скућила се на северу Косовске котлине, на скоро планинској надморској висини, на рубу Динарских планина, омеђена обронцима Голије, Копаоника и Рогозне. Издалека северни део Косовске Митровице делује као брдско упориште. Као да ју је неко гонио и сатеривао, па кад се брдовите залеђине докопала, укопала се и не одступа. Даље нема куд. Улице и данас прилично уске, махом под нагибом, стамбене зграде старе, многе оронулих фасада, здања углавном запостављена. Разумљиво, има се много пречих брига.

На главном тргу је споменик цару Лазару, висине седам и по метара. У једној руци држи мач, другом показује ка Газиместану. Откривен је на Видовдан 2016. године. Поред је биста дипломате и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербине, који је на издисају рекао да је „прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије“. Подлегао је рани од турског метка 1903. године. На постољу споменика исписане су речи академика Владимира Ћоровића „Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку“. Даље ка Ибру, простире се пешачка улица подно српских тробојки развијених између зграда. Истакнуте су посвуда – на стубовима, терасама, излозима… На шеталишту је приличан број  угоститељских објеката. Крцати. Много је младих и дечице. Возе бицикл, трчкарају, шутирају и добацују се лоптом.

На крају шеталишта скулптура Косовски божур, у спомен браћи Милић, тројици јунака који животе дадоше за одбрану отаџбине. У близини, на самој обали је споменик погинулим у скоријим ратним сукобима. На врху је слика Белог анђела. Осим сећања на страдале, истини за вољу, нема много сачуваних културних и историјских здања. Поједина су остала преко реке. Стижемо и до Ибра, а затим и до цркве Светог Саве у јужном делу Митровице.

ПОСЕТА ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ИЗАЗИВА ДУБОКА ОСЕЋАЊА

Испред је стражарска кућица. Најављени смо, па нам полицајац дозвољава улазак. Дочекује нас отац Ненад. Видно радостан. Не долазе му гости често. Верници углавном за празнике. „Све их је више. Долазе некад и странци“, каже озареног лица отац, јер свако ко крочи вреди хиљаде душа. Показује нам порту.

Градња храма почела је 1896. а завршена је тек 1921. Зидан је у српско-византијском стилу, од камена. Имао је велелепни иконостас са позлатом. Спомеником културе проглашен је 2000. Четири године касније, у мартовском погрому спаљен је и опљачкан. Звоно је скинуто. До данас није постављено. После немилих догађаја, дуго је био депонија и згариште, тужно се присећа отац Ненад док нам показује сат са звонаре избушен мецима. Уводи нас у тешком муком обновљену цркву. Уски, дугуљасти прозори допуштају зрацима светлости да је обасјавају. Зидови бели, неживописани, уместо иконостаса поређане иконе. Све су дарови појединаца и других православних храмова у земљи и иностранству. Много је још посла, али је богомоља заживела.

Тешка срца одлазимо. Отац зове децу да нас поздраве. Из парохијског дома, још потпуно необновљеног, излази пет дечкића. Љубазно и помало стидљиво нам желе добар дан. Отац их сваког дана вози у школу у Северну Митровицу. Једина су српска породица у јужном делу града. Пуки останак зарад будућег опстанка некада је најхрабрији чин.

СВУДА ПОСТОЈЕ ПОСЕБНА МЕСТА ЗА ПРЕДАХ

Враћамо се у северни део. Потребно нам је освежење, а и предах. Што због подуже шетње, што због утисака из цркве Светог Саве. Али не у гужви кафића, већ малко да се осамимо. Седамо на клупу код споменика “Косовски божур”. Симболично. Свако у својим мислима пијуцка Јазак водицу. Верни је наш пратилац на свим путовањима, па смо је понели и на ово посебно. Испијамо последње капи из флашице и већ смо крепки и орни за даљу шетњу. Чуда чине минералчићи природне изворске воде.

СПОМЕНИК РУДАРИМА СЕ ВИДИ ИЗДАЛЕКА

Уским уличицама пењемо се ка узвишењу и стижемо до пољане где је дечје игралиште и недовршени објекат, вероватно спортски. На највишој стени оближњег брда, уздиже се крст. Под зрацима сунца чини се златан. Обасјава околину. На другој страни назиру се обриси остатака средњевековног Звечанског града на врху угашене вулканске купе. Тамо је живот окончао Стефан Дечански.

Стазицом кроз четинарски шумарак долазимо до монументалног каменог остварења, високог око 20 метара. Подигнут је 1973. у част погинулим партизанима албанске и српске националности у Другом светском рату. На два конусна стуба положена је структура слична кориту. По једном тумачењу, стубови представљају два народа Косова, а корито њихово јединство током ослободилачке борбе. Према другом, приказ је рудничког вагонета. У гробници почивају кости палих рудара.

Који корак даље је видиковац са којег се поглед пружа на Митровицу, целу. Истиче се црква Светог Димитрија, на пропланку подно платформе. Место је пажљиво бирано, да се види одасвуд. Новије је здање, с почетка XXI века. Освештана је на Митровдан 2005. године.

КОД СЕЈДЕ ЈЕ МЕСО ЋУФТАСТИЧНО

Без имало размишљања на обедовање идемо код Сејде. Традиција дуга скоро шездесет лета. Домаћин нас дочекује несвакидашње срдачно. Свако из централне Србије је посебни гост. У понуди само ћуфтице. Али, не оне добро нам знане у парадајз сосу, већ роштиљске. Узимају се на комад и служе уз вруће лепињице и салату по избору. Нешто између ћевапа и пљескавице, како по величини, тако и по саставу. Укусом, пак, штогод другачије. Сочније и сласније. Јединствене. Е па драги Новопазарци, имате конкуренцију. Оштру, најжешћу. Да нас којим случајем именују у кулинарски жири, злато бисмо поделили, братски. Домаћин, који нам упркос великој гужви, посвећује пажњу, не дозвољава да платимо. „Дошли сте у домаћинску кућу. У домаћински град“, казује поносито. Негодујемо, али узалуд. Не попушта. Захваљујемо од срца. Осећања помешаних, дубоких, снажних напуштамо нашу Митровицу. Град домаћина, ал’ понајпре град свакодневних јунака.

Шумадија зове. Уистину, дуго је походили нисмо. Иако су се хајдуци већ притајили, ал’ тек до Ђурђев данка, хрлимо у устанички крај. Да се поносимо подвизима, откривамо културне и историјске знаменитости и бегујемо у природу. И до града којег је географ и научник Јован Цвијић при првом сусрету бајковито описао као „Белог лабуда на зеленом језеру”.

Зашто посетити Рудник и Горњи Милановац

1. Јер је Рудник природно и културно благо

Највиша је планина Шумадије. Огрнут густом, претежно буковом шумом прошараном бистрим потоцима и зеленим пропланцима, стражари над срцем Србије преко својих осам врхова изнад 1.000 метара надморске висине. Чвориште је између сливова Западне и Велике Мораве и Колубаре. Име му је наденуто по богатству руда олова и цинка које се и данас ваде. Захваљујући свом положају и рудном богатству насељен је одавнина.

Држао је значајно место кроз историју. О њега су се отимали не само завојевачи, већ и српска властела. Тако је управо на Руднику искован први српски динар ћириличким писмом, динар краља Драгутина. На њему брије чудна ружа ветрова, која га уз велику осунчаност и високу јонизацију ваздуха званично начини ваздушном бањом 1922. године, дично нам казује наш домаћин, добри зналац рудничког краја. И одмах постаде монденско место, похрли градска господа да у његовим благодетима ужива, шеретски додаје. Тумарање шумским и стазама здравља прави је ужитак јер многе природне лепоте и трагове бурне прошлости Рудник крије. Природно добро Велики Штурац, који се на осам хектара простире између врха Јавора и Цвијићевог врха, под строгом је заштитом.

Шетњом до Градова открићете остатке турске вароши и тврђаве, а шетњом до Мисе, остатке исламске богомоље из XИВ века. Посетом споменику Арсенију Ломи, одаје се почаст јунацима Другог српског устанка. Ваља видети и Шумску кућу, познату и као Вила Даница и Херманова вила. Камену лепотицу скривену међу четинарима изградио је тридесетих година XX века предузимач Фон Херман, Аустријанац рођен у Београд, који је као један од 1300 каплара преживео повлачење преко Албаније.

Међу врховима који се не сме заобићи је Острвица, редак рељефни феномен, стрмих литица. Услед неприступачног терена, изазов је и искусним планинарима. Вреди се успети на 758 метара јер се ту налазе остаци утврђеног града за који се претпоставља да потиче још из античког доба. Обновио га је Ђурађ Бранковић у XИВ веку за одбрану од Османлија. Верује се да је у њему умрла његова жена, па је по њој назван Јеринин град. Многа предања круже о проклетој Јерини, а за њу се везују и имена села Трудеља и Заграђа. Приупитајте мештане, радо ће о Јерини зборити.

Где год да вас ноге понесу или точкови одвезу бићете захвални.

2. Јер је Прљуша окно праисторијског рудника

Налази се на врху Малом Штурцу, на скоро 1.000 метара надморске висине. До сада најбоље истражено окно праисторијског рудника показало је да су рудари некада користили камене батове различитих величина. На стрмој литици копала се руда бакра – малахит. Пронађено је и неколико керамичких посуда, а судећи по налазима окно потиче из четвртог и трећег миленијума пре нове ере.

Остаци некадашњег рудника видљиви су и данас, а трагови минерализације на стенама као и разнобојно камење дају налазишту посебну чар. Уједно је и видиковац. Поглед пуца на Шумадију, брдовиту, зелену, заносну. Досеже све до Гружанског језера. Корачајте и осматрајте пажљиво. Ако вам се срећа осмехне, можда пронађете комадић горског кристала.

3. Јер на БС Горњи Милановац уживамо у врхунској кафи

Истраживање природних и културних блага тражи доста енергије. Зато свраћамо на БС Горњи Милановац где се у једном од многих Drive Cafe ресторана широм Србије крепимо кафом по рецепту старих италијанских мајстора.

Настављамо даље, чула изоштрених и спремних за све оно што нас чека у Горњем Милановцу.

4. Јер је Горњи Милановац најмлађи град Србије

Или је међу најмлађанијима. А управо њима за руком често пође оно што старијима не би. Тако је и градић у југозападној Шумадији успео да повеже две сукобљене српске владарске лозе. Иако му је историја прилично дужа, званично је основан 1853. године. Тада кнез Александар Карађорђевић издаје указ по коме се варош Брусница премешта уз реку Деспотовицу по којој добија име. Но, по повратку на власт, кнез Милош Обреновић 1859. одлучује да га преименује у част свог полубрата Милана. Како је Милановац већ постојао на Дунаву, овом подно Рудника додаде горњи, јер је факат на вишој надморској висини. Млада варош се брзо развијала, посебно занатство и трговина, Убрзо је постала угледна средина. Нажалост, у Другом светском рату је бомбардован и спаљен 1941. Успео је попут многих својих сродника да се над страдањима издигне и поново изгради. Данас је симпатичан градић занимљивог и разноврсног садржаја.

Градским тргом доминира зграда бившег Окружног начелства, позната као Стари суд. Најстарије је судско зданије у Србији, чија градња је почела средином XИX века. Чувенија је као место где је непокорни војвода Живојин Мишић, тада командант Прве армије, у новембру 1914. издао наређење за Рудничку офанзиву и повео јунаке у Колубарску битку. После Другог светског рата била је затвор, а данас је дом Културном центру и библиотеци. Испред улаза почасно место заузима биста Живојина, а са страна на травњаку друштво му праве мермерне статуе Александра Карађорђевића и Милана Обреновића.

Прекопута је лепо сређен градски парк и црква Свете Тројице, последња задужбина кнеза Милоша, чију градњу је  почео, а довршио је син Михаило. Црква баштини старе иконостасе и делове знаменитог Таковског грма под којим је обзнањен почетак Другог српског устанка. У близини је Спомен-парк Брдо мира са разноврсним стаблима и великим бројем споменика. Сећају се Горњомилановчани свих страдалника.

5. Јер је Брковића кућа легат и музеј

Кућа имућног трговца Ивана Брковића удомила је Легат Настасијевића и сталну поставку Музеја рудничко-таковског краја. Изграђена касних тридесетих година прошлог века представља редак сачувани примерак међуратне архитектуре. Легат знамените породице која је оставила упечатљив траг у српској култури налик је отменом грађанском дому са почетка XИX века. Сви чланови породице били су образовани и уметнички надарени, те и њихов кутак одише културом.

О животу и делима Настасијевића сведоче слике и породични портрети, лични предмети, књиге, рукописи, писаћа машина, клавир, виолончело, фрула, флаута са нотним сталком, господствени намештај. Драгоцену заоставштину Горњем Милановцу, где је породица живела до 1920. године, даровао је књижевник Славомир Настасијевић 1983. И тако рудничком крају и посетиоцима уприличио несвакидашње културно и историјско искуство.

У поткровљу је стална поставка, археолошка и етнолошка збирка, која обухвата период владавине Обреновића и историју града. Збирку чине предмети са Старог двора у Београду и Таковског дворца који је изгорео у пожару. Међу најважнијим експонатима је печатник кнеза Лазара, пронађен у околини. Јединствена метална плочица приказује шлем украшен бивољим роговима, заштитни знак митског владара, и тако доказује да је Лазар не само овде боравио, већ је и повеље издавао. Додуше изложена је копија, јер је оригинал морао пут Београда, у Народни музеј. Најинтригантнији предмет је свакако комад завесе са Старог двора у коју су била умотана тела краља Александра Обреновића и Драге Машин по погубљењу током Мајског преврата 1903. Сјајни водич нам надахнуто открива многе непознанице о краљици Драги, иначе рођеној у Горњем Милановцу, али и о доброчинствима и помоћи Србији краљице Наталије Обреновић. Поједина историјска знања смо обновили, али и стекли нова сазнања која су у школским књигама изостављена.

6. Јер је Норвешка кућа спомен “Крвавом путу”

Званични назив је Кућа српско-норвешког пријатељства. Здање представља спој дрвеног викиншког брода дракара и српске брвнаре. Многима је позната тек као угоститељски објекат. Но, на спрату је поставка у сећање на затворенике 13 нацистичких логора у Норвешкој током Друго светског рата. Отпремљено је око 4.000 људи, скоро све Срби, међу којим је било и око 40 мештана Горњег Милановца и околине. У оквиру принудног рада, градили су пут који је касније назван крвави пут, а и данас се користи, открива нам кустос. Преживело их је 1.660, највише захваљујући помоћи домаћег становништва које их је снабдевало храном, лековима и топлом одећом, а поједини су им чак припомагали при бекству. Тако су после рата преживели логораши и њихови храбри спасиоци Норвежани одлучили да своје пријатељство овековече. Сав материјал за кућу, која је отворена 1987. године, донет је из Норвешке. Изложени су лични предмети заробљеника, представљен је историјат на српском и норвешком и постављени су екрани на којима се може унети име логораша и сазнати о њиховом животу и судбини, уколико је позната. Зла времена стварају пријатељства, па је тако и крвави пут зближио два народа. О кући се стара Музеј рудничко-таковског краја коме је потребно најавити посету.

7. Јер је Кота 555 гурманлук на висини

На путу Горњи Милановац-Топола свраћамо да нешто презалогајимо. Претпостављамо да бројке у називу ресторана представљају надморску висину. Биће да смо у праву, јер је уједно и видик који се пружа преко оближњих долина до неколико врхова. Истраживање рудничких кутака и планински ваздух нас изгладнеше, те радо прихватамо газдаричину “месну” препоруку. Како су порције обилате, наручујемо половине. Стижу ћевапи, врат и јунетина испод сача, све у или на кајмаку. Приде доноси кисели купус, паприку у павлаци и лепиње, домаће. Прионусмо на посао, били смо вредни, али се не изборисмо ни са уполовљеним порцијама. Једногласно дајемо оцену: три школске петице за исхрану. И студентска десетка за услугу и љубазност.

Ћуди горостасног Дунава не дају се набројати. Но, према Србији био је прилично благонаклон и дарежљив. Напојио је њене равнице и пробио најчудеснију клисуру Европе, а чим је у Србију зашао, исплео је кроз шуме и ливаде непрегледну мрежу рукаваца и канала у једном од последњих уточишта живог света поплавних подручја. У том крају приморао је становништво да му се прилагоди и тако искалио домишљате и плодотворне домаћине, а своје аласе даровао рибом у изобиљу, те кулинаре начинио умешним. Хитамо ка природној реткости на северозападу домовине, преко Сомбора.

Зашто посетити Горњe Подунавље

1. Јер је Горње Подунавље Европски Амазон

Тачније подручје великог Резервата биосфере Бачког Подунавља, српског дела области назване Европски Амазон која обухвата влажна станишта у приобаљу Муре, Драве и Дунава које је организација УНЕСКО прогласила првим петодржавним резерватом биосфере на свету. Специјални резерват природе Горње Подунавље удомио се на крајњем северозападу Србије, на тромеђи са Мађарском и Хрватском, уз леву обалу Дунава, дуж скоро 70 километара речног тока. Чине га два велика рита, Моношторски и Апатински, који се заједно простиру на скоро 20.000 хектара. Одликује се ритским шумама испресецаним рукавцима и каналима, са адама, меандрима, барама, мочварама, влажним ливадама, тршћацима, и шеварима. Овај јединствени речни предео успео је да очува невероватну биолошку разноврсност. Удомљава око 50 врста сисара, 250 врста птица, међу којима су орао белорепан и црна рода, 50 врста риба, девет врста гмизаваца, бројне врсте лептира, и више од 1.000 биљних врста. Станиште је најбројније популације европског јелена у Србији.

Средиште резервата је Еко-центар Карапанџа, поред викенд насеља Кенђије. Двориште је сјајно сређено са дрвеним видиковцем и наткривеном учионицом на отвореном где се одржавају разне радионице посвећене очувању природе. Уприличена је и мини стаза са информативним таблама прилагођена слабо покретним особама где укратко могу да се упознају са богатством резервата. За сада у понуди нема угоститељских објеката, те се вода и друга освежења морају понети. Постоје ложишта за котлић и роштиљ, па можете сами припремити храну у природи. Биће то свакако дан за памћење.

Амазонију, ону у Јужној Америци, нисмо посетили, те би свако поређење било непримерено. Али ова наша нас је потпуно очарала. Природа дивља и нетакнута, а људи пак питоми и сусретљиви.

2. Јер је вожња Бајским каналом дружење са птицама

Катамаран испловљава код мола испред Еко-центра Карапанџа. Вози Бајским каналом који спада међу најчистије каналске воде у Србији. Уживамо у природи са пловила. Потпуно другачији доживљај. Обале обрасле шумом, трском и ритским растињем. Приобаље накићено локвањима међу којима се скривају рибице. Има их разних врста. Друштво нам праве лабудови, паткице, чапље. Стижемо до најширег дела канала кога од миља зову Шира. Размахао се на преко 120 метара, али изгледа прилично ужи, јер је трска дубоко зашла у воду. Сат времена пролете очас. Искрцавамо се и поздрављамо са воденим драгуљем сомборске општине. Нисмо се бућнули, нажалост. Тренутно време не дозвољава. Али, вратићемо се када отопли, обавезно.

3. Јер је шетња исконским шумама Дунава незаборавна

Како најбоље упознати предео до шетњом. Уколико сте истински пустолов, на располагању је обележена стаза за самостално тумарање, дуга око четири километра са инфо таблама, одмориштем и осматрачницом. Можете одабрати и туре уз стручног водича током којих ћете подробније сазнати о резервату и његовим посебностима, као и о поступку обнављања еко-система и културном и историјском наслеђу краја. Свакако ћете видети кућицу за слепе мишеве на дрвету, а можда и чути рику јелена или набасати на мале корњаче. За коју год пешачку туру да се определите, ослухните говор дрвећа, препознајте трагове животиња, пажљиво посматрајте, дишите дубоко, и напросто уживајте.

Стазе су погодне за све старосне групе и нивое физичке припремљености. Обућа треба да је удобна и прилагођена шумским приликама, другим речима, без икаквог модирања. Наравно, не заборавите да направите предах и попијете мало воде – преко потребне током дугих шетњи. Наш избор био је као и до сада – природно добра изворска Јазак вода.

4. Јер је мед справљен код Перишкића врхунски

Бачки Моноштор, кроз који се пролази на путу ка Еко-центру Карапанџа, има дугу традицију пчеларства. Пожелесмо да и ми мало будемо паметнице, а како се за добре вијугице мора јести медић, свратисмо код пчелара Перишкића. Добродошлицу пред капијом жели нам дрвени меда. Домаћини нам широм отварају врата учионице где дечица стичу знања о најважнијим бићима на земљи и њиховим здравим и лековитим производима. Сазнајемо да има више од 20.000 врста пчела, а медоносних свега седам. Казује нам да су у овим крајевима услови изузетно повољни за узгој пчела због прегршт водотокова, влаге и бујног растиња. Посао није нимало лак, али је мед сластан, те се не жали. Домаћин нас води и до старог типа кошнице коју из милоште називају моношторка, као и коморе за инхалацију, чије кошнице су осликали малишани, а која ће, нада се, прорадити следеће године. Ето, понешто научисмо о дивним вредницама и кушасмо мед, који је по анализама скоро па беспрекоран, дичи се домаћин. За обилазак домаћинства потребно је најавити се, али се свакако може свратити и пазарити теглица, две меда, ако су домаћини код куће.

Иначе, Бачки Моноштор је веома занимљиво насеље где се праве разноразне ђаконије и негују многи стари занати. Мора се мало наоколо распитати и подружити се са мештанима, те вам можда покажу своја умећа и приме у домове где од заборава чувају рукотворине и необичне личне збирке.

5. Јер је музеј Батинске битке помен храбрим борцима

Спомен-музеј Батинске битке смештен је на левој обали Дунава, у близини Бездана, на почетним положајима великог боја у Другом светском рату. Изграђен 1981. године чува сећање на борце Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије који су своје животе дали у једној од највећих заједничких војних операција за ослобођење земље. Некада је чинио целину са спомен-собом на Батини и спомеником „Победе“ који доминира крајоликом, на десној обали Дунава, данас у Хрватској.

На самом улазу у здање необичног облика постављена је дигитална табла на неколико језика прилагођена слепим и слабовидим особама. Кроз битку о којој многи нису учили у школи, могуће због свађе Тита и Стаљина, води нас срдачни кустос. Одиграла се између 11. и 29. новембра 1944. и била је прилично крвава. Погинуло је око 1.300 црвеноармејаца и око 900 партизана, док је око хиљаду људи нестало. Учествовало је око 1.500 жена, као болничарке али и праве ратнице, а међу борцима је био и чувени сомборски сликар Сава Стојков, прича кустос. У водама код оближњег моста преко Дунава, кад силна река усахне, могу се видети обриси потопљених руских тенкова, открива нам занимљивост кустос. У средишњем делу подно скулптуре птице је макета битке, а на зидовима су истакнути панои са именима палих и уметничке представе борбе. У витринама су изложене униформе, писма бораца, родољубиве песме настале током битке, ордење, црно-беле фотографије, и неколико комада оружја коришћеног у боју. Музеј баштини много више оружја, али је тренутно позајмљено за потребе снимања филма, правда се кустос. Градиво пропуштено у ђачким клупама надокнадисмо у Музеју на нашој обали Дунава.

Недалеко је бродска преводница, на ушћу данашњег канала Врбас – Бездан у Дунав. Изграђена 1856. године први је објекат у Европи где је примењено подводно бетонирање.

6. Јер се у чарди Пикец слади рибљим чварцима

А када сте на Дунаву, па још у Бачкој, свакако се обедује у чарди. По препоруци идемо у Пикец, недалеко од Музеја. Башта на самој обали Дунава са дрвеним столовима и клупама, крцата. Но, хитри конобар успева да нам нађе место. Не доноси јеловник, времена нема, већ искусно препоручује поховане филете смуђа и рибљи паприкаш, заљућен по жељи. Доноси га у великом котлићу. Пуши се. Приде носи ванглицу домаћих „ризанаца“. Треба их прелити док је сафт из паприкаша врућ да омекшају. Укуси прави, чардашки. Док уживамо и једва тек диванимо, конобар поред нас пројури носећи на дрвеној плати нешто необично, примамљиво. Успут довикује да су чварци. Знатижељни поручујемо. Тек када је пристигла гомилица са колутовима лука и тартар сосом, схватисмо да су рибљи. Уистину, греота би била да су поред оволике воде свињски. А подно чварака скривена кромпир салата, ’место ’леба. Ко за специјалитет зна, наручује га за предјело. Можда смо погрешили редослед, али смо се насладили, а богме и засладили. Уместо колачима, чварцима и то рибљим. Ко још мари за правила обедовања у чарди на Дунаву.

Пре но лету махнемо и замолимо га за брз повратак, походимо још природних драгуља домовине наше. Овога пута у самом срцу Шумадије. Где су девојке лепе ко’ руже. Крајолик који је велики Добрица Ерић опевао као „парче раја, које је Бог намерно или нехотице испустио са неба.“ Возимо ауто-путем ка Нишу, преко Крагујевца.

Зашто посетити Гружанско језеро

1. Јер је Гружанско језеро шумадијско море

Настало је преграђивањем једне од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије, Груже, па је по њој и названо. Простире се на 900 хектара и пето је највеће вештачко језеро у Србији. Обала, дуга око 40 километара, прилично је разуђена и углавном приступачна. Богато је рибом, нарочито шараном, штуком, сомом, бабушком, девериком, смуђем, а нађе се још понеки примерак. Пецароша је посвуда. Удицу забацују за своју душу, чаврљају, спремају клопу. Друштво им праве многобројне птице. Има их око 90 врста, мада се подаци прилично разликују. Уживају и љубитељи веслања, кајака, па и сурфовања када се ветар одобровољи. Како је просечна дубина језера око шест метара, вода је пријатна за купање. Уз обалу обраслу ливадама и шумарцима уређено је неколико стаза и путељака за шетњу, вожњу бицикла и трчање. А може се једноставно сести на клупицу, уживати у погледу, ћакулати са пријатељима, или осамити и читати.

Уређених јавних плажа нема, колико смо успели да видимо. Поједини власници кућа на обали су средили приступ води, али само за себе. Но, од пецароша сазнасмо да је недавно отворено место где се може брчнути. Ла Террассе, изворни шумадијски назив, али како је газда живео у Француској, прихватисмо и опростисмо. Осим имена, уткао је и мало француског шмека у свој рајски кутак на самој обали ка селу Жуње код Кнића. Ресторанчић, кафић и базен са прелепим погледом на језеро. Начињен је тако да даје привид да се базенска стапа са језерском водом. Иако је плажа подно терасе уређена, купање је забрањено. Наоколо има неколико понтона, а код првог комшије је насут шљунак и направљена широка плажа, па се може бућнути на сопствену одговорност. Ту се увелико граде смештајни објекти. Чини се да се туризам убрзано развија на Шумадијском мору. И треба, јер разлога је прегршт.

 2.Јер је црква у Борчу камена лепотица

Званични назив је Храм Светог архангела Гаврила. Црквени посед је повелики и беспрекорно сређен. Цвеће, дрвеће, клупе за одмор и чесма за путнике намернике да се окрепе и напуне боце за шетњу кроз шуму. Стазицом се пењемо до камене црквице. Удомила се у крилу Борачког крша, са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте вековним липама. У порти, мноштво гробова у облику камених плоча. Грађена је у византијско-српском стилу са свега два малена узана прозорчета. Улазимо кроз прелепа дрвена вратанца. Унутрашњост скрива велелепни дрвени иконостас са дрвеним крстом изнад. Остаци фресака које се тек назиру потичу из XVI века. Првобитна црква изграђена је у време краља Драгутина, крајем XIII века. Обновио ју је цар Душан, а касније и многи други српски владари. Последњи пут су је опустошили Турци, а настојањем кнеза Милоша обновљена је 1818. године. Под заштиту државе стављена је 1971. године.

Између црквеног поседа и сеоских кућа, уденуло се старо гробље у Борчу. Неколико стотина надгробних споменика различитих облика и величина, махом нахерених на разне стране, понеки прекривени маховином. Већином су узани и издужени са капом на врху, па се зову и капачари. Богатих, разноврсних, живописних и прилично чудноватих шара и исписа. По појединим подацима, најстарији потичу из XVI века, а по другим су подигнути у периоду од Првог српског устанка до Првог светског рата. Биће да нису довољно истражени. Заједничко им је да су израђени од камена из борачког мајдана и да су дело овдашњих каменорезаца.

Читав призор помало подсећа на старо Рајачко гробље код Неготина. Како по несвакидашњој орнаментици и облицима, тако и по свеукупном утиску – обрасло је травом и запуштено. Црква Светог архангела Гаврила и гробље су културна добра од великог значаја.

3. Јер Борачки крш крије остатке средњевековног града

Редак је рељефни феномен. Део је угашеног вулкана који је настао пре око 20 милиона година, у оквиру Рудничког масива. Какве је само скулптуре природа извајала од окамењене лаве. Данас будно стражари над долином Груже. Стене су изузетно чврсте и постојане, необичне боје и делом светлуцкасте те се борачки камен користи као украс у грађевинарству. Спомеником природе проглашен је 2019. године. До врхова се може само пешака, стазицом кроз шуму. Ходамо лагано, упијамо природу, тражимо шумско воће. Највиши врх је на 515 метара надморске висине.

На свега осам метара нижој литици налазе се остаци средњевековног града Борча. Име је, како се верује, изведено од глагола борити се, јер су се за њега често водиле дуге и страшне битке. Иако се први пут спомиње 1389. у вези са угарским упадом у Србију, претпоставља да је постојао много раније, још у доба Римљана који су поставили прво утврђење. Следећи помен је везан за повељу деспота Стефана из 1405. и од тада се у изворима заводи као „славни град Борач“, те не чуди да га је на карту света унео чувени млетачки картограф Фра Мауро. Падом српске деспотовине изгубио је стратешки значај а потом и запустео.

Град је био потпуно прилагођен конфигурацији терена. Имао је шест кула и био је подељен на горњи и доњи град, а служио је и као склониште становништву током непријатељских напада. Данас су видљиви тек остаци појединих објеката попут куле кружне основе и правоугаоне грађевине која је била црква. Спомеником културе од великог значаја проглашен је 1983. године.

Посета дарује потпуни угођај. Физичка активност, бујна природа и богата историја у само једном успону.

4. Јер је кућа Вранића удомила чувеног српског обавештајца

Тако казује позната серија Мој рођак са села. Знак за имање на којем је серија снимана угледасмо на путу ка Борачком кршу. Одлучисмо да проверимо да ли су сцене са малих екрана стварне. После неколико оштријих кривина по земљаном путу стижемо до пространог пропланка на брдашцету. Иза ограде од камена, биће оног борачког, дочекује нас тробојка српска. Вијори се на јарболу, високо. Добродошлицу нам желе маце, куце и рундаво штене које кевће док се не помази и са њим малко поигра. Тек сад нам је дозвољен пролаз. Погледом тражимо домаћина, пуковника Миломира Вранића, кад на дрвеној старинској кући стоји обавештење да је код учитељице. Како су врата отворена, улазимо. У једној просторији све. Као некада. У средишњем делу велики сто са карираним столњаком а около малени сеоски музеј. Камин, два кревета са исплетеним прекривачима, ћилими, дела народне радиности, старо покућство, црно-беле фотографије, зидни сат са кукавицом, вретено и преслица, старе новчанице, и наравно кутак са иконама.

Кулиса нема, све је истинско. Двориште са неколико објеката, стари бунар, поређана бурад и саксије цвећа, кобила и ждребе, увек дружељубиви магарци који прилазе да се мазе. Овде је време стало. Од новотарија придодато је само игралиште за малишане, али се гради нови објекат, претпостављамо ресторан. Надамо се да ће изгледом бити уклопљен у окружење и да неће нарушити праву сеоску идилу.

5. Јер се код Вранића обедује официрски

Када смо већ на селу, греота је штогод не презалогајити. Сигурно је домаће и свеже справљено. Седамо у дебели хлад разгранатог, големог ораха. И јеловник је по сеоском обичају, нема много бирања. Тек оно што је тог дана спремила вична куварица. Обично су у понуди два, три јела. Данас је свадбарски купус са пројаром. Можда мало тешка храна за врео сунчани дан, али се момцима нашироко смеши брк. Заронили у купус, ни реч да прозборе. Тек на пола ћасе се огласише – говори седам језика, баш као и српски обавештајац у серији. Нежнији члан екипе ипак бира домаћинску плату – сир, кајмак, кулен, пршут, суви врат, и сланиница, ситно тек прошарана машћу. Очекивани укуси, шумадијски, сласни. Друштво нам све време праве куце и маце које се умиљато мотају око ногу и стрпљиво вребају који залогајчић. Почастисмо их обилато.

Укусе домаћинске хране употпуњује поглед који са једне стране пуца на литице масивног Борачког крша, а са друге на Гружу и Гружанско језеро. Ех, знао је сналажљиви пуковник Вранић свашта, па и где себи да нађе мир.

6. Јер се у крчми “Ко то тамо пева” одмара отворених очију

Још у одласку, крај пута ка Книћу, спазисмо крчму названу по култном филму Ко то тамо пева. У дворишту паркиран аутобус Крстића и сина. Намерачисмо да у повратку свратимо на кафицу. И би тако. Но, ми тамо, а аутобуса нема. У неверици се врзмамо око трагова точкова у земљи. Прилази нам разговорљиви и срдачни домаћин и открива да је бусић отишао да провоза групицу по околини. „Да, у возном је стању“, одговара на наше зачуђене погледе, и шеретски додаје: „Али, прима само оне са венчаним листом“. Наравно, овде је све у духу чувене авантуре са фирмом Крстић. Искрено признаје да аутобус није примерак из филма, али је скоро једнако времешан, из 1953. У то стиже и „нестали“ аутобус. Излази раздрагани свет. Завирујемо унутра. Све изворно, нетакнуто, непоправљано. Али и даље тера по путу. Неуништив је. Баш као и велики Бата Стојковић у филму.

Ликови из култног остварења су посвуда у пространој башти у цвећу са дрвеним столовима и клупама. Атмосфера опуштена и домаћинска. Унутрашњост крчме еклектична. Понешто од свега – народне радиности, старог покућства, инструмената и слика, преко страних постера и плоча, до џубокса. Свашта за видети и прочитати. Необично месташце за потпуно опуштање и освежење.

После гружанске пустоловине зачињене српском кинематографијом седамо у свој превоз, дакако удобнији од Крстићевог. Надахнути разноврсним утисцима, углас запевасмо: Зааа Београд! Вози Мишко!

„Нигде нема такве зоре, као изнад Мокре Горе,“ тврди заљубљеник у крајолик.  Основа доброг има, јер је предео Шарган-Мокра Гора парком природе проглашен 2004. године. У загрљају Таре и Златибора, напојен токовима Белог и Црног Рзава, брзацима и водопадима, обдарен благотворним водама, распеваног рељефа, обраслог лековитим биљем и густом шумом. Речи стихотворца Михаила Ћуповића Ћупе побуђују знатижељу и чикају нас да истражимо. Једно је унапред сигурно, западна Србија никад изневерила није.

Зашто посетити Мокру Гору и Вишеград

1. Јер је Мећавник уметност живљења

Замислио га је прослављени редитељ Емир Кустурица током снимања филма “Живот је чудо”. “Као утврђење које се брани од свих тровања друштва. Као потврду да се дом може поново пронаћи”. Сан је преточио у збиљу и тако настаде Дрвенград на брду Мећавнику, међ’ Таром и Златибором. Од борових талпи и брвнара динарског типа, изворних, пренетих из околине и Републике Српске, које су преуређене за удобни боравак. Има све одлике и садржаје урбаног насеља – главни трг, угоститељске објекте, хотел, цркву брвнару посвећену Светом Сави, галерију, књижару, биоскоп, и продавницу народне радиности.

Удомио је и затвор. Симболично. У Кустином маниру. Иза решетака нас посматрају двојица. Препознаћете их. Да ли им друштво прави још понеки злочести не сазнасмо, јер у тамницу не крочисмо. Својеврсни је омаж личностима које домаћин сматра великанима и пријатељима. Главна улица названа је по Иви Андрићу, а ходи се и сокацима који носе имена Николе Тесле, Дијега Марадоне, Новака Ђоковића, и великих филмских и књижевних стваралаца. Имена познатих Срба и странаца, називи и ликови чувених писаних и филмских остварења истакнута су свуда.

Живи се у складу са природом. Попут малог газдинства, узгаја се и производи све за живот потребно. Плодови са поља, из воћњака, пластеника и штала износе се на трпезу, домаћински названу српски сто, налик изобиљу шведског, само што се за овим српским седи људски и једе органски. Од савремених друштвених пошасти брани се културом. Домаћин је чувеног филмског фестивала Кустендорф, музичког фестивала Бољшој, јесењег Фестивала позоришта, мајског Фестивала писаца, и разних културних дешавања.

Народно градитељство и природно окружење пригрлили су поједина достигнућа савременог света, тек зарад угодности и потреба посетилаца. Онима дубљег џепа на располагању је и хелидром. За брзи долазак и још хитрији одлазак, злу не требало. У духу здравог живота, у понуди су трим стазе, кошаркашка дворана, тениски терени, и базен.

А када снегови прекрију гору, свега осам километара од Дрвенграда, уским асфалтираним путем узбрдо, стиже се до скијалишта Ивер на истоименом врху лепојке Таре. У близини је и црква Светог Јована Крститеља. Новије здање у цвећу, обгрљено шумом, на левој обали реке Камешине. Ту је и лековити извор Беле воде. Мештани кажу да је јединствена у Србији и врло ретка у свету. Природе и здравља у изобиљу око”града који изгледа као да се у њему увек живело, а није никада“. Тако га описује, а ко би боље од самог његовог ствараоца коме је данас управо овде дом.

2. Јер Шарганском осмицом језди последњи европски Ћира

Преко сијасет мостова и кроз небројено тунела и планинских усека возио је чувени Ћира од Београда до Дубровника преко Сарајева. Од 1925. до 1974. када је отеран у пензију. На предлог групе ентузијаста тадашњи ЖТП Београд оживео је део јединствене пруге 2003., у туристичке сврхе. Шарганском осмицом, једином пругом уског колосека у Европи, ширине 760 милиметара, данас опет пишти парњача, романтично названа Носталгија. Клапара дуж више од 15 километара од Мокре Горе до станице Шарган Витаси и натраг, пролазећи кроз 22 тунела и преко пет мостова и савладавајући висинске разлике од 300 метара.

Света разноликог и шароликог. Тражи се карта више, али тапкароша нема. Само по начелу ко је бржи, њему карта. Они најхитрији се нестрпљиво укрцавају у вагоне, сваки различитог размештаја дрвених клупа и седишта. Старинско, а као ново. Чисто и уредно. Носталгија је запиштала и романтика почиње. Пријатни глас се обраћа на српском и енглеском, откривајући путницима најбитније податке, а онда креће музика, домаћа, препознатљива. Звуци трубе, хармонике и фруле. Током око 150 минута вожње одмара се на неколико стајалишта. Свако има своје дражи. Са видиковца званог Крст можда и успете да видите чувени облик осмице, на другом је луди камен где се одиграла прва просидба, на станици Јатаре ниједна карта никада није продата, али зато има водопад за освежење, а станица Голубићи направљена је за снимање филма „Живот је чудо“. Ту се да свашта необичног видети, у стилу професора Емира. Успутни пејзажи су нестварни, природа заносна и подивљала. Дуж пруге постављени су стари вагони и локомотиве као музејско-историјски простор на отвореном. Узбудљиво, романтично и свакако носталгично. Мало старији путници враћају се у безбрижно детињство, присећајући се чувене песмице о задиханом Иви и захукталој, ћиху-ху локомотиви. Остварили су дечји сан да се једном таквом и провозају. Странаца, чини се, има више од домаћих. Добар глас далеко се чује. Посебно су упадљиви и симпатични Јапанци, група младих, видно узбуђени и знатижељни, фоткају немилице и ужурбано се шеткају да случајно нешто не пропусте. Није им замерити. Пристигли из својих брзих, “метак“ возова, за њих је ово чиста егзотика. Вероватно и за многе са Запада. И они, занесени крајоликом, смешкају се у изворном амбијенту Ћире који их труцка и дрмуса по стрминама и кривинама. Ми, иако свикнути на свакојаке околности, делимо утиске. Јоште смо и дубоко поносни на своје уређено гвоздено вијугаво чудо.

Шарганска осмица сјајан је пример како старина може да се отргне од заборава и преточи у историју која живи и којој се диве. Некада градитељски подвиг, и данас ремек-дело која пружа незаборавни и јединствени доживљај.

3. Јер се у осмици крепи претоп лепињом

Одолели смо познатом српском обичају обедовања у возу, најслађим залогајима, и сачекали искрцавање на последњој станици Мокрој Гори. Право из Носталгије утрчасмо у још једну Осмицу, сада ресторанску. У хладовину баште, смештену скоро на самом перону. Прича се да се управо овде справља најбоља претоп лепиња. Дика је краја. Стиже и телећа чорба и свињски медаљони на кајмаку. Све је савршено, за препоруку. Али претоп лепиња! Сочна, пуних, јаких укуса. Оздравља и опоравља у свако доба дана. Можда би требало мало одморити, али времена нема. Призива нас “лијепи стари град Вишеград“. Наоружани мокрогорским здравим калоријама хитамо ка граници, удаљеној свега тридесетак километара.

4. Јер се у Вишеграду сливају историја и природа

Географски је на ушћу Рзава у Дрину. Делила је плаховита и силовита Зеленика народе и  краљевства. О њу се отимаше сви одвајкада. А Вишеград се неким чудом успео разбашкарити преко обе њене обале. Ретка привилегија. Најстарији трагови живота на овом простору потичу из доба Илира, око 1500 година п.н.е. У историјским изворима први пут се спомиње почетком XV века када је припадао српској властелинској породици Павловића, па се претпоставља да је по њој и стари град, изнад данашњег, добио име Павловац или Павловине. Због свог стратешког положаја био је често на удару многих, засигурно Турака и Аустроугара.

Данас је живахна, весела и надасве гостопримљива варошица којом снажно провејава дух старих времена. Нераскидиво је везана за Ива Андрића, јединог нам нобеловца, за сада. Иако је рођен надомак Травника, у Вишеграду је детињио и изучио основну школу. Сећања на великана пера су посвуда. Пре уласка на најчувенију ћуприју на свету, издигнут је споменик Иви. Скроман, али у цвећу. Уприличена је Спомен-учионица Ива Андрића где се сазнаје какав је ђак био, и кућа у којој је провео дечачке дане, на левој обали Дрине, која се може видети само споља. Шетњом кроз вишеградске сокаке упознаћете Цареву и Газанфер-бегову џамију, Храм успења пресвете Богородице, и споменике Мехмед-паши Соколовићу и борцима из последњег рата. Околина је подједнако богата, природно и историјски. У близини су Вишеградска Бања, манастир Добрун, у клисури Рзава из прве половине XIV века, и Спомен-комплекс Стари Брод на Дрини. Потресна поставка у сећање на више од 6000 Срба погубљених 1942. године.

Тумарајте каменим сокацима и ослушкујте чаршијске приче, почастите се ћевапима и којим слаткишем, провозајте се возићем Ћирком, бродићем запловите Дрином, успните се на околна брда и истражујте. Препустите се вишеградском духу. И обавезно оставите штогод за следећи пут, јер Вишеграду се мора вратити.

5. Јер је на Дрини ћуприја овенчана Нобелом

Дан се лагано порађа над Дрином. Расањује се и знаменита ћуприја, по ко зна који пут се умивајући студеном водом и огледајући се у светлуцавој бистрини разиграних зелених прелива. Колико ли је пута Андрић сведочио овом љубавном плесу сунца, Зеленике и градитељског достигнућа у свануће. Где ли је седео, колико ли је корака начинио белим каменом над његових девет моћних стубова, да ли је икада Дрином запливао и прошао подно једног од 11 лучних отвора? Питања се неумољиво роје док на обали пијуцкамо јутарњу кафу и гутамо домаће уштипке, ненадмашне. Призор који никога не оставља равнодушним. Но, само му је Андрић вечност подарио. За роман “На Дрини ћуприја“, али и своје свеукупно књижевно стваралаштво, добио је Нобелову награду 1961. године. Ћуприја, уједно и главни лик епске приче, приповеда о скоро четири столећа историје поднебља и важним догађајима. А како је не би ни било да Дрине није, Андрић је на доделу најцењеније награде понео и плочу са композицијом “Марш на Дрину”. Тако су се ћуприја и Дрина не само читале, већ и свирале у Шведској, а и даље.

Званично је мост Мехмед-паше Соколовића. Рођени Србин, Бајица, је у младалачким данима као данак у крви одведен у Османско царство. Догурао је далеко. До положаја великог везира, првог до султана. Кажу да завичај никада није заборавио. Тако је око 1570. задужио најбољег неимара тога времена, дворског архитекту и врховног градитеља Цариграда, Мимара Синана, да Дрину премости. И неколико лета касније Вишеград је добио велелепно здање које је 2007. уписано на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО.

На средини моста је капија од белог мермера на којој је уклесан натпис арапским писмом. Начусмо да су стихови који зборе о градитељу и години зидања. Шта год да казују не могу надмашити Ивине мисли: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини“.

6. Јер је Андрићград ода историји и српским великанима

Осмислио га је Кустурица надахнут делима Ива Андрића. На полуострву између Дрине и Рзава, у близини ћуприје. За посетиоце је отворен у јулу 2012., а званична свечаност одржана је две године касније, на Видовдан. Зван и Каменград, представља туристички, културни и административни центар мешовитих архитектонских стилова – византијског, отоманског, ренесансног и класицизма. На улазу добродошлицу желе браћа Соколовић, Мехмед-паша и Макарије. Поред нобеловца, тргове и споменике имају и два великана Никола Тесла и Петар ИИ Петровић Његош, а недавно је откривен спомен Меши Селимовићу. Унутар зидина су угоститељски објекти, галерије, књижара, сувенирница, продавничице, црква посвећена Светом цару Лазару и косовским мученицима, и наравно биоскоп Доли Бел, који поново ради. Сместио се и Андрићев институт, Градска управа и још неколико институција. Од отварања се стално дограђује, а садржаји допуњују.

Несвакидашње место пригодно за породично или романтично дружење, вечерњи излазак или тек туристички обилазак. Пажљиви посматрач доживеће га и као час историје и културе. А нова сазнања побуђују машту и нове промисли. Недвосмислено је то знао идејни творац града посвећеног Иви када га је осмислио да „на једном месту представља све недосањане Андрићеве снове“.

7. Јер БС Златибор нуди освежење и за путнике и за аутомобиле

Саставни део пута до куће је освежење, које је и нама и нашем аутомобилу добродошло. Drive cafe на Газпром бензинској станици на Златибору нуди „предах у 1000 укуса“ и сијасет кафа које ће вас окрепити за пут натраг одакле год да долазите. А док се ви окрепљујете уз укусни еспресо, лате или капучино, ту је аутоматска перионица за ваш аутомобил.
Запамтите, важно је правити редовне паузе и освежити се на путу натраг, посебно у сезони путовања, јер чувајући себе и наше аутомобиле – чувамо друге.

Време се колеба поприлично, али природа баш и не хаје. Истрајно одева свој блистави пролећни плашт и дозива. Једва дочекасмо. Идемо у походе неспутаним лепотама, у крај где настају врхунски сиреви и још бољи мед. Пут води преко Пожаревца.

Зашто посетити Хомоље

1. Јер Хомоље одише природним лепотама

Област је у источној Србији обргљена планинским венцима одасвуд. Званични помен Хомоља везује се за XIII век када су целим Браничевом господарили бугарски великаши. У стара времена, због своје неприступачности, служило је као збег. Дичи се много чиме, понајпре Хомољским планинама, које су просечне висине око 900 метара. Обрасле су храстовим и буковим шумама и прекривене непрегледним пашњацима и ливадама на којима се још могу спазити катуни. Богате су разноврсним и лековитим биљем, шумским плодовима и станиште су многим животињама.

Док пешачите уређеним и обележеним стазама или сте у планинарском походу на неки од врхова, можете срести срну, зеца, лију, дивљу свињу, али и вука. Овде се посматрају птице, лови, рибари, и успони савладавају бициклом. Посебну чар дају многобројне пећине од којих су најпознатије Церемошња и Равништарка. Познато етно-село краја је Тршка. Многи кажу да је једно од најбољих у Србији. Не можемо потврдити јер смо пољубили врата. Уранили смо дан. Налази се на путу ка Жагубици и обележено је скретање за земљани пут.

Најважнији водени ток је река Млава, која је усекла 16 километара дугу Горњачку клисуру кроз раскошну, необуздану природу. Због верских здања и остатака средњовековног града Ждрела, мештани клисуру називају светом котлином. Многе мистичне приче и легенде су везане за Хомоље. На једном делу свог тока, Млава се не чује. Мештани га зову „вода која ћути“. Једна легенда вели да је на том месту гласник донео вест о изгубљеном боју на Косову. Тад је све занемело, па и Млава. Друга је везана за цара Лазара и манастир Горњак. Испричаће вам је мештани када пристигнете.

Хомоље се не да обићи, а камоли истражити за дан или два. Мора му се враћати и сваки пут знатижељно откривати нове кутке.

2. Јер манастир Горњак је задужбина кнеза Лазара

„Крст на њој блиста, сунцу одговара, и по хладној стени златне пруге шара“, тако је у песми Пут у Горњак свој сусрет са манастиром у срцу Горњачке клисуре описао можда и највећи српски романтик Ђура Јакшић. Удомио се у живописној природи, подно стрмих литица планине Јежевац, на левој обали Млаве. Некада зван Ждрело, данас Горњак. Једно предање каже да је име добио по средњовековном оближњем граду, а друго да је назван по горњаку, горском ветру. Задужбина је кнеза Лазара који је желео да учини мали принос Богородици. Грађена је између 1379. и 1381. године у моравском стилу. Делио је судбину свог народа. Рушен је, паљен и небројено пута похаран. Нестале су све драгоцености из ризнице, међу њима повеља цара Лазара, чаша са његовим иницијалима, златни путир који је даровао манастиру, и барјак цара Душана.

Од средњовековних грађевина сачувани су главна манастирска црвка посвећена Ваведењу, капела Светог Николе и испосница Григорија Горњачког. У конаку је направљена капелица посвећена Светом Илији. Ту је ковчег са, како се верује, чудотворним моштима Григорија Горњачког. Главна црква се тренутно обнавља и улаз није дозвољен.

Преко пута, на десној обали Млаве је малени хотел где се може презалогајити и коначити, а околним шумама може се тумарати уређеним пешачким стазама. На паркингу је истакнута мапа краја са јасно обележеним знаменитостима и природним лепотама. Усликајте је, биће од помоћи у даљем истраживању.

Недалеко, на самом улазу у Горњачку клисуру, налази се манастир Благовештење. Верује се да га је изградио деспот Стефан Лазаревић, у скоро окомитој стени. Изузетан призор. Постоји ознака на путу као и проширење за паркинг, но манастир је пуст.

3. Јер Крупајско врело је Хомољски бисер

У подножју планине Бељанице, са десне стране Крупајске реке, измештено од света и заборављено од времена, у густом неокаљаном растињу притајило се благо Хомоља. Плава и зелена се поигравају својим најјаркијим и најпитомијим нијансама осликавајући бајковити крајолик. И хук слапова који се не да надгласати. Мелем за очи и душу. Још да имамо воду чиме захватити и напојити се. Можда бисмо коју трунку злата нахватили. Јер како легенда вели, Хомољске планине су прогутале големо благо које се скрива на дну Крупајског врела у златној пећини, а чува га водени дух, вероватно злочест. Ми не кренусмо у потрагу у толике дубине, али неко јесте. Рониоци су се спустили на 123 метра дубине и открили мрежу канала који воде до пећине. Биће да у сваком предању има нешто истине.

И док маштате о зачарном благу, окрепите се у једном од два ресторана и обавезно се частите пастрмком из рибњака. На располагању је необични базен од камена где се лети да освежити. Крупајско врело је споменик природе. Чисто и нетакнуто. Чини се само да би околину ваљало мало оплеменити. За почетак, средити прилазни пут и посадити траву на земљаном паркингу.

4. Јер у бањи Ждрело уживају и клинци

Позната је по својој термоминералној води. Извире на дубини од 180 метара и на површини је температуре 40 степени. Лековита је, нарочито за костобоље. Данас је приватни угоститељско-забавни комплекс Терме Ждрело. Посетиоци се опуштају у спа центру, брчкају у четири отворена и пет затворених базена, а клинци уживају на спољним и унутрашњим тобоганима. Осим гостију хотела, приступ је омогућен свима на бази дневне карте.

Хотел је изграђен у облику замка, а унутар комплекса преплићу се Римљани и стари Грци, и за сваког има по нешто. Од тезгица са аутентичним производима овог краја, сувенирима и разним дрангулијама, продавнице гардеробе, преко пластичне кравице, бачве за заљубљене, до фонтане са змајем, јер овде су некада слетали. Ово сјајно место за одмор и породично дружење својом понудом никога неће оставити равнодушним.

Налази се десетак километара од Петровца на Млави, уз сам пут, уз који се протеже уређена пешачка стаза са осветљењем и клупицама. Поред комплекса је простор за камп-кућице, а на располагању је и приватни смештај. Провозајте се насељем. Изненадиће вас повелике куће и неколико безмало двораца са оградама које блага вреде. Многе су ненастањене. Градило се, изгледа, за пензионерске дане.

5. Јер Хомољски залогаји су чудесни

Како нас је сутон затекао у Термама Ждрело, Етно ресторан се учини више него примамљив. Испоставиће се, пун погодак. У понуди свакојаког послужења. Бирамо овдашње укусе. За почетак, циганску погачу. Ватрена, баш како назив указује. Горе уста, али се једе у сласт. Качамак са сатарашем. Да га пробали нисмо, пропустили бисмо много. И плату хомољских сирева. Називи симпатично истакнути на папирићима на чачкалици. Умешала се међу њих урда. Загонетно се гледамо. Конобар нам појашњава да је то крављи, грудвасти сир. Сви су врхунски, али трофеј несумњиво иде козјем, без премца је.

Пристиже и влашки тањир. Меса разноразног, али пљескавица какву још не кушасмо, да нам опросте вешти јужњаци. Било је још свашта занимљивог за пробати, али већ смо претерали. Биће прилике, јер за овакав гурмански доживљај ваља далеки пут превалити. Док смо се наслађивали хомољским ђаконијама начусмо да су људи овога краја најдуговечнији у Србији. Уз ваздух и природу припомаже и исхрана. А наш мудри народ је одувек знао да здравље на уста улази.

6. Јер и на БС Пожеревац 3 служимо окрепљујућу кафу

Предуслов сваког врхунског путовања је будност, те потражисмо паузу на БС Пожаревац 3 где служе врхунску италијанску кафу у свим облицима. Узесмо капучино, и то у највећој величини, да зачинимо путовање аромом квалитетне кафе. Путовање почиње првим гутљајем омиљеног пића.

Природа се увелико разбујава и разиграва. Сунашце мами широке осмехе и огрејава тело. А где хитро и душу разгалити и срце распевати, до на југу. Хитамо у град севдаха и мерака. Где се старина још одупире модерном. Где су моме убаве, а делије вичне песми и игри. Ауто-путем ка Северној Македонији угодно стижемо у родно место Боре Станковића, на крајњем југу домовине.

Зашто посетити Врање

1. Јер је Врање град Боре Станковића

Удомио се у долини Јужне Мораве, у котлини међ’ три планине. Нема поузданих података када је настала прва насеобина, али с обзиром на важан географски положај, биће да је било поприлично давно. Први писани траг о Врању потиче из XI века, а у састав српске државе улази под Стефаном Првовенчаним два столећа касније. Током бурне историје морили су га Бугари и Немци све до коначног ослобођења крајем II Светског рата.

Шетња Врањем је изузетно занимљива, разноврсна и узбудљива. На почетку главног шеталишта је мапа града израђена као подни мозаик. Ту је и фонтана која се тренутно обнавља. Сунчан и топао пролећни дан измамио је свеколиког света. Их, колико човека, симпатично би рекли Врањанци. Чувају свој посебни говор љубоморно. И треба. Пешачка џада је подугачка, живахна, са мноштвом угоститељских објеката и разних продавничица. Паралелно се њом делом се протеже и такозвана улица провода. Ех, ту се мора сркнути кафица. Начичкани кафићи и ресторани, младеж весело чаврља, атмосфера домаћинска, скоро интимна. Уска уличица излази на познату Барбери зграду. Обични стамбени објекат необичне фасаде у шарама и бојама луксузне модне куће. Иако је непознат мотив власника или градитеља да је таквом начини, свакако је занимљивост о којој се прича. Много још допадљивих здања крије Врање, шетајте и открићете их, а сигурно ћете доспети и до старог хамама.

Предах од вреве нуди повелики и лепо уређени градски парк. Обавезна је посета Белом мосту преко Врањске реке, на рубу града. Свеже обновљен, чини се, ненагрђен словима и цртежима. Зову га и Мост љубави, према трагичном ашиковању двоје младих. Богата Туркињица се загледала у српског пастира, те је страдала од сопственог оца штитећи свога драгана. Потом је и он одузео себи живот. И тако настаде мост, каже легенда. На њему је табла са исписом на арапском и турском језику. Ниједан не говоримо, нажалост. Шта год да казује, мост је одвајкада симбол спајања, те се порука да наслутити. Једно је дакако сигурно – у љубав се не сме мешати. На самој обали је малена дрвена црква Свете Петке, позната и као Крстата џамија, дуге и необичне историје, а недалеко, на другој обали, уздиже се манастир Светог оца Николаја.

Прилично чист, темпераментан и срдачан град у којем провејава старински дух из сваког кутка. Јасно је зашто је надахњивао стваралаштво Боре Станковића и украо и душу и срце српском Паваротију, Станиши Стошићу који је надалеко прославио врањски мелос. Не чусмо уживо Лелу, Јелену, али нас трубачи обрадоваше још у преподневним сатима. Врело и весело на српском југу одувек било. Да тако и остане.

Град који има душу, крилатица је која нам је пожелела добродошлицу на улазу у Врање. Има је и те како. Украо је делић наше, али нам је много више подарио своје.

2. Јер Народни музеј Врање је ужитак за љубитеље историје

Смештен је у Пашином конаку, изграђеном средином XVIII века, на самом шеталишту. Платоом испред некадашњег селамлука у којем су боравили само мушкарци господаре малишани. Безбрижно трчкарају, возе бицикле и скејтове, смеју се и раздрагано галаме. Испред улаза је споменик Станиши Стошићу. Музеј баштини етнолошку збирку. По одајама у приземљу изложени су комади накита и градска и сеоска ношња овога краја. Нашао би се и понеки комад гардеробе који би се и данас могао оденути поносито. А накит, разноврстан и необичан, вечно актуелан. Даме ће засигурно уживати. На спрату су трпезарија, салон, спаваћа и девојачка соба. Прилично верно дочаравају старо Врање. Оближњи харемлук, некада настањен само женама, се обнавља и удомиће археолошку збирку. Чекамо отварање нестрпљиво.

3. Јер у Бориној кући станују Коштана и Софка

Врање је нераскидиво везано за свог Бору Станковића, једног од највећих писаца српског реализма, који је цело своје књижевно дело посветио свом завичају. Писао их је врањским говором упркос бројним осудама. Тако га је и овековечио у својој Нечистој крви, Коштани, Ташани… Данас се ова дела баштине у Бориној родној кући у Баба Златиној улици, уском калдрмисаном сокачету. Названо је по Бориној баки Злати, која га одгајила пошто је рано остао без родитеља. Пролазимо кроз велику стару капију и улазимо у пространо двориште. Цветно и питомо. Под дебелим хладом столетног дуда који је, како су обичаји налагали, засадила баба Злата пре но што је дом почела градити. У дворишту је и винова лоза, бунар и низак сточић са три троношца, преко ограде веранде пребачен ћилим. Све као некада када је Бора овде одрастао. И унутрашњост је намештена изворно. Гостинска соба уређена махом оријентално и баба Златина соба са гвозденим креветом и дрвеним разбојем на којем је ткала. Преко пута је Борина соба. Изложена су његова књижевна издања, рукописи, фотографије из позоришних представа и снимљених филмова, и лични предмети. Овде се може остати сатима.

Из дворишта се види Прибојчићева кућа, још једно здање оријентално-балканског стила. У близини је и родна кућа духовника Св. Јустина Поповића.

4. Јер је овим крајевима некада господарио краљевић Марко

Неколико километара од града, на путу који спаја Врањску са Лесковачком котлином, налазе се остаци средњевековног утврђења, на истуреном гребену између планина Пљачковице и Крстиловице. Претпоставља се да је град подигао цар Јустинијан I у VI веку, а да данашњи остаци утврђења потичу из XIII века. По народном предању, утврђеним градом је некада господарио Марко Краљевић, па је по јунаку и назван.

Уређеног паркинга нема. Постоји једино проширење на путу где може да се спакује тек неколико возила. Дочекује нас депонија смећа, разбацаног посвуда. Призор који би и најодлучнијег туристу одвратио. Но, ипак настављамо земљаном стазом неколико стотина метара у таквом оркужењу. Даље је чисто. Биће да неколицина која смогне снаге да зажмури и стигне до утврђења успут научи лекцију, те за собом не оставља ни пикавац. На успону ка гребену се разазнаје стазица од камена. Свакако ходите опрезно узбрдо, а поготово низбрдо. Очекивано, и тврђава је запуштена. У шибљу и растињу. Без икаквих ознака, те се само може нагађати шта су неимари градили. Између падина брда поглед се пружа ка граду, док подно стрме литице жубори вода. Природа је понудила сјајни доживљај, још да јој човек малко припомогне. Маркова тврђава један је од најстаријих културних наслеђа врањског краја и  културно добро од великог значаја. Како ли би тек изгледала да је од штогод мањег значаја. Туга и срамота.

У повратку ка Врању је одвајање за брдо Пржар. Скрећемо у нади да ће нам поправити утисак. И јесте. Шумовито, сређено излетиште где се угодно може освежити и прошетати. Одатле се пружа још један леп поглед на Врање.

5. Јер Врањска бања има најтоплију воду у Европи

Лековита вода користила се још у античко доба. Лечили су се и чланови обе српске краљевске лозе. Један од краљева и данас је присутан на муралу на стени над речицом Бањштицом. Удаљена је 12 километара од Врања, на надморској висини од око 400 метара. Дичи се најтоплијом, тачније најврелијом минералном водом на тлу Старе даме. Температуре је 96 степени. Крајње је необично видети воду која у центру лечилишта тече из славине, а пуши се. Бојлера наравно, нема. Благодетна је првенствено за костобољу. Слатко месташце за лечење и опоравак, али и за пријатне тренутке одмора. Стара здања је потребно обновити и дотерати. Гради се нови луксузни хотел у стени, те би бања ускоро могла постати примамљива и за господу дубљег џепа.

6. Јер зоо врт Мишић удомљава опасне зверке

Дечица више не морају до престонице да уживо виде дивље зверчице. А има их поприлично – тигрићи, кенгури, мајмуни, лемури, зебра, камила, фламингоси, ибиси, ждралови, алпаке, ламе… Укупно је око 2.000 представника 250 врста. Власник непрестано повећава дружину – пар лавића је већ пристигао, а фокице се очекују ускоро. Домови становника пореклом из егзотичних крајева имају климе и подно грејање, те за њих зиме нема. Малишани могу да се друже и са куцама и коњима и да похађају школу јахања. Зоолошки врт Мишић, простире се на око осам хектара приватног имања, у селу Дулану, десетак километара од Врања. Може се доћи на целодневни породични излет, али и провести неколико дана у новоизграђеном хотелу унутар комплекса. Хедонисање је зајамчено на унутрашњем базену са сауном и сланом собом. За клинце голема радост, за врањски крај сјајна туристичка понуда.

7. Јер ресторан Мишић крије специјалитете јужне Србије

После узбудљиве дружбе са драгим створењима, време је за обедовање у пријатном ресторану Мишић. Увек ради да кушамо специјалитете краја, наручујемо телећи реп испод сача. Пун погодак. Месо ситно сецкано, сочно и зачињено онако врањски, ватрено. Стиже и пасуљ на тавче – Македонци да се постиде, пљескавица – Нишлије да позавиде, и врућа погача коју мора да је умесила вешта домаћица. И наравно, незаобилазна моравска салата, чинијица за сваког да се не отимамо. Понуда је богата – од печења, преко разноврсног роштиљског меса, паста и пица, до речне и морске рибе. Верујмо да је све укусно, али је репић врхунски. Топла препорука. Уф, какав јужњачки завршетак врањске пустоловине. Још да смо стигли током дана да мерачимо на сунцу на тераси ресторана. Биће прилике, јер вратићемо се сигурно када се у зоо врт уселе лавићи и фоке.

8. Јер и на НИС Петролу можете платити гориво из аутомобила

После „врањског сафарија“ дође доба и за растанак. На БС Врање-град смо сипали гориво уз помоћ Drive.Go апликације. Дођосмо, гостопримљиви Врањанац нам наточи гориво, а ми скенирасмо QR код платисмо преко апликације. Без чекања, са свог седишта, брзо и лако. Искористили смо и могућност самоуслужног прања аутомобила – заслужио је и он мало одмора после ове пустоловине. Освежени и пуни утисака, крећемо назад кући – да се утисци и телећи реп испод сача слегну и у нашим доживљајима, али и стомацима.

Кад зазими и забрије северац, ваља се држати југа. Мисле тако они који не знају за сеоце које се домишљато изборило са равничарским ветровима и великим снеговима. Где је најживахније у зиму баш. Осмелили смо се да га посетимо. Успут канимо да истражимо околину у сврнемо у месташце познатих велепоседника и кочоперног имена. Са ауто-пута за Суботицу скрећемо за Србобран.

Зашто посетити Србобран и Турију

1. Јер Србобран је љупка варошица богате историје

Дуго је носио назив Сентомаш, или сличну верзију имена Свети Тома. Према мађарским писаним изворима, средином XVIII века додато му је Србоградски или Србоград. После Великог рата и присаједињења Војводине Србији добија име Србобран по утврђењу-шанцу који је током Револуције 1848. изграђен код данашње Србобранске улице. Како су њему били ушанчени Србијанци, симболично је прозван србијански, а штогод касније Србобран. Данас, нити обележја, нит спомена чувеном рову.

Србобран грле многе воде – речица Криваја, Велики бачки канал и неколико бара, те су земљи подариле изузетну плодност. Богат је термалним водама, које се не користе у лековите сврхе, али ипак има свој извор здравља, Жути бунар. У центру, подно слатке стрехе непрекидно тече вода. Жута, богата јодом. Не дајте да вас одврати боја, а ни мирис, није баш мио, али се свикне после пар гутљаја. За здравље ваља зубе стиснути.

Плодна земља је својевремено изнедрила и велепоседнике. Најчувенија је породица Дунђерски, коју мештани памте и по доброчинству. И данас се могу видети велелепна здања некада најбогатије пречанске породице. На овдашњем православном гробљу је капела Дунђерски, коју је сазидао Лазар, отац Ленке, вероватно најпознатијег члана породице захваљујући перу великог романтичара Лазе Костића. На улазу у гробље је Маузолеј Стевана Дунђерског. Подсећа на куполе средњевековних српских манастира. Градња је коштала 200 вагона пшенице. Златно класје и данас је злата вредно. Унутра нисмо крочили. Обнавља се. Гробље је необично и због већег броја костурница, породичних гробница, које сличе мањим маузолејима. Није да се гробље може сматрати пригодним туристичким одредиштем, али некада зна да исприча много о мештанима и њиховом животу.

Србобранским шоровима провејава и краљевски дух, јер једном њима ходише краљ. Додуше, тада званично престолонаследник, Александар I Карађорђевић. Угостио га  је у свом раскошном салону Стеван Дунђерски 1919. До њега се довезао прелепим каруцама. Наш домаћин нажалост није имао кочије и два вранца да нам узајми да прокасамо сокацима и краљевски доживимо китњасте куће живих боја. Морали смо пешака, али смо подједнако уживали.

Плодном земљом, марљивим домаћинима и борбеном прошлошћу диче се мештани, поносито нам прича наш домаћин. Милина га је слушати. Колико је само љубави уткано у описе сваког кутка дома свог. За њега је свакако посебан и најлепши. Искрено, вреди га обићи. Те уместо у кафану покрај пута, свратите у Србобран и одвојите који сатић за истраживање узбудљиве околине. Изненађења лепих мањкати неће.

2. Јер у Србобрану заједно живе две хришћанске цркве

Историја, нарочито у мешовитим и мањим местима, често се огледа и кроз верска здања. Док различите цркве и вероисповести опстају, има и поштовања и суживота. Србобран се чини управо таквом средином.

Већ на прилазу месташцету уочавају се два горостасна торња. Симболично представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава, а монументална лађа цркве њихово уједињење и снагу. Звона се, кажу, чују и до 25 километара у круг. Православна црква Богојављења Господњег основана је 1787. и градила се двадесетак година. Страдала би у сваком оружаном сукобу, а било их је на овим просторима. Звона би тада заћутала и бивала претапана у топове. Но, мештани су били упорнији од ђулади, па би је увек обнављали.

Сматра се једним од најлепших православних богомоља панонског поднебља и заштићени је споменик културе. Али, врата су јој затворена. Веома неуобичајено за православни храм у Србији. Испред цркве је уређени парк, омиљено састајалиште младих, и Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора.

На другом крају вароши је римокатоличка црква Узвишења Светог Крижа. Прва богомоља на данашњем месту сазидана је 1783. без торња и крста. Како је број становника, а тиме и верника растао, 1815. је изграђена права богомоља са високим торњем и крстом. И она је попут православне страдала током Револуције 1848. Обновљена је двадесетак година касније, а данашњи изглед поприма почетком прошлог века. Повелико здање које доминира, претпостављамо мађарским делом Србобрана. У њу смо ушли. Сјајно осликани свод, разнобојни витражи и разне фигурине. Кривудавим уским степеницама пењемо се на балкон одакле унутрашњост блиста пуним сјајем. Одатле се пролама звук оргуља.

3. Јер Туријска кобасица држи Гинисов рекорд

Зачело се све зиме 1985. Снежна беше, веле мештани. Кад послова у пољу нема, народ се у кућу шћућури, ложи дрва, пије врућу, и чаврља. А о чему другом би ловци и домаћини диванили до ко је бољи мајстор за кобасице. И тако започе чикање. Добровољци за оцењивање се очас окупише и надметање крену, у мањем кружоку. Но, већ следеће године пријавише се угледни домаћини, вест се прочула по околини, скупи се публика, а такмичење постаде озбиљно. На крају кад се сабраше, у касици је претекло и штогод новца, па Кобасицијада доби и хуманитарно обележје. И тако се из зимске доколице и лалошког задиркивања изроди један од најпознатијих и најзначајнијих догађаја у Србији.

Последњег викенда у фебруару, малена Турија постаје средиште Србије. Свет навире одасвуд, а нађе се и понеки странац. Сви се сјатили да уживо виде гинисово чудо. У књигу рекорда уписана је 2013. године, и од тада сваке године Туријци постављају нови. Одавно такмаца немају. Главним шором се не да проћи. Народ се стиска међу тезгама на којима се нуди свашта, баш као на сваком вашару. Најзанимљивије су свакако месне кућице са чудесним ђаконијама. Бина је постављена у центру села. Културно-уметнички програм траје од петка. Смењују се фолклорни ансамбли, заиграју колце и дечица у народним ношњама, а водитељи препричавају згоде са претходних Кобасицијада. У суботу у подне стиже њено величанство. Довози је трактор, који неуморно труби покушавајући да растера знатижељни свет. Када коначно успе да се пробије до бине, кобасица се попут црвене врпце пресеца и весеље може да почне, званично. Кобасицијаду треба доживети, бар једном за живота. Узбудљиво и несвакидашње дешавање, нарочито за градску чељад.

4. Јер Бељанска бара је парк природе

Сместила се између Србобрана и Турије. Бељанска бара представља значајно очувано влажно подручје. Станиште је бројним ретким врстама биљака и животиња, и мрестилиште неколико аутохтоних врста риба. Удомила је око 130 врста птица, а нађе се и по који водоземац и гмизавац. Инсеката је, разумљиво у изобиљу. Идеално је место за страствене заљубљенике у природу и љубитеље фотографије и рај за риболовце. Уређена стаза здравља, дуга четири километра, прилика је да се ноге протегну.  А кад се изморите и огладните, у близини је уређени простор за роштиљање.

5. Јер Салаш Татић је породична оаза

Недалеко од Бељанске баре, налази се Салаш Татић. Протегао се преко воћњака и винограда, све до обале Великог бачког канала. Ту је сачињен понтон за сунчање и летњи купањац. Клинци могу безбрижно да трчкарају пространим травњаком, опробају вештине по справама на игралишту на отвореном и другују са овчицама, јагањцима и понијем. Риболовац се овде олако постаје, само треба забацити удицу, а за романтичне душе обезбеђена је пловидба чамцем. За свако чуло понешто. Наравно, када снегови окопне и сунце огреје ову бачку питомину.

6. Јер Татићев гулаш је зачињен бећарцем

Салашарска прича није потпуна без домаћинског залогаја. Ресторан од цигле и дрвета, окићен етно детаљима и понеким комадом старинског покућства савршено се уклапа у окружење. Иако се још смркло није, атмосфера унутра је већ узаврела. Весеље средовечне групице увелико траје. Свашта бисмо кушали, али је викендом избор сужен. Кућа нуди кобасице. Иако нам је пртљажник крцат оним туријским, не бунимо се. Други избор је јунећи гулаш са резанцима. Вешто су прикриврени на дну чинијице што им даје посебну сочност. Све је савршено. Ништа мање нисмо ни очекивали. Ускраћеност за још понеки салашарски гурманлук надоместила је свеопшта раздраганост. Оркестар неуморан, свашта знаде свирати. А онда креће права посластица – бећарац. Неколико сјајних дама се натпевава и надмудрује са искусним музичарима. И нико да посустане, а камоли одустане. Пошалицама нас отпратише. Док је домаћинске хране и песме, зиме нема.

7. Јер је #такомоћно посетити БС Нови Сад 16

После бећарца, у повратку потражисмо окрепљење на Гаспром станици на излазу из Новог Сада. Сочне и свеже крофне су нам додатно подигле расположење, а широк асортиман вода, сокова и енергетских пића нам је пружио преко потребно освежење за пут назад. Док сабирамо утиске и одузимамо калорије на путу ка Београду, мислимо о свему што смо доживели у Србобрану, месту које је било историјска „брана“ од велике империје. И размишљамо како би изгледала Србија данас да није било храбрих Србобранаца.