Пирот је надалеко чувен по ћилиму, сиру и јединственој кобасици. Обргљен рекама, подно горостасне Старе планине, удомљен у крилу бујне, дивље, неистражене природе. Тајновите и изненађујуће, какву само исток Србије зна да изнедри.
ЈЕР ЈЕ ПИРОТ ГРАД СА ДУШОМ
Нишава га дели на Тијабару, стари, и Пазар, нови део града. Уз обале се простиру дрвореди липа, неколико километара. Шеталиште јединствено по лепоти и дужини. Данас га красе и трим и стаза за ролере, као и теретана на отвореном. Оаза мира и зеленила. Једна од знаменитости града је чесма Гушевица. Саградио ју је средином XИX века турски бег Агуш, по коме је названа. Некада се око ње народ окупљао, посебно пазарним данима, а од ње су све до цркве занатлије и трговци отварали дућане, и тако развили нову чаршију. Сматра се симболом живота и сабориштем. ,,Ко се напије воде са Гушевице, тешко одлази из Пирота, али га још теже заборавља”, кажу мештани. Тада беше изворска, а данас је из водовода. Ипак, пописмо и ми мало да се зајамчено вратимо Пироту, барем још једном.
Дуго се Пирот борио са Османлијама, и коначно је успео 28. децембра 1877. године. Овај датум се данас слави као Дан Пирота. У знак захвалности, Споменик ослободиоцима Пирота од Турака, израђен од клесаног камена, висок 10 метара са орлом на врху, подигнут је у старом делу града где је некада живело искључиво хришћанско становништво. Борили су се Пироћанци жестоко и да чују звона своје цркве. Тако 1870. добровољним прилозима „благочестивих православних хришћана” саградише Саборну цркву посвећену успењу Пресвете Богородице. Позната и као Тијабарска црква, сматра се задужбином занатлија и радника. Живописана је и освећена 1914. године.
Данас је Пирот сређен, чист, живахан, али не бучан град. Одише несвакидашњом мирноћом и сталоженошћу. Одасвуд се чују чудњикави изрази. Остатку Србије неразумљиви. Посебан је то говор – малко бугарског, више српског, понајвише пиротског. Свашта ново да се научити. Осим „немуштог” говора, Пироћанце бије зао глас да имају змију у џепу. Како им се приписа наводна шкртост, не зна се поуздано, али нас угостише домаћински, срдачно и нимало штедљиво.
ЈЕР МУЗЕЈ ПИРОТ БАШТИНИ ДРАГОЦЕНА СЕЋАЊА
Смештен је у најбоље очуваном здању традиционалне архитектуре из средине XИX века, некадашњем дому угледног пиротског трговца Христе Јовановића. Данас се води као споменик културе од изузетног значаја.
Поставка је уклопљена у изворни амбијент и дочарава изглед и начин уређења пиротских кућа XИX века. Мирише на времена стара. У приземљу су предмети од грнчарије и металног и дрвеног покућства. Спрат је уређен намештајем локалних трговачких породица из времена када је Пирот од оријенталне вароши полако добијао одлике патријархалне градске средине. Изложени су у комади одеће, народне ношње и накит пиротског краја. Овим простором доминирају чувени пиротски ћилими. Разноликих боја и препознатљивих шара. Уживо делују још раскошније.
Посебно занимљива је соба газде куће, који је био низак и познат као Мали Риста. Како су у то време Срби били приморани да се покоравају Турцима, газда је наканио да им доскочи. Собу у којој је примао госте је направио са ниским плафоном, те је тако Турке натерао да се при уласку сагињу. Народ овдашњи вазда вицкаст и домишљат.
У здању су снимане сцене култних филмова „Зона Замфирова“ и „Ивкова слава“.
ЈЕР ЈЕ КАЛЕ БУДНИ СТРАЖАР
Утврђење је кроз историју мењало господаре, па тиме и називе – Туррес (кула), затим Пиргос, Тхуриб, Момчилов град, а данас је Пиротски град или једноставно Кале (тврђава на турском). Подигнуто је у дургој половини XИВ века, у време владавине кнеза Лазара. Пирот је био важан стратешки град на истоку тадашње Србије, и на правцу турских похода, па је тврђава изидана уз десну обалу Бистрице, недалеко од ушћа у Нишаву, на издвојеној, високој стени. Релативно је малих димензија, и састоји се из три целине – Горњи град са кулом и капијом, саграђен је за Лазарево време, Средњи град, ојачан још једним редом бедема, уздигао је син му, деспот Стефан Лазаревић, а Доњи, према реци са пушкарницама, изградили су Турци у XВИИИ веку.
Дуго се у народу веровало и приповедало да је утврђење подигао чувени војвода Момчило, о коме се мало зна, осим да је живео у првој половини XIV века, а археолошким истраживањима је доказано да је тврђава саграђена у другој половини. Такође је откривено да је за време Римског царства, у III и IV веку, на простору тврђаве постојало насеље, које је било не само главна станица на путу од Ниша до Софије, већ и трговачко место где су биле смештене легије које су бринуле о безбедности на траси пута Виа милитарис, претече Цариградског друма.
Тврђава је била у војној употреби све до прве половине XX века. Данас је већим делом очувана, обновљена и уређена. Ове зидине су послужиле као сценографија за снимање делови филма „Бој на Косову“. Споменик је културе од великог значаја.
