6 разлога да посетите Крупањ и Цер

Битка на небесима траје. Јуриша зима на пролеће, а оно се одупире, стоички. Симболичне временске прилике за крај који канимо посетити. Тамо је сила ударала на слабијег, ал’ пркосног, те превагнути успела није. Ка бајколиком западу домовине возимо преко Шапца путем који није баш за понос.

ЈЕР ЈЕ КРУПАЊ СРЦЕ РАЂЕВИНЕ

Ушушкао се у долини, обгрљен падинама Јагодње, Борање и Соколских планина. Напојен трима речицама Богоштицом, Чађавицом и Кржавом које се у центру спајају у Ликодру. Средиште је области Рађевине, назване по војводи Рађу, који је по предању био један од седам витезова кнеза Лазара. Да ли по војводи или пак својој родности, тешко је дознати, али би двојбу могла разјаснити крилатица: “Рађевина је да рађа, а Крупањ да то што роди буде крупно”. Ко ју је сковао, алал му вера!

Археолошки налази сведоче о животу још у доба неолита. Био је насељен и у доба Римског царства, у средњем веку постаје значајно рударско место, и прилично је пропатио за време Османлија. Име му се први пут помиње у дубровачким списима 1417. године, као ”Црупагн”.

Данас, градићем доминира уређени парк на обалама речних токова и пешачка улица начичкана кафићима, са неколико занимљивих здања и понеким оријенталним. Истиче се црква спомен-костурница Св. Вазнесења Господњег. Задужбина је краља Петра И Карађорђевића. Грађена је 30-их година прошлог века од камена. Лепотица, красно живописане унутрашњости. У августу 1931. године део костију српских војника палих у бици на Мачковом камену пренет је у костурницу цркве. Иза ње, прикрила се скоро столеће старија сестра истог посвећења.

У близини је Музејски комплекс Столице, посвећен догађајима из Другог светског рата и рударству и металургији. Недалеко су две пећине Орлићка и Ковачевића, као и остаци Соко-града, некадашње злогласне турске тврђаве. У подножју утврђења је манастир Св. Николаја.

ЈЕР ЦРКВЕНИ ПАРК ДОБРИ ПОТОК СПАЈА ВЕРУ И ТРАДИЦИЈУ

Свега неколико километара од Крупња, на вису у бајковитом окружењу, налази се Црквени парк сачињен око старе Крупањске добропоточке цркве. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Први пут се помиње 1528. године. Унутар парка су звоник, музеји лова, пчеларства и старих заната, спомен чесме, парк Светог Саве, дечје игралиште, наткривени простори за одмор, реплика старог сеоског домаћинства, и гробље старо око пет векова. Посебност су две капеле посвећене Св. Прокопију и Светој Петки, које су смештене у некадашњим рударским окнима. Сликовито дочаравају времена зла када се због вере скривало и страдало. Место где се духовност осећа, прошлост сагледава, а будућност призива.

ЈЕР ЈЕ У КОНАКУ ДОБРОМ ПОТОКУ ХРАНА ПОДОБРА

Тек који метар испод је Конак Добри поток. Знатижеља нас вуче да завиримо кроз капију. Иза ње откривамо мали дрвенград. Брвнарице за коначиште, игралиште за малишане и ресторан. Из њега допиру примамљиви мириси. Како напрасно огладнесмо, одлучисмо се за рани ручак. Унутрашњост старинска, рустична. Храна, тврди млађани конобар, домаћинска, њихова. Телећа чорба очекивано кафанска, а рибља права аласка, врхунска. Мешано месо са роштиља, малко запечен пекарски кромпир и печене и љуте паприке су одличан избор. Укуси потврђују речи конобара. Више него задовољног трбуха излазимо на свеж ваздух. Ветар се раздувао. Мирише на снег.

ЈЕР НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ ПОЧИВАЈУ ХЕРОЈИ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Уз успоне ка Јагодњи, друштво нам прави управо снег. А на 923 метра, највишем врху Мачковом камену, дочекује нас бели саг. Чист и нетакнут придодаје узвишености попришта једне од најжешћих и најкрвавијих битака српске војске у Првом светском рату. Ни данас се на зна тачан број страдалих, само да их је било много. Одужила се домовина својим палим ратницима каменим спомеником у облику капеле са звоником и крстом на врху. Унутра је фреска Богородице са Младенцем, неколико икона, пар пушака из доба битке, и који цветак. И натпис: “За спас отаџбине. Мачков камен 1914.” Почивају неустрашиви у обручу густих, горостасних четинара. Спокојили су се у одвише заслуженој тишини и миру. При одласку читамо у спомен-плочи урезане стихове Војислава Илића Млађег:

“…Поклон’ се светој костурници њиној

И опомен’ се, затварајући врата:

Да право значи више него сила,

И да је Давид сурво Голијата”.

ЈЕР ЈЕ ЦЕР ЈУНАЧКА ПЛАНИНА

Можда и најјуначкија. Најславнија, свакако. Обилазак почињемо у месташцету Текеришу посетом Спомен-костурници српским јунацима палим у Церској бици. Вођена је у августу 1914. Овде се одиграо одлучујући окршај и извојевана је величанствена победа, уједно и прва савезничка у Великом рату. У костурници почивају посмртни остаци око 3.500 ратника. Изнад ње се уздиже 10 метара висок споменик од церског гранита на чијем врху је орао раширених крила. На предњој страни је штит са крстом и четири оцила и натпис: „Ваша дела су бесмртна“. А подно њега, на постољу од пушака, српска војничка капа. Споменик је откривен на Видовдан 1928. Некадашња спомен-капела претворена је у поставку Церске битке. Врата су била затворена, нажалост. Около су постављене бисте. Раме уз раме стоје војводе Радомир Путник, Степа Степановић, Петар Бојовић, и Живојин Мишић. Све већи од највећих. Војничине. Родољуби. Слободари. Када чујете звуке Марша на Дрину, сетите се церског строја. Управо у њихову част је Станислав Бинички исписао ноте громовите корачнице.

Осим славне историје, има се Цер још много чиме подичити. Назван је по истоименој врсти храста, али су многобројна и стабла букве и граба. Одликује се богатством и разноврсношћу шумских, ливадских и лековитих биљчица. Не много насељен, прилично је мирољубив, очуване природе. Обележеним планинским путељцима стиже се до неколико видиковаца, остатака Тројановог и Косаниног града, и значајних манастира. По предању, из овог краја потиче и Милош Обилић. Не чуди, јер Цер само витезове недри.

ЈЕР НА НИС ПЕТРОЛ – САВА МОСТ ГОРИВО ПЛАЋАМО БЕЗ ИЗЛАСКА ИЗ ВОЗИЛА

Пуни утисака које смо понели са овог места, крећемо натраг кући. Потпуно заокупљени причом, схватамо да би било добро да сипамо гориво. Наш избор је овај пут пао на НИС Петрол – Сава мост, поготово јер нам омогућава да гориво платимо Дриве.Го апликацијом, и то без изласка из аутомобила. Ово нам је у тренутку сумирања утисака било веома важно, јер нисмо желели да прекинемо са причом и дељењем искустава која су у том тренутку још увек свежа.

Након сипања горива, настављамо нашим путем са жељом да се сигурно још неки пут вратимо у ове дивне пределе.