Планинско лето настављамо у централној Србији, у близини Краљева. На висовима омеђеним трима водама – Ибром, Рибницом и Брезанском реком, чије дубоке котлине су испресецале Столове на дугачке гребене који му подарише звездасти облик. Западни обронци сачинише клисуру немирног Ибра, чија бајковита долина скрива бисере српског средњевековља.

Зашто посетити Столове и Градац?

1. Јер на Столовима столују коњи дивљи

Полудивљи, тачније. Не зна им се тачан број нити има ли и међу њима усамљеника и одметника. Но, зна се да су у овим планинским пределима одвајкада живели сточари. Према једном од многих народних казивања, јунак над јунацима, Милош Обилић, свог Ждралина узјахао је управо на Столовима.

Коње су отпитомили овдашњи сељани који би их лети одводили у брда да би имали мање посла. Временом би их у дивљини остављали све дуже, каткада и током зиме, а коњи би се сналазили, учили да преживе и коначно се осамосталили. И када би их враћали у питомину, често би бежали натраг у слободу. Тако постадоше полудивљи. Зими услови знају бити веома сурови те коњи остају без хране, али племените душе нађу начин да им је допреме.

Поход до четвороногих грација је поприлично мукотрпан. Бирамо колски пут из правца насеља Жиче. Најиздржљивији могу и пешице. Дочепасмо се заравни са које се пружа предивни поглед на околиш, верујући да смо стигли довољно високо и далеко, близу коња. Док их нестрпљиво тражимо очима, скоро смо уверени да се једино теренцем може довде догегати. Кад ето “обичног” четвороточкаша који пристиже са суседног брда. У кабини сва места заузета, за воланом дама. Насмејана и опуштена као пистом да вози. Збуњени смо, истовремено задивљени. Весела петорка нас упути узбрдо, докле точак може.

Теренца у неком тренутку напуштамо и настављамо на сопствени погон. Не знамо тачно куда нити где се крију, само знамо да их морамо пронаћи. Таман савладамо једно брдо, кад израња ново… Успут срећемо млађи пар, љубитеље пешачења у природи, из Војводине. Од јутра се пентрају, лутају, али не одустају. Захвални смо на неочекиваном друштву. Лакше је. Шалимо се и храбримо. Коначно угледасмо толико жељени призор. Упорност се овога пута исплатила. Неколико лепотана спокојно грицка траву, не обазирући се на придошлице. Тек када млађани пар из ранца извади шаргарепице, почеше прилазити, лагано. Храну животиња одмах нањуши, али зна и доброту. И нису тако дивљи, помислисмо. Но, опрезно и нежно са лепотанима.

За назив Столова везано је неколико легенди. По једној, име потиче од главног гребена који из даљине сличи столу. По другој, кнез Лазар је пре боја на Косову често ту ловио, а за обедовање су се сачињавале клупе и столови. Према трећој, први српски архиепископ Свети Сава је столовао у оближњем манастиру Жичи.

Природа Столова је потпуно нетакнута и дивља, попут њених најпознатијих становника. Не много шумовита и поприлично сувкаста, без потока и врела. Пашњаци, ниско растиње, жбуње, пољско цвеће, и брда која се протежу унедоглед.

Задовољни, али добрано исцрпљени. Верујемо да и нашем превозу треба окрепљење. Најближа бензинска станица је у Краљеву, НИС Петрол. Не губимо време. Плаћамо гориво Drive.Go апликацијом, без одласка до касе. Из аутомобила, очас. Хитамо даље.

2. Јер Маглич је чувар срца немањићке Србије

Уздигнут на високој, стрмој стени. Тешко приступачан. Готово неосвојив. Преживео је сијасет ратова, устанака и буна. Захвалност дугује положају, али и магли, која би често запоседала његове бедеме. По њој је назван, каже народно предање.

Осим магле, обавијен је велом тајне о свом пореклу. Не зна се поуздано када и ко га је уздигао. Претпоставља се да је изграђен у XIII веку да штити немањићке задужбине – Жичу, Студеницу, Сопоћане и Ђурђеве ступове, али и некада прометни и усамљени трговачки пут који је пролазио долином Ибра. Први писани подаци о овом средњевековном граду потичу из 1337. године, из времена архиепископа Данила II, који је у Магличу подигао палате и ћелије.

Тврђава се простире на више од 2.000 квадратних метара, опасаних зидинама са седам кула и главном, Донжон. У унутрашњости града су остаци вишеспратне палате са подрумским просторијама, цркве Светог Ђорђа, стамбених објеката, бунара, и резервоара за воду.

Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја. Но, као и вековима уназад, остаје неприступачан. Моста преко Ибра нема. Однела га набујала вода… И тај, кажу мештани, био је небезбедан. Прелаз је могућ једино пловилом. Тренутно је Маглич у скелама, изводе се радови на обезбеђењу бедема. До када ће трајати, нисмо успели да сазнамо. Нити када ће се Ибар премостити. У међувремену је покренута иницијатива Обновимо Маглич којом би се средњевековном граду вратио пређашњи сјај. Према макети, изгледао би величанствено. Уместо остатака зидина, улазом у долину Ибра господарио би замак.

3. Јер долина Ибра је природни и културни бисер

Усекла је упорна вода себи пут између два планинска горостаса – Голије и Копаоника. Кроз раскошну природу створила је нестварне пајзаже. Проткане дахом историје и културе. Називају је Долином краљева, Долином векова, а за романтичаре је Долина јоргована. У позадини је љубавна прича. Према једној легенди, јорговане је посадио краљ Урош И да искаже љубав према будућој српској краљици Јелени, а по другој, њихов син, краљ Милутин је, после два неуспела брака, за трећу срећу, својој изабраници долину посуо јоргованима. Нашло би се још понеко предање. Ко год да их је засадио мора да је било из љубави, јер мирисни бокори, плаве, ружичасте и беле боје цветају и дан-данас.

Ибар је рај за љубитеље рафтинга и надалеко чувен по свом Веселом спусту. Крајем јуна или почетком јула на стотине весељака се окуражи да се сплавом, гуменим чамцима, кајацима или већ чиме год се да пловити и плутати отисне низводно 25 километара до Краљева. Забава и добар провод су зајамчени.

4. Јер Градац је задужбина краљице Јелене

У народу познате као Анжујске. Не зна се засигурно из које земље и породице је потекла, али се претпоставља да јој је порекло повезано са Анжујцима који су тада владали југом Италије. Потписивала се „Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске”. Била је супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Оставила је упечатљив траг у српској средњевековној држави. Њен дом био је прва библиотека и училиште. Окупљала је сиромашније девојке из краја и подучавала их разним пословима и вештинама, али и писмености и музици. Наручивала је преписивање књига које је касније поклањала и даривала је и обнављала многе храмове. Пред смрт се замонашила и по сопственој жељи сахрањена је у својој задужбини – манастиру Градац. За време ратовања са Турцима, њене мошти су измештене и вероватно сакривене. Ни данас се не зна где су.

Манастир Градац се удомио на обронцима шумовите Голије, изнад Градачке реке. У последњој четвртини XIII века. За изградњу, краљица Јелена је одабрала најбоље уметнике који су према њеним упутствима сјединили рашки са вајарским украсима романског стила. Фреске, које су претрпеле велика оштећења, припадају врхунцу монументалног стила и сматрају се наставком уметности сопоћанских сликара.

Главна црква, посвећена Пресветој Богородици, била је гробно место краљице Јелене, а мања је изидана у част Светом Николи. Више пута је рушен и пљачкан, а озбиљна обнова покренута је тек половином минулог столећа. Данас је женски манастир. Својеврсно сведочанство живота велике просветитељке и мудре српске краљице.

5. Јер кафана код Мира нуди старинске гурманлуке

Цео дан смо јуначки трпели глад, знајући да нас чека гозба у једној од најчувењих српских кафана. У Богутовцу. Подуге историје. Кафана код Мира званично је отворена 1826. године, али постоје подаци да је угоститељство овде живело још далеке1770. Почиње се чашицом ракије, како већ традиција налаже. Избор љуте капљице је повелик, за свачији укус. За предјело се износи воденички пројни колач и плата сира, кајмака и домаћег ајвара. Следи чорбица у котлићу, а затим оно главно – ћевапи од чисте телетине и пилећи ражњићи у фолији за које је везана несвакидашња прича. Сладокусци, који су неким чудом успели да оставе празан “џепић”, могу одабрати Ленин колач или секси салату. Изузетно услужно и шали склоно особље објасниће вам састојке салате несвакидашњег назива.

Ако умилите газду, можда вам покаже јединствене примерке мотоцикала, колекције слика и разне занимљиве и ретке “старудије”. Све одише духом предака. Храна нарочито. Једини проблем може бити попуњеност. Сачекајте да се место упразни, нећете зажалити.

Прича вели да богата господа зими иду на море, у егзотичне крајеве, а жарка и спарна лета проводе на планинама. Сасвим разумљиво. Можда себи не можемо приуштити далека рајска острва зими, али планинска лета свакако можемо. Да следимо богату господу упола, бар. Избор је издашан. Бирамо повелику висинску лепојку у југозападној Србији, између Ивањице и Новог Пазара, где природа још увек царује. Пут без пасоша и пропратних перипетија. Кофер пун доброг расположења и истраживачке знатижеље.

Зашто посетити Голију и Студеницу?

1. Јер Голија је динарска красотица

Није огољена. Напротив. Једна је од најшумовитијих планина наше домовине. Име је највероватније добила по својој големости. Протеже се око 32 километра у смеру запад-исток. Заузима два пута већи простор од горостасног Копаоника. Тако тамошњи горштаци знају у шали да кажу: „Не зна Голија шта је делија”.

Густе шуме букве, јеле, смрче. И планинског јавора који је преживео ледено доба. Удомиле су око 100 врста птица и сисара. Становник је и мрки меда, те се немојте упуштати у скитње дубоко у шуму, нити ноћивати под звездама да вам не бане незвани гост.

Највиши врх Јанков камен уздиже се до 1.834 метра надморске висине. За назив је везана легенда, наравно. Два брата Рајко и Јанко се опкладише који ће први изнети повећи камен на највишу чуку Голије. Рајко бејаше снажнији и бржи, а Јанко темељнији и стрпљивији. Пред врх се Рајко спотаче и испусти камен који се откотрља у данашњи Рајков поток. А Јанко се успешно дочепа врха, који данас носи његово име. Није народно предање тек тако. Свако је животна лекција.

Због изузетне очуваности природе проглашена је Парком природе 2001, а исте године је део парка Голија-Студеница УНЕСКО заштититио као резерват биосфере.

За Голију је везано и веровање да је планина која не зна за болести. Ко ју је бар накратко походио, зна и зашто. И вратиће се, засигурно.

2. Јер Рудно је бајковито село

На обронцима Голије, на 1.100 метара надморске настанило се око стотињак домаћинстава. Расутих по шумовитим брдима и осунчаним пропланцима, међу  засада кромпира и малина и ливадама окићених самониклим цвећем. На ружи ветрова где се додирују морске и континенталне струје.

Расположење породично. Сви се знају, кафенишу, пијуцкају ракијицу, узајамно помажу. Насмејани и срдачни. Живот без усијаног асфалта, смога и гужве.

Центар села шаролик. Неколико ресторана, игралиште за децу на трави, школа, и фудбалски терен чију изградњу је платио Холанђанин. Опчињен природом и мештанима, одлучио човек да им нешто у аманет остави. Ко нема својих висова и гора, добро зна да их цени. И указано гостопримство. Свака част племенитом Низоземцу. На терену се млади увече окупљају, пуштају музику из кола, ђускају, друже се. Неретко се организују и сеоски фудбалски турнири. Они што су срчанији од мундијалског финала.

Чари и тајне Голије могу се истраживати пешака, бициклом или квадовима, који се изнајмљују. Уколико сте добар јахач, може се и коњем, додуше само један је на располагању, како смо сазнали. Дечица ће се свакако обрадовати да их неколико кругова по дворишту на коњу “провоза” власник.

Коњића смо препустили малишанима и одлучили да протегнемо ноге. Шетамо, дишемо дубоко и успут беремо шумске јагоде, мајушне, ал’ од меда слађе. Стижемо до места одакле се види и скијашки кров Србије – Панчићев врх, на оближењем Копаонику. Одмеравају се два дива преко Ибра.

Коначили смо у смештају Видовдан. Ново, чисто, пространо. Сан на уштирканом узглављу. Безбрижан и дубок. Срећом, има још домаћица које све чине по старински.

3. Јер планински доручак држи цели дан

Повелика тераса са погледом на овчице које тик подно ње спокојно пасу. Заједно доручкујемо, свако за својом трпезом. Домаћица износи “возић”, никада краја. Цело село би се дало нахранити. Савијача од зеља и сира, печена паприка на кајмаку, уштипци, пројаре од хељдиног брашна, месне ђаконије… И кисело кравље млеко. Ране вида. Све из овдашњих башти и засада, справљено умешним рукама.

После јутарње гозбе, могли бисмо дремнути, али мора се даље. До најсветијег манастира на српском тлу води макадамски пут. Краћи, али неудобнији. Нисмо га одабрали. Водили смо се оном народном: “Преко прече, наоколо ближе”.

4. Јер Студеница је родоначелна светиња

Није ни најстарија, нити највећа. Али јесте прва међу једнакима. Мати свих српских храмова. Спокојила се у бујној природи, иза зидина, далеко од недобронамерних очију и мисли. Негде између тла и плаветног свода. Отмена и узвишена, свесна своје овоземаљске лепоте и небеске величине.

Унутар духовног утврђења, истиче се здање од белог мермера, прошараног сивом, са црвенкастом куполом, раскошних зидних скулптура. Богородичина црква. Градио ју је Стефан Немања, родоначелник лозе Немањића, као своју гробну цркву, од 1186. до 1196. године. Преплићу се утицаји Истока и Запада, романског и византијског стила. Складно и величанствено. Око 1230. краљ Радослав подигао је припрату испред храма.

Улазимо бојажљиво, готово нечујно. Под од мермера. На изворно улазном, западном порталу, скулптура Богородице са Христом и арханђелима, бојена и позлаћена. Несвакидашња, врхунски извајана, скупоцена. Прелазак у сваку следећу одају је ниво више – пут ка спасењу, објашњава кустос. Ту се чувају мошти Немањине, у саркофагу.

Некада се у оквиру манастира налазило 14 цркава, од којих су, поред Богородичине, сачуване још две – Краљева, Милутинова задужбина, посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани, из 1314. године и Никољача, у част Светом Николи, од камена, најмања и најједноставнија којој посетиоци немају приступ. Сачуван је и звоник из XIII века, а Савина трпезарија је обновљена.

У манастиру је Свети Сава написао Студенички типик, којим је уређен монашки живот у Србији, а Студеница одређена као слободна од црквених и световних власти. Независна. Била и остала. Има и сопствени крст – студенички, спој ранохришћанске симболике сидра као спасења и раста и напретка у виду биљних украса на завршецима. На фасадама је урезано неколико цртежа који спадају међу најстарије сачуване архитектонске нацрте и необични сунчани сат.

5. Јер студеничке фреске су непроцењиво благо

По упокојењу оца, Сава је позвао најбоље мајсторе тог времена, највероватније из Цариграда, да осликају Богородичину цркву, која је живописана до 1209. године. По први пут, натписи на фрескама исписани су на старом српском језику, ћирилицом. Симбол манастира је Распеће Исуса Христа, познато и као Студеничко распеће, једно од најлепших дела византијске уметности XIII века. Монументална фреска, дубоке изражајности. Превладава византијско плава, која се добијала из врло ретког полудрагог камена који се допремао чак из Авганистана, каже кустос. Килограм боје вредео је више од килограма злата. Међу најзначајније зидне слике спадају и представе Богородице Студеничке и Пресвете Богородице, као и живопис  Богородичиног живота у Краљевој цркви из раног XIV века.

Изузетност Студенице, њених фресака и вајарских остварења препознала је и организација УНЕСКО. Уписана је на Листу светске културне баштине 1986. године.

Може се разгледати и упијати сатима, данима. Увек недовољно. Не стаје у речи и фотографије, нити у задивљене погледе и неуздржане уздахе. Студеница је уметност која се више не ствара, историја која исписује сутра, вера која не одустаје ни по коју цену. Уткана у темеље српске духовности и државности. По свему посебна. Своја.

6. Јер до Голије и паузе су незаборавне

Знали смо да нас чека дуг и напоран дан, али не и да ли ћемо у планини наћи згодно место за окрепљење, те схватисмо да је боље да се на време обезбедимо. И себе и верног четвороточкаша. Свратили смо на једину бензинску станицу на ауто-путу Милош Велики, Гаспром Соколићи. Свеже припремљени сендвичи, бургер и италијанска кафа. Разнолики јутрањи укуси за предстојећу авантуру. У ранац спаковасмо неколико Drive Cafe хот-догова, бочице Јазак воде и понеку Drive Cafe грицкалицу. Да се нађе.

Прекрајамо стихове најромантичнијег панонског морнара док прелазимо мост код Бешке. Препливавати дакако нећемо, опасна је то работа, али ћемо се упустити у пустоловину речним сокацима, тамо где се водени див разбашкарио и самовољно извајао јединствени крајолик настањен ретким животињским и бујним биљним светом.

Зашто посетити Ковиљски рит и Крчединску аду?

1. Јер Ковиљски рит је дунавски лавиринт

Део је Специјалног резервата природе Ковиљско-петроварадински рит. Полазимо са ковиљског Шлајза. Згодно место за купањац. Наоколо шуме, ливаде, адице, трстици, и шевари. Пловећи тепих од локвања, травки и разноразног растиња. Дрезга је то, подучава нас искусни домаћин. Пој птица и клепет крила. Корњачице које ленчаре на сунцу.

Рибари се увелико. Поједини пецароши се шћућурили у дебелом хладу, понеки не хају за жегу. Не чуди број пецароша. Овде је једно од највећих мрестилишта риба у Европи, открива нам чамџија.

Пажњу привлачи цвет необичне лепоте и величине. Бели локвањ. Од њега се прави гранат, дунавска огрлица. Некада је био главни адут удварача, смешка се водич. Наглашава да га је забрањено брати. Али гранат може да се сачини и од жутих локвања, којих је прегршт. Важна је романтика.

Пролазимо поред места где је Куста снимао филм „Црна мачка, бели мачор”. Ту нас поздравља раздрагана скупина кајакаша која је напустила своја пловила и башкари се у води. Тугаљиво их посматрамо, али времена за брчкање нема, нажалост.

Много је занимљивости везано за плавно подручје уз Дунав. Када је водостај повољан, кајакаши могу да се одваже на 700 километара дугу авантуру, сагласан је о километражи домаћи двојац.
Мора да је занимљиво и узбудљиво. Само храбро!

Удружене чари природе. Умирујуће и освежавајуће. За сва чула и душу.

2. Јер Крчединска ада је дунавски сафари

Полазишта ка Крчединској ади је много. Може се стићи и са сремске стране и из  Ковиљског рита, али нама водостај није дозволио, па се морало наоколо, из Гардинаца, са Лимана. Пловимо Дунавцем, усеченим кроз дивљу природу, на појединим местима једва проходним. Успут срећемо неколико мангулица и стижемо на „отворени” Дунав. Убрзо се указује нестварни, чаробни призор. Стотине кравица, телади, козица, безрогих говеда, и подолских говеда који се кочоперно шепуре великим роговима. Сви загазили у Дунав. До „колена” само. Знају животиње докле се сме. Понеко грло на обали стрпљиво чека ред за расхлађивање, а поједини су спас од врелине пронашли под дрвећем. Само коњи јуре. Бесциљно. Вранци, кулаши, шарци, алати, дорати… Безбрижни и неспутани. У славу слободе живљења.

Дружељубивих магараца нема. Претходни чувар је отишао и одвео их, правдају нам се водичи. Нови, очигледно, није пристигао. Део код „званичног” пристаништа на аду је запуштен, неочишћен. Урушава магичност овог животињског раја, где време јесте одавно стало. И не треба да се покрене. Само човек треба да се придржава натписа на табли: „Чувај природу и њено богатство, јер и ти си део природе”.

3. Јер Ковиљ је родно место романтичара Лазе

Костића, наравно. У Ковиљу је завршио неколико разреда основне школе и отишао. Но, радо му се враћао, открива нам домаћин. Препричава многе Лазине враголије и згоде. Волео је да боемише и испија шприцер. Једном тако, у оближњој кафани од набоја упаде му парче земље у чашу. Конобар похита да је замени, али му се песник шеретски захвали: „Еее, да знаш само колико сам Ленкине земље попио”. Ленке од Дунђерских, богатих велепоседника, који газдоваше и пространим виноградом. Беше то љубав голема. Неостварена. Непребољена.

Лазина родна кућа се преуређује у музеј. Мештани веле да је из песниковог доба остала тек каљева пећ. Док будући музеј врата не отвори, од ушораних суседа здање издваја само табла коју су свом романтичару поставили грађани Горњег и Доњег Ковиља.

4. Јер манастир Ковиљ је више од светиње

Разних је предања о оснивању манастира, али тачних података нема. Спомиње се у документу из XIV века, а поуздано се може рећи да је постојао крајем XVI или почетком XVII века. Данашња манастирска црква изграђена је у првој половини XVIII века. Подсећа на средњевековне српске светиње, понајвише на манастир Манасију. Црква је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Поред позлаћеног иконостаса, чувају се вредне иконе, књиге и рукописи, и сликарска дела Уроша Предића.

Манастирски посед је повелики, уређен, задивљујући. Чувен је и по производима – природним мелемима од лековитог биља, тоницима, меду, воћним ракијама, и ликеру од зелених ораха. Игуман је својевремено био патријарх српски Порфирије, који је покренуо манастирску заједницу Земља живих за лечење болести зависности.

5. Јер у Ковиљу је гнездо роде старије од Америке

И није то баш неки подвиг, шегачимо се са домаћином, док нас поносно води до сасушеног храста старог, како тврди, више од 500 година. Израстао је прекопута манастира Ковиљ, уз времешну капелицу. На врху шупљег стабла осигураног сајлама удомиле се роде. Госпођа мама стражари над своја два тића, а тата се дао у потрагу за храном. Да ли су се роде гнездиле од када је храста, не зна се поуздано. Историја проткана народним предањем и мало шале на рачун прекоокеанске силе, и ето сјајне рекламе. А ко би им замерио? Поготово што у Ковиљу живи највећа заједница птица које доносе децу у Србији. Дочекују вас и испраћају. И маме осмехе. Драга, мила створења.

6. Јер Газпром БС Нови Сад 16 спрема сочне бургере

Дуго смо крстарили дивљинама силовите реке. Иште душа окрепљење. И то брзинско. Хитамо ка најближој пумпи. У понуди су пецива, сендвичи разних укуса и бургери – са сиром, сланином, пилетином, краљевски…Бирамо дупли и екстра бургер и кајгану у земички са пршутом. Свеже, богато, сочно. Смазасмо све у даху. Уто нам стиже и сладолед са преливом од шумског воћа. Савршени слаткиш за вреле летње дане. Нахрањени, заслађени и расхлађени орни смо за нови поход водама тајновитог и увек непредвидивог Дунава.

Свакојаке красоте и чуда удомила је Србија. Па и троугао. Не онај Бермудски, ђавољи тамни вилајет, али ништа мање тајновит. Ако Београд, Нови Сад и Зрењанин замислимо као темена троугла, у срцу ће се указати међуречје Тисе и Старог Бегеја. Простране воде у којима се неспутано огледа збијено растиње које прикрива чудесни свет животиња. Мало маште и краљице свих наука на путу ка месту где природа за своје познавање математике добија чисту десетку.

Зашто посетити Царску бару?

1. Јер Панонско море је створило српску Амазонију

Од големог мора остаде бара тек. Али царска. Додуше, без очекиваног гламура и луксуза. Сасвим супротно. Нетакнута, разбујала, безбрижна. Царство биљака и птица. Цвркут и клепет крила одзвањају густим шеварима трске, врбацима и локвањима. Заплесала природа са водом, травом и шумом у складном трокораку.

Назив је добила по аустроугарским племићима којима је била омиљено ловиште. Касније су пушку понели и други великаши. Међу онима који су припуцали били су хабзбуршки престолонаследници Рудолф и Франц Фердинанд и краљ Александар Карађорђевић. Сва тројица трагично скончаше. А нису једини. Случајности или не, из историје треба учити, те једино препоручљиво “наоружање” су камера, фото-апарат и двоглед.

Специјални резерват природе Стари Бегеј-Царска бара простире се на 4.726 хектара и станиште је 500 биљних врста, око 240 врста птица, 24 врста риба, и појединих угрожених и ретких врста сисара. Подручје је подељено у три зоне заштите. Посетиоцима је дозвољен приступ само трећој. У прву се нипошто не улази, што због строго заштићених врста, што због безбедности, јер је дом дивљим мачкама и шакалима.

Иако мочварни предео, зазуји тек покоји комарац. Као и свуда где људска нога није крочила, природа је све уредила. А овде се баш заинатила да буде чаробна “дивљакуша”.

2. Јер вожња царском лађом је непредвидива

Стари бродић се уморио и заслужено пензионисао, а нови је увелико загрејао мотор. Пловидба воденом џунглом је крајње живописна, а у друштву разговорљивог и срдачног чувара и неочекивано забавна. Помно слушамо причу о најуспешнијем ловцу на планети, али и највећем напаснику, вилином коњицу. Како изглед зна да превари. И када га женка одбија, не одустаје, а у походу често зна и главу да јој откине клештима. Али не остаје женски свет никада дужан. Довија се на разне начине. Како су различите боје, женка попут камелеона промени боју у ону својствену мужјаку, а ако га то не успе заварати, изврне се на леђа и прави мртва.

Наставља добри домаћин причу о корморанима, великим ждероњама и начинима на које кажњавају неваљале људе, водомару, прелепом најмањом птицом риболовцем, и нежним барским корњачама. Смирени, доброћудни капетан се непрестано смешка и из прикрајка добацује разноразне анегдоте. Открива нам да је барски орах истог укуса као онај што се ставља у торте и колаче и да се мора “обрати” пре но пусти сидро и закачи се за дно. Какав бродски двојац!

Приче су прилагођене узрасту посетилаца. Лађа Царица испловљава викендом, а може да се изнајми за посаду до 10 путника, уз капетана.

Које животињке ћете успут срести, никада се не зна. Јер природа није зоо врт, већ изненађујућа и увек другачија пустоловина.

3. Јер можете царевати васцели дан

Породично, са друштвом или са вољеном особом. Излетиште није велико, али су могућности разне – посматрање птица, вожња бициклом, шетња стазом здравља, дечје игралиште, пољанче на којем се може пикати мали фудбал, и одбојкашка мрежа, коју би ваљало ситно дотегнути. У летњем бару су доступна освежења, а за храну се морате побринути сами. Пикник корпица и ћебенце за траву или дрвене клупе и столови под надстрешницом. Уживајте, посматрајте и ослушкујте. Само немојте роштиљати.

4. Јер у Каштелу Ечка су дружбовали племићи

Свечано је отворен 1820. године. Три дана трајаше фешта. Последње вечери, приреди се раскошни бал, а за клавир седе девотогодишњак. Чудо од детета. Франц Лист. Касније плодни композитор. Присуствовао је и надалеко чувени гроф Естерхази. Од тада је дуго био омиљено састајалиште страствених ловаца и властеле. Имање је 50 година касније откупио гроф Феликс Орнонкур, који је Каштел Ечку доградио и изменио. Данашњи изглед главне, властелинске куће потиче с краја XIX и почетка XX века, када је породица била на врхунцу.

Дочекује нас витез оклопник, у природној величини. На зидовима бочног ходника окачени су трофејни рогови. Излазимо у башту. Велика, сређена, цветна, зелена. Са фонтаном и дечјим игралиштем.

Данас је споменик културе и хотел. Некадашња балска дворана претворена је у ресторан. Проширио се и на велелепну терасу. Све одише умећем живљења племића неких давних времена.

5. Јер се у Каштелу обедује дворски

Двоумили смо се између рибљих специјалитета у ресторану Сибила одмах прекопута улаза у Царску бару и лалинских укуса у Етно селу Тигањица, али нас је амбијент дворца очарао. Те, да мало господујемо. Бирамо каштелски гулаш са печуркама, ароматичну пилетину са запеченим њокама И лагано печена свињска ребарца глазирана BBQ сосом. Сваки залогај као да је спреман за оне плаве крви. Пилетину у Марсала вину и чувене млинце са ћуретином остављамо за следећу посету. Вратићемо се, засигурно. Пре но што се поздравимо са једним од најлепших двораца Србије, шетамо раскошним вртом. Исто би, верујемо, учинила и некадашња властела.

6. Јер је на БС Зрењанин услуга царска

Када је дан испуњен царским уживањем у природи, повратак на асфалтни пут пада тешко, а најмање што вам треба је да се задржавате на бензинској станици. Зато је НИС Петрол станица у околини Зрењанина права ствар. Тамо можете наточити гориво и платити га без изласка из аутомобила. Довољно је да имате врло згодну апликацију Drive.Go и, уз само два три клика, ваш боравак на станици ће бити рекордно кратак. Царска ствар!

Удаљени смо стотинама километара. Без много сличности, ал’ столетне сродности. Не да се олако спознати дубина повезаности два народа. Вера, култура, историја, страдања, ратови…Уткала се приде и нека тајна веза Руса и Срба. Мистична чак, сматрају поједини. Зна и такво бити пријатељство. Србија га је доказала после Октобарске револуције, када велики број Руса, нарочито припадници племства и интелектуалне елите, напуштају отаџбину. Многи хрле у Србију, која их братски привија, без услова. Русима је требало уточиште и дом, а Србији, разрушеној и опустушеној ратовима, помоћ. И добила је. Најбоље. Школоване лекаре, инжењере, научнике, уметнике… Многи будући српски интелектуалци знање умногоме дугују руским професорима, а Београд вечну захвалност руским неимарима.

Зашто упознати руско наслеђе у Београду?

1. Јер је Краснов градио красна здања

Рођен је у Подмосковљу. Завршио је студије сликарства, вајарства и архитектуре на Московском уметничком свеучилишту. У српску престоницу Николај долази 1922. године на позив Савеза руских инжењера и техничара у тадашњој Краљевини СХС.

Најромантичнија црква Београда, Ружица на Калемегдану, порушена у аустријском нападу 1915. обновљена је према пројекту Краснова. Испред стражаре две бронзане скулптуре израђене од ратног материјала – српски пешадинац из Првог светског и Балканских ратова и витез из доба цара Душана. Замисао Николе, како се посрбљено потписивао на пројектима. Надареност ка монументалном и декоративном преточио је у Архив Србије, први наменски објекат те сврхе на Балкану, и зграду Југословенског драмског позоришта, која данас није налик некадашњем Мањежу. Препознатљиви печат дао је данашњим зградама Владе Србије и Министарства финансија. Учествовао је у уређењу Краљевског двора и парка на Дедињу. Осмислио је ентеријер дома Народне скупштине, до најситнијих детаља. Монументално степениште, мермени под, раскошна купола. Репрезентативни дипломатски салон, са свиленим тапетама, белом дрвеном ламперијом и прикладним намештајем. Скупоцено, отмено, богато. Налик царској Русији.

Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду. Улица на Врачару носи његово име. Подигнут му је споменик у парку Мали Ташмајдан. Многа дела Краснова данас су споменици културе. Велики Никола(ј) је скоро преко ноћи обрисао трагове оријенталног и Београду подарио снажну, елегантну архитектуру којом се и данас дичи.

2. Јер је Самојлов донео дух модерне

Потекао је из добростојеће, угледне козачке породице. Са Крима је побегао последњим бродом и доспео у Београд, где се школовао. Вишеструко надарени уметник. Отац је прве “стаклене” зграде у Београду, некадашње Југобанке у улици Краља Петра, у којој се огледају оближње, старије лепотице. Творац је још једног упечатљивог здања стаклених фасадних површина, Машинског факултета, чија унутрашњост је посебно занимљива због осветљености хола. Осмислио је и Палату пензионог фонда на Теразијама, коју је годину дана пред смрт прилагођавао  потребама Позоришта на Теразијама, и сам пројектовао акустику и климатизацију сале. Једну од најпрепознатљивијих београдских здања, хотел Москву, украсио је витражима по мотивима из руских бајки и каменим мозаицима са обрисима Русије и Москве и Србије, своје нове домовине.

Григориј је добитник награде града Београда за једну од многих вила које пројектовао на Сењаку. Радио је и на обнови зграде САНУ и Галерије САНУ. За шест деценија урадио је око 180 пројеката. Почива на руском некропољу у оквиру Новог гробља у Београду.

3. Јер је Баумгартен сачинио Русима дом у Београду

Од Санкт Петербурга, преко Турске до Београда, где је радио при тадашњој Краљевској војсци. Велелепно здање краси престоничку улицу Краљице Наталије од 1933. Наменио га је новоствореној руској заједници у Београду. За окупљање, дружење, неговање своје традиције и културе. Једно је од највећих и најстаријих духовних руских центара ван матице. Мењало је називе. Данас је Руски центар за науку и културу у Београду. Но, за све остаје Руски дом. Тамо где се радо иде и чија врата су увек отворена. Београду је у аманет оставио и седиште Генералштаба тадашње војске Краљевине Југославије, која је проглашена најлепшом престоничком зградом 1937. године, а касније је заштићена као културно добро. После Другог светског рата Василиј се отиснуо у Аргентину.

4. Јер је Сташевски творац руске светиње на Ташу

Рођен је у Петрограду, где је и стекао звање грађевинског инжењера. Био је пуковник Руске армије. У омиљеном парку Београђана, иза Цркве Светог Марка, удомила се наизглед мајушна, али велика руска светиња. Храм Свете тројице. Подигнут је 1924. године према пројекту Сташевског. Типично руско сакрално градитељство, ушушкано у зеленилу. У темељ је положен грумен земље Русије, у крипти је, по сопственој жељи, сахрањен вођа антибољшевика, барон и генерал Петар Врангел, а у раму испод стакла чува се комад вуненог шала царевића Алексеја Романова.

Валериј је и творац прве модерне гараже у центру града, где су били смештени и аутомобили учесника прве београдске међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке, одржане 1939. Данас је Музеј аутомобила. Касније је радио самостално и испројектовао много стамбених кућа, насеља и вила. Због једног приватног подухвата је банкротирао и изгубио углед у струци. Наставио је да ствара под туђим именима, па се верује да је Београду подарио много више но што сведочи сачувана документација. После Другог светског рата преселио се у Мароко.

5. Јер је Васиљев у тврђаву уденуо замак

О Алексеју нема много података. Но, зна се да је одговоран за зграду данашњег Војног музеја. Осмислио је у духу средњевековних замкова и савршено уклопио у историјски амбијент Београдске тврђаве. До данас је углавном сачувала изворни изглед. Попут чаробњака се појавио, штапићем исцртао замак и нестао, без трага.

6. Јер је Верховски овековечио српске јунаке

Завршио је Високу уметничку школу на Царској академији уметности у Санкт Петербургу, а у Србију пристигао 1920. Најзначајнија захвалност борцима Великог рата у Београду, Споменик браниоцима Београда 1914.-1918, израђен је по нацртима Романа. По димензијама, богатству украса и изражајној симболици је међу највелелепнијим меморијалним објектима у Србији. Приказује снагу народа. Српског војника, победника, раскинуте ланце ропства и белог и црног орла као победу добра над злом. У крипти спомен-костурнице почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака. По замисли градитеља, порука споменика је: вечна слава оружју и јунаку победнику, у чију част је и подигнут. Изузетно вајарско дело, скривено од очију Београђана и посетилаца. Заслужује много истакнутије и видљивије место, историјски и уметнички.

7. Јер је Колесников Народно позориште учинио чаробним

Истакнути сликар је у Србију стигао после Првог светског рата и убрзо добио задатак да ослика таваницу изнад гледалишта у згради Народног позоришта у Београду. Определио се за барокну композицију богатих боја и класичне античке теме у славу позоришта као храма уметности. Строп је оштећен приликом фашистичког бомбардовања 1941. и потпуно уклоњен током послератне обнове, што је уметника много растужило. Но, током последњих великих радова 1986. године, таваница је реконструисана на основу сачуваних скица. Стјепан Фјодорович Колесников, нажалост није доживео оживљавање свог дела.

Осликавао је таванице и зидове многих здања, а његове слике данас се баштине у највећим музејима широм света. Почива са сународницима на Новом гробљу у Београду.

8. Јер учење руског не мора бити баук

Ћириличко писмо, падежи, глаголска времена, многе наизглед идентичне или само сличне речи позорница су на којој се вековима уназад поигравају добро познати пријатељи – српски и руски језик. Овај плес генетски сродних словенских језика уме да заведе. Док трепнете, са казачока прелазе на моравац, па руски квадрил, а онда оплету кукуњеш. Испреплићу кораке и зачас од познатог звука неке речи настане изненађење или смех. И док ваш руски плесни партнер покушава да објасни „букву“ , збуњено ћете помислити на листопадно дрво бујне крошње.

Како бисте разумели сваки од ових плесова и научили кораке за игру са руским језиком, Центар Руског географског друштва у Србији и компанија НИС припремили су Уџбеник руског језика „Ни пуха ни пера!“. НИС је финансирао комплетну израду у оквиру свог програма „Енергија знања“. Овај уџбеник показаће вам најлакши начин да усвојите почетни ниво руског језика кроз савремене методе учења. ПДФ верзија књиге и аудио-материјали се могу бесплатно преузети: https://www.nis.rs/ruski-jezik-udzbenik/

Заплешите сигурним кораком и упловите у складну игру изучавања руског језика!

„Ни пуха ни пера!“

Сигурни смо да ће знање руског језика допринети да истраживање руског наслеђа буде још забавније. Видимо се поново у новим епизодама посвећеним руском наслеђу у Србији.

Тамо где се огранци горостасних Карпата сусрећу са непрегледном равницом, где падине Вршачких планина шурују са сунцем, а уздахе необраног грожђа и мирисне укусе вина побуђује неукротива кошава. Тамо где каткад доћарлија и дах српске Сахарe – Делиблатске пешчаре, шћућурила се варош. Подно брега. Другује са Румунијом. Грли Банат.

Зашто посетити Вршац?

1. Јер је Вршац град вина и великана 

У историјским списима први пут се помиње 1427. као Подвршан. Називи су се мењали, али се врх задржао до данас. Зову га и Стеријин град, по оцу српске драме, Јовану Стерији Поповићу. Оправдано свакако, но можда неправедно према другим знаменитим Вршчанима – сликару Паји Јовановићу, велемајстору Бори Костићу и поети Васку Попи, који се родио у оближњем сеоцету Гребенцу.

Најчувенији је по свом пространом и издашном виногорју, које је рађало још у доба Дачана и римске владавине. Пићу богова остао је вечно веран. Сваког септембра домаћин је Данима бербе грожђа, које су мештани симпатично крстили „Грожђебал“.

Данас живи у богатству различитих националних заједница, култура и вера. У миру и слози. Успео је, неким чудом, да обузда свакојаке ћуди. Срдачни су, опуштени и насмејани Вршчани. Види се, воле свој град. Чист је и уређен. Многи би се могли угледати.

2. Јер вас градске лепотице очаравају на сваком кораку

У доба када су култура и све старинско гурнути у запећак, Вршац негује своју баштину. Нарочито архитектуру. Нема небодера, нити горопадних стакленаца. Све је складно и љупко. Могло би се чак рећи, поетично. Милина је шетати и разгледати. Међу највелелепнијим здањима су Владичански двор Банатске епархије из 1750, која је после обнове попримила необарокни и неоренесансни изглед, и неоготска Градска кућа (Магистрат). Никако не пропустите да се попнете до Апотеке на степеницама. Барокна грађевина у којој је 1784. године отворена прва вршачка апотека Код спаситеља. Међу најстаријима је у Србији. Мештани тврде, шеста по крштеници.

Етничка разноликост изродила је и богату верску архитектуру. Саборни храм Светог оца Николаја, из друге половине XVIII века, најстарији је православни храм у Вршцу. Римокатоличка црква Светог Герхарда је из друге половине XIX века. Импонзантна неоготска богомоља са торњевима који додирују облаке. Доминира градом. Румунска православна црква, изграђена почетком прошлог века. Повелика и живописна, споља. Нисмо ушли, као ни у католичку. Обе су затворене. Да ли смо се указали у неправо време или своја врата отварају само за посебне прилике, нисмо успели да дознамо. Штета. Унутрашњост обе мора да је подједнако раскошна.

На главном тргу је здање где је боравио Карађорђе. На повратку из Русије, у раним данима месеца јула 1817. сместио се тајно у Штенгеревој гостионици. У журби, у духу вечитог устаника, рачун не плати новцем, већ остави две сребрне кубуре. Гостионица је отишла у историју, али зграда чува успомену на Црног Ђорђа, његовом сликом и називом Два пиштоља.

3. Јер градски музеј баштини дела славног реалисте

Смештен је у згради Конкордија. Основан је 1882. Велику захвалност дугује истраживачу, учитељу и публицисти Феликсу Милекеру, који је дао значајни допринос музејској збирци. Атмосфера топла, другачија од већине здања која чувају културно благо. Друштвени и културни живот града представљен је збирком Хроника. Две собе са делима Паје Јовановића. Чувени „Вршачки триптих” и портрет Александра Карађорђевића у природној величини, насликан пар година пре атентата у Марсељу, још неколико портрета знаменитих личности, све осликано аутентичном палетом боја којом се служио реалиста светског гласа. Изложене су и археолошка и етнолошка збирка, а ускоро ће бити представљено и оружје. Музејски простор у згради Конкордија није велики, али је поставка веома занимљива и питка.

4. Јер у Вршцу је кућа у којој је стварао Стерија

Кућу је подигао Стеријин брат Ђорђе у другој половини XIX века на темељима старе, у којој је рођен Јован. Аутентични намештај, клавир и писаћи сто за којим су настала „Покондирена тиква”, „Зла жена”, „Кир Јања”, и „Лажа и паралажа”. Изложени су и поједини изворни рукописи, фотографије и портрет Стерије, дело Уроша Предића (још једног мајстора реализма).

Стерија је велики родољуб и интелектуалац, слободољубив. Заслужан је за оснивање Народног музеја и Друштва српске словесности, претече Академије наука и уметности. Живи кроз своја непролазна дела. Можда је и сасвим праведно што се Вршац зове и Стеријин град.

У Стеријину кућу не улази се тек тако. Број телефона особе која ће вас пустити унутра истакнут је на вратима. Док чекате кључоношу, немојте згубиданити. Први комшија је вински подрум. Завирите, делује баш вински.

5. Јер је градски парк ботаничка башта

Рађен је по узору на француске и енглеске паркове, мешовитог пејзажа. Бројне врсте листопадног и зимзеленог дрвећа, украсно грмље и разнобојно цвеће. Клупице за одмор, дечје игралиште, фонтана, и старински кафић са великом терасом. На улазу стоји упозорење: „У случају појачаног ветра, не улазите”. Ех, шта ли појачано подразумева овде где вазда звижди и фијуче.

6. Јер на БС у Вршцу можете платити ИПС-кодом

Вршац крије много чуда, од божанственог вина, преко уметничких дела, па до данашњих модерних чудеса. Рецимо, на НИС Петрол бензинској станици у Вршцу можете платити гориво и друге купљене ствари и ако сте заборавили новчаник. Довољно ће бити да на свом телефону покренете апликацију ваше банке и да одаберете опцију „IPS покажи”. Ваш телефон ће, потом, генерисати QR код који ће радник на каси очитати и износ за плаћање скинути директно са вашег рачуна.

И практичнији и бржи начин како бисте што пре наставили ваш обилазак преосталих вршачких лепота.

7. Јер се у Вршцу кале најбољи летачи

Док знатижељно испитујемо сваки , непрестано надлећу авиони. Нема бојазни. Знамо да су наши. Вршац је познат по Ваздухопловној академији. У њој се брусе они наши врсни пилоти што летелицу приземљују неосетно, као у паперје. Нисмо питали за небески круг изнад града. Други пут.

8. Јер је на брду Миса уређени видиковац

Стиже се колима или степеницама из самог града. Лепо је сређен, са клупицама за дружење или осаму. На платоу је капела Светог крста (крижа), најстарији католички храм у Банату, из двадесетих година XVIII века. У близини је Црква Светог Теодора, стаза здравља, клуб екстремних спортова, а мало више – Вршачки замак.

9. Јер је Донжон кула некад штитила Вршац

До паркинга ћете лако, а после мало пешачења, кроз шумицу. Уживаћете.  Кулу није подигао Ђурађ Бранковић, већ угарски краљеви, и не у XV, већ у XIV веку, упоран је наш домаћин-водич, историчар. Поткрепљује тврдњу чињеницом да се некадашње утврђење помиње у списима још 1323. године. Има близнакињу, ситно млађу, у Чакову, родном месту Доситеја Обрадовића. Најочуванија је Донжон кула, висине 20 метара. Повремено је красе и уметничке поставке. Поглед би одавде требало да пуца…, али не баш. Заклања га огромни репетитор. Могао се поставити на неки други оближњи брежуљак.

10. Јер је село Гудурица вински рај

Удаљено је петнаестак километара од града. У виногорју, наравно. Зову га „Европа у малом”. Удомљава 14 нација. Винарија је прегршт. Но, као сваки друг на друму, бирамо ону тек у повоју, За своју душу. Па ако је за газдину, биће и за нашу.

Пијуцкамо домаће винце на посебно израђеној гарнитури од бурића, окружени муљачом, пресом и другим винским оруђем. Износи се и мезе – кобасице, димљене ђаконије, домаћи ајвар, туршија, и хлеб премазан машћу и посут алевом паприком. Заборављени укус детињства. Крај је богомдан за вино. Осунчане падине, земља погодна за воће и винову лозу и ружа ветрова. „Болест одлази”, кажу газде који се поносе својим здравим грожђем које се много мање прска него у другим крајевима земље. Захвални су ветровима. Пред полазак засладисмо се штрудлом и питом од вишања. Баш су се потрудили добри домаћини. Сјајно винско поподне. Још да су засвирали тамбураши. Биће прилике.

У повратку, сунашце залази у даљини, а ветар тек почиње да разиграва помало уснуле ветрењаче. Велике и бројне. „Вршац, лепа варош”, тепао му је Стерија. Више него сагласни. Овековечио га је кистом маестрални Паја, а опевао језгровито и себи својствено „умало” Вршчанин, Васко:

У виноградаревој руци

Пруженој из облака

Златан грозд

У једном зрну кула од кукуруза

У другој чаробни Брег

У трећем равница мајка…

Имао је срећу велики српски романтичар да детињи и замомчи се у загрљају шумовитих обронака Фрушке горе и вода силног Дунава. Биће да смо за одрастање окаснили, али за упознавање никако. Дружењу је увек право време. Чак и када зима из прикрајка пушта мразне ветрове да узбуркају воде лепе плаве реке дуж обала града Бранка Радичевића.

1. Јер су Карловци град музеј

Овим звањем често се кити Праг. Уз дубоки наклон чешкој престоници, сремски драгуљ се јоште чиме има подичити – вином, вековном просветом и духовношћу. Приде, и Дунавом. Нарогушио се, намрштио, намрачио. Канда се жели осамити. Осмелили се тек лабудови и неустрашиви чамџија. Која ли га мука натера да пркоси таласима разјареног дива? Обале пусте, упркос приобалним ресторанима и кафићима. Сасвим је другачије у пролеће, лето. Одмах је јасно да ћемо се вратити, чим пре.

Језгро града мајушно, али особито. Одише отменошћу, духом некадашњег, истинског господства. Без примеса новокомпонованих архитектонских изражаја. Застало у неким минулим, културним временима. И не да се. На радост својих мештана, али и посетилаца.

Међу велелепоном архитектуром, поглед привлачи времешна, али добродржећа кућица, сада кафић. Истиче се својим најстаријим вратима од кованог гвожђа из друге половине 19. века. Бранков трг омеђен је раскошним здањима – Богословија, Магистрат, Римокатоличка црква Светог Тројства, Богословски семинар, и Стефанеум. А на оближњем узвишењу пропела се зграда, жуто-црвене фасаде да мотри будно на варошанска дешавања.

2. Јер су Карловци изнедрили прву српску гимназију

У беспрекорно сређеном врту дочекује нас биста. Пише Бранко. Довољно. Зна се који. Само је један у Карловцима. Улазимо у предворје и читамо историју прве српске гимназије. Основао ју је митрополит Стефан Стратимировић 1791., а годину касније је званично почела да ради. Стара зграда порушена је 1890. и подигнута нова у српско-византијском стилу са богато украшеним главним улазом. Од почетка 20. века, настава је доступна и девојкама.

Пролазимо кроз витражна врата од којих се пружају дуги ходници. Поплочани подови, осликани сводови, старинске светиљке и лустери, камено степениште са балустрадом. Више сличи палати него образовној установи. И учионице су некако посебне. Свака принета својој намени, уткане пажње и љубави. Где ли смо ми учили школе, тужно се присетисмо својих средњошколских дана.

Отварамо масивна дрвена врата ка царству књига. Аристократско. Мирише на знање, поезију, старину. Библиотеку чини више од 18.000 наслова, дарови бивших ђака, професора, добротвора. На полицама су и прво фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, поклон краља Александра Обреновића, прва издања Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића…
Још једна одаја посебне красоте. Свечана сала. Сва осликана, умереним тоновима, у зидовима положене бисте дародаваца, плишане столице. За концерте, приредбе, свечане прилике.
Одшколовала је многа велика српска имена, али надалеко је позната по Бранку. У њеним клупама, сачинио је прве риме. Данас је филолошка гимназија у којој се изучавају савремени и класични језици. Част је у њој учити и предавати. Њен значај можда је најбоље описао један од бивших ученика и професора:

3. Јер патријаршки двор је био дом поглавара српске цркве

Један од најлепших владичанских дворова у Срба. Подигнут крајем 19. века у стилу италијанских палата на месту некадашњег Пашиног конака, који је био прво седиште поглавара Српске православне цркве после пребацивања архиепископије из Пећи, све до 1920. Данас је пребивалиште владике сремског. Дворску капелу осликао је лично Урош Предић.
Богата Ризница баштини многе драгоцености – иконе, рукописе, портрете митрополита и епискома, престоне крстове, златне и сребрне путире, пехаре, и иконе. Најстарија књига је Цветник, из 15. века. Унутар дворског врта налази се Патријаршијски подрум и вински лагум. И свештеници праве вино. И то одлично. Двор се тренутно обнавља те не блиста пуним сјајем.

4. Јер је храм Светог Никола омиљена црква младенаца

Предање вели да ко се напоји водом са Чесме четири лава, на Бранковом тргу, вратиће се и венчати у Карловцима. Многи и јесу. Управо у Саборној цркви Светог Николе.

Подигнута је средином 18. века. Крајем истог столећа страдала је у пожару, но врло брзо је обновљена и још једном почетком 19. века када је добила ренесасну фасаду која је данас краси. Посебно се истиче раскошни иконостас, дело Теодора Крачуна и Јакова Орфелина. Чува две реликвије – делове моштију другог српског архиепископа Светог Арсенија Сремца и чудотворну икону Пресвете Богородице Бездинске, као и слике Паје Јовановића.

5. Јер се у Карловцима љубе запад и исток

Огрнути плаштом барока, прожимају се утицаји Аустроугарске и Турака, проткани нитима разних уметничких стилова. Сједињени у бајковиту карловачку причу. Заједничку и личну. Уличице уске, омеђене стамбеним кућерцима, многи оронули, понеки закривени чипканим завесама, занатским радњицама, винаријама и винским подрумима. Неприметно стигосмо до необичне атракције, Музеја шибица, даље до Музеја пчеларства и Капеле мира, подигнуте на месту где је 1699. потписан чувени Карловачки мир. У близини је Палата Илион и Завичајна збирка Сремски Карловци. Град заточен у своју културу и историју. Чини се, без намере да се посавремени.

6. Јер су Карловци чаробни и са висине

Пре похода на Душков видиковац, одакле се Карловци погледом грле, ваља предахнути и окрепити се чашом фрушкогорског вина. Видиковац је изграђен као велика сцена на отвореном са два нивоа, на којој се налази позлаћени крст и скулптура песника Душка Трифуновића, који почива у Карловцима. Одморите на степеништу поред чувеног стихотворца и уживајте у погледу.

7. Јер Сремска кухиња је спој српске и „швапске“

У Срему се одвајкада добро јело. Неретко и превише. Ако нисте фруштуковали, не брините, све се да надокнадити. На менију, свакојаких ђаконија – од домаће пилеће супе, риндфлајша, сланинице, чварака, до месних пикантерија. Нећемо се снебивати. Крећемо од мезетлука, преко јунећег паприкаша до роловане пилиће џигерице и сезонске салате. Трпезу не напуштајте без чашице бермета, ароматичног десертног вина, уз који одлично иде куглоф, немачки колач који се одомаћио и справља се на више начина – са додатком лешника, бадема, сувог грожђа, ораха…

8. Јер на Стражилову почива Карловачки поета

Сремске калорије је тешко спржити, али ваља покушати. Шетња Дворском баштом или правац Фрушка гора. Најбилже излетиште је Стражилово. Уређених стазица за пешачење кроз природу, данас популарни хајкинг, не мањка. Дишемо дубоко и хитамо ка Бранковом вису.