Овчарско-кабларски манастири – део 2

Некада давно, кад је Западна Морава наумила да пробије стене и изваја клисуру, биће да су се Овчар и Каблар договорили да расподеле духовна уточишта. Братски и праведно. Лева обала је у недра пригрлила пет православних светиња, а истим бројем закитила се и десна, овчарска.

МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ

Удомио се на улазу у клисуру, из правца Чачка, тик уз пут, у зеленој, цветној башти. Предање, на које се позивају Вук Караџић и Јоаким Вујић, вели да су га уздигли Свети Сава и отац му Стефан Немања. Но, историјске потпоре нема. Први писани траг о постојању манастира је у турских записима из 1528. године. Путопис из sredine XIX века је забележио да су наспрам цркве постојале рушевине старог средњовековног утврђења саграђеног „највероватније на темељима римског кастела”. За време Велике сеобе Срба 1690. године је опустео, а прва обнова је била крајем XVIII века.

Изворни живопис је уништен, али је данас бела црквица свеже осликана. Сачувани су само царске двери и крст са распећем са иконостаса из XVIII столећа. Баштини и четворојеванђеље из 1552. године и делове моштију неколико светаца.

МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Изворно је уздигнут подно литица Каблара, на левој обали Западне Мораве. У писаним изворима први пут се помиње 1525. године. Од оснивања је имао значајну улогу у верском животу и био је место у којем су се писале и преписивале књиге. Но, око 1910. године је срушен због изградње железничке пруге. Био је то велики духовни губитак за народ овог краја, а многи и данас причају шта је све снашло оне који су рушење наредили и одобрили.

Изградњу новог манастира, на другој обали реке, на северним обронцима Овчара, покренуо је 1938. године Свети Николај Велимировић, тада владика жички. И завештао братству мисионарску улогу. „Да чува душу народа”.  Начело живота засновано на молитви и скромности. Црква је мала, али изузетно лепа и духовно богата. Проширена је затвореним тремом, али и даље тесна. Много је света. Долазе свакодневно. На молитву, исповест, по савет, одговоре. Траже уточиште за бол и недаће. Многи и излечење.

У један од најлепших духовних кутака у Србији улази се прикладно одевен, а жене обавезно покривају главу марамом. Срдачни монаси, махом млађани, увек су ту за верне душе. Атмосфера молитвена, а опет животна, ближња. Одиста живи завет свог светог владике.

НАСЛЕЂЕ СВЕТОГ САВЕ

Познато као Савиња, то је метох Манастира Преображења. У стрмим литицама Каблара, високо изнад вода Западне Мораве, Свети Сава се повукао. На молитву и усамљеност. Да загрли отаџбину висином, душом и вером. И да остави завет тишине и сабрања. Тако каже народна побожност.

Вијугави козји пут води до чуда у стени кроз шуму, преко камених стена и стрмих успона. Изградња цркве започета је 1938. године, захваљујући Светом Николају Велимировићу. И данас се прилагођава и надограђује. Многи добровољци, па чак и деца, учествују у честим акцијама које организује заједница „Ултра Ранер Србија“, заједно са монасима Манастира Преображења. На раменима, узбрдо, доносе све што је потребно за градњу, свако према својим физичким могућностима и узрасту. Пример угледа који се ствара кроз заједништво, истрајност, жртву и зној за векове и будућа поколења.

Мир, тишина, неприступачност, та недокучива тајна и свесна духовна моћ, вековна. Место усамљености, али никада самоће. Далеко од очију, а близу срца верника.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ

Вијугави пут кроз разбујалу природу северних обронака Овчара наговештава неку чаробност. И би тако. Иза камене повисоке ограде и масивних дрвених врата, притајило се бајковито имање. С једне стране омеђено поголемом стеном, а леђа му чувају падина и горостасна стабла. Поред неколико објеката, издваја се црквица. Сва од камена. Претпоставља се да је грађена на темељима старије, али се поуздано зна да је постојала у XVI веку на основу рукописног јеванђеља које ту написано 1570. године. Као и други храмови у клисури, највероватније је страдала за време Велике сеобе, а обнова је почела 1930-их на залагање Светог Николаја Велимировића.  У једноставну, једнобродну грађевину скромних архитектонских детаља улази се са северне стране. Унутрашњост је живописана, и уз мањи иконостас красе је две мермерне розете са биљним мотивима у припрати.

Тишина, мир, спокој, и нека несвакидашња присност. Али, чини се усамљена. Нема душа да их вазнесе високо, изнад овчарских врхова.

МАНАСТИР СВЕТА ТРОЈИЦА

Време и задужбинар нису познати. Према предању, зидали су га монаси манастира Сретење, али неки тврде да због типичних одлика рашке школе потиче из XIII века. Први писани траг је из 1594. године. Страдао је, као и већина православних светиња крајем XVII века. Једнобродна камена црква сматра се не само најлепшом у клисури, већ и једним од најзначајнијих градитељских остварења са краја XVI века. Осим две фреске на порталима, унутрашњост није живописана. Но, дичи се велелпним иконостасом и престоним позлаћеним крстом, богато украшеним. Баштини и две ретке престоне иконе изузетне вредности – Спаситељеву и Богородичину.

Прикрио се далеко од света, обгрљен шумом. Чини се да, попут Вазнесења, другује са природом, углавном.

МАНАСТИР СРЕТЕЊЕ

Једном је са врха Овчара бачена круна. „Где круна буде пала, ту нека никне светиња”, каже предање. Зауставила се у долини познатој као Коронски до. И на том месту народ уздигну Сретење. Можда и најлепшем у клисури. Први пут се спомиње у турском попису из 1528. године. Више пута је рушен и паљен, а у савезничком бомбардовању 1944. је нестало скоро све што је преостало. Унутрашњост цркве је осликана са величанственим зидним иконостасом. Красе је и мермерна крстионица и розета iz XVII и икона Пресвете Богородице из XVIII столећа.

У цветном, сређеном дворишту много је света. Насмејане и гостопримљиве монахиње дочекују верујући народ. Моле се са њима, прижају утеху, помажу колико могу. Свакоме ко сврати. А сваким даном све је више душа које мука или пак добро нанесу у Сретење.