„Добри људи, мирна река, и банатска житна поља, лепа снаша и дивна песма тамбураша”, каже песма о граду на Бегеју. Приче о његовим мостовима, раскошној архитектури, мултикултуралности, пиву, и спортским велемајсторима буде знатижељу. Па, хајде да је утолимо.

ЈЕР ЈЕ ЗРЕЊАНИН СРЦЕ БАНАТСКЕ РАВНИЦЕ

Спомиње се 1326. године као село подигнуто на три острва реке Бегеја. Насељавали су га многи, па чак и Шпанци, те умало не постаде Нова Барселона. Иначе је често мењао имена – Бечкерек, Велики Бечкерек, Петровград, а Зрењанин је назван 1946. године по народном хероју Жарку Зрењанину. Могао би понети и неколико надимака, свакако српска Будимпешта, због броја мостова. Признајемо, није Бегеј Дунав, али ни плави европски див није баш силан у мађарској престоници какав постане тек што утекне у Србију. Ток реке кроз град непрестано је мењан, мало је то чинила природа, више човек. Па тако преко воде сагради чак 10 мостова. Најстарији је Мали мост, подигнут 1904., а најмлађи је Магистрални из 1992. године. Има и три пешачка, висећи и два лучна.

Главни Трг слободе красе Жупанијски двор, данас Градска кућа, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и римокатоличка катедрала из средине XIX века посвећена Светом Ивану Непомуку, који се сматра заштитником мостова и река. Велелепних здања је посвуда. Лепотом се истичу Народни музеј, Палата правосуђа, Палата Дунђерски, и Дом борилачких спортова, дело Драгише Брашована. Красе га и зелене оазе у неколико пространих и уређених паркова. Дом је више од 20 националних мањина, па се разни језици могу чути, а и видети разнолики верски објекти. Црква Успења Пресвете Богородице из 1746. године је најстарија сачувана грађевина и једна од само неколико које су преживеле велики пожар почетком XIX века. Словачка евангелистичка црква потиче из прве половине XIX, а реформаторска црква са краја истог столећа. Некада је постојала и синагога, али су је почетком II светског рата порушили немачки окупатори.

Лети се хита ка ободу града, на уређено купалиште, Пескару, које лежи на три језера настала услед дугогодишње експлоатације песка. Да ли је овде пропливао Иван Ленђер, не знамо, али је Зрењанин осведочено расадник шампиона, а можда и најспортскији град у Србији. Тешко је пребројати медаље којима су га окитили атлетичарка Ивана Шпановић, одбојкашице Маја Огњеновић и Јована Бракочевић, каратисткиња Снежана Перић, браћа Грбићи, Дејан Бодирога…Вероватно смо успут и срели неког будућег спортског велемајстора, јер овде поред Бегеја тече и победничка крв.

ЈЕР ЈЕ ШЕТЊА КОРЗООМ АРХИТЕКТОНСКИ УЖИТАК

Кроз историју је улица мењала називе у зависности ко је Зрењанином газдовао, а данас носи име краља Александра I  Карађорђеића. Тек да се подсетимо ко је све овде газдовао. Здања у засебној целини сачуваног старог градског језгра грађена су у другој половини XIX века и почетком XX века, у духу сецесије или историцизма са елементима необарока. Посебно се истичу зграда Торонталске банке (Хрватске штедионице), палата Јована Пањија и кућа Живка Вукова с краја XVIII века, једина стамбена зграда из периода барока. Нарочито занимљива је кућа каменоресца Тунера Теодосија из 1900. године, знана као Шехерезада, која је дошетала из 1001 ноћи да Зрењанину подари и маварски шарм. Много је здања вредних пажње, те разгледање може да потраје. Предах и окрепљење нуде многобројни угоститељски објекти у зрењаниској пешачкој улици, живој, чистој и складно уређеној.

ЈЕР МУЗЕЈ ПИВА БАШТИНИ ИСТОРИЈУ ПРАВЉЕЊА ТЕЧНОГ ХЛЕБА

Млад је, али прилично занимљив, поготово пивопијама. Удомио се у обновљени стари погон, вариону, то јест, кухињу пива. Зидови и под најважније јединице у производњи пива обложени су брачким каменом у осам боја, а улазни део, који гледа на реку, израђен је од италијанског стакла. Необично раскошно за пивару.

Изложени су парна машина с краја XIX века, филтер машина, стари млин за јечам, кишар, произведен у Немачкој, бачварска клупа за израду пивских буради, бакарни казани, и старо буре са натписом Дунгyерскy. Могу се видети и старе фотографије, пивске боце, кригле, етикете, старе алатке, и још много занимљивих предмета.

Једно од најстаријих пића справља се од квасца, хмеља, јечма, и воде. Често га зову и течни хлеб због велике нутритивне и енергетске вредности. У Зрењанин га је донео Немац Себастијан Крајцајзен 1745. године. Процват пиваре везан је за породицу Дунђерски. Преузели су је крајем XIX века, проширили и пиво правили по најбољој, плзенској технологији, по којој је настављена производња Зрењанинског пива. После II светског рата је национализована и радила је до 2007. године.

У складу са својом подугом пивском традицијом, Зрењанин је од 1986. године домаћин Дана пива. Да ли у рају тече из славина, нећемо сазнати на овоме свету, али засигурно знамо да га последње недеље августа има у изобиљу у банатском пивском рају. Само без претеривања, јер чувени пивски стомачић вреба из прикрајка.

ЈЕР САВРЕМЕНА ГАЛЕРИЈА БАШТИНИ ВРЕДНА ПОСЛЕРАТНА ДЕЛА

Све је почело пре седамдесетак година у Уметничкој колонији у сеоцету Ечки, надомак Зрењанина. Убрзо је основана и Савремена галерија која се бринула о делима насталим у колонији, а град је 1964. године ставио све под свој кров у Савременој галерији у Зрењанину. Збирка, коју чине слике, скулптуре, графике, цртежи, пастели, акварели, таписерије, фотографије, дигитални и видео радови, и инсталације, углавном се ослања на дела уметника који су боравили у колонији. Међу познатијима су Јован Бијелић, Милан Коњовић, Миодраг Мића Поповић, и Урош Ђурић. Али је временом обогаћена и разним донацијама, од којих је најважнија била она Савезног извршног већа. Тако се данас поноси и делима великана који нису боравили у колонији – Бете Вукановић, Стојана Аралице и Петра Лубарде. Збирка садржи око 2.800 дела уметника из бивше Југославије и иностранства. Сјајан је приказ савремене ликовне уметности на овим просторима од 1946. године до данас.

ЈЕР СЕ У БАЊИ РУСАНДИ ЛЕЧИ БЛАТОМ ИЗ СЛАНОГ ЈЕЗЕРА

Удомила се у једином шумоликом крајолику у Банату, унутар Парка природе Русанда, заштићеног подручја. Окружена је ливадско-степским и мочварним стаништима. Околину настањује више од 200 врста птица, те је вазда цвркутаво. Лежи на обали истоименог језера. Није ни велико, нити дубоко, али је воде сланије од морске. Салинитета око 60 одсто. Но, дно је нарочито занимљиво. Чини га посебно блато које се користи у терапијске сврхе још од друге половине XIX, када је његову лековитост потврдила Царска академија у Бечу. Пелоид, русандско блато, вади се из чамца на традицоналан начин и након употребе, сакупља и враћа у језеро. Мало одрживости, више природе и птичица, а понајвише благотворности и ужвања.

ЈЕР СУ У СТАРОЈ ЗАНАТЛИЈИ РЕБАРЦА МАЈСТОРСКА

Некада су се овде окупљале старе занатлије, а данас истински поштоваоци доброг залогаја. Укусе повеликих порција, употпуњује домаћински амбијент у духу старих српских и војвођанских кафана са мноштвом етно мотива. Такви су и гостопримство и услуга. Свакојаких ђаконија је у понуди, али нас привукоше занатлијска ребарца. Сервирају се са кромпиром и кајмаком. Сочна, справљена сосински и лалински. За густирање и дуго памћење. А још ако вам трпезу зачини староградска музика тамбураша… Довешће вас овде срце још који пут.

ЈЕР СМО УВЕК УЗ ВАС

Где год се запутите, уздуж и попреко по нашој дивној земљи, нисте сами. На путу вас не може изненадити ништа јер сте увек у непосредној близини једне од преко 300 НИС Петрол и Газпром бензинске станице који су истинска подршка свакој вашој авантури или путовању.

Одавно и надалеко је Србија чувена по својим благотворним изворима и бањским лечилиштима. Лети их већ многи походе уместо мора, а како поједини метеoролози предвиђају, у догледно време могла би да замене и многе ски центре, јер снега ће бити све мање. Од мрачне прогнозе Србија би могла да има користи. А да ли је неприкосновена краљица бањског туризма већ спремна да понуди целогодишњи садржајни боравак? Истражили смо Врњачку Бању у касну јесен.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА БАЊА ПРАВИ ИЗБОР ЗА СВА ГОДИШЊА ДОБА

На око 220 метара надморске висине, од мразних ветрова заштићена Гочом и Гледићким планинама, шумовита, одувек је била благотворна. Ко је и када први открио и употребио врњачке минералне воде не зна се поуздано. Но, Римљани сигурно јесу. О томе сведочи римски извор у којем је пронађено мноштво новчића са ликовима римских царева. За време владавине Османлија, народ је затрпавао лековита изворишта да се окупатор не би много бањао. Ослобођењем од Турака почиње развој модерног лечилишта.

Данас је Врњачка Бања најпознатија и најпосећенија у Србији. Осим седам познатих извора минералних вода, добро распоређених тако да се током шетње и истраживања може освежити и окрепити, краси је и приличан број господских старинских вила, раскошне архитектуре. Посебно се истиче Замак Белимарковић, данас дом Завичајном музеју. Нарочито се дичи својим мостићима преко Врњачке реке. Најчувенији је Мост љубави. Крцат катанцима којима заљубљени закључавају своја срца у једно. Чува сећање на двоје младих које је вихор Великог рата раздвојио. Српски војник се са ратишта у Грчкој није вратио због нове љубави, а драга му је од туге увенула.

Поетски дух бање изражен је на Мосту споменару где су постављене табле са стиховима познатих српских песника, док Мост даљинар означава удаљеност до појединих светских метропола. Златни мост је у част математике, можда и једини у свету посвећен овој баук науци, који чува сећање на велемајстора Светозара Глигорића који је одиграо симултанку на неколико десетина шаховских табли поред реке. А мостић назван Ко то тамо пева је својеврсни омаж филмским уметницима који су били радо виђени гости бање, посебно Данилу Бати Стојковићу и његовој незаборавној реплици: „Ја бих аутобус протерао овуда“. Тешко да би и неуништиви господин Брка то успео преко сићушне грађевине, али све похвале за идеју. Сваки мост има своју причу и да се свашта сазнати.

Забавних и спортских садржаја је прегршт за све узрасте. Уређена игралишта за малишане, вештачка стена за пењање, зоо врт, вожња возићем, биоскоп… Међу најновијим атракцијама је панорамски точак, који омогућава проматрање околиша са 50 метара висине, и повелики водени парк Рај. Сталним обогаћивањем садржаја, успели су Врњчани да од своје лековите бање начине туристичко место које живи здраво и забавно током целе године.

ЈЕР У ЈАПАНСКОМ ВРТУ ПРОВЕЈАВА ДУХ ДАЛЕКОГ ИСТОКА

Како најбоље спојити две различите културе и два далека народа, до природом. Врт унутар главног бањског парка уређен је по јапанском концепту – вештачко језерце, каскадни водопад, дрвени мостић, уске поплочане стазе, чајна дрвена кућица, и необичне светиљке које га ноћу обасјавају. Уметност једноставних, асиметричних линија које одражавају склад природе. Одише мирисима и бојама далеке острвске земље. И наравно, све је под конац, онако већ јапански. Ето, не знају Јапанци само да раде, већ и да сачине савршену природну оазу за одмор и опуштање. Уз беградски, једини је јапански врт у Србији.

Одмах до њега је Врњачки лавиринт. Стазицом дугом километар, лута се зеленим ходником сачињеним од 440 четинара у потрази за излазом. Слободно уђите, нема ала нити замки. Врло симпатичан додатак целокупном природном угођају.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА ПРОМЕНАДА НЕЗАБОРАВНО ИСКУСТВО

Шеталиште се протеже дуж обала Врњачке реке. Плитка током већег дела године, мирна и тиха, зажубори понекад тек подно густих крошњи липа чије гране се над њом грле. А кад на пролеће замиришу! Морамо се вратити у време када липе цвату. Бројним мостићима је лако прекорачити речицу. С једне стране је парк са столетним стаблима, разноликим бујним растињем и шароликим цветним аранжманима. Уметнички шмек дају вајарска дела постављена посвуда. Несумњиво је један од најлепших и најуређенијих паркова које посетисмо. На другој обали су дрвене тезге са разноразним џиџабиџама, сликама и сувенирима, мноштво кафића, ресторана и хотела, поједини смештени у старим, раскошним здањима. У средишњем делу су фонтана и Гочак, врабац одевен у народну ношњу централне Србије, симбол бање. Са друге обале уздиже се црква посвећена Пресветој Богородици, новије здање необичне боје фасаде наранџастог тона. Живо, пријемчиво, раздрагано, и опуштено. Чисто и сређено. Браво за мештане, али и посетиоце.

ЈЕР ЈЕ ЦРКВЕНО БРДО СПОЈ ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ

На Тргу културе, где се налази Музеј бањског туризма, изнад вештачког водопада, уздиже се Црквено, знано и као Чајкино брдо. Некада се звало Александрово брдо и Крш романтичке лепоте, с разлогом. Културно-историјска је целина заштићена законом. Негује више од 150 врста биљака и десетине објеката, махом прелепих вила, од којих су поједине споменици културе. Степенице воде до амфитеатра који носи име Бате Стојковића. На летњој позорници уприличена је и спомен-соба великана српског глумишта, пуна књига и његових личних ствари. На врху су чесма краља Петра II, парохијски дом и Храм рођења Пресвете Богородице, грађене тридесетих година XIX века. У близини почиње и три километара дуга пешачка стаза патријарха Павла. На највишој тачки је видиковац са статуом девојке са птицом одакле се пружа можда и најлепши поглед на Врњачку Бању и околину.

ЈЕР ЈЕ ЉУБОСТИЊА МЕСТО ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

Који километар од Трстеника, у бујној природи, подно Гледићких планина, удомио се први женски манастир у Србији. Градила га је царица Милица у освит Косовског боја, крајем 1388. године. О називу, уистину необичајеном за православну светињу, тумачења је више. Према најстаријем, потиче од речи љубвестин/љубвостин/љубостиња – место љубави. Наиме, некада је овде постојала црквица у којој се почетком августа одржавао сабор. Једне године на њему се појавише Милица, кћер Вратка Немањића, познатог као Југ Богдан, и кнез Лазар. Ту се први пут угледаше и заволеше. Желећи да овековечи први сусрет са будућим супругом, Милица је на месту мале цркве сазидала велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Према другом тумачењу, назив потиче од речи љубо-пустиња, љубав према пустињачком, подвижничком животу, јер је у раном средњем веку необично велики број пустињака живео у оближњим увалама и скитима. А треће казивање вели да је црква названа по топониму љупка стена, будући да се налази подно Самара, највишег врха Гледићких планина. Које је истинито, тешко је утврдити, али предност има љубав, одувек и заувек.

Величанствено камено здање, у моравском стилу, дело су руку Радета Боровића, у народу знаном као Раде неимар. Посебно су упечатљиви камени преплети који уоквирују врата, прозоре и аркадице и розете неједнаких величина са геометријским и цветним украсима испуњене чипкастим шарама. Необичну лепоту Љубостиње, која се сматра савршенством моравске школе, можда је најбоље дочарао владика Николај Велимировић у поеми Зидање Љубостиње.

„Зида Раде цркву Љубостињу,

Мушки зида, женски украшује,

Ђевојачки по мермеру везе,

По мермеру кано по ђерђефу”.

Живопис манастира рађен је у два наврата, после Косовске битке и почетком XV века. Како су га Турци спалили, већи део живописа је уништен. Видљиве фреске су новијег датума. Унутрашњошћу доминира прелеп иконостас из прве половине XIX века.

После Косовског боја, кнегиња се замонашила и остатак живота провела у Љубостињи са бројним сестринством и монахињом Јефимијом, женом Угљеше Мрњавчевића и првом српском песникињом. Управо овде је извезла чувену Похвалу кнезу Лазару, ремек-дело везиљске уметности и једно од најзначјнијих песничких творевина српске средњевековне књижевности. Обема, као и многим удовицама косовских јунака, Љубостиња је вечни дом. Достојанствен, велелепан, притајен. Помало скрајнут, чини се, нажалост. Ако вас пут нанесе у околину, обавезно посетите Миличину красотицу.

ЈЕР СЕ У СТОПАЊИ ПЕЧЕЊЕ ТОПИ

Између Трстеника и Крушевца уденуло се насеље познато по Печењијади. Не чуди што се манифестација баш овде удомила. Наиме, Стопања има највише печењара по глави становника у Србији. Овде се ражањ врти скоро на сваком кораку.

Пут нас одведе у печењару, имењакињу села, Стопању. Скромно, али чисто, гостољубиво и услужно. Обично је у понуди и јагњеће печење, али смо овај пут окаснили, те се на трпези нашло само печено прасенце. Свеже, немасно, вруће, хрскавих корица. Једе се без хлеба и салате. Толико је сласно. Коју год печењару у Стопањи да одаберете, нећете погрешити. Омастићете брке, зајамчено.

Емисија је снимљена пре почетка Божићног поста. Свима који посте, желимо да истрајношћу победе сва искушења.

И не заборавите, на свако одредиште брже се стиже уз Drive.Go апликацију, уз помоћ које плаћате гориво на точионом месту, без напуштања возила и одласка до касе.

Михољско лето подарило нам је још који дан уживања у благодетима природе. Уместо на потврђено заводљиви запад, компас окрећемо ка истоку. Увек мистичном и очаравајућем, препуним изненађења. Идемо у рударски крај домовине и пределе где се природа још успешно одупире човеку.

ЈЕР ЈЕ ЛАЗАРЕВ КАЊОН ТАЈАНСТВЕНО МЕСТО 

Вау! Отео нам се узвик кад нам се очи сусретоше са чудесно исклесаним литицама прекривеним зеленим сагом. Са уређене платформе близу краја Лазаревог кањона… Скоро окомите дивовске зидине обрасле разноликим растињем пружају своје стеновите руке ка другој страни обале. Не би ли воду премостиле. На појединим местима као да се додирују. Понегде се, чини се, чврсто грле. Негде су се громаде одиста и уклештиле и две обале повезале. Шта је у подножју, не да се видети. Ограда је постављена на безбедној удаљености од ивице. Никако је не прескачите, одвише је стрмо, клизаво и опасно. Седите и уживајте. Овде речи заћуте, а машта се разиграва.

Кроз кречњачки масив источног обода Кучајских планина усекле су кланац Лазарева река и њене саставнице – Демижлок, Микуљ и Вејска река. Најдужи је и најдубљи у источној Србији.

Са прегршт процепа, јаруга и пећина. Литице се уздижу и изнад 350 метара, а у најужем делу ширина је мања од седам метара. Призори из бајке или пак филма научне фантастике. Да ли су га за уточиште одабрали вилењаци и чаробњаци, не зна се. Није довољно истражен. Али је засигурно станиште разноликом свету биљчица и животињки. Један је од најзначајнијих средишта биодиверзитета на Балкану. Овде расте кримски бор и реликтне врсте – тисово дрво и српска рамонда, нежни љубичасти цветић.

„Било је на десетине парова орлова, хиљаде ласта, а дивокозе би се предвече посвуда шеткале”, открива нам овдашњи истраживач кога сретосмо на видиковцу. „А онда су похрлили туристи и донели савремене технологије, угрозили их и многе растерали”, тужно и срдито се заштитар природе присећа времена када је људска нога овде ретко ходила. Али, има и добрих вести. Пре неколико година, доведен је пар медведа, и сада се пет јединки башкари у кланцу. Изгледа да се горостасним брундавцима свидело ново станиште.

Због своје дивљине и неприступачности био је уточиште хајдуцима у доба Турака, који се нису усуђивали у њега залазити. А о самом називу, више је предања. Према једном, назван је по хајдуку Лазару који у њему нашао спас, а по другом, по цару Лазару који је са својим коњаницима овде боравио. Свакако по души непокоривој. Пристаје му, несумњиво.

Пролаз кроз један од најнепроходнијих кањона велики је изазов чак и за истинске пустолове. Иште много вештина, добру кондицију, али и храбрости. Походи се током дужих сувих периода, у групама и препоручљиво са водичем, уз обавезну заштитну опрему.

До видиковца који смо посетили води макадамски пут, понегде стрм, са повећим каменим громадама, те треба пажљиво возити. Може се и пешке уређеном стазом од Лазареве пећине, најдуже у Србији. Још је неколико видиковаца, и сваки пружа потпуно нови и другачији доживљај домовине. Лазарев кањон је споменик природе. Лепоте несвакидашње и нетакнуте, за сада.

ЈЕР ЈЕ БОР РУДАРСКО СРЦЕ СРБИЈЕ

Први пут се спомиње у XVIII веку. Почиње да се развија отварањем рудника бакра 1903. године, а статус града добија после Другог светског рата. На уласку у град је тргић са спомеником рудару, који се окреће. Необична добродошлица којом се одмах на знање даје где се пристиже. Ка центру води булевар омеђен дрвећем. Уједно је и парк-музеј. На травнатом острвцету између два смера изложени су индустријско-рударски експонати. Из аутомобила се не дају пажљиво промотрити, те прошетајте. Најупечатљивији је дампер. Без фотке са жутом грдосијом тешко да ће вам ико поверовати да сте Бор посетили. Само опрезно при преласку улице, прилично је прометна. Једна је од најлепших које видесмо, свакако најнеобичнија.

Стижемо до Музеја рударства и металургије. Обнова, преко потребна, је у току, па је иначе скучен простор, додатно смањен. Но, има се шта занимљиво видети. Стална поставка приказује развој рударства и металургије од праисторије до данас, историјат борског рудника и најзначајнијих личности. Осим старинских рударских алатки, најзанимљивији су бронзани појас из V века старе ере и комплет златног женског накита из II века нове ере, прилично софистициране израде. Симпатичан је и Влашки кутак у којем је представљена материјална и духовна култура Влаха Бора и околине. Пред улазом су изложена вајарска дела познатих академских уметника.

У близини је централни трг и споменик Ђорђу Вајферту, оснивачу Борског рудника.  Пролутајте градом и откријте здања француске архитектуре, а ако имате довољно времена, свратите и до Зоолошког врта. Недалеко је и Брестовачка бања, ушушкана у бајковитој природи са термоминералним водама којима су се лечили још стари Римљани. И знаменитим историјским здањима.

Мален, али неочекивано зелен, допадљив и прилично разнолике понуде. И околине још разноврсније.

ЈЕР НА СТОЛУ СТОЛУЈЕ ПРИРОДА

Пут ка планини Столу нуди несвакидашње призоре. Води поред копова Борског рудника. Тешко је дочарати његову величину. Планине ископа. Протежу се у недоглед. И огромне машине које као да никада не гасе моторе. Некада је за посетиоце био отворен кафић Јама, 400 метара под земљом. Мора да је био посебан доживљај чаврљати уз кафицу или пићенце у утроби земље.

И док се са једне стране рудари неуморно, са друге природа пркоси. Дивљином и бујношћу и стеновитим врховима Великог и Малог крша. Последња деоница пута ка Столу је прилично узана, а потом следи макадам до планинарског дома. Испред је пољана са головима за фудбалска надметања, а који корак даље је језерце са уређеном платформом за седење. Овде се опушта и удише природа. И ужива у погледу на највиши врх, Голи крш на 1.156 метара надморске висине. И на шуме, цветне ливаде и кречњачке форме. Заравњени врхови и стрме литице прави су рај за планинаре и извиђаче, а шумским стазама се пентрају и бициклисти и сви заљубљеници у природу. Она и ви. Сами. У савршеном складу.

ЈЕР ЈЕ БОРСКО ЈЕЗЕРО ВОДЕНО ЗЛАТО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

На скоро планинској надморској висини, у подножју Црног Врха, средином прошлог столећа човек је укротио водотокове. Настадоше тако десетине хектара водене оазе. Попут огледала на којем се одсликава крајолик. Седамо на обалу код хотела Језера, у паркић са дрвеним клупама са настрешницама. Ваљало би га дотерати, понајпре очистити. Ако се занемари човекова бахатост и немар, призори су бајковити. Чаробни јесењи плес сунчевих зрака и мирне воде. Потпуни спокој и тишина. Ремети је тек средовечни господин који смело плива све до друге обале. Уто пристиже и младић на СУП-дасци и придружује му се. Свака част за истинске водољупце. Не страши их ни  прохладна октобарска вода. А нама на сувом поста хладњикаво посматрајући их само. Па да се малко загрејемо. Drive Cafe кафом. Још је топла. Увек пуног, савршеног укуса. И помало засладимо. Drive Cafe кроасанима. Свежим и меканим. У оваквој дивоти, још су слађи.

Бистро, окружено листопадном и четинарском шумом, зеленим пропланцима и ливадама, Борско језеро привлачи све више посетилаца. Углавном лети, када хиљаде купача освежење тражи на неколико уређених и многим дивљим плажама. Тада је живо, весело и бучно. Но, сунчана јесен му посебно прија. Тада се умири, утиша, осами и постаје истинска питомина.

ЈЕР СЕ У РЕСТОРАНУ БРАВО ХРАНИ АПЛАУДИРА 

Возимо ка ауто-путу за Београд, верујући чврсто да успут мора бити које згодно место за глад утолити. Јер где то у Србији има двадесетак километара пута без кафане. Биће да има. Те, тако стигосмо у Бољевац. Мештани нас упутише у кафе-ресторан Браво. У самом срцу вароши, велика башта и унутрашњост сређена префињено. Да л’ се овде добро једе, упитасмо се сумњичаво. Љубазни млади конобар препоручује запечене њоке са пилетином. Савршено и обилно. И ребарца на кајмаку. За прсте се лепе. Справљао их је засигурно умешни кафанџија. На крају, једногласно брависимо за Браво. Ето, има и отмених здања где се обедује домаћински. Навратисмо случајно, а вратићемо се првом приликом, циљано.

У подножју Шар-планине, на обалама Бистрице, свио се град. Од вајкада важан за путнике и трговце. Српској држави се припаја почетком XIII века и јача. Процват доживљава за време краља Милутина и цара Душана. Сматра се музејом српске средњевековне историје. Баштини, или је баштинио, 33 српске православне светиње и споменика.

МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ БИО ЈЕ НАЈРАСКОШНИЈА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА

Недалеко од Призрена, у кањону Бистрице, подно стрме литице, градио је цар Душан своју задужбину. Од 1343. до 1352. године, близу некадашњег караванског пута који је повезивао Скопље и Призрен, тадашње престонице српске државе. Грађен је на месту старије богомоље, где је цар оздравио након тешке болести. На големом поседу, уздигао је две цркве – своју гробну посвећену Светим Архангелима, и Светом Николи. Обе су рађене у рашком стилу, са елементима српско-византијског. И спојио их са Вишеградом, својим двором на врху стене. „Нема јој ништа равно под Сунцем,“ забележено је о Архангелима у запису из XV века. Ненадмашне лепоте и врхунских подних мозаика. Сматрана је врхунцем српског сакралног градитељства. Здање које доликује најмоћнијем српском владару.

Од силне раскоши и лепоте, остаде камен понеки тек. Доласком Османлија средином XV века манастир је опљачкан и зарушен, а 1615. срављен је до темеља. Зидине обложене мермером употребљене су за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Остаци су конзервирани после Другог светског рата, а монашки живот је обновљен крајем XX века. Поново је похаран и спаљен 1999. и 2004. у Мартовском погрому.

Данас о манастиру брину игуман, два монаха и помоћно особље. Припомажу често и ученици Призренске богословије. Поред стражара на улазу, чува их пар немачких овчара. Опрезни, али мирољубиви, господаре манастирским поседом. Могу се видети остаци бедема, две цркве и трпезарије, фрагменти камених украса са мотивима змаја и лава, стара икона архангела Михаила, макета цркве, импровизовани олтар и мермерна плоча на месту гроба Душана Силног. Мошти су 1927. пренете у Патријаршију, а 1968. су свечано положене у цркву Светог Марка у Београду.

Ноћили смо у Душановом народном конаку. Лепо је, чисто и пријатно, уз природни звук Призренске Бистрице. Обедује се заједно. Ручак је у 10 сати. Тако налаже ред. После молитве, за трпезом се дели све што се има. У опуштеном разговору да се свашта занимљиво и паметно чути од умних монаха. Поделисмо хлеб са чуварима Душановог завештања и ходисмо његовим стопама. Одлазимо искуснији, спокојнији и силнији.

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА ЈЕ СВЕТИЊА КОЈА ВАСКРСАВА

У средишту града, на малом тргу међ две уличице, верско здање зидова гаравих и чађавих, отвора закрпљених лимом и дрветом, опасано бодљикавом жицом. Врата замандаљена.

Задужбина је краља Милутина и посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Остаци храма из XIII века, подигнутог на месту ранохришћанске богомоље из X века, преуређени су у првој деценији XIV века. Претворен је у петокуполну цркву, додата је припрата са спратом и повисоки звоник. Вековима је била саборни призренски храм. Средином XVIIIвека претворена је у Џума-џамију, фреске су оштећене чекићем и прекривене дебелим слојем малтера. Светло су угледале два века касније када су и обновљени стубови срушени за потребе џамије. У Мартовском погрому је запаљена и тешко оштећена.

Унутрашњост прилично суморна. Мали олтар са иконама и свећњацима, без иконостаса, те сиве куполе и трагови паљевине. По зидовима понека преживела фреска. И оне непотпуне, све избодене. Најзначајнија је фреска Богородице Љевишке са Христом у крилу који из котарице вади плодове и храни гладне. У свеприсутном зулуму блиста још сјајније. Колико подвига и костију предачких је уткано у њене боје, колико јој је молитви упућено, колико је душа надахнула и озарила. Једна је своје усхићење и овековечила записом на арапском: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

Са још три српска манастира уписана је 2006. године на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО под заједничким називом Средњевековни споменици на Косову и Метохији и уврштена је на листу угрожене баштине.

„Хвала вам, много вам хвала што сте нас посетили,” опрашта се од нас отац Владан. Храбра млада душа која са породицом истрајава. Још један осврт на Богородицу Љевишку. Страдалницу и победницу.

ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА ЈЕ РАСАДНИК ДУХОВНОСТИ И ЗНАЊА

Отворена је 1871. године као Богословско-учитељска школа, једина те врсте у Старој Србији. Била је стожер свом народу у очувању вере, језика, културе и идентитета у тескобним временима и на мученичком тлу метохијском. Данашња улога Богословије подједнако је важна.

Налази се у срцу старе чаршије, ушушкана међу кућицама махом оријенталног стила, скривена иза гвоздених двери. Отвара нам их стражар. Улазимо у савршено сређено двориште украшено цвећем и дрвећем. Мирно и питомо. Свет за себе. Са прозора нам маше госпођа и нуди освежење. Касније нам открива да је по пензионисању из Београда побегла у Душанов престони град. Нашла је мир. У некадашњој кући Симе Андрејевића Игуманова, српског трговца и добротвора, који ју је завештао Богословији „у којој ће се учити и за духовна знања спремати синови моје отаџбине – Старе Србије“. Пише на његовој бисти у дворишту. У холу главне зграде изложене су старе фотографије здања и српских патријарха и представљени историјат, поједина важна документа и понека реликвија.

Током отоманске власти, Богословији је претило затварање, али је спречено домишљатошћу руског конзула и моћним утицајем руског цара. Рад је неколико година прекинут током Другог светског рата, а због бомбардовања 1999. измештена је у Ниш. Током мартовског погрома 2004. је запаљена и све у њој је изгорело. Срећом, школска архива и књижница од око 15.000 књига однете су пет година раније. И тако спасене. У Призрен се вратила 2011. године, а здања су постепено обнављана. Оживљена је и традиција служења помена цару Душану у његовим Светим Архангелима првог дана школске године.

Призрен је много више од царског града, а Богословија више од образовне установе. У њој је при повлачењу српске војске 1915. године, краљ Петар И Карађорђевић сакрио круну, рекавши да симбол државе не сме у изгнанство: „Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада наше највеће патње“.

ПРИЗРЕНСКИ ГРАД ЈЕ БИО ПРЕСТОНИЦА СРПСКОГ ЦАРСТВА

До утврђења на брду изнад града, може се услужним квадом који се пентра уз уске и прилично стрме сокаке. Или пешака. Захтевније је, али много занимљивије. Подробније се разгледа околина и може се уживати у призору две цркве – Светог Спаса и Свете Недеље. Обе из XIV века. Успут су, али се не може унутра. Обе су затворене.

Призренски град или Каљају су, према званичним подацима, подигли Византинци у XI веку. Проширио га је цар Душан. Овде је повремено столовао, као и син му Урош. Током више од четири столећа османлијске владавине је попримио данашњи облик. Зидине су обновљене и изгледају моћно. Некадашњим добро утврђеним градом, шета се земљаним и каменим стазицима. Разгледамо сређени амфитеатар са бином и камене остатке објеката. Погађамо чему су служили и какве све тајне крију. Приличан је број посетилаца, махом младих. Највећа гужва је на пространој тераси. Поглед пуца на Призрен и Метохију бајну. Све до Проклетија.

Кад се душа пожели истинске природе, срце углавном покаже ка западу домовине. Овога пута ка крају надалеко знаном по кромпиру, малини и дрвету. Ка планинским венцима Јавора, Мучња, Чемерна, Голије, и Радочела. Возимо ауто-путем Милош Велики, преко Гуче.

ЈЕР ЈЕ ЈАВОР ЛЕКОВИТА ПЛАНИНА

Са Голијом другује на истоку, а масиву Муртеници пружа руке на западу. На Василином врху се протегао 1.519 метара увис. Сматра се једном од најлековитијих планина Србије. Легенда каже да се рањени Бошко Југовић са Косова поља упутио на Јавор да ране вида. Дуго су га лечили травкама и мелемима, али му не беше спаса, нажалост. Богат је разноврсним биљем, шумама јавора, букве, врбе, и тополе, пашњацима, врелима и бистрим потоцима, дивљим плодовима. Дом је разним животињама – зеки, срни, вуку, сови, фазану. И орловима. Нама је десетак небеских горостаса приредило несвакидашњу представу. Додуше, у високом лету. Поред благодатне и нетакнуте природе, поноси се и херојском историјом. Све до 1912. на Јавору је била српско-турска граница. На њеном месту је народ подигао споменик мајору Михаилу Илићу, јунаку Првог српско-турског рата, у народу познатијем као Јаворски рат. Около су хумке ратника погинулих од 1876. до 1878. За смештај је најпознатије село Кушићи. Одатле се креће у истраживање, уживање и откривање лепота и тајни Јавор планине.

ЈЕР КРАЈПУТАШИ ЧУВАЈУ ДУШЕ СРПСКИХ РАТНИКА БЕЗ ГРОБА

Зову их и живе камене душе или камене књиге. Подизани су у спомен војницима погинулим у Првом и Другом српском устанку и Великом рату које не могаше достојно сахранити, јер им кости осташе расуте по бојиштима. У ивањичком крају сачувано је око 540 крајпуташа. Скупина 32 хумке налази се у близини Палибрчког гробља, на путу ка Ивањици. Постоји путоказ за скретање. Израђени су од меког камена пешчара, правоугаоног облика, висине метар до метар и по. На предњој страни су углавном уклесани ликови војника са пушком или сабљом, а на задњој и бочним странама су подаци о страдалом и речи захвалности. На појединима су само натписи са украсним шарама у више боја, а неки су посвећени двојици или тројици палих за слободу. Подизали су их родитељи, браћа и сестре и захвални мештани да вољене сачувају од заборава. Застани, путниче и поклони се душама јунака који живот оставише на бранику отаџбине.

Пут ка Ивањици води и поред цркве Лазарице и Палибрчког гробља, где је према предању сахрањен Бошко Југовић. Почетком XX века саграђена је црквица и засађено је девет храстова у спомен деветорици браће Југовића.

ЈЕР ЈЕ ИВАЊИЦА ВАЗДУШНА БАЊА

Ивањички крај насељен је од давнина. Ивањица се први пут помиње у књизи задужења 1505. године у Дубровачком архиву, а варош почиње да се гради указом кнеза Милоша 1833. када је читава област припојена Србији. Угнездила се на обали Моравице, у живописној котлини омеђена шумама планинских венаца Голије, Јавора, Мучња, Чемерна, и Радочела. На скоро планинској висини. Овде се дише чисто и зимује хладно, уз велике снегове. Тада зна бити одсечена од света, како се иначе чини када се проматра из птичје перспективе или са неког од оближњих видиковаца.

Данас је Ивањица малена, али прилично занимљива варош. Пешачка улица жива, са мноштвом продавничица и угоститељских објеката. У средишту је велика карта ивањичког краја са обележеним знаменитостима, а поред сваке у граду постављена је обавештајна табла. За похвалу и пример другима. Корзоом се стиже и до срца града и цркве Светог цара Константина и царице Јелене. Грађена је пар година после оснивања града. Уз свега још неколико здања преживела је два велика пожара. У близини је камени мост преко Моравице. Зидан је почетком XX века системом клинова од клесаног камена, без везивног материјала. Али, по предању, у њега је уткано 30.000 јаја. Даје вароши старински шмек. Можда и највећи куриозитет су два спомен-обележја посвећена супротстављеним странама у Другом рату. Раздваја их тек улица преко које се меркају, даноноћно. С једне стране је споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, подигнут 2003., и Чичина колиба, дрвени кућерак на каменом темељу. А са друге је споменик Револуцији, дело Ђорђа Андрејевића Куна.

Монументални мозаик на постаменту од белог мермера представља устанак, борбу и победу против окупатора. До њега је и споменик палим борцима у ратовима од 1991. до 2000. Ту почиње градски парк, који се протеже уз Моравицу. Лепо је сређен, са терасом уз реку и великим дечјим игралиштем. На скоро сваком дрвету постављена је табла са поруком, поучном или духовитом. Мало ће вас насмејати, мало замислити. Стижемо и до хидроцентрале, која је пуштена у рад на Светог Николу 1911. године. Једна је од најстаријих у Србији и још увек је у функцији. Преко бране високе око девет метара, Моравица прави прелепи водопада, којим се мештани посебно диче.

Дом је фестивалу културе, хумора и забаве Нушићијади. Тако Ивањичани, уз традиционалну гостољубивост, негују и свој шеретски дух.

ЈЕР ЈЕ ХАЏИ ПРОДАНОВА ПЕЋИНА БИЛА ЗБЕГ

Неколико километара од Ивањице, у долини Рашћанске реке, у стрмој литица, удомила се пећина. Названа је по Хаџи Продану, Карађорђевом војсковођи који је у њој склањао народ од турских зулума.

Улазимо у прилично тесан ходник. Добродошлицу нам желе слепи мишеви. Неколико их се разлетело. Први јутарњи посетиоци имају част да их баш они поздраве, открива нам срдачна дама водич. Однекуд се чује цијукање. „То су бебе. Шћућурене су високо, па се не дају видети у мраку”, објашњава. Овде живи шест врста слепих мишева и све су заштићене. Друштво им праве и пећински паук, неколико врста стонога, пећински зрикавац… Око 25 врста животињица које су ретке, а поједине чак и свету непознате.

Најстарији слојеви су стари више од 44.000 година. Пећинског накита је прегршт, разних и занимљивих облика. Многи су попримили препознатљиве обрисе, па су названи Окамањени водопад, Рашћански мали стражари, Мајка са дететом. Уређено је и испитано 400 метара, за сада. Јер старији мештани казују да су у несташној младости залазили прилично дубље, а по појединим сведочењима, постоји излаз и са друге стране литице.

Испред улаза је црква посвећена архангелу Михаилу. Изграђена је на месту црквице брвнаре коју је Хаџи Продан подигао 1809. Буљубаша овде почива.

ЈЕР ЈЕ ВОЖЊА ЗИП ЛАЈНОМ УЗБУДЉИВА ЗАБАВА

Село Рашчићи, пет километара од Ивањице, нуди адреналинску, све популарнију забаву. Зип лајн, и то са две трасе – одлазне, дуге око 615 метара, и повратне, стотињак метара краће. Дужа је и виша, те је намењена искуснијима, и наравно храбријима. У пустоловину низ сајлу могу да се упусте особе тежине од 40 до 140 килограма. „Искључиво у повољним временским условима, када нема кишице и појачаног ветра”, казују нам насмејани момци, обучени водичи, док колеги уручују сигурносну опрему и вешто га и пажљиво „пакују” у седалицу. Брину о безбедности и све ће вам потанко објаснити, али и окуражити. Ваше је само да дубоко удахнете, широм отворите очи и уживате у погледу на брдовити, зелени крајолик из покретног видиковца. Сезона траје до краја септембра, али је препоручљиво најавити се, нарочито радним данима, да случајно не пољубите врата.

ЈЕР ЈЕ ТЕЛЕТИНА У ИВАЊИЧКИМ КОНАЦИМА НЕЗАБОРАВНА

Какво год да је искуство спуста сајлом – усхићење, очараност или пак убрзани рад срца, ваља се окрепити. Повратном трасом улеће се директно у Ивањичке конаке. Угоститељску оазу на око 700 метара надморске висине. На дневном јеловнику је пребранац са кобасицама, домаћим наравно. По препоруци узимамо и роловану телетину. Јер где се боље и здравије пасе него ли овде у дивљини брдовитој, под ручном. Месо врхунско, сласно, топи се у устима. Приносе домаћини и салате, свеже пројице и лепињице и који комад сјеничког сира. Савршен, вазда. И сок од жуте малине, окрепљујући напитак овдашњег произвођача. Никако не пропустити. Опијени ваздухом и разгаљени телетином, не можемо се нагледати ивањичког краја. Пашњаци, шуме, брда која се таласају унедоглед. И небо, малко намрштено, ал’ чудесно. Облаци као на дохват руке.

ЈЕР ЈЕ DRIVE CAFE НАЈБОЉИ РАЗЛОГ ЗА ПАУЗУ

Осим сапутника, најбољи другар на путу је Drive Cafe. За предах, опуштање и понеки залогајчић. Тренутно се расаните уз кафу врхунског квалитета и засладите кроасаном пуњеним чоколадом и лешником, надевом од бадема, или кремом од ваниле. Избор је позамашан и за сланокусце. Дођите да одморите и уживате!

Ноћу, кад би се у свакој српској православној светињи на Космету свећа припалила, тама би се распршила. Заданило би, наједном. Треперио би мрки свод пламом златних крстова са опсталих купола и воштаница са рушевина храмова разапетих кроз векове. Попут жара који никад не догори. Таквог су соја и толиког броја. Непребројиве, неизбројиве.

Комад земље какве нигде нема. Сваки корак деценију бар превали, сваки поглед прегршт велелепности обгрли, свака молитва у тишини одзвања, сваки предачки камен вечност бедеми. Богомоље као водиље и стражаре, заштитари и звонари, знамење и ордење. Истог корена и завештања. Свака галерија и ризница. Но, УНЕСКО не би много великодушан. На Листу светске баштине уписао је три манастира (Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Грачаница) и један храм (Богородица Љевишка), под заједничким називом “Средњевековни споменици на Косову”.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ОГЊИШТЕ И ЗАВЕТ

Пролазимо кроз Пећ на северозападу Метохије и стижемо до зидина надомак града и стражарске кућице. После кратког пропитивања, рампа се подиже и улазимо у манастирски посед. Пред дверима још један чувар. Пушта нас тек по добијеној дозволи мати манастира.

Удомио се крај зеленкасте плаховите воде која тече бајковитом Руговском клисуром. Пећка Бистрица позната је по пећинама у којима су обитавали монаси, па се по њима назваше и храм и град. У порти конаци, остаци палате из XIV века, лапидаријум, повисока звонара из XX века, монашко гробље, и необично стабло. Шам-дуд, стар око 750 година. Тек коју деценију млађи од првоизграђене цркве Светих апостола, знане и као црква Светог Спаса. Уздигао ју је архиепископ Арсеније И у трећој деценији XIII века. Столеће касније изграђене су цркве посвећене Светом Димитрију, Богородици Одигитрији и Светом Николи. Заједница четири храма један је од најзначајнијих споменика српске духовности, културе и уметности.

Целокупна историја стилова средњовековног живописа сагледава се на зидовима пећких цркава. Посебно значајне су композиције Христоса, Богородице и Јована Претече и престола Светог Саве, као и фреске арханђела Гаврила и Светог Меркурија, и лозе Немањића у припрати. Година је кратка за у сваки кутак завирити, сваки саркофаг изучити, златним иконостасима се надахнути, и фрескама се понаособ подивити. Величанственост која се не да у речи преточити. Многи неверујући сведоче о моћном осећају који их је прожимао унутар пећких древнина.

Прва аутокефална архиепископија, коју је Свети Сава у српским земљама установио 1219. године, звала се Жичко-пећка. У време стварања Српског царства уздигнута је у степен патријаршије 1346. године. Пећки манастир одређен је за трон. Има бурну и страдалну историју. Укидан је и обнављан, паљен и пљачкан. Али је опстао и традицијом својом очувао веру у свим српским земљама.

Уједињењем Српске цркве после Великог рата обновљена је и патријаршија 1920. године. Од тада се патријарси српски устоличавају у Пећком манастиру. Сведоку српског постојања и трајања. Чувару сутрашњице за „далеко неко поколење”.

ВИСОКИ ДЕЧАНИ СУ СВЕТИЛО МЕЂ’ ЈАВОМ И СНОМ

Прилаз и улаз у манастир посве је несвакидашњи. Неколико километара од насеља Дечана наилазимо на препреке на путу за успоравање возила и контролни пункт КФОР-а. Пропуштају нас без речи.

Пут се рачва, десно ка шуми и кампу за обуку међународних снага предвођених НАТО-ом, а право ка храму. Пред улазом, стражарска кућица и возило КФОР-а. Дечани су један од најугроженијих хришћанских споменика културе у Европи и једина српска светиња на Космету под заштитом КФОР-а. Контингенти земаља које обезбеђују улаз се смењују, а унутрашњост чувају углавном Италијани. Стражар плавкасте косе, светлих очију и румених образа угледавши опрему за снимање, одмах се усплахири. Правила су строга. Није дозвољено уносити веће торбе, ранчеве, а камоли нешто друго. Обавља разговор телефоном, потом нам тражи личне исправе и пропушта уз благи осмех. Пролазимо кроз гвоздену капију.

У средишњем делу здање од камена беличастог. Заслепљује. Белином чистоте и невиности. „Помаже Бог”, добродошлицу нам жели отац Петар. Просвећеног лица и благодарних очију. Свака реч и покрет одишу истинском духовношћу. Врхунски је познавалац несагледивог блага Дечана.

Место где треба уздигнути храм Божји одредио је Свети Сава, али га је упокојење претекло. У дивљини плодне метохијске равнице обрасле шумарцима кестена и боровима. Подно горостасних Проклетија, чији су горопадни сури врхови вечно обавијени облацима, који прете да загрме над сваким ко зло науми њиховом чеду. У удолини, на обали жуборне Дечанске Бистрице.

Сан првог српског архиепископа остварио је краљ Стефан Дечански. Своју задужбину градио је 1326/27. године, а довршио је син му, цар Душан 1335. Мајстори са приморја и главни неимар фра Вито Которанин зидали су цркву у којој се чудесно прожимају елементи западне романике и готике, и источног византијског стила са тековинама српске уметности. Радове је лично надгледао архиепископ Данило II.

Црква свечана, отмена, скупоцена. Израђена од двобојних квадара мермерног камена брушеног до сјаја. Смењују се светложути пећки оникс и црвенкастољубичаста дечанска бреча. „Изглед цркве вид свих и очи које гледају умара од силине светлости мраморја као нека звезда Даница која изнутра сја”, забележио је у XV веку непознати путописац. Дуга је више од 36 метара, широка 24, а купола досеже до 29 метара. Отуд Дечани посташе Високи. Највиши.

Отац нас води до масовних дрвених двери са бочне стране цркве. Портал украшен богатим, разиграним рељефом. Сваки око врата и прозора, као и венци и фризови слепих аркадица је јединствен, различитих мотива и фигурина.

Уводи нас у цркву посвећену Вазнесењу Господњем, Спасовдану. Камени праг улубљен. Само старина зна колико га је душа нагазило током скоро седам столећа.

Уметност свеприсутна, проткана златом и васколиким богатством. Иконопис је завршен око 1350. године. Више од 1.000 фресака на 4.000 хиљаде квадрата живописали су највештији уметници Душановог царства. А бејаше оно големо.

Највећа су и најуочуванија галерија српског средњевековног сликарства и права ризница православне иконографије. По броју ликова и сцена и вештини фрескописања спадају у врхунску уметност средњег века, познату и под посебним именом – дечанско сликарство. Упечатљиве су фреске лозе Немањића, ктиторски прикази Стефана Дечанског и цара Душана и портрети Силног са женом и сином. Посебно се дичи фреском Исуса Сведржитеља, или Исуса са мачем. Јединствена је у свету.

Отац Петар нам показује трон Стефана Дечанског, моћни, велелепни иконостас из средине XIV века, и поред њега кивот са моштима светог краља, чије тело је потпуно и чини благодатна дела, казује нам. Последњи пут су мошти пресвучене 1964. године у одежду коју је својеручно израдио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Све је изворно, очувано. Однето је једино злато са пода, говори отац показујући на трагове племенитог метала на правоугаоно клесаном мермерном поду најфинијих шара.

Под туђином је тескобно преживљавао, харан је и пљачкан. Неколико пута су га заштитили Арнаути и Турци, а више пута га је спасило само чудо. Једном када су га хтели потурчити, а други пут када мошти Дечанског покушаше преместити, али кола не хтедоше кренути. Гњечиле су га чизме Бугара, Аустроугара, Немаца, а у скоријој историји је више пута нападан ватреним и артиљеријским оружјем.

Отац Петар позива на окрепљење на тераси конака која гледа на цркву. За софром седи младић, изразито беле пути, светлих очију и тршаве риђе косе. Биће да није наше горе лист, нагађамо, али нас разуверава отац Петар. „Ово је наш Холанђанин, примио је православну веру”. Наша љубопитљивост га није разговорила. Сазнасмо тек да је на интернету видео слике Србије, мало путовао, дошао у Дечане, и постао православац. Омамљујућа је природа Србије, још снажнија духовност Дечана.

Уто млади искушеник приноси домаћи сок и вруће пециво са сиром, топи се у устима. Много шта је домаће, са повеликог дечанског метоха – имања манастирског. Тако је и читава област названа Метохија, некада сва црквена земља.

Све време нетремице посматрамо Дечане. Раскошне, а ненаметљиве, величанствене, а опет скромне. Попут топлине недара завичаја и светости завета праотаца. Ванвременске. Високе једнако колико овоземаљко може да се вазнесе у небеско.

Напуштамо зидине храма који је уврштен на Листу светске баштине 2004. године, две године пре остале три светиње на Космету. Узимамо личне исправе од стражара и захваљујемо, како већ иначе чинимо на растанку. „То ми је посао”, хитро одговара уз призвук правдања. Биће да смо очима казивали много више од уљудног „thank you”.

На паркиралишту повећа група излази из аутобуса. „Долази народ из разних крајева и земаља”, присећамо се речи оца Петра. Шта је и како човечанству чинити, давно је промислио и пут указао умни Достојевски: „Лепота ће спасити свет”. А Дечани су те Фјодорове лепоте изнедрили за спас васколике васељене.

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ЛУЧОНОША ПРАВОСЛАВЉА

Век на век је заноснија, поноситија. Но, и као млађана бејаше недодирљива. Суверена господарица мирисних поља божура Косова равног. Неприкосновена краљица грациозности и уметничке велеумешности. Милутинова красотица.

Један од најмоћнијих српских средњевековних владара био је и велики задужбинар, али је печат његове богате заоставштине управо манастир на двадесетак километара од Газиместана. Као да је предосетио где ће се седамдесетак година касније одиграти судбоносни бој за царство небеско, па је витезовима унапред даровао незаборав. Да их под земљом зари и сведочи да нису узалуд крвцу дали.

Возимо обилазницом око Приштине. Српске тробојке на стубовима знак су да смо пристигли у Грачаницу. Мало даље је манастир, на главном тргу. Поред споменика Милошу Обилићу на коњу, уздигнутог мача у десној руци, погледа упртог ка Косову пољу.

Испред улаза нема стражарске кућице. У Грачаници живе Срби. Но, на појединим деловима зидина је развучена бодљикава жица.

Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице грађена је од 1315. до 1321. године. Током XIV и XV века била је значајно духовно и уметничко средиште, а средином XVI века основане су штампарија и библиотека. Касније је, услед великих турских зулума, опустошила. Обновљена је пред Други светски рат, а по његовом окончању служи као женски манастир.

Једно је од прворазредних средњевековних архитектонских остварења. Изведена је у српско-византијском стилу, изузетно складних сразмера, од тесаног камена положеног у двојне и тројне редове опеке бледо црвенкастих тонова.

Спољна припрата саграђена је крајем XIV века у време владавине цара Лазара. На предњој и бочним странама припрате су дугуљасти повисоки отвори у стаклу. Посве неуобичајено за српска средњевековна сакрална здања. На наше видно чуђење, млађани кустос одговара да је то (не)дело комуниста шездесетих година прошлог века. Изгледала им је превише мрачна, па су делове зидова избили и отворе застаклили да је учине светлијом.

Мучена Грачаница. Ни данас, шездесетак година касније, није враћена у изворно стање. Чак ни овакав „просветитељски” подухват не може јој нашкодити, дивоти.

Цркву су осликали познати солунски мајстори, а припрата је живописана у XVI веку. Најчувенија је фреска краљице Симониде, пете Милутинове жене, несвакидшње лепоте, ал’ судбе убоге.

Надалеком чувењу једне од највреднијих средњевековних фресака придодале су риме песника и родољуба Милана Ракића:

„Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи”!

Значајне су и ктиторски портрет краља Милутина са моделом цркве, монументални лик Христа Пантократора, стојеће фигуре светих ратника, и родослов Немањића који је први пут осликан у Грачаници.

Можда има лепших, засигурно раскошнијих српских храмова. Али, Грачаница је „толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме”, стиховала је о бесмртности своје цркве мезимице Десанка Максимовић:

„Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости”.

Лучоноша православља, уточиште и искра вере и наде српског живља на Косову, уткала се у душе и мисли свију. Од рођења блистава и нежна, свагда пркосна и горда. Грачаница. Милутинова. И наша.

Није Бачка сва равница. Негде се ускомешала, благо. Брежуљак изродила. Да узбурка једноликост крајолика. Надмоћа поља равна. Подно њега ходи река. Тече, не само стиховима Стевана Раичковића, већ „дубоко кроз живот“ песника, а биће и многих других. Какав ли су спој? Сазнаћемо убрзо.

Зашто посетити реку Тису и Тителски брег

1. Јер је Тиса река љубави

Превали велике путе пре но што запљусне Србију, где воде своје дарује Дунаву.  Најдужа му је притока. Дели Бачку и Банат. Једина је река у Еворпи која „цвета“.  У свету има усамљеног парњака, Јангце у Кини. Тиски цвет, обично у јуну, изрони из муља на слободу да продужи врсту у романтичном плесу без премца. За љубав живот даје. Векује само дан. А када негде изумре, ту се не појављује никада више. „Тиски цвет је показатељ колико је река чиста“, вели наш капетан док нас укрцава на лађу.

Пловима низводно, ка ушћу у плави горостас. „Лагано, не волим да журим“, наговештава дугу пловидбу кормилар и почиње причу о тајнама, како вели, брзе реке, дубље од Дунава. Слушамо га нетремице и посматрамо кампере који су уз обале поставили шаторе. Шћућурили се у дебелом хладу и пецају. Нечујно. Попут зеленкасте воде и прилично бујне околне природе. Мирно, тихо, опуштајуће. Тек се која птичица некад огласи. Кад нас ођедном тргну продоран звук. Умало не попадасмо у воду. Иде грдосија. Упозорава малене да јој се склоне са пута. Утекосмо на време и опстасмо на водама које заталаса. Проналази парченце хлада близу обале и стаје. „Упржило је баш, да се мало освежимо“, предлаже, извлачећи из кабине ручни фрижидер. Искусан је он тиски вук. Унутра водица, пиво и, на наше изненађење, G-Drive ледене кафе у лименци. Знао је са ким путује. Бира latte, уз шеретску опаску: „Рано је за пивце“. Ми узесмо cappuccino и espresso. Хладне и довољно „јаке“ да нас већ малко ошамућене сунцем раздрмају за даљу вожњу.

Узводно од моста који спаја Банат и Бачку, прилично другачија атмосфера. Живо и раздрагано, бучније. Начичкане кућице на баржама, поједине склепане, има и нових, модерних, неколико кафића, и прегршт барки, махом скромних. Ту је и бродић Там-тат који крстари на три реке и два ушћа. Породице се возикају чамцима и педалинама, млађани скачу и лудују, а малишани се брчкају. Аласи углавном укотвљени стрпљиво чекају да риба загризе, љубитељи уживања мирно плове, а прозуји и понеки скутер и глисер. Сви се знају, машу, довикују, затрубе сиреном у знак поздрава. Ето, такав је живот на Тиси у Тителу.

2. Јер је Тителски брег бачки самац

У равници, и брежуљак може висина бити. Тако је Бачкој Тителски брег, који се уздиже до 130 метара, ништа мање од планине. „Кад се попнеш на врх, зна у ушима да зазуји“, шале се Бачвани на рачун своје земље ко’ тепсије. Протеже се око 17 километара у међуречју Дунава и Тисе, између Мошорина, Лока, Вилова, Титела, и реке Тисе. Два су гледишта о постанку висоравни. Једни сматрају да је настала навејавањем леса, а други да је откинута од Фрушке горе. Какогод, слови за најзанимљивију лесну зараван у средњој Европи. Носи надимак Сведок брдо. Чува безброј тајни о климатским и променама животне средине које су се дешавале стотинама хиљадама година. Данас је специјални резерват природе. Станиште је око 630 биљних врста, од којих су значајне типично степске. Забележено је више од 140 врста птица, међу њима и 100 гнездарица. Овде станују и кукумавка и пчеларица, једна од најшаренијих птичица Европе, док им стражу држе орао белорепан и степски соко. Има и водоземаца, гмизаваца, сова ушара, и текуница. Једну спазисмо код чувеног старог бунара са великим појилима, на пропланку подно брега. Нисмо проверавали, али кажу да старина још ради. Тврдњу поткрепљује крдо кравица које уоколо безбрижну пасу. И овде круже предања о големом благу закопаном ту негде. Наравно, припадало је вођи Хуна, Атили, који је, верује се, сахрањен подно брега, у загрљају Тисе и Дунава. Али није ово једини крај у Војводини где мештани тврде да је гроб Бича Божјег баш ту негде у њиховом атару. Према историјским изворима јесте скончао у Панонији, али да ли је покопан и где, или га је ипак Тиса ондела некуда већ, остаће тајна завека, вероватно.

3. Јер је Тител љупка варош

Удомио се лепо. У срцу Војводине, дуж десне обале Тисе, меркајући место где јој Бегеј своје воде даје, на јужним обронцима Тителског брега. На подручју града било је насеобина још у праисторији. Најстарији помен имена је у угарским повељама у другој половини XI века. Пошто је угостио Дачане, Келте, Хуне, Римљане, Угаре… у српске руке је први пут па почетком XV века, а коначно после Великог рата.

Данас је Тител опуштена, мирна и гостопримљива варош. Има неколико занимљивих објеката – стражара из XVIII века, некадашњи арсенал за шајке, касарна Шајкашког батаљона, и две цркве, римокатоличка и српска православна, обе посвећене успењу Богородице и грађене исте године, 1811. Занимљиво.

Врео је дан, тек понека душа на улици, остали мора да су на Тиси и градском купалишту. Уређена избетонирана плажа са сунцобранима од трске, зеленом површином са дечјим игралиштем, и спортским теренима. Главна улица, истоименог назива, креће од плаже. Први део је калдрмисан, омеђен дрвећем иза којих се прикривају већином приватне куће, неке прилично занимљивих фасада, неке малко оронуле. Ту је и тргић са фонтаном и кафићем. Ходамо даље. Чини се да се улица протеже унедоглед. Коначно стижемо до родне куће Милеве Марић. Позамашна, са великом дрвеном капијом и рељефима на фасади. Одражава богатство њене породице. Иако у њој није дуго живела, данас обележја никаквог нема. Према наводима медија, садашњи власници су одбили да се на кућу стави спомен-плоча. Затим је одлучено, опет према писању медија, да се њена биста постави преко пута у паркићу, иначе прилично запуштеном, како би Милева гледала на родни дом. Нисмо је пронашли. Можда нисмо довољно пажљиво тражили, али, ако постоји, свакако би требало да је на видном, истакнутом месту. Тек тад смо разумели зачуђујуће погледе и одмахивање главом неколико мештана које смо приупитали за Милевину бисту. Неправедно смо их у себи оптуживали да не знају за своју славну суграђанку, која ни за живота, а ни данас не ужива заслужену славу и поштовање. У граду, њено име носи само Средња техничка школа. А могао је Тител бити град Милеве, једне од најпаметнијих дама XX века. Нажалост, није.

4. Јер се са Калварије виде три реке

До врха југоисточног краја Тителског брега стиже се уским улицама. Путоказ постоји. Поједини су мишљења да би Калварију (брег лобања/губилиште) требало преименовати у Градина, као сведочансто вишевековног постојања утврђења. Леп би такав назив био, више српски, свакако. Једна од тврђава је била и Стари тителски град, који је до темеља срушен у аустријско-турским ратовима крајем XVII века. Но, од свега остаде пар камених громада и објекат од камена. Не зна се шта је. Натписа нема. Иначе, све обавештајне табле посвећене су леси и наслагама, одвише научно и сувопарно за обичног посетиоца. Али, ниједна о каквим таквим остацима некадашњих насеобина. Но, Калварија је свакако бег у тишину и осаму и пријатно уточиште током врелих дана. На клупицама у зеленилу, које би руку на срце требало мало дотерати, може се лепо одахнути. Понесите освежење и нешто за грицнути уколико каните остати дуже. И један је од најлепших видиковаца на Тителском брегу. Види се подбрдна варош, ушће Бегеја у Тису, равни Банат… А да би поглед допро до места где Тиса Дунав љуби, мора се пажљивије проматрати и на прстиће пропети. Али, труда је вредно.

5. Јер су у Малој чарди залогаји велики

Подно Калварије, на самој обали, башта у хладу дрвећа, поглед на Тису. Више него примамљив почетак тителског гастрономског искуства. Дочекује нас широки осмех млађаног конобара. У маниру искусног угоститеља хитро препоручује смуђа на жару, порцијаша. Справљен зналачки, аласки, ни најгунђавији шта да замере. И пљескавицу необичног коцкастог облика, гурманску. Баш је таква, и по укусу и грамажи. Поголема, још и пуњена. Али испари из тањира, баш као и смуђ. Апетитт је, знајте, увек бољи уз мирис Тисе.