Пирот је надалеко чувен по ћилиму, сиру и јединственој кобасици. Обргљен рекама, подно горостасне Старе планине, удомљен у крилу бујне, дивље, неистражене природе. Тајновите и изненађујуће, какву само исток Србије зна да изнедри.

ЈЕР ЈЕ ПИРОТ ГРАД СА ДУШОМ

Нишава га дели на Тијабару, стари, и Пазар, нови део града. Уз обале се простиру дрвореди липа, неколико километара. Шеталиште јединствено по лепоти и дужини. Данас га красе и трим и стаза за ролере, као и теретана на отвореном. Оаза мира и зеленила. Једна од знаменитости града је чесма Гушевица. Саградио ју је средином XИX века турски бег Агуш, по коме је названа. Некада се око ње народ окупљао, посебно пазарним данима, а од ње су све до цркве занатлије и трговци отварали дућане, и тако развили нову чаршију. Сматра се симболом живота и сабориштем. ,,Ко се напије воде са Гушевице, тешко одлази из Пирота, али га још теже заборавља”, кажу мештани. Тада беше изворска, а данас је из водовода. Ипак, пописмо и ми мало да се зајамчено вратимо Пироту, барем још једном.

Дуго се Пирот борио са Османлијама, и коначно је успео 28. децембра 1877. године. Овај датум се данас слави као Дан Пирота. У знак захвалности, Споменик ослободиоцима Пирота од Турака, израђен од клесаног камена, висок 10 метара са орлом на врху, подигнут је у старом делу града где је некада живело искључиво хришћанско становништво. Борили су се Пироћанци жестоко и да чују звона своје цркве. Тако 1870. добровољним прилозима „благочестивих православних хришћана” саградише Саборну цркву посвећену успењу Пресвете Богородице. Позната и као Тијабарска црква, сматра се задужбином занатлија и радника. Живописана је и освећена 1914. године.

Данас је Пирот сређен, чист, живахан, али не бучан град. Одише несвакидашњом мирноћом и сталоженошћу. Одасвуд се чују чудњикави изрази. Остатку Србије неразумљиви. Посебан је то говор – малко бугарског, више српског, понајвише пиротског. Свашта ново да се научити. Осим „немуштог” говора, Пироћанце бије зао глас да имају змију у џепу. Како им се приписа наводна шкртост, не зна се поуздано, али нас угостише домаћински, срдачно и нимало штедљиво.

ЈЕР МУЗЕЈ ПИРОТ БАШТИНИ ДРАГОЦЕНА СЕЋАЊА

Смештен је у најбоље очуваном здању традиционалне архитектуре из средине XИX века, некадашњем дому угледног пиротског трговца Христе Јовановића. Данас се води као споменик културе од изузетног значаја.

Поставка је уклопљена у изворни амбијент и дочарава изглед и начин уређења пиротских кућа XИX века. Мирише на времена стара. У приземљу су предмети од грнчарије и металног и дрвеног покућства. Спрат је уређен намештајем локалних трговачких породица из времена када је Пирот од оријенталне вароши полако добијао одлике патријархалне градске средине. Изложени су у комади одеће, народне ношње и накит пиротског краја. Овим простором доминирају чувени пиротски ћилими. Разноликих боја и препознатљивих шара. Уживо делују још раскошније.

Посебно занимљива је соба газде куће, који је био низак и познат као Мали Риста. Како су у то време Срби били приморани да се покоравају Турцима, газда је наканио да им доскочи. Собу у којој је примао госте је направио са ниским плафоном, те је тако Турке натерао да се при уласку сагињу. Народ овдашњи вазда вицкаст и домишљат.

У здању су снимане сцене култних филмова „Зона Замфирова“ и „Ивкова слава“.

ЈЕР ЈЕ КАЛЕ БУДНИ СТРАЖАР

Утврђење је кроз историју мењало господаре, па тиме и називе – Туррес (кула), затим Пиргос, Тхуриб, Момчилов град, а данас је Пиротски град или једноставно Кале (тврђава на турском). Подигнуто је у дургој половини XИВ века, у време владавине кнеза Лазара. Пирот је био важан стратешки град на истоку тадашње Србије, и на правцу турских похода, па је тврђава изидана уз десну обалу Бистрице, недалеко од ушћа у Нишаву, на издвојеној, високој стени. Релативно је малих димензија, и састоји се из три целине – Горњи град са кулом и капијом, саграђен је за Лазарево време, Средњи град, ојачан још једним редом бедема, уздигао је син му, деспот Стефан Лазаревић, а Доњи, према реци са пушкарницама, изградили су Турци у XВИИИ веку.

Дуго се у народу веровало и приповедало да је утврђење подигао чувени војвода Момчило, о коме се мало зна, осим да је живео у првој половини XIV века, а археолошким истраживањима је доказано да је тврђава саграђена у другој половини. Такође је откривено да је за време Римског царства, у III и IV веку, на простору тврђаве постојало насеље, које је било не само главна станица на путу од Ниша до Софије, већ и трговачко место где су биле смештене легије које су бринуле о безбедности на траси пута Виа милитарис, претече Цариградског друма.

Тврђава је била у војној употреби све до прве половине XX века. Данас је већим делом очувана, обновљена и уређена. Ове зидине су послужиле као сценографија за снимање делови филма „Бој на Косову“. Споменик је културе од великог значаја.

ЈЕР КАЊОН ЈЕРМЕ СКРИВА ПРАВОСЛАВНИ БИСЕР

Извире у области Власинске висоравни, тече северозападно, улази у Бугарску, мало се шврћка по суседству, а онда прави величанствен заокрет и враћа се у домовину. У тих 15 километара у повратку, река Јерма је усекла два нестварна кланца који мештани зову Одоровско и Влашко ждрело. Кањон Јерме сматра се једним од најужих и најлепших. Стрме, горопадне литице су на појединим местима толико близу да се чини да ће се додирнути. Једно од најлепших места је такозвана Цедиљка, назив који симболично дочарава дубоки усек, једва шири од метра. Дом је многим биљним и животињским врстама, а суверени владари овог чудесног крајолика су сури орао и рис. Исконска, дивља, очаравајућа природа. Предео око Јерме је специјални резерват природе.

Не чуди што је кањон био непроходан све до 1927. године, када је за потребе рудника просечена уска пруга, а касније је направљен пут. Управо је захваљујући неприступачности од нечастивих сачуван православни храм. Манастир Светог Јована Богослова, познат је и као Поганово, по оближењм истоименом селу, на левој обали Јерме. Постанак манастира народ везује за цара Константина, стари запис наводно вели да потиче од пре 1130. године, а новија историографија да је подигнут 1395. Задужбинари су српски племић Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, и ћерка, царица Јелена, жена византијског цара Манојла ИИ Палеолога.

Једнобродно здање, посебних одлика моравске школе, живописано је столеће касније. Сликарство манастира Поганова убраја се међу највиша сликарска остварења тога доба на Балкану. Чувао је једну од најлепших средњовековних икона са краја XВ века – такозвану двострану икону са ликовима Богородице и Јована Богослова са једне и представом чуда у Латомском манастиру са друге стране. Дар царице Јелене у знак сећања на оца Константина. Све до Првог светског рата када су је, заједно са велелепним иконостасом из XВИИ, однели Бугари. Данас се налази у музеју у Софији. Још једна од многобројних српских реликвија у туђини.

И тако Јерма неспутано ромори, столећа пролазе, а Поганово истрајава. У својој изворној грађи, древности својих фресака. У миру и благодетима природе, своје чаробнице и заштитнице.

ЈЕР СУ У „ВИТИНОЈ ИЖИ” ГУРМАНЛУЦИ НЕЗАБОРАВНИ

Има још кафана где је сваки залогај доживљај. Домаћински, гурмански, сочан, незабораван. На јеловнику прегршт необичних ђаконија – телеће образине, репови, пуњени свињски каре у скрами… Избор тежак, одвише. Али, загревање мора да почне пегланом кобасицом и сиром, овчјим и крављим. А затим, шпиковани ћевапи у сланини и роловани у скрами, рибић са кајмаком, и наравно неизбежна салата трљаница. Но, штагод да одаберете, мора да се остави место за Витин крем. Домаћи бели крем са хладним вишњама. Врх. Даље нема. „Витина ижа” – царство укуса и прелеп поглед на Пирот.

ЈЕР СЕ НА БС ПИРОТ СИПА ВРХУНСКО G-DRIVE ГОРИВО

Данас, само врхунско. За све чланове тима. Исти однос заслужио је и наш четвороточкаш. Никад нас није издао, па ни по гудурама и стрмим успонима. Мало је до возача, више до горива. Јер G-drive 100 не само да побољшава перформансе мотора, већ смањује наслаге нечистоће, па мотор може да дише, дубоко. Попут плућа међу боровима. Сви окрепљени и намирени, сада имамо снаге за удобан и безбедан повратак кући.

Високе планинске лепотице Србије обично се походе зими- Но, када снег окопни и природа се разбуди, разоткивају сва своја природна блага и разноврсност. Постају још чаробније и заносније. Истражујемо планинског дива на крајњем истоку домовине.

ЈЕР ЈЕ СТАРА ПЛАНИНА РИЗНИЦА ДАРОВА ПРИРОДЕ

Зими бела и снежна, углавном, а с пролећа зелена, разбујала, мирисна, дивља. Моћна! Таква остане, махом и лети. Звана и Балкан, природна је граница Србије и Бугарске. Падине окренуте нашој отаџбини, мањих су нагиба и питомије.

Живописни предели обрасли четинарском шумом, простране ливаде, сочни, сомотни пашњаци, долине испресецане бројним воденим токовима, магични видиковци, прикривени слапови, забашурене пећине. Тако нетакнута и бистром водом напојена, дичи се изузетном биолошком разноврсношћу. Један је од флором најбогатијих крајева Србије. Станиште је око 1.200 врста биљака, од којих је 115 ендемских, а многе су заштићене и угрожене. Има неколико строгих резервата природе – европске смрче, планинске букве, планинског јавора, и једино је до сада сачувано налазиште бора кривуља. Разне животињке се шеткају наоколо овим сликовитим крајоликом и лете његовим ведрим небом. Дом је највећој птичјој заједници у Србији. Има их више од 200 врста од којих је 150 гнездарица, и спада у пет најзначајнијих европских центара орнитолошке разноврсности. Дању се ужива у разнобојним крилима више од 100 врста лептира, и друштву 30 врста сисара, међу којима су текуница, снежна волухарица, рис, и господин меда.

Нуди могућности за разне активности: истраживање планинских обронака пешке или бициклом бројним уређеним стазама, вожња квадовима, сакупљање лековитог и ароматичног биља, гљива и других шумских плодова којих је у изобиљу, а пружа и одличне услове за риболов. Озбиљнији планинари ће похитати да освоје један од највиших врхова Србије, Миџор, који се уздиже до 2169 метара, а љубитељи адреналина че се окушати у параглајдингу. Штагод да одаберете, уживаћете, јер вам друштво прави чиста, разнолика, бујна, и нетакнута природа.

Поступак за проглашење Парка природе Старе планине националним парком покренут је 2022. године, али још није озваничен. Подручје предвиђено за највиши степен заштите обухвата око 116.000 хектара.

ЈЕР ЈЕ КАЊОН РОСОМАЧЕ ЈЕДИНСТВЕН

До села Славиње стиже се возилом, а надаље пешака. Природа вешто прикрива своја чудеса. Шетња кроз неколико шумарака и пропланака, који се смењују, иако пријатна, чини се предугом. Ходимо ужурбано, одвише нестрпљиви. Коначно стижемо до камене платформе. Развученог осмеха, нетремицо сведочимо бајковитом призору.

Кањон реке Росомаче настао је пре више милиона година усецањем планинске воде у стенску масу. На току кроз клисуру на надморској висини од скоро 800 метара, специфична у упечатљива је појава пречага у кориту услед којих се створио прелеп низ слапова. При дну стрмих литица, захваљујући речном току, образовала су се проширења са вировима која подсећају на котлове или лонце, по којима и доби надимак.

Кањон није много дугачак, али је веома необичан. Из корита се до 70 метара уздижу окомите литице, које изгледају као да је неко стрпљиво ређао танке камене плоче. Шаролике. Прошаране маховином. А заправо их је клесала природа, длетом времена, још од доба јуре. Јединствен је по геолошким и геоморфолошким карактеристикама. Попут својеврсног уџбеника из ког се чита далека, прадалека историја наше Земље.

Росомача је чиста, бистра, ледна. Један од посетилаца захвата малко водице на длан и пије, задовољно се осмехујући. Горска суза, како јој тепају Старопланинци. Око имена најнеобичнијег кањона Србије има размирица. Неки га зову Росомачки лонци, а неки Славињско грло или ждрело. Својатају га мештани два истоимена села. Није ни чудо. Но, какогод да га називају, спора нема око красоте. Нестварне. Незаборавне.

ЈЕР ЈЕ ТУПАВИЦА РАСКОШАН ВОДОПАД

Око пола сата вожње даље, изнедрила је Стара још један водени драгуљ. Близу је пута, пролази се кроз шумарак и преко прелепог дрвеног мостића. Један је од најприступачнијих старопланинских водпада. Са око 15 метара, жуборна, Дојкиначка река обрушава се преко стеновитих каскада, црвенкастих. Дарују му посебну чар. Тренутно је воде у изобиљу. Богато и раскошно делује Тупавица.

Налази су у строгом резервату природе Арбињу, познатом по шумској заједници смрече. Важи за једну од најлепших речних долина у Србији.

ЈЕР ЈЕ ЗАВОЈСКО ЈЕЗЕРО НАСТАЛО ВОЉОМ ПРИРОДЕ

Уједно је и природно и вештачко језеро. Наиме, после обилних падавина у зиму 1963. године, падине су почеле да клизе и огромне количине земље су преградиле речни ток Височице. Природни насип је био висок изнад 50 метара, и због нестабилности постојала је бојазан од наглог изливања акумулиране воде. Хитро се реаговало, и уместо природне, изграђена је вештачка брана која и данас постоји. Тада је потопљено село Завој, по коме ова водена оаза понесе име.

Нема типичан облик језерских вода, већ се попут реке простире кривудавом дужином 17 километара, и једно је од најдужих у Србији. Бистро, чисто, и прјатне температуре за планинске услове. Обилује рибом, па је омиљено одредиште пецароша и излетиште, а радо га посећују љубитељи спортова на води и купачи. Има понтоне и плаже, али обазриво, јер дубина, зна да достигне и 50 метара.

Зеленкасто-плава водена питомина у којој се огледа околна дивљина.

ЈЕР ЈЕ ГОСТУША КАМЕНО СЕЛО

Несумњиво најзанимљивије село овог краја. Саткано од старих кућа изграђених у камену од темеља до димњака, прекривених каменим кровом, и ограђених, наравно каменом. Удомило се у близини Завојског језера, изнад потока, у брдима. Не зна се поуздано када је настало, али се претпоставља да је једно од три најстарија села у околини Пирота. Први писани подаци потичу с краја XВ века.

Збијеног је типа, са више од 260 стамбених и привредних објеката, од којих је 200 изворних. Истичу се црквица Светог Јована Крститеља из 1835. године, у центру села, школа из прве половине XX века, и неколико воденица.

Мештана, једва тек неко. Нема стоке, нити уређених башти. Но, изгледа као да оживљава лагано. Или се нама тако учинило, од пусте жеље да му се удахне нови живот. Но и овако, скоро немо, необичним градитељством и традицијом сведочи о вековној историји овог краја.

ЈЕР СУ У „КАМИОНЏИЈАМА” ПОРЦИЈЕ КАМИОНСКЕ

Налази се на главној саобраћајници у Сврљигу. Иако назив „Камионџије квалитет” упућује да је кафана намењена уморним возачима камиона, у њу радо свраћају сви, углавном циљано. Сврљишки крај чувен је по добром месу и сиру, а то оправдава и овај ресторан. Служи се месо из сопствене месаре. Наручујемо ћевапе, свињска ребарца, српску салату са сиром, и вруће лепиње. Све је изузетно укусно, али одвише обилато. Не знамо да ли је теже савладати старопланинске стрмине или камионџијске порције. Уређен и чист угоститељски објекат, и гостољубиво и услужно особље. После дана дружбе са планином, сјајан окрепак.

ЈЕР СЕ НА БС НАИС ПЛАЋА БРЗИНСКИ

Лети, услед појачаонг саобраћаја, зна да буде гужвица на НИС бензинским станицама, нарочито Наису, код Ниша, једној од најпрометнијих. А да бисте избегли дуге редове, сада вам је на располагању самоуслужна каса. На њој се плаћа гориво, кафа и остали производи из продавнице и ресторана, осим алкохолних пића, цигарета и гастро производа који нису упаковани и немају бар-код. Плаћање се обавља банкарским платним картицама и IPS QR кодом, једноставно и лако. Ако ипак негде запне, у помоћ притрчава љубазно особље. Можете да користите и бенефит картице за сакупљање бодова или остваривање попуста. Време које сте уштедели, искористите да протегнете ноге, или уживате у шољици DriveCafe кафе. Свакако, пријатно вам било и срећан пут!

Од Београда јужно, побрдила се Србија. На све стране. Извајала је валовите крајолике, из којих се уздижу и бројне планинске красотице. Многе су се малко притајиле, па су мање знане. Хитамо у посету једној од најумивенијих и једној звезданој висинској лепотици.

ЈЕР ЈЕ ЈАСТРЕБАЦ ШУМОВИТА ОАЗА МИРА

Од горостасног Копаоника одваја га Јанкова клисура на реци Блаташници.
Масив Јастрепца, који се простира надомак древне српске престонице Крушевца, дели се на Велики и Мали. Највиши врх је на скоро 1.500 метара надморске висине. Предање вели да је назван по јастребу који је на голом планинском врху свио гнездо. Са гранчица које је у кљуну носио, по планинским голетима испадале су семенке букве, брезе, четинара. Па тако временом изникоше повисока стабла. Неки га зову и змајевитом планином, јер су једном, народ памти, овде боравили српски витезови реда змаја.

Данас је једна од најшумовитијих планина у овом делу Европе. „Јастребац нема у Србији себи пара у смотренију неприступности и богатства разнородне шуме и шибљика, којим су његове стране тако густо обрасле”, написао је српски лекар и ботаничар Јосиф Панчић о планини јастребова. А ова птица грабљивица у Срба представља слободу, висину и снагу. Јастреба је одевен густим четинарима и листопадним шумама, претежно букве. Ипак, заштитни знак му је бела бреза. А како је осунчан током скоро целе године, уз свеже ваздушне струје и незагађену средину, обилује разноликим биљним светом и многим самониклим јестивим травкама и воћкама. Пешачке стазе до многих врхова воде кроз дивљу природу, крај бројних извора и потока.

Предели Јастрепца привлаче све љубитеље природе — планинаре, извиђаче, сакупљаче лековитог биља, али и брдске бициклисте и породице са малишанима. Најомиљеније излетиште је Равниште, где се налази и Јастребац Лејк Ресорт. Садржај је прилично богат: спортски терени, теретана на отвореном, мини-голф, игралиште за малце, а љубитељи адреналина могу да се опробају у авантура парку, на зип-лајну и вештачкој стени, као и стазама за мото-крос и брдски бициклизам. У средишту је вештачко језеро, око којег је плажа, која углавном служи за сунчање. Лети се вероватно неко и осмели да се брчне, иако је температура воде прилично ниска, а и нема спасилаца, тако да се купа на сопствену одговорност. На дрвеној табли је исписано: Где год да идеш, без обзира на време, увек са собом понеси сунце. А шта год и колико год да донесете, много више ћете да понесете са планине коју Панчић назва „благослов оближњег предела”.

ЈЕР РИБАРСКА БАЊА ПРУЖА КРАЉЕВСКИ ТРЕТМАН

Удoмила се на обронцима Великог Јастрепца, обгрљена шумом и зеленилом. Названа је по рибарима који су на њеним изворима пецали пастрмку, врхунску, за дворе кнеза Лазара. Лековитост њених вода позната је од давнина. Стефан Немања је за пунолетство на дар добио Загрлату Жупу, оближњи крај, а неговале су и лепоту даривале кнегињи Милици и њеним дворским дамама. Очарала је и Турке, који су у њој подигли хамам. Након ослобођења, књаз Милош је дао воде на испитивање у Беч 1834. године, што се сматра и почетком научно утемељеног рада. Од тада је била омиљено место свих крунисаних глава Србије, па је добила надимак Краљевска бања. Нарочито ју је волео краљ Петар I Карађорђевић, који је овде често боравио и лечио реуму.

Воде најделотворније утичу на кости и зглобове, али и доприносе бољитку општег здравља. Поред здравствених услуга и свежег и чистог јастребачког ваздуха, посетиоцима су на располагању и разни пратећи садржаји — спортски терени, отворени базени са термалном водом, амфитеатар за културна дешавања, као и терапијске стазе. Смештај је обезбеђен у девет вила, грађених крајем XIX и почетком XX века. Ова велелепна, махом обновљена здања дају јој посебан шмек, малко старински, а више господски. Захваљујући њима, бања изгледа попут малене, бајковите заједнице ушушкане у природи.

У срцу бање је паркић са фонтаном, где се може сести на клупицу поред краља Петра I, изливеног у бронзи, и малко са њим проћаскати. Испричаће вам како је управо овде 25. августа 1913. године потписана Декларација о повратку Косова и Метохије матици, Краљевини Србији.

ЈЕР ЈЕ ПРОКУПЉЕ ГРАД ГВОЗДЕНОГ ПУКА

Пут нас даље води преко Прокупља. Морамо скокнути бар до две најчувеније знаменитости. Хисара, или Прокупачког града, на узвишењу, кога са три стране окружује Топлица. Утврђење у данашњем облику је настало у другој половини XIV века, ради заштите од Османлија, на остацима из античког доба. Најважнија здања су црква Светог Прокопија из X века, по коме је град и назван, и Латинска црква из XIV века, а најбоље очувана је Југ Богданова кула, истурено упориште на обали Топлице. На самом врху брда је панорамска тераса са некада угоститељским објектом. Празно и пусто, напуштено и запуштено. И прљаво. По тераси са које се пружа прелеп поглед на град расути су комадићи стакла, делови намештаја, крпе… Грехота и срамота!

Али, оно чиме се Прокупље може поносити је Споменик јунацима Гвозденог пука. Издигнут је на месту одакле су 7. октобра 1912. године топлички борци кренули у рат и извојевали вечност. Од стотине јединица које су мобилисане од 1912. до 1918, само је други пешадијски пук Књаз Михаило, образован у Прокупљу, добио почасни назив Гвоздени. Парк је облика ордена Карађорђеве звезде, а у средишту је пет метара висок споменик, у облику метка. Симбол је храбрости и снаге. На странама су постављене бисте истакнутих ратника, међу којима је и Милунка Савић, а између њих плоче на којима су уклесане значајне битке у којима је учествовао Гвоздени пук. Около споменика је 255 бетонских стубића са именима носилаца Карађорђеве звезде. На околним стубовима вијоре се српске заставе. Достојанствено и уређено. Долични спомен нашим бесмртним јуначинама.

ЈЕР ЈЕ ВИДОЈЕВИЦА ЗВЕЗДАНА ПЛАНИНА

У близини Прокупља уздигла се још једна планинска красотица Србије. Нетакнуте, живописне природе, где су шумовити предели проткани пространим пашњацима. Тишина, спокој и нека посебна енергија.

Од планинарског дома Бели камен води пешачка стаза, све до Прокупља. Узбудљива и очаравајућа шетња, која почиње у шуми горостасних стабала, која тло заклањају од сунчевих зрака. Служила је као склониште и уточиште нашој војсци током НАТО агресије. Још су видљиви ровови и каблови развучени на стаблима за осветљење.

Видојевица се сматра и звезданом планином. Јер кад се небо разведри, ова сјајна небеска тела су тако близу, чини се на дохват руке. Такав јој је положај, скривен од светлосног загађења, па научници одлучише да овде поставе астрономску опсерваторију. А под њеном препознатљивом куполом крије се највећи телескоп на Балкану. Није, нажалост, отворена за посетиоце, али се овде окупља много људи да посматрају ретке појаве на небу, као што је киша метеора. Иако на скромној висини од око 1.155 метара, врх Бандера пружа сјајне погледе на околину и небеса изнад нас. Биће да Видојевица није тек тако добила име.

А на путу према Житном Потоку налази се још један кутак здравља. Извор, како мештани тврде, најбоље воде у Србији. Повазда је ту нека душа која пуни велике балоне да овај дар природе носи кући. Наточисмо и ми неколико бочица. Не знамо јој састав, али је уистину изврсна, ледна.

ЈЕР ЕТНО-СЕЛО „БЕЛИ КАМЕН“ СПРЕМА ДОМАЋИНСКУ ХРАНУ

Од дружења са природом и планинског ваздуха огладнесмо, поприлично. На путу преко Видојевице је етно-село „Бели камен“. Повелико газдинство које нуди смештај у бунгаловима и собама, и базен за одрасле и децу. Може се доћи на излет, вишедневни одмор, али и само на обедовање. На тераси са погледом на бујни крајолик, или унутра када захлади. Ваља надокнадити потрошене калорије, па бирамо пљескавице, кобасице, моравску салату, и свеже печене лепиње. Обилате порције и савршен укус. Окреписмо се домаћински и планински. А поред доброг залогаја, памтићемо и несвакидашње гостопримство.

ЈЕР БС КРУШЕВАЦ ИМА НАЈБОЉУ „DRIVE CAFE“ КАФУ

А онога чега нема на планини, има на НИС бензинским станицама. Сваки пут када појимо нашег љубимца на четири точка, и себе почастимо. Овај пут шољицом врхунске Drive Cafe кафе. Увек свеже, мирисне, пуног и савршеног укуса. На чаше нашег капућина и дуплог еспреса стављамо капице, да нам црни напитак остане што дуже врућ, да на повратку кући лагано гуштирамо сваки гутљај.

У Србији свуда можеш поћи, ал’ на крају Шумадији мораш доћи. Разлога је прегршт. Један је свакако познато лечилиште, град назван по арханђелу. Крај виноградара, Милоша и Карађорђа, и устаника који пре више од два века кренуше у љути и дуги бој за ослобођење земље и рода.

ЈЕР ЈЕ АРАНЂЕЛОВАЦ ГРАД АРХАНЂЕЛА

Смештен је у подножју планина Букуље и Венчца. Име му надену књаз Милош Обреновић. Наиме, за време своје друге владавине, одлучио је да у тадашњој варошици Врбици изгради цркву и посвети је Светом арханђелу Гаврилу, по ком је местаце преименовано у Аранђеловац 1859. године. Према предању, цркву је посветио овом анђелу у знак покајања због убиства Карађорђа, које је извршено на дан прославе другог Сабора Светог арханђела Гаврила, 26. јула. Градња богомоље на брдашцету Поровцу, од камена са оближњег брда Кљештевице, почела је 1860. године. После Милошеве смрти, цркву је довршио син му, кнез Михаило. Није живописана, али је краси велелепни иконостас, рад познатог сликара Николе Маринковића, надахнут сабратом у Саборној цркви у Београду.

У самом граду налази се и надаљеко чувена Буковичка бања. Кисела вода благотворних својстава одвајкада је крепила многе, па и знаменитог српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Често је у њој боравио и Милош, а када није био ту, вода му је допремана на двор. Данас се лековите минералне воде користе за лечење многих болести. Болнички центар смештен је у најлепшем делу града, у Парку Буковичке бање.

Простире се на око 22 хектара. Дрвореди, зеленило, цветњаци, клупице за одмор, шарено, живо, умирујуће. Оплемењен је збирком вајарских остварења, те представља и својеобразни музеј скулптура под ведрим небом. И данас се горопади и са висина шепури платан, који је 1867. године засадио лично кнез Михаило. При парку је чувено Старо здање. Сигурно најимпресивнија грађевина у Аранђеловцу чија градња је почела 1865. године. Служила је као летњиковац династије Обреновића. Већ дуго је потпуно запуштено. Уместо да вероватно најлепши пример српског романтизма поносито сведочи о слави и лепоти града у време Обреновића, данас је, нажалост, ругло овог велелепног и садржајног парка.

ЈЕР НАРОДНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ РЕТКЕ АРХЕОЛОШКЕ НАЛАЗЕ

Ван центра, у тихом крају, сместио се у наменски грађеном здању које се ослања на традицију народног градитељства Шумадије. На улазу нас дочекује слика цара Душана. Већ нам се машта разиграва. Убрзо сазнајемо да је главна тренутна поставка у партеру названа Дворине, на северу српског царства. Посвећена је археолошком локалитету подно Венчца. Откривени су остаци цркве, грађевине за коју се тренутно сматра да је била двор последњег српског деспота Павла Бакића, и бројне некрополе. Велика црква из средине XIV века, грађена је у српско-византијском стилу. На основу зидног сликарства и архитектуре, сигурно је владарска. А с обзиром на време градње, готово извесно је да је задужбинар био цар Стефан Душан. Изложени су фрагменти фресака, покретни археолошки налази, као и мапа локалитета и предлози пројекта заштитне конструкције на самом локалитету.

У другој просторији партера приказане су народне ношње, покућство и оружје који сведоче о прошлости града, а на галерији су постављена остварења савремене уметничке керамике.

Тренутна поставка посвећена Двори-нама, која ће потрајати, изузетно је занимљива, поготово поштоваоцима националне историје. Биће да се странице српског средњег века још исписују, увелико.

ЈЕР ЈЕ ОРАШАЦ КОЛЕВКА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

„…Потресе се земља од истока
да се Србљи на оружје дижу…
јер је крвца из земље проврела,
зема̀н дошо ваља војевати…”

Исклесано је у мермеру на спомен-чесми у Марићевића јаругу, где је 15. фебруара 1804. године подигнут Први српски устанак. Ту се јунаци заклеше: „…бићемо се, море, до једнога”. И би тако. Иако је народна буна сломљена после више од девет и по година љутога боја, поставила је снажне темеље за потпуно ослобођење од Османлија и стварање модерне српске државе. Народ Србије се својим ратницима одужио уређењем спомен-подручја названог Знаменито место Орашац.

Изнад славне јаруге су црква Вазнесења Господњег, подигнута крајем шездесетих година XIX века, коју краси иконостас, изузетне уметничке вредности, дело тада угледног сликара Стеве Тодоровића. До ње је Музеј Првог српског устанка. Представљена је Србија пре устанка, велике битке, организација војске и власти, просвета и школство устаничког периода, као и војни слом. Посебно занимљиви су реконструкције крста проте Атанасија буковичког и Карађорђеве заставе, као и допис Милошу Обреновићу из 1813. године који је Црни Ђорђе своје-ручно потписао. Овај примерак је изузетно значајан јер је Карађорђе био неписмен. Ход кроз бурну и мучну, али славну историју, и поносито сећање на јуначке претке који нам подарише наше парче неба.

Спомен-школа Први српски устанак подигнута је поводом 130-годишњице народне буне, од обрађених гранитних блокова. Ово монументално здање и данас је пуно ђака. Чува их, нико други до велики вожд Карађорђе. Извајан у белом венчачком мермеру, надзире околину са око три и по метра висине. Са зелене површине испред школе стражари, и држи вечни час о јунаштву и слободи, која цену нема.

ЈЕР ЈЕ ПЕЋИНА РИСОВАЧА ПУТОВАЊЕ У ТАЈАНСТВЕНУ ПРОШЛОСТ

На десној обали речице Кубршнице, уздиже се брдо Рисовача. А у њему пећина. Откривена је сасвим случајно, приликом урушавања каменолома. Испоставило се да је значајно археолошко и палеонтолошко налазиште. Осим пећинских украса, пронађено је стотине фосилних остатака разних животињских врста, међу којима су пећински медвед, мамут, рунасти носорог, бизон, и пећински лав. Пронађене су и камене и коштане алатке, што потврђује да је у средњем раздобљу старијег каменог доба била станиште ловаца неандерталаца.

Узбудљиво путовање кроз дискретно осветљене тунеле и дворане разних облика и боја. У једној је постављен калцификатор који показује како се стварају пећински украси, сталактити и сталагмити. Ипак, најуpeчатљивији детаљ је свакако такозвани човечуљак, кога је природа вајала вероватно хиљадама, а биће и милионима година.

Природно је добро од изузетног значаја. Маштовито и лепо уређена и осмишљена, а уз занимљиве приче даме водича посета је заиста незаборавно искуство. А срце увек пуно када види да се о историји и дару природе води дужна пажња.

ЈЕР ЈЕ БУКУЉА САТКАНА ОД ШУМЕ

Стражари будно над својим градом и штити га својим густим шумама од удара јаких ветрова. Обрасла је грабом, храстом и претежно буковом, по којој је вероватно и названа. До врха се стиже асфалтним путем, или обележеним пешачким стазама. Најпознатија води од Буковичке бање до самог врха Букуље, кроз нетакнуту природу. А у природне пустоловине никада не идемо без пар бочица Јазак воде, за гутљај моменталног освежeња.

При врху, који се уздиже до 696 метара надморске висине је неколико угоститељских објеката за одмор и уживање у чистом ваздуху и крајолику. Ту је и осматрачница, висока 19 метара. А одатле се по чистом дану приказују Космај и Авала, и грли брдовита, већ прилично озеленела Шумадија.

ЈЕР ЈЕ “МАЛИ ХРАСТ” РАЈ ЗА ЉУБИТЕЉЕ ПЕЧЕЊА

Неколико километара од Аранђеловца, паркинг поред пута крцат. Улазимо, ипак, да окушамо срећу, и успевамо да уграбимо једини слободан сто. Иначе, место викендом у печењари Малом храсту мора да се резервише, некад и данима унапред.
У понуди је штошта, али се овде долази због печења, и то прасећег. И то каквог! Откошћене прасеће бајадере. Кoрице хрскаве, месо сочно, топи се у устима, а укус уистину јединствен. Признаће и они који је нерадо једу. Од слаткиша препоручујемо палачинке са џемом од кајсија, домаћим.

Многи кажу да је управо овде најбоље прасеће печење у Србији. Али, да се не замерамо Чачанима, Златиборцима и осталим врсним печењарима, најбоље је да лично омрстите брке и сами донесете суд.

Бије га глас да је најзеленији град у Србији. Дичи се разноликом и умешном архитектуром и богатом културом. Био је непресушно надахнуће сликарском великану, а његов миран дух узбуркао је необуздани песник романтичар. Један је од најопеванијих српских градова, на северозападу мирне Бачке, где „фијакер стари улицама лута”.

ЈЕР „У ТОМ СОМБОРУ СВЕГА НА ВОЉУ”

Први пут је уписан крајем XIV века као Свети Михаило или Сент-Михаљ када се посед налазио у власништву угарске властелинске породице Цобор. Касније је и њихово презиме додато називу, па је постао Цобор-Сент-Михаљ. Насеобина је средином XVI века припојена Османском царству. Тада се у турским дефтерима варош помиње као Сомбор 1543. године, јер га је српски православни живаљ прилагодио свом језику, а Турци се нису бунили. Крајем XVII века улази у састав Аустријске царевине, а шездесетак година касније од царице Марије Терезије добија статус слободног и краљевског града. Од тада почиње велики грађевински и културни развој Сомбора. После Првог светског рата улази у састав Краљевине Србије.

И данас краси северозапад наше домовине, близу обале Дунава. Гостопримљив и миран, али жив град. И као што познати стихови кажу у њему „свега на вољу”. На сваком кораку, поред уређених тргова и паркова, велелепних је здања која одишу минулим временима. Најупечатљивије су Жупанија, данас Скупштина града, Градска кућа – Магистрат, Плебанија – Жупни двор, некадашњи фрањевачки самостан, Препарандија – Учитељска школа, Сомборско позориште, Грашалковићева и Кронић палата, а од верских здања истичу се православна црква Светог Ђорђа и католичка црква Пресветог Тројства. Погледима дивљења нема краја.

Није Сомбор заборавио ни своја два великана. Статуа књижевника и академика Вељка Петровића, који је свој родни град прославио као Раванград, постављена је испред Градске биоблиотеке. А Лаза Костић, песник и књижевник и надасве романтичар и необуздани дух, седи на клупи, препознатљиве разбарушене косе са књигом у руци, испред куће у којој је живео са Јулијаном Паланачки. Ту је завршио своју најлепшу песму Santa Maria della Salute, пред смрт. Почива на сомборском православном гробљу.

Дише својим стаблима липе, кестена, платана, тисе, и чувеног бођоша, како Сомборци називају амерички копривић, високо листопадно дрво Северне Америке. А кад радознали посетилац постане уморни шетач, обавезно, ако време дозвољава, треба сести у мале кочије, и уз бат копита још једном одмеркати све сомборске лепоте, онако старински, господски.

ЈЕР ЖУПАНИЈУ КРАСИ НАЈВЕЋЕ ПЛАТНО У СРБИЈИ

Укрстише копља велике војске Аустрије у Турске, на Тиси, код Сенте 11. септембра 1697. године. Током Великог турског рата. Турци доживеше страховит пораз. Може бити јер за противника имаше и око 500 Срба и Буњеваца. Два столећа касније, за прославу миленијума од доласка Мађара у ове крајеве, у Пешти 1896. године, Сомборци наручише приказ овог значајног боја који им је свакако утицао на судбину. Рад је поверен Ференцу Ајзенхуту, Мађару немачког порекла и једном од водећих сликара оријенталних тема свога времена. Осликао је монументално реалистично дело, димензија седам пута четири метра. Средишна фигура је чувени војсковођа Еуген Савојски на белом коњу, а у позадини се назире силовитост битке. Дело је завршено у Минхену, где је израђен и рам, такође својеврсно уметнички рад, од дрвета са позлатом. Површина слике је сада износила 40 квадратних метара. Хтели су Сомборци нешто грандиозно, али биће да нису много размишљали како ће га унети тамо где су намерили, у зграду Жупаније. А кад не могаше милом, применише силу. Пробијен је зид изнад балконских врата све до таванице. Слика је постављена 1898. године у свечану салу. А она данас изгледа попут маленог музеја. Таваницу красе грбови који представљају историјску прошлост земаља које су биле под управом Угарске монархије, а постављене су и у дрвету израђени кипови богиња мудрости Атине и правде Јустиције.

Данас је Битка код Сенте уметничка дика не само Сомбора, већ целе Србије. Како се налази у скупштинској сали, потребно је најавити се, или пак љубазно замолити господина чувара да се завири у ову малу ризницу, а он ће вам уједно, уместо кустоса, представити велелепно дело.

Овде се чак и политика чини подношљивом. Јер када се заподене жучна расправа, није тешко изместити се који век у прошлост и смиреност потражити у уметности највећег уља на платну у Србији.

ЈЕР ГАЛЕРИЈА МИЛАН КОЊОВИЋ ДОСТОЈНО ЧУВА УСПОМЕНУ НА ВЕЛИКАНА

Волео је да носи морнарску мајицу. Била му је симбол авантуре на његовом мору, сликарству, где се увек дешава нешто ново, непредвидљиво. А ту бескрајну пловидбу ка пучини нису обојиле само бела и плава. Своје богато стваралаштво почео је такозваном раном фазом за време школовања по средњој Европи. Одласком у Париз раних 1930-их настају ремек-дела плаве фазе, коју повратком у домовину смењује страствена црвена фаза обојена пределима и људима Војводине. Рат и заробљеништво узимају данак боји током сиве фазе, која опет постаје чиста и озарена на сликама колористичке фазе. Силовита и драматична дела настају током најзрелије, асоцијативне фазе. У позним година био је надахнут византијским иконама и фрескама. Плодним опусом од више од 6.000 радова, Милан Коњовић припада самом врху српске ликовне уметности. Препознатљив је по особеном стилу експресионистичког темперамента.

Своје слике „миљенице” с љубављу је даровао родноме граду, јер оне „једино њему и припадају”. Збирку од 500 уља на платну, акварела, цртежа, и таписерија. Галерија Милан Коњовић основана је 1966. године у репрезентативној једноспратници из XIX века у самом срцу града. Почетком XXI века ћерка Вера даровала је 17 татиних дела из породичне збирке, уз молбу да буду део сталне поставке, у приземљу. Ту су изложени и архивска грађа, фотографије, лична документа, прибор за сликање, аутопортрет – уље на лесониту из 1978, и последњи цртеж великог уметника из 1993. године, када је и преминуо у свом Сомбору. На спрату су тематске изложбе или поставке по фазама стваралачког рада.

Данас збирку чини скоро 1.100 Коњовићевих радова који могу да се погледају на рачунару, опис дела је омогућен и за слабовиде и слепе, а уприличена је и сувенирница. Савремен и лепо осмишљен простор у здању које одише старином достојно представља живот и стваралаштво сликарског великана. Целокупни доживљај употпуњује вођење кустоса, врсног зналца и умешног приповедача. Галерија Милан Коњовић засигурно је једно од најуређенијих и најгостопримљивијих културних здања које смо посетили.

ЈЕР МУЗЕЈ СОМБОРА БАШТИНИ РАЗНОВРСНУ ЗБИРКУ

Свечано га је отворио Вељко Петровић у кући Јулија Ледерера 1945. године. Први директор је био нико друго до Милан Коњовић. Данас има око 40.000 експоната од којих је око хиљаду изложено у сталној поставци. Разврстани су у четири збирке: археолошка, историјска, етнолошка, и уметничка. Посебно вредни су предмети старчевачке културе, занатски алати, новчићи, оружје, архивска документа, и керамичко посуђе. Занимљива је и поставка салонског намештаја, покућства из епохе бидермајера, украсних каљевих пећи својеврсне уметничке израде, и господске одоре. Посебно упечатљива је слика чувене царице Сиси и салонска гарнитура Лазе Костића, његов писаћи сто, перо и записи, као и таписерија коју је лично израдила његова супруга Јулијана. Представљен је и први градски биоскоп са дрвеним седиштима, и наравно неизбежни симбол града, фијакер. У галерији савремене уметности изложена су дела Зоре Петровић, Владимира Величковића, Цилета Маринковића, Еда Муртића, Марка Челебоновића…

Музејски простор је прилагођен здању који му је дом, па се у тренутку учини као да се може загубити у неком од ходника. Но, продужено дружење са историјом и уметошћу може само да улепша дан.

ЈЕР ФИЈАКЕР ВОЗИ КРОЗ СОМБОРСКЕ УКУСЕ

А поред оних на точковима са упрегнутим коњем, има Сомбор и свој кулинарски Фијакер. Тик до Жупаније. Етно-ресторан удомљен је у зеленом врту, са дрвеним мостићима преко воде која се прелива преко камења, и дечјим игралиштем. Изгледа чаробно. Унутрашњост подједнако пријемчива, уз понеки старински детаљ и пригодне слике. А јеловник, помало светски, више домаћински. Шта је чије сорте да се наслутити по називима гурманлука. Бирамо фијакер шницлу и пилеће ролнице са тестенином уз печене паприке и лепиње. Све савршено, сомборски. Кочијашки залогај и царски котлет остављамо за следеће дружење. А историју краја одражава и избор посластица. Од баклаве, Захер торте до пите од боровница.

ЈЕР БС ВРБАС 1 СИЈА НОВИМ СЈАЈЕМ

Дословно бљешти, на неосветљеном путу, на ободу града. Просто мами да се прикочи и сврати. Ако не због појења превозног средства, онда на предах у новом руху бензинске станице, јер и унутра све блиста. Мирише на ново. Но, ни такав новцат не може да надмаши мирис пржене, италијанске, врхунске Drive Cafe кафе. Снажног, ароматичног укуса коме је тешко долети. За ужитак, будност и срећне путе.

Тамо негде на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, отргла се природа човеку. Заталасала се преко шумовитих брда и планина, забашурила брзаке и потоке, прикрила многе светиње, притајила историју да је садашњост не мори. А човеку допусти град тек један да свије.

ЈЕР ЈЕ ПРИЈЕПОЉЕ СПОЈ ИСТОРИЈЕ И ПРИРОДЕ

На простору Пријепоља постоје остаци људског становања још из праисторијског доба. Град се први пут у списима помиње 1332. године. Био је саставни део Рашке, једно од средишта ране Немањићке државе и развијао се као тржница оближњег манастира Милешева. Од турака је коначно ослобођен 1912. године у Првом балканском рату.

Данас, на ушћу Милешевке у Лим, на планинској надморској висини, окружен брдима и шумама, прича своју бурну историју, одишући разноликим наслеђем. Један од препознатљивих симбола града је Сахат кула, који потиче с краја XVI века. Међу најстаријим грађевинама је Ибрахим-пашина џамија, коју је 1572. године подигао син херцеговачког субаше. Неколико пута је рушена, а скоро потпуно уништена током Угарско-турског рата. Обновљена је и значајно дограђена око 1880. године. Значајна је и Махмут-бегова џамија с краја XIX века, у центру града поред Музеја у Пријепољу, оријенталног здања у коме се налази и стална поставка посвећена најславнијем становнику, кошаркашу Влади Дивцу. Крајем XIX века гради се црква Светог Василија Острошког, на нешто старијој грађевини, која је осликана у византијском стилу и има несвакидашњи звоник. Отприлике у исто време, на стени на обали Лима уздигла се католичка црквица.

Подигло је Пријепоље и неколико споменика палима за слободу, међу којима и најпознатијем бомбашу Бошку Бухи, који је погинуо током борби у Другом светском рату. Паркић на шеталишту уз Лим краси споменик Светом Сави, висок три метра. Још већа зелена површина за разоноду, спорт и одмор уређена је на обали Милешевке.

Град се најбоље грли са видиковца Соколице, уједно и места за одмор и осаму.

У близини се налазе стећци у Хртима, надгробна средњовековна обележја украшена различитим уклесаним и рељефним мотивима, који су под заштитом Унеска.

ЈЕР СУ СЛАПОВИ СОПОТНИЦЕ БОГОМДАНИ

Са безводног Пештера доселио се народ у село Сопотницу, на западним падинама планине Јадовника. Но, како оближње врело пресуши убрзо, разочаране придошлице канише даље, у потрагу за водом. Али, ноћ пред одлазак јави им се глас подно Јадовника, питајући да ли желе да им дарива воду или срећу. А народ, одвајкада мудар, одабра воду. И тако она потече на све стране, каже предање.

Преко окомите високе стене обрушава се вода. Хуче. Крчећи себи пут кроз густу шуму, жубори преко камења, мијући му маховину и гранајући се у безброј сићушних отокица које нестају у околним шумарцима. Сопоћа Сопотница. Студена и бистра. Непресушна. Лепота животности, рађања и дарежљивости природе.

Дуж целог свог тока, од извора на око 1100 метара до ушћа у Лим на скоро 500 метара надморске висине, Сопотница ромори преко многобројних прегиба са водопадима и слаповима. Споменик је природе. Од излетишта, недовољно уређеног, воде две кружне стазе за љубитеље планинарења и истраживања дивљине. А до њега се стиже путем, на појединим деловима прилично узаним, па ваља бити опрезан. Али радови су у току, те ће у догледно време путовање бити удобније, а ваљда ће се поставити и неопходни путокази.

ЈЕР ЈЕ КАЊОН МИЛЕШЕВКЕ ИСТОРИЈА У ДИВЉИНИ

Ушушкала се међ’ падинама Златара и Јадовника, пробијајући себи пут дуг 24 километра. Достиже Милешевка дубину до 1200 метара, а на појединим местима као да се да прескочити, тек четири метра широке јој воде. Прилично неприступачна и сурова, али живописна клисура станиште је многим биљним врстама (око 317), а међу њима и Панчићевој оморици. Уточиште своје, овде је нашао и моћни владар неба, белоглави суп. У тој неспутаној природи, удомише се и важни историјски и верски споменици.

На стрмој, неприступачној литици пркосе остаци града Милешевца. Претпоставља се да је подигнут кад и истоимени оближњи манастир, управо као заштитар задужбине Немањића. Током османлијске владавине звао се Хисарџик, по турској речи хисар (тврђава). Име је задржало село, у коме је џамија, чувена по Кур’ану старом око 400 година, писаним изузетним стилом. Стене крију и монашке испоснице, од којих је најпознатија Светог Саве, у чијој близини се налази извор Савине воде, лековите, нарочито за слабовиде.

Неприкосновени драгуљ кањона је манастир Милешева, задужбина краља Владислава, унука Стефана Немање. Црква, изграђена 1219. године, има највише осликаних анђела, и једног најпосебнијег, гласника мира, Белог.

ЈЕР СЕ У КАЊОНУ СЛАДИ СВЕЖОМ ПАСТРМКОМ

Чак и у овом дивљем кутку, место нађе ресторан, и то не један. Бирамо Кањон, што због сопственог рибњака, што због цветне баште која се протеже на обе обале Милешевке. На тањиру пристиже свежа, мирисна пастрмка и телетина испод сача, сочна и укусна. Све домаће, па и воћни сок. Од гурманлука одмарамо уз поглед на заносну околину и Милешевку, која жубори ли жубори, па тешко да се уз њу нешто и прозбори.

ЈЕР НА КАМЕНОЈ ГОРА РАСТЕ ЧУДЕСНО ДРВО

Шумовита лепотица удомила се у близини Пријепоља, и протегла увис до Црног врха на скоро 1500 метара. Рај за планинаре и заљубљенике у дуге шетње у нетакнутој природи. Обележено је око 80 километара пешачких и 40 километара бициклистичких стаза. Борави се у сеоским домаћинствима, етно-камповима и етно-селима. Активан боравак у природи и здрав залогај су зајамчени.

А надалеко је знана по једној посебности. Са златасто-зеленог пропланка, прошараног засадима малина, уздиже се дрво несвакидашњег облика и лепоте. Високо, големо, разгранато. Чувотворно и чудотворно. Чува тајне скоро пет столећа. Мештани га зову Свети бор. Висок је око 13 метара и верује се да је највиши међу својом сабраћом у Србији. А одмор под старином и поглед, непроцењиво искуство. Забрдила се и зашумила наоколо Србија.

ЈЕР ЈЕ НА БС ПРИЈЕПОЉЕ ПРЕДАХ КРАТАК АЛИ СЛАДАК

Нашетасмо се, надисасмо природе, али и навозасмо, па и четвороточкаш иште снаге за повратак. За њега ће се побринути сигурне руке љубазног особља недавно обновљене БС Пријепоље, а ми ћемо се већ снаћи сами. Меркамо кроасане и раw барове. Уз сладак или енергетски залогајчић најбоље иде Дриве Цафе кафа. Неизоставно мало задовољство. Уз шољицу црног напитка, пут је увек буднији и наравно, укуснији.

„Цели свет обиђох, као Јагодину нигде не нађох”, каже чувени пустолов Јованча Мицић у филму Пут око света снимљеном по комедији Бранислава Нушића. Ни Србију јоште не обиђосмо, па је тешко судити праведно. Али, копка нас да испитамо крије ли се имало збиље у сада већ најпоноситијој реченици становника града на реци Белици, у средњем Поморављу.

ЈЕР ЈЕ ЈАГОДИНА САДРЖАЈАН ГРАД

Да ли су се прве људске заједнице на овом подручју појавиле у старијем или млађем каменом добу, не зна се поуздано, али први сачувани писани податак о Јагодини потиче с краја XIV века, у допису кнегиње Милице. Кроз историју се још звала Јагодна и неколико деценија после II светског рата, током комунистичког периода, Светозарево, по социјалисти Светозару Марковићу. А своје данашње име добила је или по црвеној слаткој воћкици, или, како романтичари воле да казују, по крчмарици Јагоди која је имала хан на оближњем брегу. Дању би служила госте, а по месечини, са својих 40 разбојника нападала би и пљачкала богате караване крај друма. Па сад, ко је био страшнији – Али-баба или јагодинска крчмарица?

Данас Јагодина није велика, али нуди прилично разноврстан садржај. Нема пешачку зону, а главна улица се лети у вечерњим сатима затвара за променаду. Иначе је ужурбана, пуна радњица, кафића, ресторана, а да се угледати и понеко здање лепе, уређене фасаде. Води до главног трга са спомеником Ослободиоцу. Монументални обелиск од белог мермера посвећен је Јагодинцима палим за слободу. Одата је почаст и борцима Црвене армије који су погинули за ослобођење неколико српских градова у оквиру комплекса познатог као Руско гробље. Једна од најзанимљивијих културних установа је Музеј наивне и маргиналне уметности. Смештен у велелепном здању, баштини збирку неконвенционалне уметности која садржи више од 3.000 дела 400 аутора из тридесетак земаља света. Сјајна прилика да завирите у мало другачији свет уметности. Ваља одшетати и до Старе цркве, посвећене Светом архангелу Михаилу, задужбине кнеза Милоша из 1818. године, и око пола столећа млађе цркве Светих Петра и Павла.

А кад ужари велика звезда, најпримамљивији је, наравно, Аква-парк. Прилично велики, са много базена, тобогана и разних водених атракција за малишане и одрасле, спортским теренима и угоститељским објектима. А током целе године, походи се излетиште Поток или Ђурђево брдо. Дика града и искрено, један од најлепших и најсређенијих које видесмо. Оаза зеленила, дрвећа, разнобојног цвећа, фонтанице, клупице за одмор, стазе за шетњу, летња позорница и трибине, и вештачки водопад, први у Србији. Укусно и одмерено урађен. Направљено је и савремено опремљено игралиште за дечицу. Тик до Зоолошког врта за целодневну разоноду најмлађих.

Нови симбол града је метални глобус на коме седи Јованча Мицић окружен коферима и исписаном већ наведеном изјавом. Постављен је на кружном току на улазу у град из правца Ћуприје. Симпатична најава путешествија које вас очекују у Јагодини. А за мало ратничке историје, иде се до Кочиног храста на обали Велике Мораве. Управо поред овог вишестолетног стабла капетан Коча Анђелковић је повео овдашњи народ у ослобођење од Османлија.

ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ВОШТАНИХ ФИГУРА ЈЕДИНСТВЕН У СРБИЈИ

Налази се поред Аква-парка. Споља не изгледа као музеј, а изнутра би се дало штогод дорадити. Подељен је у две просторије. У једној су фигуре славних српских спортиста – Дивца, Салета Ђорђевића и Новака. У другој су политичари домаћи и страни, историјске и црквене личности, уметници и две фигуре Николе Тесле, из млађих и старијих дана. Представљене су само три даме – Десанка Максимовић, прва српска песникиња, монахиња Јефимија, и хероина Милунка Савић. Приметне су огромне разлике у приказу личности – од солидних, преко оних препознатљивих по њиховим карактеристичним одевним предметима, до оних где се слобода уметничког изражавања толико разиграла да је потребно прочитати име на таблици. Међу успешнијим изведбама, а можда и највернији приказ је Вука Бојовића, дугогодишњег директора београдског Зоо врта, који је зачетник идеје о оснивању музеја. У средишњем делу је фигура Краља Петра I Карађорђевића на дан крунисања са великим плаштом и затвореним кочијама из XIX века за које се верује да су биле на двору краља Милана Обреновића. Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.

Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.

ЈЕР ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ ВАЖНУ НЕОЛИТСКУ ЗБИРКУ

Смештен је у лепом здању, згради бивше Соколане изграђене 1935. године у главној градској улици. Званично има пет одељења, али су сва представљена у истој просторији. Највреднија је неолитска збирка, Старчевачке и Винчанске културе. Изложени су и фосили сисара, збирка минерала, нумизматика, средњевековно оружје, метални филигрански појасеви и накит, народна уметност, ношње и рукотворине, духовни предмети, и збирка Рађање стакларства у Србији. Биће да има много занимљивих експоната, али их је тешко све потанко проучити и прочитати објашњења у скученом простору и пуним витринама. Штета. Нажалост, дели судбину многих музеја у мањим срединама у Србији, који из разноразних разлога немају могућност да прикажу своје благо на начин који би привукао пажњу посетилаца, а коју засигурно завређују.

ЈЕР НА КАРТИНГ СТАЗИ ВОЗЕ НАЈБОЉИ УЗ ПОДРШКУ G-DRIVE ГОРИВА 

Мали болиди су изгледа све популарнији, па у Јагодини постоје две картинг стазе. Нова, дужине 745 метара, пројектована је тако да омогућава комбиновање три врсте различитих стаза. Осветљена савременом расветом и опремљена системом  за мерење времена MyLaps испуњава све услове за одличну и безбедну забаву рекреативаца, али и „вожњу на нож” професионалаца. Јагодина је један од домаћина трка Отвореног првенства Српског спортског картинг савеза. Своје умеће, вештине и храброст одмеравају најбољи српски картингаши и такмичари из неколико земаља. Како победника некада зна да одлучи тек стотинка, све мора да буде савршено, па и гориво. Картинг јесте машина, али и на њу се да применити она стара народна: „Снага на уста улази”. А да буде врхунска, мотори се поје премијум горивом G-Drive. Чиста, моћна енергија за убрзање до нових рекорда.

Јагодина ће угостити надметање последњег викенда јуна, али и коначни окршај најбољих последњег викенда септембра, када ће се прогласити победници у генералном пласману и појединачним категоријама, које очекују вредне G-Drive награде и признања. И не заборавите да је и највећим шампионима подршка потребна, па посета некој од планираних трка, уз обавезно истраживање околине, може да буде сјајна викенд забава. Узбуђење је свакако зајамчено.

КАЛЕНДАР ТРКА

• 2. јун 2024. – Аутокомерц картинг центар
• 30. јун 2024. – Картинг центар Јагодина (десни круг)
• 1. септембар 2024. – Мотодром Кула
• 29. септембар 2024. – Картинг центар Јагодина (леви круг)

ЈЕР ЈЕ ЗОО ВРТ БЕКСТВО У ДИВЉЕ СРЦЕ ГРАДА

То је крилатица првог зоолошког врта јужно од Београда. Није много велики, али је удомио око 250 јединки педесетак врста. Од егзотичних рибица и змија, преко вазда забавних мајмуна, симпатичних лемура и алпаки, прелепих белих вукова, до озбиљних зверки попут афричког лава, тигра и азијског црног и европског мрког меде. Но, најпопуларнији становник је жирафа, која се зове… па, наравно Јованча. Сусрет са највишом копненом животињом необичне грађе, грациозног корака и умиљатог погледа прави је ужитак. Још да има дружбеника своје врсте.

Чисто, сређено, оплемењено цвећем и дрвећем, понеким ретким примерком, па се да штогод научити и о биљном свету. Када се подружите са дивљим зверчицама, може се освежити и нешто презалогајити у ресторану и пазарити сувенир за успомену.

ЈЕР ЈЕ ЦРНИ ВРХ ЗЕЛЕНА ОАЗА

Око 20-ак минута вожње од Јагодине, мало добрим, мало закрпљеним асфалтним, а делом и макадамским путем стиже се на зараван са које се пружа прелеп поглед на околне обронке обрасле густом шумом. По њима је и назван Црни врх.  Мало више је планинарски дом. Причљиви домаћин нам све потанко објашњава у летњиковцу у дворишту где могу да се одморе и окрепе сви заљубљеници у природу. На врху, висине 707 метара, је ТВ релеј, а мало ниже је војни објекат, те се у том правцу не иде, упозорава. Али има много других обележених пешачких стаза којима се истражује ово прилично нетакнуто подручје. Једна води до најиздашнијег извора у Шумадији, врела у Горњем Штипљу, а другом се стиже се до манастира Јошанице, који потиче из доба кнеза Лазара. Осим планинара, Црни врх походи све више посетилаца, поносно каже домаћин. Поред чистог ваздуха и бујног зеленила, има радости и за најмлађе. Осим дружељубивих куца које вас прате у стопу чим вас спазе, на великом имању се башкаре магарци и малени коњи. Права сеоско-планинска идила.

ЈЕР ЈЕ БОРА ЛАВИРИНТ НАЈДУЖИ У ЕВРОПИ

Мало смо скренули са пута и упутили се ка Баточини, да се окушамо у најдужем природном лавиринту у Европи. На улазу нас дочекује огромни трансформерс. На површини од неколико хектара све врви од забаве. Џиновски замкови на надувавање са тобоганима, мини голф терен, игралишта за малишане, огромни трамбулина парк подељен по узрастима ради безбедности, дрвени бродић…У затвореном делу је кућица Хобита кроз коју могу да се провуку и одрасли, играоница и столови са безброј делића најчувенијих коцкица на свету. Но, дођосмо због лавиринта. Стаза дуга 3,5 километра, оивичена високом живом оградом, води преко или испод шест мостова различитих боја који служе као осматрачнице, и грана се у безброј могућности, али и ћорсокака. Иако на улазу постоји мапа са обележеним могућим путањама, коју обавезно треба усликати, многи се загубе, па „спасиоци“, који надгледају са високе куле, имају пуне руке посла. Одличан испит сналажљивости, али и стрпљивости.

Мада је називом наглашен само лавиринт, ово је заправо велики забавни парк за све узрасте, чији садржај се стално допуњује. Отворен је петком, понедељком и викендом, па бирајте дан за разоноду са друштвом или раздрагано породично целодневно дружење.

ЈЕР СЕ У МОРАВСКИМ КОНАЦИМА ОБЕДУЈЕ ДОМАЋИНСКИ

Има у Јагодини много места где је добар залогај зајамчен, али смо већ солидно поодмакли. Мораћемо негде уз ауто-пут. Етно-село Моравске конаке бије добар глас. Уистину прави сеоски амбијент. На улазу дрвена капелица, па део са домаћим животињама, брвнарице за смештај гостију, котобања, воћкице и цвеће, и коначно ресторан на вештачком језерцету. Све од дрвета, понеки старински предмет и етно-детаљ да употпуне доживљај. А храна? Јунећа чорба, плата сирева, ражњићи, буткица запечена у кајмаку са кромпиром, и тортиља зачињена белим луком…као недељни ручак који бака спреми за највољеније.

После неколико брдских пустоловина, време је да мало равничаримо. Идемо у срце мирне, гостољубиве Бачке да упознамо њене чувене канале, дружимо се са њеним разноликим становницима и све то зачињено звуком мотора и мирисом бензина.

ЈЕР ЈЕ КУЛА ЛЕПА ВАРОШ

Једно је од најстаријих средњовековних насеља у Бачкој. Названо је, претпоставља се, по мањем земљаном утврђењу, кули, где је почетком XVI века била турска војна посада и мањи број уоколо насељених Срба и Буњеваца. Најранији писани помен Куле је у попису поседа грофа Ференца Велешнија из 1652. године. По припајању Хабзбуршкој монархији средином XVIII века, варош насељавају Мађари, а касније и Немци. Данас је изразита мултиетничка средина, а посебност кулске општине је највећа заједница Русина у Србији. Лежи на Великом бачком каналу. Уз воду је увек најпријатније, а и најмирније. У неколико кафића пијуцка се јутарња кафица, лабудови и паткице се већ распловили, пецароши стрпљиво чекају улов, а бициклисти иду некуд већ, али лагано, јер овде журбе нема, никада. У центру је прилично велика зелена површина, вазда жива, стециште свих генерација. Наоколо су кафићи, ресторани, бутици и разноразне продавнице. Разноликост становништва огледа се у верским здањима па у Кули постоје православна црква Светог Марка из средине XIX века, римокатоличка црква Светог Ђорђа изграђена 1770. године у доба владавине Марије Терезије, и хришћанска адвентистичка црква. Одшетајте и до ушорених уличица преко мостића које красе нове, разнобојне фасаде.

У близини су винарија Милисављевић, на улазу у село Липар, и стари напуштени вински подруми у Црвенки. Основали су их крајем XVIII века подунавске Швабе. Од 650 подрума укопаних у Телечку зараван остало је 34, али су запуштени. Када би се обновили, били би несумњиво јединствена туристичка атракција краја.

ЈЕР У КУЛИ ЗУЈЕ КАРТИНЗИ УЗ ПОДРШКУ G-DRIVE ГОРИВА

Цвиле гуме, шкрипе кочнице, мотори брује, продорно и непрестано. Вози се гас до даске ─ права јурњава за временом. Борба за сваки педаљ кривудаве стазе дуге 622 метра, пресвучене посебним асфалтом за пун ужитак у спортској вожњи, уз наравно, примењене све стандарде безбедносне. На великом екрану су исписана времена појединачних кругова и укупна сваког возача. Групица навијача бодри своје другаре да потерају јаче мале болиде и скину још коју секунду. Неколико моторџија пажљиво припрема мини верзије угланцаних двоточкаша. Убрзо излазе на стазу. Језде елегантно, обарају своје љубимце на колено, и за крај мало егзибиција као поздрав одушевљеним посматрачима. Иште то много умећа, али и храбрости. Браво, момци!

Овако је на Мотодрому Кули у раним поподневним сатима радног дана. Викендом је, кажу, гужвица и још узбудљивије. Најврелија атмосфера очекује се 12. маја, као и прве недеље септембра, када је Кула домаћин трка Отвореног првенства Српског спортског картинг савеза уз подршку G-Drivе горива. Одмериће се не само најбољи српски картингаши, већ и такмичари из неколико земаља региона. Како победника некада зна да одлучи тек стотинка, све мора да буде савршено па и гориво. Картинг јесте машина, али и на њу се да применити она стара народна: „Снага на уста улази”. Како би била врхунска, мотори се поје премијум горивом G-Drive ─ чиста, моћна енергија за убрзање до нових рекорда.

Коначни мегдан заказан је за последњи викенд септембра у Јагодини, где ће се прогласити победници у генералном пласману и појединачним категоријама, које очекују вредне G-Drivе награде и признања. Не заборавите да је и највећим шампионима подршка потребна па посета некој од планираних трка, уз обавезно истраживање околине, може да буде сјајна викенд забава. Узбуђење је свакако зајамчено.

КАЛЕНДАР ТРКА

• 12. мај 2024. ─Мотодром Кула
• 2. јун 2024. ─Аутокомерц Београд
• 30. јун 2024. ─Картинг центар Јагодина (десни круг)
• 1. септембар 2024. ─Мотодром Кула
• 29. септембар 2024. ─Картинг центар Јагодина (леви круг)

ЈЕР ЈЕ РУСКИ КРСТУР ПРЕСТОНИЦА РУСИНА У СРБИЈИ

Организовано насељавање Русина у Бачкој почело је средином XVIII века, а око 200 русинских породица је 1751. стигло у тадашњи Велики или Бачки Крстур. После уласка у састав Краљевине СХС 1918. године, променио је име у Руски Крстур да се истакне његов значај за већински народ у месташцету, десетак километара од Куле.

Најупечатљивије здање је Замак, зграда школе из 1913.године. Одступа од околне архитектуре јер није тако замишљен. Наиме, Аустроугарска је истовремено наложила градњу два објекта – једног у равничарском, а другог у планинском крају. Међутим, игром судбине планови су се негде успут помешали па је у Крстур стигао брдски. Тако га данас краси лепа двоспратна зграда изузетно косих кровова. Како равничарски пројекат одолева планинским условима, нисмо сазнали.

Замак је данас седиште Националног савета Русина, али и мали музеј. На зидовима су слике матураната русинских и српских одељења, а у потрковљу је уприличена етнографска збирка. Изложене су фотографије и документа, алати за старе занате, тапетарију, узгајање паприке и прераду конопље, која се користила за израду разних тканина. Ту је и одаја са покућством, прелепо осликаним гардероберима, традиционалним одевним предметима и девојачком спремом за удају. Ако дођете, сазнаћете какве све врсте трака и капа су носиле жене и по чему су се препознавале удате.

Испред је игралиште за малишане, а који корак даље и русинска гркокатоличка црква Светог Николаја. Русини пишу ћирилицом, али нису православци. Наиме, услов Аустроугарске за досељавање Русина на ово подручје било је да признају папу. Здање је подигнуто 1784. године, а данашњи изглед добила је обновом педесетак година касније. Недавно је постала катедрална (саборна) црква јер је Руски Крстур уздигнут на степен Крстурске епархије. Месташце је културни и просветни центар Русина у Србији. Имају вртић, основну школу и једину гимназију у којој је русински наставни језик.
Неколико километара даље је светилиште Водица, где се, према предању, двема девојчицама из Руског Крстура 1817. године указала Богородица. Црква је изграђена 1859. на месту три године млађе дрвене капелице. Темељно је обновљена почетком XXI века. У лепо уређеном дворишту је бунар са водом која се сматра лековитом, наткривен простор за окупљање верника и гостију, као и коначиште јер долазе многи ходочасници.

Ова занимљива посета пуна је сазнања о култури, вери и обичајима Русина. Етничка разноликост је велико богатство Србије, а подробније упознавање народа са којима делимо небеску капу свакако подразумева и боље међусбно разумевање.

ЈЕР МАЛИ СТАПАР КРАСИ ПРЕВОДНИЦА СТАРА ДВА ВЕКА

Петнаестак километара од Куле је Мали Стапар, насеље села Сивца, дом необичном индустријском наслеђу. Устава и преводница на Великом бачком каналу саграђене су 1802. године. Од свих грађених у то време, једина је која и данас ради. Дугачка је 62,4 метра, а широка 8,4 метара, са двокрилном гвозденом капијом. Последња значајнија обнова урађена је крајем 70-их прошлог века. Млин на устави подигнут је 1795, а зграда Техничке дирекције 1898. године. Лепо је здање у које се, нажалост, не може ући. Мало историје, више технике, а понајвише је природе. Около је сређен парк, али ограђен па се све посматра издалека. Уз канал се протеже шеталиште међу високим, густим стаблима и паркић, непокошен. Пусто, нигде нема живе душе. Те, за тренутке осаме у задивљалој природи, у друштву жабица крекетушица и цвркутавих птичица, Мали Стапар је прави избор.

JЕР ПИЦЕРИЈА UMBRELLA БРАНИ ОД ГЛАДИ

Желели смо да презалогајимо уз воду, али ресторан на каналу, попут неких музеја, не ради понедељком. Упутише нас у ресторан Umbrellа. Додуше, на улазу је почетно слово А, а не У, али не дајте се збунити, на правом сте месту. Унутрашњост је лепо сређена, али седамо у башту, пространу и пријатну, са травнатим делом где су постављени павиљони да бране од сунца или кише. Мора да је отуд и назив. Јеловник је подужи, има штогод и домаћег, па бирамо мало нашег, мало страног ─ јунећи гулаш са пиреом, шпагете болоњезе и паста са туном. И храна и услуга су одлични, без замерки. Одиста је укусно искуство „под кишо(сунцо)браном”.

У скоро самом срцу Србије, у плодном средњем Поморављу, у сенци обронака Кучајских планина, ушушкао се градић. Напојен водама Грзе и Црнице, надохват Велике Мораве и надомак бајковите природе проткане историјом и духовношћу. Позив на дружење који се не одбија.

ЈЕР ЈЕ ПАРАЋИН РАСКРСНИЦА ПУТЕВА

Подручје је насељено још од ране праисторије, у римско доба био је трговачко место са постајом за промену коња под називом Сарматес, а данашње име води порекло од насеља, трга Паракиновог брода (прелаз), које се спомиње у повељи кнеза Лазара из XIV века. Средином XIX века добија статус вароши, а данас, на обалама Црнице, живи мирно, складно, некако притајно, мoжда баш у складу са оближњим природним реткостима.

Најлепши део простире се уз Црницу, која се недалеко од града улива у Велику Мораву. Како су јој на изворишту воде беле због кречњачких стена, некада се звала Белица. Но, после једног од турских зулума, када су за верски празник побили окупљене и њихова тела бацилли у реку, воде су поцрвенеле, а народ је реку „оцрнио“. Обале, које спаја неколико белих, необичних пешачких мостића, красе уређене зелене површин са клупама за одмор. Посебно се истиче хотел Петрус на самој реци, споља прилично оронуо. Изнад њега на брдашцету, уздиже се црква Свете Тројице, данашњег изгледа с краја XIX века. Грађена је у српско-византијском стилу, барокне унутрашњости, а иконе на дрвеном иконостасу су из Русије.

Центром доминира Споменик ратницима палим у Првом светском рату, а дуж променаде је мноштво бутика, кафића са баштама и посластичарница, али нигде се не да засладити чувеном Васином тортом. Изворни рецепт потиче баш одавде, и симбол је породичне љубави. Наиме, из захвалности према зету, ташта је замесила најукуснију торту од бадема, ораха и наранџе и из поштовања је по њему назвала Васина, вели предање. Но, чини се да је традиција замрла. Штета, могла би бити јак сласни и туристички адут града. А Параћинци би се тада могли од милоште звати Васинци а не Џигерани. Надимак су добили за време посете књаза Милоша Обреновића. Како нису знали чиме да га почасте, затражише савет од Јагодинаца. А они врцави повазда, одлучише да са комшијама пошегаче предложившви џигерицу. Уместо задовољства гозбом, књаз у бесу изусти: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи”. Да ли је џигерица протерана заувек из кулинарске понуде Параћина, нисмо се распитивали, али Васина торта јесте нажалост.

ЈЕР У ЗАВИЧАЈНОМ МУЗЕЈУ СТАНУЈЕ САВРЕМЕНИК ДИНОСАУРУСА

Смештен је у једној од првих двоспратних зграда и вероватно најупечатљивијем здању у граду. Кући судије Петра Ружића саграђеној 70-их година XIX века. Поставка скромна, простор иште мало дотеривања, али има се шта занимљиво видети. Поред праисторијске, античке, нумизматичке, и етнолошке збирке, посебно занимљива је природњачка. Изложене су лобање и рогови јелена оријаша, козорога, пећинског медведа, и фосил главе крокодила из језерског периода Панонског мора. Старост му се процењује на између 20 и 50 милиона година. Значи, објашњава кустос, да је савременик диносауруса. Ето, сазнасмо да мамутице Кика и Вика ипак нису најстарији становници ових простора, већ да титулу носи нико други до господин крокодил. На спрату је представљен преглед привредног развоја Параћина од турске касабе до европске вароши, а део је наравно посвећен, чувеном параћинском стаклу.

ЈЕР DRIVE GO АПЛИКАЦИЈА ШТЕДИ ВРЕМЕ

Време је новац, често кажу пословни људи, а ни већина осталих не воли баш да га траћи, још мање да чека у реду. Ту су у помоћ притрчале и савремене технологије. Drive.Go мобилна апликација омогућава возачима плаћање на самом точионом месту, без напуштања возила. Без гужве и гуркања, брзо и једноставно. А како се лето ближи, и без знојења. Преузмите апликацију и предухитрите врућине. А уштеђено време посветити себи, како вам већ воља.

ЈЕР ЈЕ ПЕТРУШКА ОБЛАСТ МАЛА СВЕТА ГОРА

Споменичка целина средњевековних здања из друге половине XIV и прве половине XV века обухвата предео око Црнице и Грзе. На том простору је била погранична, крајишка жупа коју је цар Душан на управу доделио жупану Вукосаву и двојици му синова. Названа је по тврђави Петрусу, изграђеној у XII веку, на узвишењу изнад Црнице код села Забреге.

До села се стиже путем ка манастиру Раваници. Путокази постоје. Занимљиво је да се пролази кроз приватно имање. Власници не наплаћују пролаз, за сада. Прелази се и преко два дрвена мостића, те ако возите потешку грдосију, можде је боље да је оставите успут и прошетате уз обалу реке. Призори су уистину бајковити. Стижемо до Манастира Светог Јована Главосека, чији спољни зидови су делимично обновљени, а у нишама је народ поставио иконе. На другој обали је уређено излетиште са озиданим делом за прављење разноразхних ђаконија. Двојица излетника већ увелико спремају рибљу чорбу за друштванце које долази мало касније. Зову да им се придружимо, и за добродошлицу кувају кафицу. Наоколо све чисто. Беспрекорно. Мештани и локална удружења много воде рачуна о свом рају и често га сами чисте. Домаћински се односе и према природи, а и гостима. Свака част.

Земљани путељак до остатака утврђења води кроз шуму. Чаробну. Горостасна листопадна стабла својим разгранатим крошњама праве повисоке природне ходнике. Потпуни мир и спокој. Дивља питомина. Неки други свет. На врху, остаци некадашње тврђаве – понеки зид и крстаста стена. Седите на расцветалу траву или камену старину и уживајте у погледу.

У околини је подигнут велики број цркава и манастира у моравском стилу, па се област назива Мала Света Гора. Данас се могу видети остаци манстира Намасије или Манасињца и Благе Марије Петрушке, цркава Светог Ђорђа, Свете Недеље и Светих Архангела. Невероватан спој историје, духовности и очаравајуће природе.

ЈЕР ЈЕ ВРЕЛО ГРЗЕ БАЈКОВИТО

На око двадесетак километара од Параћина, налази се Споменик природе „Врело Грзе”. Једно од најчудесниих природних кутака домовине. У подножју планине Јужног Кучаја, на скоро 500 метара надморске висине извире Грза. Из неколико врела истиче вода. Чиста, кристална, хладна. Плеше са каскадама од камена, одевених баршунастом маховином. Пени и жубори непрестано. Као да се умилно дошаптава се шумом, другом и заштитницом, језиком који може разазнати само душа. Може се одморити на дрвеним клупицама или сести на повећи камен уз воду – што ближе, то је доживљај живописнији, стварнији. Угођај се може продужити истраживањем околине шетњом пешачким стазама, кроз шуму, које воде до видиковаца. Низводно су два језерцета, плаво-смарагдне боје.

Но, гдегод човек ходи, мора се водити рачуна. Ваљало би попунити рупе даскама на иначе љупким дрвеним мостићима преко Грзе, редовно односити смеће и поставити канте, којих је тек неколико, па ни они најобзирнији немају где да га одложе. Није баш увек само до немарног народа.

На излетишту постоје смештајни објекти, спортски терени, ресторани и кафићи, те се може лепо окрепити, али и провести неколико дана у овом истинском драгуљу природе. У близини, у Лешју, је Манастир Пресвете Богородице из средине XIV века.

ЈЕР ЈЕ ПАСТРМКА У ОГЊИШТУ НЕЗАБОРАВНА

Од неколико ресторана на излетишту, одабрасмо онај од камена и дрвета, прикладног назива Огњиште. Јер, природа јесте дом свима. Разговорљива и насмејана газдарица препоручује пљескавицу на кајмаку и врат. Топе се. И пастрмку, са Ртња, поносно се смешка. А има ли ишта са мистичне планинске пирамиде да није магично? Приде је вешто и искусно прављена. Савршено је место за породице, јер има пространо двориште где малишани могу безбрижно да трчкарају, док одрасли натенане мераче у савршенству укуса. Одличан избор да се залогајем зачини дружба са нестварном лепотом Грзе.