U skoro samom srcu Srbije, u plodnom srednjem Pomoravlju, u senci obronaka Kučajskih planina, ušuškao se gradić. Napojen vodama Grze i Crnice, nadohvat Velike Morave i nadomak bajkovite prirode protkane istorijom i duhovnošću. Poziv na druženje koji se ne odbija.

JER JE PARAĆIN RASKRSNICA PUTEVA

Područje je naseljeno još od rane praistorije, u rimsko doba bio je trgovačko mesto sa postajom za promenu konja pod nazivom Sarmates, a današnje ime vodi poreklo od naselja, trga Parakinovog broda (prelaz), koje se spominje u povelji kneza Lazara iz XIV veka. Sredinom XIX veka dobija status varoši, a danas, na obalama Crnice, živi mirno, skladno, nekako pritajno, možda baš u skladu sa obližnjim prirodnim retkostima.

Najlepši deo prostire se uz Crnicu, koja se nedaleko od grada uliva u Veliku Moravu. Kako su joj na izvorištu vode bele zbog krečnjačkih stena, nekada se zvala Belica. No, posle jednog od turskih zuluma, kada su za verski praznik pobili okupljene i njihova tela bacilli u reku, vode su pocrvenele, a narod je reku „ocrnio“. Obale, koje spaja nekoliko belih, neobičnih pešačkih mostića, krase uređene zelene površine sa klupama za odmor. Posebno se ističe hotel Petrus na samoj reci, spolja prilično oronuo. Iznad njega na brdašcetu, uzdiže se crkva Svete Trojice, današnjeg izgleda s kraja XIX veka. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu, barokne unutrašnjosti, a ikone na drvenom ikonostasu su iz Rusije.

Centrom dominira Spomenik ratnicima palim u Prvom svetskom ratu, a duž promenade je mnoštvo butika, kafića sa baštama i poslastičarnica, ali nigde se ne da zasladiti čuvenom Vasinom tortom. Izvorni recept potiče baš odavde, i simbol je porodične ljubavi. Naime, iz zahvalnosti prema zetu, tašta je zamesila najukusniju tortu od badema, oraha i narandže i iz poštovanja je po njemu nazvala Vasina, veli predanje. No, čini se da je tradicija zamrla. Šteta, mogla bi biti jak slasni i turistički adut grada. A Paraćinci bi se tada mogli od milošte zvati Vasinci a ne Džigerani. Nadimak su dobili za vreme posete knjaza Miloša Obrenovića. Kako nisu znali čime da ga počaste, zatražiše savet od Jagodinaca. A oni vrcavi povazda, odlučiše da sa komšijama pošegače predloživšvi džigericu. Umesto zadovoljstva gozbom, knjaz u besu izusti: „Džigerice, i ti li si meso, Paraćinci, i vi ste mi ljudi”. Da li je džigerica proterana zauvek iz kulinarske ponude Paraćina, nismo se raspitivali, ali Vasina torta jeste, nažalost.

JER U ZAVIČAJNOM MUZEJU STANUJE SAVREMENIK DINOSAURUSA

Smešten je u jednoj od prvih dvospratnih zgrada i verovatno najupečatljivijem zdanju u gradu. Kući sudije Petra Ružića sagrađenoj 70-ih godina XIX veka. Postavka skromna, prostor ište malo doterivanja, ali ima se šta zanimljivo videti. Pored praistorijske, antičke, numizmatičke, i etnološke zbirke, posebno zanimljiva je prirodnjačka. Izložene su lobanje i rogovi jelena orijaša, kozoroga, pećinskog medveda, i fosil glave krokodila iz jezerskog perioda Panonskog mora. Starost mu se procenjuje na između 20 i 50 miliona godina. Znači, objašnjava kustos, da je savremenik dinosaurusa. Eto, saznasmo da mamutice Kika i Vika ipak nisu najstariji stanovnici ovih prostora, već da titulu nosi niko drugi do gospodin krokodil. Na spratu je predstavljen pregled privrednog razvoja Paraćina od turske kasabe do evropske varoši, a deo je naravno posvećen, čuvenom paraćinskom staklu.

JER DRIVE GO APLIKACIJA ŠTEDI VREME

Vreme je novac, često kažu poslovni ljudi, a ni većina ostalih ne voli baš da ga traći, još manje da čeka u redu. Tu su u pomoć pritrčale i savremene tehnologije. Drive.Go mobilna aplikacija omogućava vozačima plaćanje na samom točionom mestu, bez napuštanja vozila. Bez gužve i gurkanja, brzo i jednostavno. A kako se leto bliži, i bez znojenja. Preuzmite aplikaciju i preduhitrite vrućine. A ušteđeno vreme posvetiti sebi, kako vam već volja.

JER JE PETRUŠKA OBLAST MALA SVETA GORA  

Spomenička celina srednjevekovnih zdanja iz druge polovine XIV i prve polovine XV veka obuhvata predeo oko Crnice i Grze. Na tom prostoru je bila pogranična, krajiška župa koju je car Dušan na upravu dodelio županu Vukosavu i dvojici mu sinova. Nazvana je po tvrđavi Petrusu, izgrađenoj u XII veku, na uzvišenju iznad Crnice kod sela Zabrege.

Do sela se stiže putem ka manastiru Ravanici. Putokazi postoje. Zanimljivo je da se prolazi kroz privatno imanje. Vlasnici ne naplaćuju prolaz, za sada. Prelazi se i preko dva drvena mostića, te ako vozite potešku grdosiju, možde je bolje da je ostavite usput i prošetate uz obalu reke. Prizori su uistinu bajkoviti. Stižemo do manastira Svetog Jovana Glavoseka, čiji spoljni zidovi su delimično obnovljeni, a u nišama je narod postavio ikone. Na drugoj obali je uređeno izletište sa ozidanim delom za pravljanje raznorazhnih đakonija. Dvojica izletnika već uveliko spremaju riblju čorbu za društvance koje dolazi malo kasnije. Zovu da im se pridružimo, i za dobrodošlicu kuvaju kaficu. Naokolo sve čisto. Besprekorno. Meštani i lokalna udruženja mnogo vode računa o svom raju i često ga sami čiste. Domaćinski se odnose i prema prirodi, a i gostima. Svaka čast.

Zemljani puteljak do ostataka utvrđenja vodi kroz šumu. Čarobnu. Gorostasna listopadna stabla svojim razgranatim krošnjama prave povisoke prirodne hodnike. Potpuni mir i spokoj. Divlja pitomina. Neki drugi svet. Na vrhu, ostaci nekadašnje tvrđave – poneki zid i krstasta stena. Sedite na rascvetalu travu ili kamenu starinu i uživajte u pogledu.

U okolini je podignut veliki broj crkava i manastira u moravskom stilu, pa se oblast naziva Mala Sveta Gora. Danas se mogu videti ostaci manastira Namasije ili Manasinjca i Blage Marije Petruške, crkava Svetog Đorđa, Svete Nedelje i Svetih Arhangela. Neverovatan spoj istorije, duhovnosti i očaravajuće prirode.

JER JE VRELO GRZE BAJKOVITO

Na oko dvadesetak kilometara od Paraćina, nalazi se Spomenik prirode „Vrelo Grze”. Jedno od najčudesniih prirodnih kutaka domovine. U podnožju planine Južnog Kučaja, na skoro 500 metara nadmorske visine izvire Grza. Iz nekoliko vrela ističe voda. Čista, kristalna, hladna. Pleše sa kaskadama od kamena, odevenih baršunastom mahovinom. Peni i žubori neprestano. Kao da se umilno došaptava se šumom, drugom i zaštitnicom, jezikom koji može razaznati samo duša. Može se odmoriti na drvenim klupicama ili sesti na poveći kamen uz vodu – što bliže, to je doživljaj živopisniji, stvarniji. Ugođaj se može produžiti istraživanjem okoline šetnjom pešačkim stazama, kroz šumu, koje vode do vidikovaca. Nizvodno su dva jezerceta, plavo-smaragdne boje.

No, gdegod čovek hodi, mora se voditi računa. Valjalo bi popuniti rupe daskama na inače ljupkim drvenim mostićima preko Grze, redovno odnositi smeće i postaviti kante, kojih je tek nekoliko, pa ni oni najobzirniji nemaju gde da ga odlože. Nije baš uvek samo do nemarnog naroda.

Na izletištu postoje smeštajni objekti, sportski tereni, restorani i kafići, te se može lepo okrepiti, ali i provesti nekoliko dana u ovom istinskom dragulju prirode. U blizini, u Lešju, je manastir Presvete Bogorodice iz sredine XIV veka.

JER JE PASTRMKA U OGNJIŠTU NEZABORAVNA

Od nekoliko restorana na izletištu, odabrasmo onaj od kamena i drveta, prikladnog naziva Ognjište. Jer, priroda jeste dom svima. Razgovorljiva i nasmejana gazdarica preporučuje pljeskavicu na kajmaku i vrat. Tope se. I pastrmku, sa Rtnja, ponosno se smeška. A ima li išta sa mistične planinske piramide da nije magično? Pride je vešto i iskusno pravljena. Savršeno je mesto za porodice, jer ima prostrano dvorište gde mališani mogu bezbrižno da trčkaraju, dok odrasli natenane merače u savršenstvu ukusa. Odličan izbor da se zalogajem začini družba sa nestvarnom lepotom Grze.

„Tamo gde su prijatelji”, slogan je gradića na brežuljcima šumaraka istočne Srbije, u zagrljaju tri Timoka, nadomak blagorodne Stare planine. Malo ko će se odlučiti da se namenski uputi u nekadašnji Gurgusovac, verovatno ne znajući da ga odlikuju raznovrsno isorijsko nasleđe, prirodne retkosti, domaćinska trpeza, i ljupkost koja je šarmirala i poznatog Francuza.

JER JE KNJAŽEVAC MALA SRPSKA VENECIJA

Pećinski crtež u ataru sela Gabrovnice svedoči da je kraj bio nastanjen još u praistoriji. Naseljavala su ga razna plemena, prošle su horde Huna i Avara, pohodile su ga mnoge vojske, često je menjao gospodare, do konačnog oslobođenja od Turaka i pripajanja Srbiji 1833. godine. Gurgusovac je po jednom predanju, naziv dobio po Grguru, najstarijem sinu despota Đurađa Brankoviča, a po drugoj priči po golubovima gurgusanima, kojih je bilo mnogo u okolnim šumama. A onda mu 1859. godine u posetu ponovo dolazi knjaz Miloš Obrenović i naređuje paljenje zloglasne Gurgusovačke kule, koja je u vreme Karađorđevića bila tamnica i simbol mraka i ropstva. I tako u Miloševu čast, preimenova se u Knjaževac. Od nekadašnje srpske Bastilje sačuvan je samo zid i ulazna kapija, a prostor se sada koristi za javne i kulturne događaje.

Danas varošici, ušuškanoj među blagim visoravnima Tresibabe i Tupižnice, u zaleđu Stare planine, tepaju Srpska ili Mala Venecija. Razbarškarila se na obalama dva Timoka, Svrljiškog i Trgoviškog, koji se kod grada spajaju u Beli. Preko rečnih tokova izgrađeno je sedam mostića, od kojij je najpoznatiji kameni. Uz vodu se protežu šetališta sa drvoredima lipa i kestena. Najzanosnija su u proleće kada olistaju i zamirišu. Duh starih vremena provejava Starom čaršijom. Podeljena je na gornji deo, koji čine dućani i zanatske radnje koje potiču iz doba turske vladavine, i donjeg sa nekadašnjim gostionicama i kafanama sa stambenim jedinicama na spratu koje su nastale nakon oslobođenja. Veoma živopisno i prijemčivo. Zahvalnost Timočanima palim za slobodu Knjaževčani su odali u Spomen-parku, koji je i svojevrsni prikaz istorijskih događaja od 1804. do završetka Drugog svetskog rata. Najvećim ukrasom varoši mnogi smatraju crkvu Svetog Đorđa. Gradnja je počela 1833. godine u čast prve posete knjaza Miloša. Tokom Srpsko-turskog rata je spaljena 1876., ali je ubzro obnovljena. U svojoj riznici čuva Jevanđelje iz 1805. godine i ostatke starog ikonostasa.

Slikovitost i arhitekturu Knjaževca ovekovečio je čuveni francuski arhitekta, slikar i pisac švajcarskog porekla, Le Korbizje. Kada ga je početkom XX veka put ovuda naveo, bio je toliko nadahnut da se latio olovke i sačinio crtež Knjaževca, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Pre više od stoleća izbirljivost francuske i sitničavost švajcarske krvi položile su oružje pred, kako mnogi kažu, najlepšim gradom istočne Srbije. A danas? Valjalo bi ga prvenstveno očistiti, a zatim i umiti i obnoviti mu oronule i zaprljane fasade mnogih zdanja, od kojih su pojedina prilično upečatljiva. Tada bi odista mogao biti Miloševa dika i dostojan svog nadimka.

No, za razliku od samog grada, o okolini se izgleda prilično brine. Svega pet kilometara dalje, na obali Svrljiškog Timoka, nalazi se Rgoška Banja, u ovdašnjem narodu poznata kao Banjica. Na mestu gde lekovita voda izvire, obrazovalo se prirodno jezero, u kome je temperature vode stalno 28 stepeni. Utvrđeno je da je prilično lekovita, pa je maleno lečilište pretvoreno u sređeno izletište sa parkingom, mobilijarom, dečjim igralištem, i restorančićem. A vodom sa termalnog izvora napajaju se i bazeni u obližnjem Sportsko-rekreativnom centru Banjica, gde se nalaze olimpijski bazen, dečji vodeni park, sportski tereni, restoran, i mali spa centar. Zimi je veliki bazen pokriven, pa je kupanjac u blagodetnoj toploj vodi zajamčen tokom cele godine.

JER ZAVIČAJNI MUZEJ BAŠTINI BOGATU ISTORIJU KRAJA

Smešten je u zdanju s početka XX veka, nekadašnjoj porodičnoj zgradi bogate porodice Sibinović, koja je preuređena za potrebe muzeja. U levom krilu nalazi se arheološka zbirka, koja sadrži više od 2000 predmeta koji su pronađeni na teritoriji opštine Knjaževca, prikazanih hronološki i tematski. U desnom krilu su umetnička zbirka koju čine oko 1000 slika, grafika, crteža, ikona, skulptura, reprodukcija, i drugi predmeti vizuelne umetnosti, i etnološka zbirka. Posebno i počasno mesto zauzimaju dvopređne vunene čarape. Najlepši deo narodne nošnje knjaževačkog kraja nastao je u periodu od XVIII do XX veka. Jedinstvene su u svetu. Izložene su narodne i građanske nošnje, tkanice, pokućstvo, predmeti domaće radinosti, muzički instrumenti, tehnički uređaji, i predmeta iz običajnog života. Raznovrsna i zanimljiva postavka.

Treba zaviriti i u Muzej grada Knjaževca, u kući Alekse Ace Stanojevića, radikalskog prvaka i bliskog saradnika Nikole Pašića. Pored njegovih ličnih, izloženi su i mnogi vredni predmeti dobijeni od starih knjaževačkih porodica, koji su s kraja XIX i početka XX veka.

JER JE SELO RAVNA BILO RIMSKO UTVRĐENJE

Desetak kilomera od Knjaževca, u plodnoj dolini Belog Timoka, na dve hektara, prostire se najstarije vojno utvrđenje u Timočkoj oblasti. Gradnja Timakum Minusa počela je sredinom I veka. Unutar bedema bila je žitnica, vojne zgade i riznica. Zbog važnog položaja i blizine rudnih nalazišta ubrzo se razvilo civilno naselje uz sam vojni logor, kao i nekropola, vile, i hramovi posvećeni raznim rimskim božanstvima. Naselje je stradalo u požaru sredinom V veka. Danas se vide otkopani delovi bedema i pojedinih objekata unutar zidina, a obnovljena je jedino južna kapija, koja dominiras prostorom. Zna se da iskopavanja vrše sporo i pažljivo, pa će marljivi arehaolozi sigurno još šta zanimljivo otkriti.

U blizini je Arheo-etno park Ravna, spoj davne, rimske prošlosti, narodnog graditeljstva i seoskog života s kraja XIX i početka XX veka. U dvorištu stare seoske škole obrazovan je lapiradijum sa nadgobnim i počasnim spopmenicima i žrtvenicima sa Timakum Minusa, dok su pojedini predmeti pronađeni u antičkom naselju predstavljeni u zgradi škole. Ostatak prostora posvećen je seoskoj zajednici timočkog kraja XIX veka. Mogu se obići stara moravska kuća, građena od bondruka, koja je preseljena sa Stare planine, unutar koje je ognjište i naravno, tronožac, ambar, replika antičke i tradicionale grnčarske peći, kazanica za pečenje rakije, i kuća u čijem podrumu je izložbeni prostor o vinarstvu kraja. Veoma lepo osmišljeno i predstavljeno.

Malo procunjate antičkim iskopinama, pa se prošetate srpskim selom pre dva stoleća, a onda se vratite u sadašnjost. I gde je najuzbudljivije, a gde najpitomije. Dođite, obiđite, osetite, pa odlučite.

JER KLISURA ŽDRELO PODSEĆA NA GRČKE METEORE

Ne očekujte stenovito i versko čudo kojim se Grci diče, ali divljinu, najdivljiju, svakako da. Prati se put za selo Stogazovac. Usput nemili prizori raspalih, urušenih i napuštenih kuća. Kad stignete do obaveštajne table, udenite negde vozilo i krenite pešaka zemljanim putem. Uživajte u okolišu u kojem bi mogao da se snimi najfantastičniji film. Na proleće, kad se sve razbuja, mora da je bajkovito. No, sada pod teškim oblacima namrštenog neba deluje nedokučivo tajanstvena. Klisura, duga oko 300 metara, usečena je u kraškim stenama, čija starost se procenjuje na 120 miliona godina, a najviše litice uzdižu se do 80 metara iznad Zubetinačke reke. Upravo zbog konfiguracije stena podseća na grčke Meteore, pa tako narod Ždrelu dade nadimak Knjaževački meteori. U koritu reke je izvor „svete vode” koji meštani zovu „Božja trpezica”. Vele da nikada nije presušio i da je lekovit za oči. Do vidikovaca se stiže uređenom pešakom stazom dugom dva kilometra. Usput je crkvica Vidovdan, koju je po predanju sazidao car Lazar. Današnje zdanje podignuto je u prvoj polovini prošlog veka na starim temeljima. Put dalje vodi do najviše litice na kojoj je postavljena ograda i veliki krst. A odatle se pruža pogled koji se ne zaboravlja.

JER JE U MERAKLIJSKOM PODRUMU SVE DOMAĆINSKI

Iskreno, nismo znali kuda na obedovanje. Posavetovali smo se sa savremenom sveznalicom, mobilnim telefonom. Od ponuđenih restorana u okruženju, odabrasmo po nazivu – mareklijski uvek zvuči primamljivo. Opet u pomoć zovemo savremenu tehnologiju da nam ukaže put do zavučene uličice i jedva vidljivog natpisa Meraklijski podrum. Sve od drveta, karirani stoljnjaci, etno dekoracija, i ozidani kamin u kome tinja vatrica. Gazdarica, ujedno i glavna kuvarica, kaže da je upravo spremila prebranac i umesila lepinje. Da izvinu Makedonci, ali ovaj je ukusniji, sočniji. Preporučuje svinjski file, preliven kajmakom, koji se topi u ustima, i pljeskavicu, po njenom receptu, fino punjenu lukom. I tanjir kravljeg sira, domaćeg, savršenog. Nameraklijasmo se za mesec dana i za više nego pristojne novce. Šetnja Knjaževcem svakako ne vodi do ovog zavučenog domaćinskog kutka, ali kada trbuh zakrči, umirite ga u podrumčetu.

JER JE DRIVE.GO APLIKACIJA NAJBRŽI DRUG NA DRUMU

Nekada se broji svaki minut. Ali, dodavanje gasa nikada nije pametno, a neretko je i opasno rešenje. Pa ako već gori pod točkovima, vreme je najbezbednije uštinuti na benzinskoj stanici. Drive.Go mobilna aplikacija omogućava plaćanje na točionom mestu, bez napuštanja vozila. Jednostavno, u svega nekoliko koraka – skeniranjem QR koda i pritiskom na plati. Očas posla. Taman toliko koliko je potrebno da se vozilo nahrani. Tako preostane dovoljno vremena za sigurnu vožnju do željenog odredišta.

Prisećamo se slavnih predaka i njihove dugotrajne, istrajne i junačke borbe za oslobođenje od Osmanlija. U ovoj godini obeležava se 220 leta od početka Prvog srpskog ustanka i skoro 190 godina od donošenja Sretenjskog ustava. Idemo u pohode padinama doline Dičine i Klatičevske reke, u kraj stamenih ustanika i znamenitih hrastova.

JER JE TAKOVSKA CRKVA-BRVNARA USTANIČKA

„Sve na našu dušu, i vrat, i obraz…”, odgovoriše uglas okupljeni na narodnom saboru pošto Miloš Obrenović obznani početak nove bune, Drugog srpskog ustanka, na praznik Cveti 1815. godine. Na takovskom brdašcetu, ispred crkve-brvnare, posle jutarnjeg bogosluženja. Prisutni se potom pričestiše, zakleše na međusobnu vernost i uputiše ka stoletnim hrastovima u obližnjoj dolini, gde ih čekaše poveliki skup ustanika spremnih za boj.

Crkva posvećena Svetom Đorđu podignuta je 1795. godine na mestu građevine sedamdesetak godina mlađe. Na temelju od tesanog kamena, od hrastovih talpi. Tipičan primerak brvnare koje su gradili Osaćani, neimari iz Bosne. Dveri drvene, ukrašene bogatim duborezom. Oniže su. Da se pri ulasku sagne i da Turci ne bi konje u nju uterivali. Ikonostas, čije delove je darovao Jeremija, Milošev brat, je očuvan. Obnovljena je 1935. godine. U porti je i dalje kamen sa koga je Miloš održao ustanički govor, i staro seosko gorblje sa nadgrobnici, od kojih su pojedini ukrašeni neobičnim šarama i povezanim krstovima, a na nekima su uklesane sablja ili puška. Nedaleko od brvnare je i takovska crkva Svetog Save na Savincu, prva zadužbina Miloša Obrenovića u oslobođenoj Srbiji.

JER JE MUZEJ DRUGOG USTANKA PRIKAZ SRPSKE REVOLUCIJE

Otvoren je 1994. godine u nekadašnjoj takovskoj osnovnoj školi, zadužbini kralja Aleksandra Obrenovića. Daje prikaz borbe protiv Turaka, od Prvog srpskog ustanka 1804. do kraja prve Miloševe vladavine 1839. takozvane Srpske revolucije. Najznačajniji eksponati su ostaci čuvenog starog Takovskog grma, i remek-delo Paje Jovanovića Takovski ustanak, iz 1895. godine. To je prva verzija slike i većeg je formata od druge, koja je vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu. Od značaja su i Miloševa dolama, svečano odelo, doduše kopija, jer je original u Beogradu, i aša, pokrivač za njegovog konja. Izložena su i mnoga druga umetnička dela, izvorna i kopije dokumenata, objava i prepiski, predmeti za svakodnevnu upotrebu, najranija novovekovna odlikovanja, državna obeležja, i naoružanje. Šetnja kroz malu, ali lepo osmišljenu postavku daje prilično zanimljiv prikaz ustaničke Srbije.

Koji kilometar dalje je konak kneza Miloša u Gornjoj Crnjući. Iako je upriličena stalna postavka, teško je u nju zaviriti. Nama, nažalost, nije pošlo za rukom. Konak se nalazi na privatnom imanju, okružen kućama i pomoćnim zgradama i nema stalnog domaćina. Obnovljen je pre desetak godina i kulturno je dobro od izuzetnog značaja. Inače, zdanje se smatra prvim dvorom moderne Srbije, mesto je zasedanja ustaničke skupštine, i prestonica Kneževine do preseljenja u Kragujevac 1818. godine. U ovaj konak se posle objave narodne bune u crkvi-brvnari, Miloš uputi, obuče najsvečanije odelo, razvi ustanički barjak i pred okupljenim narodom uzviknu: „Evo mene, a eto vam rata s Turicima”!

JER “TAKOVSKI GRM” GRANA SLOBODU NAD SRBIJOM

Koji kilometar od Muzeja je istorijski znamenito mesto, uređeno u sećanje na Drugi srpski ustanak, oslobođenje od Turaka i stvaranje moderne srpske države. Prostorom sa padine dominira monumentalni bronzani spomenik Takovski ustanak, delo Petra Ubavkića, koje predstavlja trenutak proglašenja ustanka. Nadgleda široku poljanu na par hektara, koju krasi nekoliko spomenika. Kamena stazica vodi do obeliska Pod Takovskim grmom, koji je podigao zahvalni narod rudničkog kraja krajem XIX veka. Od mermera, sa uklesanim ustaničkim i državanim obeležjima, i stihovima Alekse Nenadovića: „Ovaj grm će vreme da osuši i kameni stub će da poruši, al’ Srbija večito stajaće i Miloša ime spominjaće”. Iza je livada na kojoj bi trebalo da se ponovo izgradi letnjikovac Aleksandra Obrenovića, nekada trospratno zdanje sa 36 odaja, spolja nalik vilama austrijske aristokratije, i srpske, šumadijske unutrašnjosti. Takovski dvorac je stradao u požaru 1917. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Obeleženo je i mesto starog grma, kako narod zove hrast lužnjak, pod kojim je počela bitka za slobodu. Bio je prava grdosija. Visok 23 i stabla obima devet metara. No, vremenom je počeo da propada, pa je narod subdinu hrasta vezao za usud dinastije Obrenovća. Naime, veća grana mu se odlomila 1860. nagoveštavajući smrt Miloša, manja osam godina kasnije kada je ubijen Mihailo, a 1901. ga je oluja iščupala najavivši slom Obrenovića. No, knez Mihailo je za života zanovio sveto srpsko drvo. Naslednik je zasađen 1865. Listao je do devedesetih, i sada je osušena prirodna skulptura. Stoleće kasnije, preko puta je posađena mladica trećeg Takovskog grma. U čast i nezaborav reči kneza Mihaila da „dok je god srpske države i naroda, u Takovu lista jedan hrast kao simbol slobode i nezavisnosti”.

JER JE RAJAC MALI RAJ NA ZEMLJI

Posle uzbudljive šetnje kroz istoriju, valja udahnuti svež vazduh i dopustiti mislima da se slegnu. U prirodi, naravno. U blizini, smo petnaestak kilometara od znamenitih hrastova nalazi se Rajac, mnogima omiljeno izletište. Predeo na planini Suvoboru, prostire se na nadmorskoj visini od 600 do 850 metara. Ime mu, kako predanje veli, nadenuše stari putopisci, koji ga doživeše kao raj na zemlji. Mnogi bi se saglasili. Najbolje se upoznaje pešačenjem. Uređeno je nekoliko staza, pa birajte sami. Dužina i nazivi staza istaknuti su na drvenoj tabli pored planinarskog doma, u centru. A da li se usput račvaju i da li na raskršćima ima putokaza, otkrićete sami. Ali, ne mari i ako malko zalutate. Preko pitomih, prostranih livada i proplanaka protkanih bistrim potocima i rečicama, kroz šume bukve, hrasta, breze, jele, i bora stićićete zasigurno do neočekivane prirodne lepote, verovatno i pećinice, tvrde poznavaoci Rajca. Možda se susretnete i sa zekom, lijomu, srndaćem, pa i divljom svinjom. Ili sa domaćinima planinskih domova koji će vam sigurno put ukazati, a moguće i kakvo osveženje ponuditi.

Prirodne lepote su začinjene i istorijom. U centru, kod planinarskog doma je spomenik hrabrim borcima Kolubarske bitke. Odmah do njega je i skulptura kose, u čast čuvene manifestacije Kosidbe na Rajcu, koja se održava svake godine. Postavljena je i obaveštajna tabla sa naznačenim ugostiteljskim i smeštajnim objektima i prirodnim lepotama, pa je valja proučiti pre polaska u pustolovinu. Za adrenalince, Rajac je poznat i po paraglajdingu. Možda je to i najlepši način da se doživi ovaj mali suvoborski prirodni raj.

JER RESTORAN TIP-TOP DRŽI DO SVOG IMENA

Na Ibarskoj magistrali, blizu izlaza za auto-put Miloš Veliki, svraćamo na okrepak. U prijatnoj unutrašnjosti dočekuje nas gostoljubiva gospođa. Posle planinske šetnje, čorbica teleća je uvek odličan izbor, uz tek ispečene, vruće lepinjice. Kako su kafane pokraj puta znane po ukusnom roštilju, ne razmišljamo mnogo. Naručujemo suvi vrat i ćevape, uz ljute papričice i osvežavajuće salate, uz koji komad kozjeg sira. Hrana i usluga skoro pa potpuno u skladu sa nazivom – Tip-top. A i cene, više nego pristojne. Topla preporuka za predah i domaćinski zalogaj.

JER KAFA TREBA UVEK DA JE VRHUNSKA

Užitak u crnom napitku uvek ostavimo za naše omiljeno mesto – NIS Petrol i Gazprom. Razlog je jednostavan – uvek je sveža i vrhunska. A možemo da biramo i vrstu i veličinu šolje. Svakom po ukusu i meri. Nekad predahnemo u restoranu Drive Cafе, a nekad kafu ponesemo i gustiramo je na povratku kući, da nam ceo put miriše.

„Dobri ljudi, mirna reka, i banatska žitna polja, lepa snaša i divna pesma tamburaša”, kaže pesma o gradu na Begeju. Priče o njegovim mostovima, raskošnoj arhitekturi, multikulturalnosti, pivu, i sportskim velemajstorima bude znatiželju. Pa, hajde da je utolimo.

JER JE ZRENJANIN SRCE BANATSKE RAVNICE

Spominje se 1326. godine kao selo podignuto na tri ostrva reke Begeja. Naseljavali su ga mnogi, pa čak i Španci, te umalo ne postade Nova Barselona. Inače je često menjao imena – Bečkerek, Veliki Bečkerek, Petrovgrad, a Zrenjanin je nazvan 1946. godine po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu. Mogao bi poneti i nekoliko nadimaka, svakako srpska Budimpešta, zbog broja mostova. Priznajemo, nije Begej Dunav, ali ni plavi evropski div nije baš silan u mađarskoj prestonici kakav postane tek što utekne u Srbiju. Tok reke kroz grad neprestano je menjan, malo je to činila priroda, više čovek. Pa tako preko vode sagradi čak 10 mostova. Najstariji je Mali most, podignut 1904., a najmlađi je Magistralni iz 1992. godine. Ima i tri pešačka, viseći i dva lučna.

Glavni Trg slobode krase Županijski dvor, danas Gradska kuća, spomenik kralju Petru I Karađorđeviću i rimokatolička katedrala iz sredine XIX veka posvećena Svetom Ivanu Nepomuku, koji se smatra zaštitnikom mostova i reka. Velelepnih zdanja je posvuda. Lepotom se ističu Narodni muzej, Palata pravosuđa, Palata Dunđerski, i Dom borilačkih sportova, delo Dragiše Brašovana. Krase ga i zelene oaze u nekoliko prostranih i uređenih parkova. Dom je više od 20 nacionalnih manjina, pa se razni jezici mogu čuti, a i videti raznoliki verski objekti. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice iz 1746. godine je najstarija sačuvana građevina i jedna od samo nekoliko koje su preživele veliki požar početkom XIX veka. Slovačka evangelistička crkva potiče iz prve polovine XIX, a reformatorska crkva sa kraja istog stoleća. Nekada je postojala i sinagoga, ali su je početkom II svetskog rata porušili nemački okupatori.

Leti se hita ka obodu grada, na uređeno kupalište, Peskaru, koje leži na tri jezera nastala usled dugogodišnje eksploatacije peska. Da li je ovde proplivao Ivan Lenđer, ne znamo, ali je Zrenjanin osvedočeno rasadnik šampiona, a možda i najsportskiji grad u Srbiji. Teško je prebrojati medalje kojima su ga okitili atletičarka Ivana Španović, odbojkašice Maja Ognjenović i Jovana Brakočević, karatistkinja Snežana Perić, braća Grbići, Dejan Bodiroga…Verovatno smo usput i sreli nekog budućeg sportskog velemajstora, jer ovde pored Begeja teče i pobednička krv.

JER JE ŠETNJA KORZOOM ARHITEKTONSKI UŽITAK

Kroz istoriju je ulica menjala nazive u zavisnosti ko je Zrenjaninom gazdovao, a danas nosi ime kralja Aleksandra I Karađorđeića. Tek da se podsetimo ko je sve ovde gazdovao. Zdanja u zasebnoj celini sačuvanog starog gradskog jezgra građena su u drugoj polovini XIX veka i početkom XX veka, u duhu secesije ili istoricizma sa elementima neobaroka. Posebno se ističu zgrada Torontalske banke (Hrvatske štedionice), palata Jovana Panjija i kuća Živka Vukova s kraja XVIII veka, jedina stambena zgrada iz perioda baroka. Naročito zanimljiva je kuća kamenoresca Tunera Teodosija iz 1900. godine, znana kao Šeherezada, koja je došetala iz 1001 noći da Zrenjaninu podari i mavarski šarm. Mnogo je zdanja vrednih pažnje, te razgledanje može da potraje. Predah i okrepljenje nude mnogobrojni ugostiteljski objekti u zrenjaniskoj pešačkoj ulici, živoj, čistoj i skladno uređenoj.

JER MUZEJ PIVA BAŠTINI ISTORIJU PRAVLJENJA TEČNOG HLEBA

Mlad je, ali prilično zanimljiv, pogotovo pivopijama. Udomio se u obnovljeni stari pogon, varionu, to jest, kuhinju piva. Zidovi i pod najvažnije jedinice u proizvodnji piva obloženi su bračkim kamenom u osam boja, a ulazni deo, koji gleda na reku, izrađen je od italijanskog stakla. Neobično raskošno za pivaru.

Izloženi su parna mašina s kraja XIX veka, filter mašina, stari mlin za ječam, kišar, proizveden u Nemačkoj, bačvarska klupa za izradu pivskih buradi, bakarni kazani, i staro bure sa natpisom Dungyersky. Mogu se videti i stare fotografije, pivske boce, krigle, etikete, stare alatke, i još mnogo zanimljivih predmeta.

Jedno od najstarijih pića spravlja se od kvasca, hmelja, ječma, i vode. Često ga zovu i tečni hleb zbog velike nutritivne i energetske vrednosti. U Zrenjanin ga je doneo Nemac Sebastijan Krajcajzen 1745. godine. Procvat pivare vezan je za porodicu Dunđerski. Preuzeli su je krajem XIX veka, proširili i pivo pravili po najboljoj, plzenskoj tehnologiji, po kojoj je nastavljena proizvodnja Zrenjaninskog piva. Posle II svetskog rata je nacionalizovana i radila je do 2007. godine.

U skladu sa svojom podugom pivskom tradicijom, Zrenjanin je od 1986. godine domaćin Dana piva. Da li u raju teče iz slavina, nećemo saznati na ovome svetu, ali zasigurno znamo da ga poslednje nedelje avgusta ima u izobilju u banatskom pivskom raju. Samo bez preterivanja, jer čuveni pivski stomačić vreba iz prikrajka.

JER SAVREMENA GALERIJA BAŠTINI VREDNA POSLERATNA DELA

Sve je počelo pre sedamdesetak godina u Umetničkoj koloniji u seocetu Ečki, nadomak Zrenjanina. Ubrzo je osnovana i Savremena galerija koja se brinula o delima nastalim u koloniji, a grad je 1964. godine stavio sve pod svoj krov u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu. Zbirka, koju čine slike, skulpture, grafike, crteži, pasteli, akvareli, tapiserije, fotografije, digitalni i video radovi, i instalacije, uglavnom se oslanja na dela umetnika koji su boravili u koloniji. Među poznatijima su Jovan Bijelić, Milan Konjović, Miodrag Mića Popović, i Uroš Đurić. Ali je vremenom obogaćena i raznim donacijama, od kojih je najvažnija bila ona Saveznog izvršnog veća. Tako se danas ponosi i delima velikana koji nisu boravili u koloniji – Bete Vukanović, Stojana Aralice i Petra Lubarde. Zbirka sadrži oko 2.800 dela umetnika iz bivše Jugoslavije i inostranstva. Sjajan je prikaz savremene likovne umetnosti na ovim prostorima od 1946. godine do danas.

JER SE U BANJI RUSANDI LEČI BLATOM IZ SLANOG JEZERA

Udomila se u jedinom šumolikom krajoliku u Banatu, unutar Parka prirode Rusanda, zaštićenog područja. Okružena je livadsko-stepskim i močvarnim staništima. Okolinu nastanjuje više od 200 vrsta ptica, te je vazda cvrkutavo. Leži na obali istoimenog jezera. Nije ni veliko, niti duboko, ali je vode slanije od morske. Saliniteta oko 60 odsto. No, dno je naročito zanimljivo. Čini ga posebno blato koje se koristi u terapijske svrhe još od druge polovine XIX, kada je njegovu lekovitost potvrdila Carska akademija u Beču. Peloid, rusandsko blato, vadi se iz čamca na tradiconalan način i nakon upotrebe, sakuplja i vraća u jezero. Malo održivosti, više prirode i ptičica, a ponajviše blagotvornosti i užvanja.

JER SU U STAROJ ZANATLIJI REBARCA MAJSTORSKA

Nekada su se ovde okupljale stare zanatlije, a danas istinski poštovaoci dobrog zalogaja. Ukuse povelikih porcija, upotpunjuje domaćinski ambijent u duhu starih srpskih i vojvođanskih kafana sa mnoštvom etno motiva. Takvi su i gostoprimstvo i usluga. Svakojakih đakonija je u ponudi, ali nas privukoše zanatlijska rebarca. Serviraju se sa krompirom i kajmakom. Sočna, spravljena sosinski i lalinski. Za gustiranje i dugo pamćenje. A još ako vam trpezu začini starogradska muzika tamburaša…Dovešće vas ovde srce još koji put.

JER SMO UVEK UZ VAS

Gde god se zaputite, uzduž i popreko po našoj divnoj zemlji, niste sami. Na putu vas ne može iznenaditi ništa jer ste uvek u neposrednoj blizini jedne od preko 300 NIS Petrol i Gazprom benzinske stanice koji su istinska podrška svakoj vašoj avanturi ili putovanju.

„Kad jednom u momčinu stasaš, imaće ti duša svakojakih želja, pa i svet beli da obiđe. Otisni se hrabro. Divi se gradovima starim i golemim, kulturama raskošnim, hramovima čudesnim. Morima dubokim zaplovi, najviše vrhove osvoji, uz najlepšu muziku otpleši, i rajskim se plodovima sladi. I pamti sve da mi zboriš kako biva posvuda daleko. To ne znadem, ali počuj dedu. Kada vidiš nepregledno klasje zlatno da se s gorom grli, šljivike rodne da se s šumom druže, doline jorgovana, i ravna polja božura da ih vode poje. Da starina vreba na svakom koraku, da se svetinje nе mogu prebrojati, prošlost duboka iz zemlje iskopati, niti humke daju oplakati. Kad te truba na veselje doziva, zorom ranom kafana ispraća, seljak svraća na kajmak i pogaču, drug nazdravlja ljutom rakijom, a komšija ko brata prigrli i za slavu triput izljubi, tad znaj, čedo, da si u Srbiji”.

PRIRODA

Nekima je magična, drugima prosečna. Pojedini bi da je udobna i uređena, drugi da je divlja. Nikad svima ugoditi. Nije Srbija ni Rusija, ni Kina, niti Amerika da se baškari na milionima kvadratnih kilometara. Ali je spram površine iznedrila mnoga prirodna bogatstva, čak i pokoju retkost.

JER JE VINATOVAČA ZAČARANA ŠUMA

Negde na istoku Srbije, u blizini Despotovca, međ’ Beljanicom i Kučajima, usnula je družba stoletnih bukvi. Divovskih. Uzdigle se desetinama metara ka nebu. Zakrile ga. Ni zraku sunašca ne daju promoliti. Miris sremuša, divljeg belog luka, žubor potočića Vinatovca, leve pritoke Resave, i šuškanje mokrog lišća pod nogama. Po koje obaljeno stablo. Volja prirode. Čovek se ovde ne petlja. Duboko se ne zalazi. Mir se ne narušava, niti ćud šume iskušava. Iz prikrajka tek se uživa u iskonskoj čarobnosti.

Do prašume jedinice u Srbije, put je izazovan. Zemljani, sa mnogo uzbrdica i još više jaruga. Džaba sva savremena tehnika, signala nema. A ni putokaza. Za pustolove, prava poslastica.

7 razloga da posetite prašumu Vinatovaču i Ravanicu

JER NA DIVČIBARIMA SNEGUJU MALIŠANI

U brdovitom, oduvek buntovnom valjevskom kraju, na vrhu Maljena, odenule se livade plišanim sagom, brdašca ogrnula četinarski plašt, a planinske rečice zažuborile bistrinom. Izrodile obilje šumskih plodova i lekovitog bilja, i prikrile poneku divlju zverčicu, ali bezopasnu. Raznovrstan sportski i rekreativni sadržaj mami posetioce tokom cele godine. No, kada zabeli, odzvanja dečja graja. Lepšeg zvuka nema. Šarenih kapica je posvuda. Skijaju i padaju, ponosno zuje na svojim daskama, bore se sa kacigama i pancericama, spuštaju se u gumi na sankalištu, grudvaju, valjaju u snegu. Svojom belinom i čistotom ushićuje malce. Srodan se srodnom raduje, biće. Prizori koji svakom posmatraču dušu ogreju. Dok najmlađi uče veštine na blagoj padini, za umešnije je sređena staza srednje težine, dužine 850 metara, te može da posluži kao zagrevanje za strmoglavke u ozbiljnijim skijalištima.

Okolina Divčibara je prilično primamljiva. Valja posetiti magični vodopad Skakalo, jezero Rovni, manastir Ribnicu, i Ribničku pećinu, u koju se može ući tek kada reka usahne. Najbliži su planiski centar Beogradu i Vojvodini, te nude savršeni kratki beg u prirodu i zimske čarolije.

7 razloga da posetite Divčibare

JER JE LAZAREV KANJON TAJANSTVEN

Još jedno mukotrpno putešestvije uzbrdo. Biće da se do svake životne dragocenosti, pa i prirodne, ne stiže tek tako, olako. Ali, kada se iskorači na vidikovac, dah zastane. Oči zacakle u neverici, a srce prolupa od radosti, jer se divljina još da pronaći. Lazareva reka i njene tri sastavnice usekle su klanac među strmim, čudesno isklesanim liticama obraslim raznolikim rastinjem. Pojedine se goropoade uvis iznad 350 metara. U najužem delu stisnuo je vode tek u nekoliko metara. Nekada su ga pohodili hajduci, a danas druguje sa orlovima, lastama, divokozama, i od nedavno, medvedima. Svoju lepotu daruje mu Natalijina ramonda. Nežni cvetak sličan ljubičici koji simbolizuje vaskrsnuće Srbije posle golgote i pobede u Velikom ratu.

Spomenik je prirode. Jedan je od najneprohodnijih kanjona, pa tako i najneistraženijih delova domovine. Neka tako i ostane. Ne mora čovek baš sve da zna.

5 razloga da posetite Lazarev kanjon i Bor

JER JE BORSKO JEZERO VODENO ZLATO ISTOKA

Podno Crnog vrha, zavodnilo na desetine hektara. Krivac je čovek, ali je ovoga puta načinio bajku. Bistro planinsko jezero u kojem se ogledaju okolne listopadne i četinarske šume, zeleni proplanci i livade. I dok se u obližnjem Boru neumorno rudari, ovde se priroduje. Leti daruje svežinu mnogobrojnim kupačima, na jesen se stiša i pitominu nudi šetačima, a zimi malko odmara i smišlja kitnjastu odoru da se na proleće naokolo šepuri.

Eto, nije samo Daleki istok tajanstven, i mi konja za trku imamo.

5 razloga da posetite Lazarev kanjon i Bor

GRADOVI

Od srpske prestonice, jednog od najstarijih gradova na svetu, do onog najmlađeg, svaki je poseban, ima svoj pečat i poneku osobenost, ali i usud. Pojedini su nepravedno zapostavljeni, a neki pak preterano izvikani. Zato u pohod bez predrasuda i otvorenog srca.

JER SU U SREMSKOJ MITROVICI CAREVALI RIMLJANI

Udomila se na levoj obali Save, na tromeđi sremske i mačvanske plodne ravnice i fruškogorskog pobrđa. Te ne čudi što je jedan je od najstarijih evropskih gradova. Prijemčiva, opuštena sredina, bogatog kulturnog nasleđa. Zgrade uglavnom nose pečat austrougarske vladavine, a iza mnogih se prikrivaju ostaci iz rimskog doba. I Osmanlije su ostavile traga, na Žitnom trgu, nekadašnjoj pijaci, koja leži, gle čuda, na ostacima Sirmijuma. Beše to raskošni i moćni grad, jedan od četiri prestonice Rimskog carstva. Ovde je rođeno između četvorice i desetorice rimskih imperatora, izvori i istoričari nikako da se usaglase. Od nekada „slavne i mnogoljudne majke gradova”, u Centru za posetioce „Carska palata Sirmijum” mogu se videti tek deo carskog kompleksa, fragmenti fresaka i podnih mozaika, i fontana u takozvanoj gluvoj sobi. I uslikati se sa hologramom Konstancija II. Obližnji lapidarijum, deo Muzeja Srema, na samom je arheološkom nalazištu – delu monumentalne građevine sa velikim podnim mozaikom. Izloženi su i sarkofazi, nadgrobne ploče, raznorazni arhitektonski elementi, i svašta zanimljivo. Ali, odviše je natrpano i neobeleženo. No, prednost Save je iskorišćena. Uređeno i podugačko šetalište i poširoka plaža, za koju meštani tvrde da je najlepše savsko kupalište. U Sremu biti, a brke ne omastiti, ozbiljan je greh. Paprikaš od soma sa rezancima je čista desetka. Posle gurmanluka, svakako prija šetnjica do Mačvanske Mitrovice preko najdužeg visećeg pešačkog mosta na Balkanu.

Mogla bi Mitrovica cela biti arheološki muzej na otvorenom. No, malo šta je obeleženo ili jedva istaknuto.

7 razloga da posetite Sremsku Mitrovicu

JER JE POŽAREVAC MILOŠEV I MILENIN GRAD

Pročuo se posle potpisivanja Požarevačkog mira 1718. godine. Knjaz Miloš ga je oslobodio od Turaka u Drugom srpskom ustanku, razvio je trgove i ulice, i načinio svojom drugom prestonicom. Za njegovo vreme doživeo je procvat, pa danas spomenik Milošu zauzima središnje mesto u gradskom parku. Priličan je broj kulturnih zdanja, ali najposebnije je svakako Galerija Milene Pavlović Barili, u rodnom domu slikarske dive. Sve odiše Mileninim nesputanim duhom, a platna njenom dušom – nadrealna, sanjiva, slojevita, setna. Istorija stanuje na obližnjim brdašcima. Etno-park Tulba je mali muzej u prirodi koji predstavlja narodno građevinarstvo Braničevskog kraja XIX veka. Unutar njega, u znak sećanja na Požarevački mir, podignut je crveni šator, prema sačuvanim nacrtima, u kojem za stolom pregovaraju voštane figure odevene u duhu epohe. Nedaleko je poveliki park Čačalica, sa nekoliko spomenika u sećanje na streljane i pale za slobodu u Drugom svetskom ratu.

U blizini su Ergela Ljubičevo, gde je družba zajamčena sa četvoronogim lepotanima, kao i arheološko nalazište Viminacijum. Da li je zaista dobio ime po požaru koji je zapalio srpski despot da ubije Turčina, nije dokazano, ali Požarevac i okolina svojom raznovrsnom ponudom zaista žare i pale.

8 razloga da posetite Požarevac

JER JE NOVI PAZAR VAROŠ SASTAJANJA

U dolini četiri reke, omeđen Golijom, Rogoznom i Pešterskom visoravni, u blizini stare srpske tvrđave Starog Rasa izrodio se grad. Na raskrsnici važnih karavanskih puteva, razvijao se kao pijaca pod nazivom Trgovište, a današnje ime je „kompromis” srpskog i turskog. Dolično odslikava današnji Novi Pazar. Suživot dve kulture i dve vere, i prožimanje starog i novog. Bogata i raznovrsna baština predstavljena je u Muzeju Rasu, udomljenom u zdanju orijentalnog stila, izgrađenom na starom hamamu. Ponosi se velelepnim džamijama, hanovima, hamamima, i gradskim parkom sa ostacima zidina nekadašnje tvrđave i kulom motriljom. Posebni užitak je šetnja kaldrmisanom, vazda užurbanom Starom čaršijom sa pregršt zanatlijskih radnji i dućana i zaslepljujućim zlatarskim sokačetom. Životno, srdačno, gostoljubivo. Kao u neka stara, bolja, toplija, zasigurno ljudskija vremena. Osim trgovačkih i zanatskih veština, Pazarci su nadaleko čuveni kulinari, pride i veliki domaćini. Mantije, pa još pod sačem, kakvih nigde nema, a ćevapi, merak nad merakom.

7 razloga da posetite Novi Pazar i Sopoćane

KULTURNO-ISTORIJSKO NASLEĐE

Ko je istorije poduge, nasleđa je pobogatog. A biti na Balkanu, na raskršću i putu svih osvajača, podrazumeva i posebnost i raznolikost.

JER JE TEKERIŠ ODA NEPOKORNIM

Sila Boga ne moli, ali Srbi silu ne vole. I tako kroz vekove. Jer, šta je život bez slobode zlatne? Znali su to srpski ratnici kada su u avgustu 1914. prkosno stali pred moćne Austrougare u Cerskoj bici i izvojevali veličanstvenu pobedu.

Posmrtni ostaci oko 3.500 palih u boju počivaju u Spomen-kosturnici u mestašcetu Tekerišu podno Cera. Na vrhu spomenika visokog 10 metara orao širi krila. Otkriven je na Vidovdan 1928. Okolo su biste slavnih vojničina – Putnika, Stepanovića, Bojovića, i najnepokornijeg i najsvojeglavijeg od svih, Mišića. U čast cerskog stroja napisan je Marš na Drinu. Sa smaragdne lepotice odmarširaše nepobedivi u večnost.

6 razloga da posetite Krupanj i Cer

JER JE MUZEJ UGLJARSTVA JEDINSTVENA POSTAVKA

Od osnivanja 1853. godine, Senjski rudnik nikada nije prestao da radi. Duga istorija iznedrila je prilično zanimljivu postavku Muzeju ugljarstva. Izloženi su antički i srednjovekovni kopački alati, rudarske lampe i odela, merni jamski instrumenti, ordenje i medalje, arhivska građa, modeli, i makete. Svakako najneobičniji „eksponat” je izvozni toranj jame. Dva lifta pokreće parna mašina stara čitav vek. Jedina je aktivna te vrste u Evropi i kulturno je dobro. Velika je čast podružiti se sa našim rudarima koji se spuštaju na dubinu od 150 metara. Toliko hrabrosti u danu koliko mnogi ne smognu za života.

7 razloga da posetite prašumu Vinatovaču i Ravanicu

JER SU KRAJPUTAŠI KAMENE DUŠE JUNAKA BEZ GROBA

Monolitni kameni blokovi, pravougaonog oblika, visine metar do metar i po, na kojim su uglavnom uklesani likovi vojnika sa puškom ili sabljom, podaci o stradalom i reči zahvalnosti. Na pojedinima su samo natpisi sa ukrasnim šarama u više boja, a neki su posvećeni dvojici ili trojici palih za slobodu u ustancima protiv Turaka i Velikom ratu. Stoje nad praznim grobom. Kosti su ostale rasute negde na ratištu. Ima ih u celoj Srbiji. Jedna od većih skupina, 32 humke, nalazi se u blizini Palibrčkog groblja, na putu od Ivanjice ka Javoru. Stoje uz put kao žive kamene duše. Ratnike čuvaju od zaborava.

7 razloga da posetite planinu Javor i Ivanjicu

DUHOVNO NASLEĐE

Ima li negde zemlje gde se narod svio oko toliko crkava i manastira, kao u Srbji? Poteško. Koliko ih je jednom bilo, ne da se saznati. Haralo se, pljačkalo, palilo, i rušilo. Oni što opstaše zbore neprocenjivo. Nepobitni su svedoci postojanja, trajanja i istrajavanja.

JER JE RAVANICA VEČNI DOM LAZAREV

Petnaestak godina pre Kosovskog boja, poče car Lazar graditi hram posvećen Vaznesenju Gospodnjem. Podno Kučajskih planina, u živopisnoj klisuri reke Ravanice, po kojoj mu ime nadenu. Utvrdi ga čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula. No, ne beše dovoljno da spreče nečastive da ga više puta ruše i pale. Usled raznih skrnavljenja živopis je veoma oštećen. Najočuvanije površine su u oltarskom delu, na kupoli i pojedinim stubovima. Kraj oltara crkve koja predstavlja početak moravske škole, jedinstvenog arhitektonskog rešenja, stoji kivot Svetog cara Lazara. Ovde, u svojoj grobnoj crkvi našao je mir, konačno.

7 razloga da posetite prašumu Vinatovaču i Ravanicu

JER SU FRESKE SOPOĆANA REMEK-DELA

Naslikane su između 1272. i 1276. godine. Velelepne, neobičnih tonova i maštovite omađijale su i stručnjake organizacije UNESKO. Prvi je srpski spomenik upisan na Listu svetske baštine, 1979. godine pod nazivom Stari Ras i Sopoćani. Celina obuhvata tvrđavu, središnju prestonicu srpske srednjevekovne države Raške, arheološki lokalitet Gradinu, manastir Đurđeve stupove, i Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla.

Zadužbina su kralja Stefana Uroša I, koji ih nazva po slovenskoj reči „sopot“, što znači izvor. Udaljeni od sveta, u prirodi šćućureni, Sopoćani vekuju kao nepresušni izvor duhovnosti.

7 razloga da posetite Novi Pazar i Sopoćane

JER JE PETROVA CRKVA NAJSTARIJA NA BALKANU

Na brežuljku nadomak Novog Pazara, kameno zdanje s kraja IX ili početka X veka. Maleno, ali odviše važno. U njoj je Stefan Nemanja kao dete primio pravoslavlje, ustoličen je kao veliki župan i zamonašio se. Bila je sedište Raške episkopije tokom čitavog srednjeg veka. Unutrašnjost skriva najjedinstveniji živopis u Srbiji, u četiri sloja, iz različitih doba. Najstariji je najverovatnije iz X veka. Ispred crkve je pravoslavno groblje, pomalo neobičnih spomenika. Sve je omeđeno ostacima nekada masivnih zidina. Za razliku od većine srpskih svetinja, malo je zapuštena. Možda joj i prija da neupadljivo samuje u svojoj drevnini.

7 razloga da posetite Novi Pazar i Sopoćane

JER SE U LJUBOSTINJI MILICA ZAGLEDALA U LAZARA

U osvit Kosovske bitke, sačini carica Milica hram posvećen ljubavi. Na mestu gde je ugledala i zavolela Lazara. Veličanstveno kameno zdanje, savršenstvo moravske škole, ukrasa neobično kitnjastih, ženskih, ali skladnih. I živopisa ga krasno, ali većina fresaka je stradala u paljenju. Posle Lazareve pogibije na Gazimestanu, zamonašila se i ostatak života je provela u Ljubostinji. Zajedno sa mnogim udovicama kosovskih vitezova počiva u pritajenom manastiru nadomak Trstenika.

6 razloga da posetite Vrnjačku Banju i Ljubostinju

JER JE PATRIJARŠIJA ČUVAR BUDUĆNOSTI

Zajednica četiri hrama, građenih od treće decenije XIII do sredine XIV veka, jedan je od najznačajnijih spomenika srpske duhovnosti, kulture i umetnosti. Kada je autokefalna srpska arhiepiskopija uzdignuta u stepen patrijaršije 1346. godine, Pećki manastir određen je za tron. U njemu se i danas ustoličavaju patrijarsi srpski. Zajedno sa Visokim Dečanima, Gračanicom i Bogorodicom Ljeviškom, manastir Pećka patrijaršija upisan je na Listu svetske baštine 2004. godine pod zajedničkim nazivom Srednjovekovni spomenici na Kosovu.

Celokupna istorija stilova srednjovekovnog živopisa sagledava se na zidovima pećkih starina. Sarkofazi, zlatni ikonostasi, ukrašeni mermerni podovi. Nema pedlja da nije umetnost raskošna. Na obali zelenkasto plahovite Pećke Bistrice, vreme stoji. Prožima čudna neka snaga. Ponos buja, a duh snaži.

Poseta pravoslavnim hramovima Kosova i Metohije pod zaštitom UNESKO-a

JER JE GRAČANICA KOSOVSKA PRINCEZA

Nadomak Gazimestana, veliki zadužbinar kralj Milutin dovršio je dvadesetih godina XIV veka svoju crkvu krasoticu, posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. Izvedena u srpsko-vizantijskom stilu, jedno je od prvorazrednih srednjovekovnih arhitektonskih ostvarenja. Oslikali su je poznati solunski majstori. Najčuvenija je freska kraljice Simonide, pete Milutinove žene, iskopanih očiju. Diči se i rodoslovom Nemanjića, koji je prvi put živopisan upravo na njenim zidovima. Što zbog gracioznosti i umetničke veleumešnosti, što zbog blizine Kosova polja, mezimica je mnogih duša. Uistinu, Gračanica je pogled u koji staje Kosovo celo.

Poseta pravoslavnim hramovima Kosova i Metohije pod zaštitom UNESKO-a

JER JE BOGORODICA LJEVIŠKA STRADALNICA I POBEDNICA

Usred Prizrena, uzdigla se još jedna Milutinova zadužbina. Na mestu starije bogomolje koja je pretvorena u petokupolnu crkvu, sa pripratom i povisokim zvonikim. Vekovima je bila saborni prizrenski hram. Sredinom XVIII veka pretvorena je u džamiju, a freske su izdubljene čekićem i premalterisane. Dva veka kasnije su očišćene, ali ubodi i dalje zjape sa zidova. Novi zulum pretrpela je u martovskom pogromu 2004. godine kada je zapaljena. U unutrašnjosti tek poneka preživela freska, sive kupole, tragovi paljevine, i mali oltar sa par ikona i svećnjaka. Spolja, čađava, otvora zakrpljenih limom i drvetom, opasana bodljikavom žicom. Zanemela bi svaka ljudska duša.

Poseta carskom gradu Prizrenu

JER SU SVETI ARHANGELI BILI HRAM NAD HRAMOVIMA

„Nema joj ništa ravno pod Suncem”, kaže o Svetim Arhangelima zapis iz XV veka. A i šta bi u to vreme moglo izaći na megdan grobnoj crkvi moćnog cara Dušana? No, ne potrajaše zadugo, nažalost. Prvo su opljačkani i zarušeni, a početkom XVII veka sravljeni do temelja. Ostade tek poneki deo bedema, fragmenti kamenih ukrasa sa motivima zmaja i lava i stara ikona arhangela Mihaila. Grob Silnog obeležen je mermernom pločom. Mošti su prenete u Beograd i položene u crkvu Svetog Marka. Al’ mu duša osta kraj Bistrice, u njegovom carskom Prizrenu.

Poseta carskom gradu Prizrenu

JER SU DEČANI ANĐEOSKI DAR

Od kamena mermera sjajnog, poče Stefan Dečanski dizati otmen i skupocen hram, u metohijskoj divljini, podno goropadnih Prokletija, u dolini Dečanske Bistrice. Dovrši ga sin mu, Dušan. Kupola visoka skoro 30 metara. Spoljašnjost ukrašena bogatim, razigranim reljefom. Unutrašnjost, riznica pravoslavne ikonografije. Nenadmašna. Više od 1.000 fresaka na 4.000 hiljade kvadrata. I jedna jedina u svetu – Isusa Svedržitelja, ili Isusa sa mačem. Mermerni pod protkan zlatom. Izvorni tron i kivot sa moštima svetog kralja. Moćni ikonostas. Priča bez početka i svršetka. Reči su nemušte i nemoćne pred Dečanima. Duhovnost čudotvorna. Bogatstvo nesagledivo. Lepota božanska. Neosvojiva. Koren usađen u nebesima.

Poseta pravoslavnim hramovima Kosova i Metohije pod zaštitom UNESKO-a

Odavno i nadaleko je Srbija čuvena po svojim blagotvornim izvorima i banjskim lečilištima. Leti ih već mnogi pohode umesto mora, a kako pojedini meteorolozi predviđaju, u dogledno vreme mogla bi da zamene i mnoge ski centre, jer snega će biti sve manje. Od mračne prognoze Srbija bi mogla da ima koristi. A da li je neprikosnovena kraljica banjskog turizma već spremna da ponudi celogodišnji sadržajni boravak? Istražili smo Vrnjačku Banju u kasnu jesen.

JER JE VRNJAČKA BANJA PRAVI IZBOR ZA SVA GODIŠNJA DOBA  

Na oko 220 metara nadmorske visine, od mraznih vetrova zaštićena Gočom i Gledićkim planinama, šumovita, oduvek je bila blagotvorna. Ko je i kada prvi otkrio i upotrebio vrnjačke mineralne vode ne zna se pouzdano. No, Rimljani sigurno jesu. O tome svedoči rimski izvor u kojem je pronađeno mnoštvo novčića sa likovima rimskih careva. Za vreme vladavine Osmanlija, narod je zatrpavao lekovita izvorišta da se okupator ne bi mnogo banjao. Oslobođenjem od Turaka počinje razvoj modernog lečilišta.

Danas je Vrnjačka Banja najpoznatija i najposećenija u Srbiji. Osim sedam poznatih izvora mineralnih voda, dobro raspoređenih tako da se tokom šetnje i istraživanja može osvežiti i okrepiti, krasi je i priličan broj gospodskih starinskih vila, raskošne arhitekture. Posebno se ističe Zamak Belimarković, danas dom Zavičajnom muzeju. Naročito se diči svojim mostićima preko Vrnjačke reke. Najčuveniji je Most ljubavi. Krcat katancima kojima zaljubljeni zaključavaju svoja srca u jedno. Čuva sećanje na dvoje mladih koje je vihor Velikog rata razdvojio. Srpski vojnik se sa ratišta u Grčkoj nije vratio zbog nove ljubavi, a draga mu je od tuge uvenula.

Poetski duh banje izražen je na Mostu spomenaru gde su postavljene table sa stihovima poznatih srpskih pesnika, dok Most daljinar označava udaljenost do pojedinih svetskih metropola. Zlatni most je u čast matematike, možda i jedini u svetu posvećen ovoj bauk nauci, koji čuva sećanje na velemajstora Svetozara Gligorića koji je odigrao simultanku na nekoliko desetina šahovskih tabli pored reke. A mostić nazvan Ko to tamo peva je svojevrsni omaž filmskim umetnicima koji su bili rado viđeni gosti banje, posebno Danilu Bati Stojkoviću i njegovoj nezaboravnoj replici: „Ja bih autobus proterao ovuda“. Teško da bi i neuništivi gospodin Brka to uspeo preko sićušne građevine, ali sve pohvale za ideju. Svaki most ima svoju priču i da se svašta saznati.

Zabavnih i sportskih sadržaja je pregršt za sve uzraste. Uređena igrališta za mališane, veštačka stena za penjanje, zoo vrt, vožnja vozićem, bioskop… Među najnovijim atrakcijama je panoramski točak, koji omogućava promatranje okoliša sa 50 metara visine, i poveliki vodeni park Raj. Stalnim obogaćivanjem sadržaja, uspeli su Vrnjčani da od svoje lekovite banje načine turističko mesto koje živi zdravo i zabavno tokom cele godine.

JER U JAPANSKOM VRTU PROVEJAVA DUH DALEKOG ISTOKA

Kako najbolje spojiti dve različite kulture i dva daleka naroda, do prirodom. Vrt unutar glavnog banjskog parka uređen je po japanskom konceptu – veštačko jezerce, kaskadni vodopad, drveni mostić, uske popločane staze, čajna drvena kućica, i neobične svetiljke koje ga noću obasjavaju. Umetnost jednostavnih, asimetričnih linija koje odražavaju sklad prirode. Odiše mirisima i bojama daleke ostrvske zemlje. I naravno, sve je pod konac, onako već japanski. Eto, ne znaju Japanci samo da rade, već i da sačine savršenu prirodnu oazu za odmor i opuštanje. Uz beogradski, jedini je japanski vrt u Srbiji.

Odmah do njega je Vrnjački lavirint. Stazicom dugom kilometаr, luta se zelenim hodnikom sačinjenim od 440 četinara u potrazi za izlazom. Slobodno uđite, nema ala niti zamki. Vrlo simpatičan dodatak celokupnom prirodnom ugođaju.

JER JE VRNJAČKA PROMENADA NEZABORAVNO ISKUSTVO

Šetalište se proteže duž obala Vrnjačke reke. Plitka tokom većeg dela godine, mirna i tiha, zažubori ponekad tek podno gustih krošnji lipa čije grane se nad njom grle. A kad na proleće zamirišu! Moramo se vratiti u vreme kada lipe cvatu. Brojnim mostićima je lako prekoračiti rečicu. S jedne strane je park sa stoletnim stablima, raznolikim bujnim rastinjem i šarolikim cvetnim aranžmanima. Umetnički šmek daju vajarska dela postavljena posvuda. Nesumnjivo je jedan od najlepših i najuređenijih parkova koje posetismo. Na drugoj obali su drvene tezge sa raznoraznim džidžabidžama, slikama i suvenirima, mnoštvo kafića, restorana i hotela, pojedini smešteni u starim, raskošnim zdanjima. U središnjem delu su fontana i Gočak, vrabac odeven u narodnu nošnju centralne Srbije, simbol banje. Sa druge obale uzdiže se crkva posvećena Presvetoj Bogorodici, novije zdanje neobične boje fasade narandžastog tona. Živo, prijemčivo, razdragano, i opušteno. Čisto i sređeno. Bravo za meštane, ali i posetioce.

JER JE CRKVENO BRDO SPOJ PRIRODE I KULTURE

Na Trgu kulture, gde se nalazi Muzej banjskog turizma, iznad veštačkog vodopada, uzdiže se Crkveno, znano i kao Čajkino brdo. Nekada se zvalo Aleksandrovo brdo i Krš romantičke lepote, s razlogom. Kulturno-istorijska je celina zaštićena zakonom. Neguje više od 150 vrsta biljaka i desetine objekata, mahom prelepih vila, od kojih su pojedine spomenici kulture. Stepenice vode do amfiteatra koji nosi ime Bate Stojkovića. Na letnjoj pozornici upriličena je i spomen-soba velikana srpskog glumišta, puna knjiga i njegovih ličnih stvari. Na vrhu su česma kralja Petra II, parohijski dom i Hram rođenja Presvete Bogorodice, građene tridesetih godina XIX vekа. U blizini počinje i tri kilometara duga pešačka staza patrijarha Pavla. Na najvišoj tački je vidikovac sa statuom devojke sa pticom odakle se pruža možda i najlepši pogled na Vrnjačku Banju i okolinu.

JER JE LJUBOSTINJA MESTO VEČNE LJUBAVI

Koji kilometаr od Trstenika, u bujnoj prirodi, podno Gledićkih planina, udomio se prvi ženski manastir u Srbiji. Gradila ga je carica Milica u osvit Kosovskog boja, krajem 1388. godine. O nazivu, uistinu neobičajenom za pravoslavnu svetinju, tumačenja je više. Prema najstarijem, potiče od reči ljubvestin/ljubvostin/ljubostinja – mesto ljubavi. Naime, nekada je ovde postojala crkvica u kojoj se početkom avgusta održavao sabor. Jedne godine na njemu se pojaviše Milica, kćer Vratka Nemanjića, poznatog kao Jug Bogdan, i knez Lazar. Tu se prvi put ugledaše i zavoleše. Želeći da ovekoveči prvi susret sa budućim suprugom, Milica je na mestu male crkve sazidala velelepni hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice. Prema drugom tumačenju, naziv potiče od reči ljubo-pustinja, ljubav prema pustinjačkom, podvižničkom životu, jer je u ranom srednjem veku neobično veliki broj pustinjaka živeo u obližnjim uvalama i skitima. A treće kazivanje veli da je crkva nazvana po toponimu ljupka stena, budući da se nalazi podno Samara, najvišeg vrha Gledićkih planina. Koje je istinito, teško je utvrditi, ali prednost ima ljubav, oduvek i zauvek.

Veličanstveno kameno zdanje, u moravskom stilu, delo su ruku Radeta Borovića, u narodu znanom kao Rade neimar. Posebno su upečatljivi kameni prepleti koji uokviruju vrata, prozore i arkadice i rozete nejednakih veličina sa geometrijskim i cvetnim ukrasima ispunjene čipkastim šarama. Neobičnu lepotu Ljubostinje, koja se smatra savršenstvom moravske škole, možda je najbolje dočarao vladika Nikolaj Velimirović u poemi Zidanje Ljubostinje.

„Zida Rade crkvu Ljubostinju,

Muški zida, ženski ukrašuje,

Đevojački po mermeru veze,

Po mermeru kano po đerđefu”.

Živopis manastira rađen je u dva navrata, posle Kosovske bitke i početkom XV veka. Kako su ga Turci spalili, veći deo živopisa je uništen. Vidljive freske su novijeg datuma. Unutrašnjošću dominira prelep ikonostas iz prve polovine XIX veka.

Posle Kosovskog boja, kneginja se zamonašila i ostatak života provela u Ljubostinji sa brojnim sestrinstvom i monahinjom Jefimijom, ženom Uglješe Mrnjavčevića i prvom srpskom pesnikinjom. Upravo ovde je izvezla čuvenu Pohvalu knezu Lazaru, remek-delo veziljske umetnosti i jedno od najznačajnijih pesničkih tvorevina srpske srednjevekovne književnosti. Obema, kao i mnogim udovicama kosovskih junaka, Ljubostinja je večni dom. Dostojanstven, velelepan, pritajen. Pomalo skrajnut, čini se, nažalost. Ako vas put nanese u okolinu, obavezno posetite Miličinu krasoticu.

JER SE U STOPANJI PEČENJE TOPI  

Između Trstenika i Kruševca udenulo se naselje poznato po Pečenjijadi. Ne čudi što se manifestacija baš ovde udomila. Naime, Stopanja ima najviše pečenjara po glavi stanovnika u Srbiji. Ovde se ražanj vrti skoro na svakom koraku.

Put nas odvede u pečenjaru, imenjakinju sela, Stopanju. Skrоmno, ali čisto, gostoljubivo i uslužno. Obično je u ponudi i jagnjeće pečenje, ali smo ovaj put okasnili, te se na trpezi našlo samo pečeno prasence. Sveže, nemasno, vruće, hrskavih korica. Jede se bez hleba i salate. Toliko je slasno. Koju god pečenjaru u Stopanji da odaberete, nećete pogrešiti. Omastićete brke, zajamčeno.

Emisija je snimljena pre početka Božićnog posta. Svima koji poste, želimo da istrajnošću pobede sva iskušenja.

I ne zaboravite, na svako odredište brže se stiže uz Drive.Go aplikaciju, uz pomoć koje plaćate gorivo na točionom mestu, bez napuštanja vozila i odlaska do kase.

Miholjsko leto podarilo nam je još koji dan uživanja u blagodetima prirode. Umesto na potvrđeno zavodljivi zapad, kompas okrećemo ka istoku. Uvek mističnom i očaravajućem, prepunim iznenađenja. Idemo u rudarski kraj domovine i predele gde se priroda još uspešno odupire čoveku.

JER JE LAZAREV KANJON TAJANSTVENO MESTO

Vau! Oteo nam se uzvik kad nam se oči susretoše sa čudesno isklesanim liticama prekrivenim zelenim sagom. Sa uređene platforme blizu kraja Lazarevog kanjona… Skoro okomite divovske zidine obrasle raznolikim rastinjem pružaju svoje stenovite ruke ka drugoj strani obale. Ne bi li vodu premostile. Na pojedinim mestima kao da se dodiruju. Ponegde se, čini se, čvrsto grle. Negde su se gromade odista i ukleštile i dve obale povezale. Šta je u podnožju, ne da se videti. Ograda je postavljena na bezbednoj udaljenosti od ivice. Nikako je ne preskačite, odviše je strmo, klizavo i opasno. Sedite i uživajte. Ovde reči zaćute, a mašta se razigrava.

Kroz krečnjački masiv istočnog oboda Kučajskih planina usekle su klanac Lazareva reka i njene sastavnice – Demižlok, Mikulj i Vejska reka. Nаjduži je i nаjdublji u istočnoj Srbiji.

Sа pregršt procepа, jaruga i pećinа. Litice se uzdižu i iznad 350 metara, a u nаjužem delu širina je manja od sedam metara. Prizori iz bajke ili pak filma naučne fantastike. Da li su ga za utočište odabrali vilenjaci i čarobnjaci, ne zna se. Nije dovoljno istražen. Ali je zasigurno stanište raznolikom svetu biljčica i životinjki. Jedan je od nаjznаčаjnijih središta biodiverzitetа nа Bаlkаnu. Ovde raste krimski bor i reliktne vrste – tisovo drvo i srpska ramonda, nežni ljubičasti cvetić.

„Bilo je na desetine parova orlova, hiljade lasta, a divokoze bi se predveče posvuda šetkale”, otkriva nam ovdašnji istraživač koga sretosmo na vidikovcu. „A onda su pohrlili turisti i doneli savremene tehnologije, ugrozili ih i mnoge rasterali”, tužno i srdito se zaštitar prirode priseća vremena kada je ljudska noga ovde retko hodila. Ali, ima i dobrih vesti. Pre nekoliko godina, doveden je par medveda, i sada se pet jedinki baškari u klancu. Izgleda da se gorostasnim brundavcima svidelo novo stanište.

Zbog svoje divljine i nepristupačnosti bio je utočište hajducima u doba Turaka, koji se nisu usuđivali u njega zalaziti. A o samom nazivu, više je predanja. Prema jednom, nazvan je po hajduku Lazaru koji u njemu našao spas, a po drugom, po caru Lazaru koji je sa svojim konjanicima ovde boravio. Svakako po duši nepokorivoj. Pristaje mu, nesumnjivo.

Prolaz kroz jedan od najneprohodnijih kanjona veliki je izazov čak i za istinske pustolove. Ište mnogo veština, dobru kondiciju, ali i hrabrosti. Pohodi se tokom dužih suvih perioda, u grupama i preporučljivo sa vodičem, uz obaveznu zaštitnu opremu.

Do vidikovca koji smo posetili vodi makadamski put, ponegde strm, sa povećim kamenim gromadama, te treba pažljivo voziti. Može se i peške uređenom stazom od Lazareve pećine, najduže u Srbiji. Još je nekoliko vidikovaca, i svaki pruža potpuno novi i drugačiji doživljaj domovine. Lazarev kanjon je spomenik prirode. Lepote nesvakidašnje i netaknute, za sada.

JER JE BOR RUDARSKO SRCE SRBIJE

Prvi put se spominje u XVIII veku. Počinje da se razvija otvaranjem rudnika bakra 1903. godine, a status grada dobija posle Drugog svetskog rata. Na ulasku u grad je trgić sa spomenikom rudaru, koji se okreće. Neobična dobrodošlica kojom se odmah na znanje daje gde se pristiže. Ka centru vodi bulevar omeđen drvećem. Ujedno je i park-muzej. Na travnatom ostrvcetu između dva smera izloženi su industrijsko-rudarski eksponati. Iz automobila se ne daju pažljivo promotriti, te prošetajte. Najupečatljiviji je damper. Bez fotke sa žutom grdosijom teško da će vam iko poverovati da ste Bor posetili. Samo oprezno pri prelasku ulice, prilično je prometna. Jedna je od najlepših koje videsmo, svakako najneobičnija.

Stižemo do Muzeja rudarstva i metalurgije. Obnova, preko potrebna, je u toku, pa je inače skučen prostor, dodatno smanjen. No, ima se šta zanimljivo videti. Stalna postavka prikazuje razvoj rudarstva i metalurgije od praistorije do danas, istorijat borskog rudnika i najznačajnijih ličnosti. Osim starinskih rudarskih alatki, najzanimljiviji su bronzani pojas iz V veka stare ere i komplet zlatnog ženskog nakita iz II veka nove ere, prilično sofisticirane izrade. Simpatičan je i Vlaški kutak u kojem je predstavljena materijalna i duhovna kultura Vlaha Bora i okoline. Pred ulazom su izložena vajarska dela poznatih akademskih umetnika.

U blizini je centralni trg i spomenik Đorđu Vajfertu, osnivaču Borskog rudnika. Prolutajte gradom i otkrijte zdanja francuske arhitekture, a ako imate dovoljno vremena, svratite i do Zoološkog vrta. Nedaleko je i Brestovačka banja, ušuškana u bajkovitoj prirodi sa termomineralnim vodama kojima su se lečili još stari Rimljani. I znamenitim istorijskim zdanjima.

Malen, ali neočekivano zelen, dopadljiv i prilično raznolike ponude. I okoline još raznovrsnije.

JER NA STOLU STOLUJE PRIRODA

Put ka planini Stolu nudi nesvakidašnje prizore. Vodi pored kopova Borskog rudnika. Teško je dočarati njegovu veličinu. Planine iskopa. Protežu se u nedogled. I ogromne mašine koje kao da nikada ne gase motore. Nekada je za posetioce bio otvoren kafić Jama, 400 metara pod zemljom. Mora da je bio poseban doživljaj čavrljati uz kaficu ili pićence u utrobi zemlje.

I dok se sa jedne strane rudari neumorno, sa druge priroda prkosi. Divljinom i bujnošću i stenovitim vrhovima Velikog i Mаlog krša. Poslednja deonica puta ka Stolu je prilično uzana, a potom sledi makadam do planinarskog doma. Ispred je poljana sa golovima za fudbalska nadmetanja, a koji korak dalje je jezerce sa uređenom platformom za sedenje. Ovde se opušta i udiše priroda. I uživa u pogledu na najviši vrh, Goli krš na 1.156 metara nadmorske visine. I na šume, cvetne livade i krečnjačke forme. Zаrаvnjeni vrhovi i strme litice pravi su raj za planinare i izviđače, a šumskim stazama se pentraju i biciklisti i svi zaljubljenici u prirodu. Ona i vi. Sami. U savršenom skladu.

JER JE BORSKO JEZERO VODENO ZLATO ISTOČNE SRBIJE

Nа skoro planinskoj nаdmorskoj visini, u podnožju Crnog Vrha, sredinom prošlog stoleća čovek je ukrotio vodotokove. Nastadoše tako desetine hektara vodene oaze. Poput ogledala na kojem se odslikava krajolik. Sedamo na obalu kod hotela Jezera, u parkić sa drvenim klupama sa nadstrešnicama. Valjalo bi ga doterati, ponajpre očistiti. Ako se zanemari čovekova bahatost i nemar, prizori su bajkoviti. Čarobni jesenji ples sunčevih zraka i mirne vode. Potpuni spokoj i tišina. Remeti je tek sredovečni gospodin koji smelo pliva sve do druge obale. Uto pristiže i mladić na SUP-dasci i pridružuje mu se. Svaka čast za istinske vodoljupce. Ne straši ih ni  prohladna oktobarska voda. A nama na suvom posta hladnjikavo posmatrajući ih samo. Pa da se malko zagrejemo. Drive Cafe kafom. Još je topla. Uvek punog, savršenog ukusa. I pomalo zasladimo. Drive Cafe kroasanima. Svežim i mekanim. U ovakvoj divoti, još su slađi.

Bistro, okruženo listopadnom i četinarskom šumom, zelenim proplancima i livadama, Borsko jezero privlači sve više posetilaca. Uglavnom leti, kada hiljade kupača osveženje traži na nekoliko uređenih i mnogim divljim plažama. Tada je živo, veselo i bučno. No, sunčana jesen mu posebno prija. Tada se umiri, utiša, osami i postaje istinska pitomina.

JER SE U RESTORANU BRAVO HRANI APLAUDIRA  

Vozimo ka auto-putu za Beograd, verujući čvrsto da usput mora biti koje zgodno mesto za glad utoliti. Jer gde to u Srbiji ima dvadesetak kilometara puta bez kafane. Biće da ima. Te, tako stigosmo u Boljevac. Meštani nas uputiše u kafe-restoran Bravo. U samom srcu varoši, velika bašta i unutrašnjost sređena prefinjeno. Da l’ se ovde dobro jede, upitasmo se sumnjičavo. Ljubazni mladi konobar preporučuje zapečene njoke sa piletinom. Savršeno i obilno. I rebarca na kajmaku. Za prste se lepe. Spravljao ih je zasigurno umešni kafandžija. Na kraju, jednoglasno bravisimo za Bravo. Eto, ima i otmenih zdanja gde se obeduje domaćinski. Navratismo slučajno, a vratićemo se prvom prilikom, ciljano.

U podnožju Šar-planine, na obalama Bistrice, svio se grad. Od vajkada važan za putnike i trgovce. Srpskoj državi se pripaja početkom XIII veka i jača. Procvat doživljava za vreme kralja Milutina i cara Dušana. Smatra se muzejom srpske srednjevekovne istorije. Baštini, ili je baštinio, 33 srpske pravoslavne svetinje i spomenika.

MANASTIR SVETI ARHANGELI BIO JE NAJRASKOŠNIJA ZADUŽBINA NEMANJIĆA

Nedaleko od Prizrena, u kanjonu Bistrice, podno strme litice, gradio je car Dušan svoju zadužbinu. Od 1343. dо 1352. godine, blizu nekadašnjeg karavanskog puta koji je povezivao Skoplje i Prizren, tadašnje prestonice srpske države. Građen je na mestu starije bogomolje, gde je car ozdravio nakon teške bolesti. Na golemom posedu, uzdigao je dve crkve – svoju grobnu posvećenu Svetim Arhangelima, i Svetom Nikoli. Obe su rađene u raškom stilu, sa elementima srpsko-vizantijskog. I spojio ih sa Višegradom, svojim dvorom na vrhu stene. „Nema joj ništa ravno pod Suncem,“ zabeleženo je o Arhangelima u zapisu iz XV veka. Nenadmašne lepote i vrhunskih podnih mozaika. Smatrana je vrhuncem srpskog sakralnog graditeljstva. Zdanje koje dolikuje najmoćnijem srpskom vladaru.

Od silne raskoši i lepote, ostade kamen poneki tek. Dolaskom Osmanlija sredinom XV veka manastir je opljačkan i zarušen, a 1615. sravljen je do temelja. Zidine obložene mermerom upotrebljene su za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Ostaci su konzervirani posle Drugog svetskog rata, a monaški život je obnovljen krajem XX veka. Ponovo je poharan i spaljen 1999. i 2004. u Martovskom pogromu.

Danas o manastiru brinu iguman, dva monaha i pomoćno osoblje. Pripomažu često i učenici Prizrenske bogoslovije. Pored stražara na ulazu, čuva ih par nemačkih ovčara. Oprezni, ali miroljubivi, gospodare manastirskim posedom. Mogu se videti ostaci bedema, dve crkve i trpezarije, fragmenti kamenih ukrasa sa motivima zmaja i lava, stara ikona arhangela Mihaila, maketa crkve, improvizovani oltar i mermerna ploča na mestu groba Dušana Silnog. Mošti su 1927. prenete u Patrijaršiju, a 1968. su svečano položene u crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Noćili smo u Dušanovom narodnom konaku. Lepo je, čisto i prijatno, uz prirodni zvuk Prizrenske Bistrice. Obeduje se zajedno. Ručak je u 10 sati. Tako nalaže red. Posle molitve, za trpezom se deli sve što se ima. U opuštenom razgovoru da se svašta zanimljivo i pametno čuti od umnih monaha. Podelismo hleb sa čuvarima Dušanovog zaveštanja i hodismo njegovim stopama. Odlazimo iskusniji, spokojniji i silniji.

BOGORODICA LJEVIŠKA JE SVETINJA KOJA VASKRSAVA

U središtu grada, na malom trgu međ dve uličice, versko zdanje zidova garavih i čađavih, otvora zakrpljenih limom i drvetom, opasano bodljikavom žicom. Vrata zamandaljena.

Zadužbina je kralja Milutina i posvećena je Uspeniju Presvete Bogorodice. Ostaci hrama iz XIII veka, podignutog na mestu ranohrišćanske bogomolje iz X veka, preuređeni su u prvoj deceniji XIV veka. Pretvoren je u petokupolnu crkvu, dodata je priprata sa spratom i povisoki zvonik. Vekovima je bila saborni prizrenski hram. Sredinom XVIII veka pretvorena je u Džuma-džamiju, freske su oštećene čekićem i prekrivene debelim slojem maltera. Svetlo su ugledale dva veka kasnije kada su i obnovljeni stubovi srušeni za potrebe džamije. U Martovskom pogromu je zapaljena i teško oštećena.

Unutrašnjost prilično sumorna. Mali oltar sa ikonama i svećnjacima, bez ikonostasa, te sive kupole i tragovi paljevine. Po zidovima poneka preživela freska. I one nepotpune, sve izbodene. Najznačajnija je freska Bogorodice Ljeviške sa Hristom u krilu koji iz kotarice vadi plodove i hrani gladne. U sveprisutnom zulumu blista još sjajnije. Koliko podviga i kostiju predačkih je utkano u njene boje, koliko joj je molitvi upućeno, koliko je duša nadahnula i ozarila. Jedna je svoje ushićenje i ovekovečila zapisom na arapskom: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“.

Sa još tri srpska manastira upisana je 2006. godine na Listu svetske kulturne baštine organizacije UNESKO pod zajedničkim nazivom Srednjevekovni spomenici na Kosovu i Metohiji i uvrštena je na listu ugrožene baštine.

„Hvala vam, mnogo vam hvala što ste nas posetili,” oprašta se od nas otac Vladan. Hrabra mlada duša koja sa porodicom istrajava. Još jedan osvrt na Bogorodicu Ljevišku. Stradalnicu i pobednicu.

PRIZRENSKA BOGOSLOVIJA JE RASADNIK DUHOVNOSTI I ZNANJA 

Otvorena je 1871. godine kao Bogoslovsko-učiteljska škola, jedina te vrste u Staroj Srbiji. Bila je stožer svom narodu u očuvanju vere, jezika, kulture i identiteta u teskobnim vremenima i na mučeničkom tlu metohijskom. Današnja uloga Bogoslovije podjednako je važna.

Nalazi se u srcu stare čaršije, ušuškana među kućicama mahom orijentalnog stila, skrivena iza gvozdenih dveri. Otvara nam ih stražar. Ulazimo u savršeno sređeno dvorište ukrašeno cvećem i drvećem. Mirno i pitomo. Svet za sebe. Sa prozora nam maše gospođa i nudi osveženje. Kasnije nam otkriva da je po penzionisanju iz Beograda pobegla u Dušanov prestoni grad. Našla je mir. U nekadašnjoj kući Sime Andrejevića Igumanova, srpskog trgovca i dobrotvora, koji ju je zaveštao Bogosloviji „u kojoj će se učiti i za duhovna znanja spremati sinovi moje otadžbine – Stare Srbije“. Piše na njegovoj bisti u dvorištu. U holu glavne zgrade izložene su stare fotografije zdanja i srpskih patrijarha i predstavljeni istorijat, pojedina važna dokumenta i poneka relikvija.

Tokom otomanske vlasti, Bogosloviji je pretilo zatvaranje, ali je sprečeno domišljatošću ruskog konzula i moćnim uticajem ruskog cara. Rad je nekoliko godina prekinut tokom Drugog svetskog rata, a zbog bombardovanja 1999. izmeštena je u Niš. Tokom martovskog pogroma 2004. je zapaljena i sve u njoj je izgorelo. Srećom, školska arhiva i knjižnica od oko 15.000 knjiga odnete su pet godina ranije. I tako spasene. U Prizren se vratila 2011. godine, a zdanja su postepeno obnavljana. Oživljena je i tradicija služenja pomena caru Dušanu u njegovim Svetim Arhangelima prvog dana školske godine.

Prizren je mnogo više od carskog grada, a Bogoslovija više od obrazovne ustanove. U njoj je pri povlačenju srpske vojske 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević sakrio krunu, rekavši da simbol države ne sme u izgnanstvo: „Neka je u Prizrenu, gradu naše najveće slave, a sada naše najveće patnje“.

PRIZRENSKI GRAD JE BIO PRESTONICA SRPSKOG CARSTVA

Do utvrđenja na brdu iznad grada, može se uslužnim kvadom koji se pentra uz uske i prilično strme sokake. Ili pešaka. Zahtevnije je, ali mnogo zanimljivije. Podrobnije se razgleda okolina i može se uživati u prizoru dve crkve – Svetog Spasa i Svete Nedelje. Obe iz XIV veka. Usput su, ali se ne može unutra. Obe su zatvorene.

Prizrenski grad ili Kaljaju su, prema zvaničnim podacima, podigli Vizantinci u XI veku. Proširio ga je car Dušan. Ovde je povremeno stolovao, kao i sin mu Uroš. Tokom više od četiri stoleća osmanlijske vladavine je poprimio današnji oblik. Zidine su obnovljene i izgledaju moćno. Nekadašnjim dobro utvrđenim gradom, šeta se zemljanim i kamenim stazicima. Razgledamo sređeni amfiteatar sa binom i kamene ostatke objekata. Pogađamo čemu su služili i kakve sve tajne kriju. Priličan je broj posetilaca, mahom mladih. Najveća gužva je na prostranoj terasi. Pogled puca na Prizren i Metohiju bajnu. Sve do Prokletija.