Некада је поред имена носила одредницу велика. Успут ју је некако изгубила, али је шарм и љупкост сачувала. На североистоку равног Баната, скоро на граници са Румунијом ушушкала се варошица заносног градитељства, уметничког духа, срдачних мештана, другог највремешнијег становника Србије, и хране од које може да се побенави. Престоница је бундеве. Зими и уточиште ноћним грабљивицама.

Зашто посетити Кикинду?

1. Јер Кикинда је романтична варош

Питом и пријемчив градић, не много дуге историје, али занимљивог садржаја. Срби се досељавају средином XVIII века, а неколико деценија касније Марија Терезија оснива Великокикиндски диштрикт и град почиње да доживљава успон. Занимљиво је да су све улице под правим углом. Тако је то кад Аустроугари планирају, све мора да је под конац, а и брину да се случајно не загубе у неком непредвиђеном сокачету. Дуго се звала Велика Кикинда, а после Првог светског рата припаја се Србији и постаје само Кикинда.

Типично војвођанско градитељство ушораних кућица, разнобојних и углавном сређених фасада са прегршт детаља и украса. Раскошна здања међу којима се посебно истичу Будишинова палата, бисер необарокног стила, зграда Општинске управе  и Дракслерова и Сланикина палата. Понека зграда, али ниске спратности да не нарушава складност. Шеталиште је необично подугачко, живо и солидно чисто. Кафићи, ресторани, дрвеће, клупице за одмор и чаврљање, и скулптуре од теракоте, као мајушни музеј на отвореном.

Дичи се и једном од најлепших улица не само у Србији, већ и у свету. Носи име народног хероја Петра Драпшина. Дуга око два километра обрасла је дрворедом иза којих се промаљају куће, махом породичне, живих и пастелних боја и занимљивих капија. Стабла су засађена крајем Другог светског рата и данас их је скоро 400. Листопадна су, те се тек у пролеће разбујају и стварају зелени тунел. Ту је и стари дрвени водоторањ, који са висине ужива у чаробном призору.

Оаза зеленила, парк Бландаш који је споменик природе, налази се недалеко од центра и омиљено је место за рекреацију. Иако је један од ретких српских градова без реке, снашла се Кикинда. Старо језеро, остатак некадашње реке Галацке и једина природна водена површина у градићу, претворена је у одмориште и излетиште. Тренутно се додатно уређује. Неколико километара од Кикинде налази се богомоља Водице, црквица подигнута средином XIX века, која се сматра култним местом. За Кикинду се везује и најпознатији хунски вођа. Наиме, верује се да је Атила, познат као Бич Божји, који је током прве половине V века харао овим просторима, сахрањен у кикиндском атару. Да ли баш ту или негде већ у Панонији, није још утврђено. Али није битна Атилина вечна кућа, већ големо благо са којим је, каже легенда, покопан. Прошло је скоро 16 векова, а благо пронађено није. Довољан изазов за све српске Индијане Џонс.

Позната је и као престоница тикве. Обично у септембру одржавају се Дани лудаје, како мештани зову бундеву. Такмиче се тада домаћини чија је лудаја дужа и тежа. Ма колика год да је, кад се на њу попне погледом се обгрли читав град. Тако Кикинђани збијају шале на рачун своје равне земље. Иначе, расположена, сусретљива и разговорљива господа.

2. Јер Кикинда је дом Кике

Једног од два српска мамута. Тачније мамутице крштене по имену града где је ископана. Процењена старост је око пола милиона година. Млађа је од своје сроднице Вике, нађене недалеко од Виминацијума. Даме се обично не хвале крштеницом, али биће да су у доба мамута прилике биле сасвим другачије.

Копија Кике у природној величини постављена је у дворишту Народног музеја Кикинде, а скелет, готово читав, на првом спрату. Кика је откривена 1996. године у глинокопу фабрике Тоза Марковић на дубини од 21 метра. Била је висока око 4,7 и дуга око седам метара, а тешка око седам тона. Кљове су јој дужине 3,5 метра. Каква грдосија! Просечни животни век мамута је био између 60 у 80 година, а занимљиво је да су током живота зубе мењали шест пута. На шта су их трошили ако су се хранили травом, лишћем и разним жбуњем.

Иако је Кика прославила Кикинду, градски музеј се има јоште чиме похвалити. Смештен је у згради некадашње курије, што на латинском значи судница или већница, у каснобарокној грађевини, једној од најстаријих и најлепших. Поставка је прилично занимљива. Могу се видети ископине и отисак стопала из доба неолита, ледара – сандук за чување хране без струје, капа златара коју су младожење куповали својим изабраницама да их прописно наките за венчање, макета старе куће лутрике потпуно грађене од земље, и музичка кутија са разним мелодијама, углавном симфонијама, која се навијала на две круне, те понесите ситнину. Савремене слике изложене су у холу. Под земљу се не залази, јер је тамо некада било 40 тамница. Данас су депои.

Испред музеја, на шеталишту је фонтана са скулптуром Породица. Право место да се уз историјске истакну и непролазне вредности.

3. Јер у Кикинди зимују сове

Када хладноћа запрети, Кикинда се претвара у највеће урбано зимовалиште сова утина на свету. Долепршају одасвуда. Прија им та кикиндска клима. Могуће, јер снега нема…не памте, бар млађи, када су их пахуљице обрадовале. Утина је строго заштићена врста. Дању мирије у крошњи стабала, а ноћу лови, углавном пацове и мишеве. Корисна бића. А да би наставиле своју мисију, треба им сачувтиа станишта – дрвеће. И садити нова. Указују се на различитим местима, па и оним прометним. Чини се да за људе не хају. Само се шћућуре на безбедној висини и одмарају чекајући да се тама свије па да се устреме на прехрану. А веровања у вези са совама су различита. Поједини сматрају да доносе несрећу, а други да су симбол мудрости и смирености. Но, Кикинђани су се изгледа сродили са овим симпатичним буљавим створењима и лепо их госте. Чак се у њухову част у новембру одржава научно-забавни догађај симпатичног назива Совембар.

Дању их је тешко спазити, али нас већ увелико искусни мештани упућују. Где је испод дрвета много белих „флекица”, ту су засигурно. Само су се попут камелеона утопиле са крошњом па је потребно проматрати пажљиво и стрпљиво.

4. Јер Кикиндска сувача је једина у Србији

Јединствени је споменик српске архитектуре са краја XIX века. Сувача је млин на суви погон, са великим точком кога су покретали упрегнути коњи. Млело се жито, али и паприка и бибер. А фино самлевено брашно из кикиндских сувача прочуло се чак до бечког двора, прича вели. Од некада хиљаде сувача, у Европи су остале само две. Наша не меље од 1945. године. Данас је део Народног музеја Кикинде. Све је сачувано у изворном облику, само коња нема. Културно је добро. За посетиоце је отворена од априла до краја октобра.

5. Јер Атеље Terra је рај за уметничке душе

Дочекују нас два мала чупава лајавца иза гвоздене капије. Но, испоставиће се да је то добродошлица и да су прилично дружељубиви и мазни. Атеље Terra смештен је у некадашњој фабрици црепа фабрике Тоза Марковић. Призор нестваран. Стара индустријска грађевина са краја XIX века као из баук филма, а са обе стране на отвореном постављена вајарска остварења у теракоти. Део старог погона је обновљен и претворен у стваралчки простор, одговарајуће опремљен. Овде се сваке године сакупљају уметници из целог света да своје снове вајају. Налази се на перифереији је, али је вредан посете. Посебно ће уживати они који желе мало другачији доживљај. Уметничко окружење, помало дивље, лежерно и неспутано. А на другом крају града, за оне који воле да разгледају у сређеном простору, отворен је пре неколико година Музеј Terra, где су представљена дела учесника уметничког симпозијума. Тренутно има око 1.000 скулптура у техници теракоте.

6. Јер кикиндски потаж од бундеве је без премца

По препоруци обедујемо у ресторану Twenty, у пешачкој зони. Шта представља двадесетица исписана на енглеском, нисмо сазнали. Унутрашњост савремена, мешавина неспојивог, али храна уистину домаћинска. Прво пристижу врући слани штапићи из пећнице, праве правцате. А онда кикиндски специјалитет – потаж од тикве. Каша врхунског укуса, са тајним додацима, малчице пикантна. Месних укуса је у изобиљу. Бирамо креолски пилећи батак у пацу са куленом, рибић у кајмаку, и кромпир домаћински са зачинима. У богатој понуди су наравно ћуретина са млинцима и димљена пачетина са шумским воћем и свакакве друге ђаконије. Право гурманско искуство, уз веома услужно особље. Једино су цене блиске престоничким, али оваква гозба вреди сваке енглеске фунте. Не напуштајте Кикинду без да сте се засладили питом од бундеве, а ако јој сезона није, непогрешиви избор је сутлијаш.

7. Јер на БС Кикинда плаћаш гориво из свог аутомобила

Након доброг обедовања, дошао је тренутак да се, само накратко, опростимо од овог дивног места. Свраћамо на НИС Петрол бензинску станицу у Кикинди. Након узбудљивог и испуњеног дана, последње што смо желели јесте да изађемо из аутомобила и одемо до касе. Зато гориво плаћамо путем Drive.Go апликације, у само три клика и из удобности аута. Све смо то урадили брзо, једноставно, сигурно и, након тога, наставили пут до Београда.

Србија – на ушћу светова и култура, на раскршћу народа и вера. У ковитлацу мразног северца и врелог југа, на попришту непомирљивости Запада и Истока. Где се историја рачуна од искона, бојеви одавно не броје, а духовност сведочи дичним светињама. Где врело не зна куд вода отиче, воћњак који плод недри, нити тло шта подно њега тавори. Равничарска и горштачка. Где градови у будућност хрле, док сељак понегде још огњиште жари, а домаћин намерника, без да му мисли зна, дому прима. Савремена и традиционална. Да је туђа не би ваљало. А да јесте, вредновали бисмо је више.

1. Јер природа Србије је богомдана

Многим странцима уста су пуна хвале за природне красоте наше домовине. Да је богомдана опис је наше познанице Немице, која је пропутовала свет. Донеле је једном воде Дунава, а Србија је омађијала те јој се радо враћа. Често се чини да је људима преко „гране“ Србија лепша него њеним житељима. Да ли је и странцима, као и нама, трава увек зеленија у комшијском дворишту, или пак истину зборе.

Јер Пештер је бајка природе

За многе је тек српски Сибир, тамо негде богу иза ногу, где веју велики снегови и немилосрдно мрзне. Уистину, садржаја на највећој висоравни Балкана удомљеној међ’ седам планина и гора нема, али је природа као да ју је Бог за себе стварао. И призвао себи крда оваца, кравица и коња да се башкаре пространим суватима. У миру. Нестварна питомина и складни суживот са природом, често одвише суровом, малобројног становништва. Срдачни, гостољубиви, насмејани. Обрадују се свакој души која однекуд наиђе. Пештер треба доживети душом и то пре него и на њега насрну мешалице и багери.

Јер Увац је српски Колорадо

Тако га зову поједини мештани. Нисмо посетили Велики кањон, али према расположивим фотографијама и видео записима поређење је неправедно према изузетностима Увца. Није баш све америчко боље и лепше од српског, можда је само веће. Наша клисура дичи се задивљујућим укрштеним меандрима, бујним зеленим околишем, смарагдном водом у коју се безбрижно лети урања, и Леденом пећином богатом накитом. Приде и својим небеским стражарима. Белоглавим суповима који су се удомили у стрмим увачким литицама у једној од највећих колонија у Европи. Горостаси моћних крила и савршеног лета. И видиковцима са којих се пружа поглед који се не да дочарати речима. Није Увац никаква верзија Колорада, већ јединствени српски драгуљ. Дуго је чамио у непознаности, а онда га је неко „открио” и сасвим заслужено је постао један од најпрепознатљивијих пејзажа Србије. Кад је Увац успевао годинама, биће да се још понеки сличан бисер негде притајио.

Јер Ђердап је ремек-дело Дунава

Нису све подунавске земље имале срећу да им плава река буде голема и силна. Али Србија јесте, добрим делом. Код Голубачког града више сличи морским водама. Опустио се и размахао, али не задуго. У сусрету са масивним планинама утеран је у највећу клисуру пробојницу Европе, дуж више од 100 километара, до утврђења Диана код Кладова. У Ђердапској клисури, Дунав деле Србија и Румунија. Извајала је моћна река уз помоћ стена бајковите крајолике. Издашнија је штогод била према десној, српској обали. У својој борби са литицама умало је изгубио част у теснацу Малом Казану где је сатеран у свега 150 метара ширине, па се обрушио на дно и усекао до 90 метара у дубину. Читав ток кроз Гвоздену капију, како странци зову Ђердап, обилује густом вегетацијом, прелепим призорима, духом старих култура, и остацима раних цивилизација. Да је Штраус којим случајем доживео Ђердап, верујемо да би свој чувени валцер назвао „На неукротивом плавом Дунаву”.

2. Јер прошлост српског тла је загонетна

Ходили су овом земљом скоро па сви који су се икад обрели на тлу Старе даме. Тек поједини мирно живели, углавном нападали, поробљавали, зулумћарили, рушили, палили, али и градили. Оставили су за собом немерљиво и разнолико културно и архитектонско благо. Понешто је откривено, понешто није. Свакако су сведочанства важности и привлачности овог простора.

Од равнице мирне Бачке, преко вода силовитог Дунава, све до брдовитих обронака Фрушке горе у Срему протегао се град. Млађан, но богатог културног наслеђа и несвакидашње старинске раскоши. Из Београда најбрже се стиже Европским путем Е-75, но бирамо мало дужи, али занимљивији и оку пријатнији пут кроз Фрушку гору и Сремску Каменицу и преко моста Слободе улазимо у војвођанску престоницу.

Зашто посетити Нови Сад?

1. Јер Нови Сад је српска Атина

Први пут се помиње 1694, две године после почетка изградње Петроварадинске тврђаве, када наспрам утврђења, на левој обали Дунава настаје насеље војника, занатлија и трговаца, названо Рацко (Српско) село, касније Петроварадински шанац. Статус слободног краљевског града под именом Нови Сад добија преко новчаног откупа од царице Марије Терезије 1748. године. Уништен је током Револуције 1848/49, али га његови верни становници обнављају. Убрзо доживљава културни процват и добија надимак Српска Атина, којим се упоређује са грчком Атином,  културним и научним центром античког света. Србији, тачније тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припаја се по окончању Великог рата, а после Другог, нагло расте и развија се на све стране.

Од самог оснивања негује културну и верску разноликост и пажњу придаје духовном и културном животу. Градио је цркве, школе и гимназије, читаонице, и позоришта. Неприкосновени културни печат дарује му Матица српска, пресељењем 1864. године из Будимпеште, где је основана четрдесетак година раније. Данас се дичи и Библиотеком и Галеријом Матице српске, Музејем Војводине, Музејем града Новог Сада, Музејем савремене уметности Војводине, и Спомен-збирком Павла Бељанског. У културу је почетком XX века прсте умешала и наука када су његови становници били Милева Марић и њен чувенији супруг Алберт Ајнштајн.

Израстао је у модеран, пријемчив град широких булевара, велелепних старинских и модерних здања и разноврсне понуде. Познат је по Штранду, најлепшој плажи на Дунаву, Футошкој пијаци, спортским објектима и викенд насељима Рибарско острво и Камењар са чардама и смештајним објектима. У околини је много винарија и салаша.

Српска Атина, без сумње. Препознала је то и пробирљива Европа прогласивши га својом престоницом културе 2022. године. Титуле ће бити достојан, сигурни смо.

2. Јер срце града негује старински дух

Време као да је стало на централном Тргу слободе. Својом лепотом, величином и шареним торњем, вишим од 70 метара, намеће се римокатоличка Црква имена Маријиног. Преко пута је Градска кућа, велелепно здање издигнуто крајем XIX века, које је споменик културе од изузетног значаја. Између је монументални споменик Светозару Милетићу, једном од најутицајнијих политичара XIX века и некадашњем градоначелнику, рад Ивана Мештровића. Бочно се шепури зграда седишта Војвођанске банке, а преко пута се протеже Хотел Војводина и даље Танурџићева палата из 30-тих година прошлог века, једноставна, без украсних елемената, која мало одудара од раскошног окружења.

3. Јер центар града је бајковити лавиринт

Од трга се наставља Улица Змај Јовина. Широка, животна, препуна уређених башти и бочних сокачића. Стижемо до споменика чика Јови Змају испред Владичанског двора Епархије бачке Српске православне цркве, упечатљиве грађевине у еклектичком стилу, снажних декоративних елемената. Настављамо ка Дунавској, једној од  најстаријих улица Новог Сада. Ужа, збијених једноспратница и мреже пасажа у којима се скривају продавничице, ресторанчићи, радионице… могло би се њима лутати сатима. У улици су Градска библиотека, која гледа на најстарију кућу, подигнуту у првим деценијама XVIII века, кућа у којој је живео Светозар Милетић, Збирка стране уметности, и даље музејски објекти.

Још је неколико здања која се не смеју пропустити – Новосадска Синагога, једна од највећих у региону, са зградама Јеврејске школе и Јеврејске општине, прелеп  комплекс у стилу сецесије, зграда Централног кредитног завода, богате декорације са краја XIX века, најзначајнији православни храм у граду, Саборна црква Светог Ђорђа, и зграда Гимназије Јован Јовановић Змај, у духу еклектицизма.

Срце града је несвакидашње складна целина, без небодера, стакленаца и архитектонских новотарија. Уснуло у неком баршунастом, романтично допадљивом добу. Живо, а ненаметљиво. Чисто, готово беспрекорно, добродржећих фасада, без графита, сређено. Тако се воли свој град. Свака част, Новосађани!

4. Јер Дунавски парк је споменик природе

Слови за најлепши, али је омален. Налази се на крају првог дела Дунавске улице. Красе га скулптура Нимфе, споменик песнику и сликару Ђури Јакшићу и бисте песника Бранка Радичевића и Мике Антића, као и вештачко језерце којим плови неколико паткица. Имају и кућерак на острвцету да се шћућуре. Биљни свет је врло разноврстан – брезе, сребрне липе, дивљи кестенови, чемпреси… Могла би бити још која зелена површина у самом центру, али има их у близини који су вредни посете – Лимански и Футошки парк и Каменички на десној, сремској обали Дунава.

5. Јер завештање Чика Јове Змаја није само књига

Посвећен је једном од најзначајнијих српских романтичара и лиричара, Јовану Јовановићу. Надалеко је познат као Змај. Ни од Ноћаја, нити од Авале. Само Змај. Зарадио га је својом омашком. Како је био велики заговорник српског уједињења, поред свог имена је дописивао датум одржавања за Војводину изузетно важне Мајске скупштине – 3. мај 1848. године. Једном, вероватно у журби, изостави тачку иза броја 3 и тако га прозваше Змај. Надимак му се толико свидео да је касније покренуо и истоимени сатирчни часопис. За дечицу је чика Јова. Први је од свих српских песника који је само њима подарио ризницу стихова.

Музеј се налази у Сремској Каменици, на десној обали Дунава, недалеко од Новог Сада. Смештен је у породичној кући, летњиковцу где је песник провео последње године живота. Како је и малишане кроз риме учио и сам је у дворишту свом нашао згодно место и засадио две крушке. Једна рађа и данас.

Сталну поставку, приређену у пет просторија, чине лични предмети, документа, књиге, приватне белешке и преписке, дела објављена након песникове смрти, слике, издања часописа и листова које је штампао – Змај, Стармали и Невен, и лекарски инструменти.  По занимању је био лекар. Изложена је и његова Лечничка објава из 1870. године у којој истиче да најбогатије и сиротињу прима у исте сате и да свима приступа “истом готовошћу” без обзира на “награду”. Такав лекар мора бити. И цртао је. Права уметничка душа. Углавном пријатеље и познанике. Али и први српски стрип. Поједина цртачка достигнућа су изложена.

Преминуо је и сахрањен је у Каменици. Према незваничним подацима, на вечни починак испратило га је око 15.000 људи.

Музеј је основан 1933. године поводом стогодишњице песниковог рођења. Данас је у саставу Музеја града Новог Сада. Занимљива, романтична поставка.

6. Јер кеј уз Дунав је шеталиште за ужитак

Ех тај Дунав. Несебично дарује посебне лепоте градовима којима се посрећило да на његовим обалама израсту. Зна каткад и зла нанети, али му се све увек све опрости. Нови Сад је умео да искористи свој дунавски дар. Поред пешачке и бициклистиче стазе може се поиграти на спортским теренима за мали фудбал, кошарку и тенис, боћати, и вежбати у теретанама на отвореном. Ту је и споменик Жртaвама Рације, у сећање на више хиљада стрељаних Срба, Јевреја и Рома крајем јануара 1942. године. Представљен је бронзаном композицијом Породица и 78 бронзаних плоча са информацијама о злочину и именима жртава.

Још није утврђено да ли је Дунав теже препливати или премостити. Успео је Нови Сад три моста да изгради, али су сва три немилосрдено срушена у НАТО бомбардовању 1999. Но, изграђени су нови. Сва три. Да дунавски крајолик учине још чудеснијим. У водама остадоше стубови моста Фрање Јосифе, тек да сведоче бурној прошлости.

7. Јер Петроварадин је Гибралтар на Дунаву

Тако своју утврду величају Новосађани. Не чуди, јер управо њој дугују настанак и успон. На путу ка Петроварадинској тврђави, пролазимо кроз Београдску капију. Туда је промарширала и српска војска доносећи слободу Војводини у Првом светском рату. Од капије се указује бајковито месташце. Подграђе, или Субурбиум. Грађен је када и тврђава од 1692. до 1780. године. Ђава, како јој Новосађани тепају, је међу најбоље очуваним бастионима у овом делу Европе, одличног геостратешког положаја. Поприлично велика, простире се на више од 100 хектара, омеђена бедемима дугих више од пет километара. Главно састајалиште је плато са кога пуца поглед на Дунав и бачки део града и где се уздиже  један од симбола града, торањ са сатом, мада нетачним. Ограда окована стотинама катанаца заљубљених који баш овде закључаше своју љубав. Међу сачуваним објектима су Официрски павиљон, Леополдова барутана, Арсенал, Дуга и Једноставна касарна, и Велики ратни бунар.

У оквиру тврђаве су Хотел Леополд I, одељење Музеја града Новог Сада, уметничке галерије, радионице, продавничице, и кафићи.

Јединствена атракција су подземне војне галерије на четири нивоа, сплет комуникационо-одбрамбених коридора дужине 16 километара, од који је за посетиоце доступан тек километер са пушкарницама и минским системима. Како  тврђава никада није била освојена, у њој су чланови Хабзбуршке монархије чували драгоцености.

Унутар зидина одржава се и музички фестивал EXIT, који је израстао у један од највећих и најпосећенијих на тлу Старе даме. Сваког јула, млади из читавого света похрле у Ђаву, што због изванредних извођача, што због окружења. Тешко да се негде музички догађај може одржавати у културно-историјској целини од великог значаја. Издржаће Ђава, надамо се.

8. Јер је истина да се и на БС Нови Сад 16 може добро јести

Иако је још давно Балашевић баш из Новог Сада певао да се „некад добро јело баш!” и данас се у српској Атини једе боговски! Ми смо, ипак, наш оброк изабрали на изласку из Новог Сада, на повратку ка Београду. Свратили смо на Газпром бензинску станицу Нови Сад 16 која широко осветљава аутопут и одлучили се за Drive Cafe бургере.

Можемо рећи да се добро јело и на бензинској станици, и то баш! Сочно, свеже испечено, богато и таман како ваља пред наставак путовања.

Упутили смо се у срце Шумадије, у некада престони град, на обалама реке Лепенице. Ауто-путем ка Нишу удобно и брзо стижемо у Крагујевац.

Зашто посетити Крагујевац и Шумарице?

1. Јер Крагујевац је био глава Србије

Трагови живота на подручју данашњег Крагујевца воде у праисторију. Српској држави припојио га је Стефан Немања у XII веку. Као значајно насеље, први пут се спомиње у турским списима 1476. године као Крагујевџа. Назван је, верује се, по птици крагују, грабљивици сличној орлу, која се у средњем веку користила за лов, а у шумама Лепеничког краја нашла је пригодно станиште. И данас краси грб града.

Престоница Кнежевине Србије постаје 1818. године, а процват почиње добијањем аутономије 1830. Тако је по много чему предњачио. Прво позориште, Књажевско-српски театар, на челу са управником Јоакимом Вујићем, отворено је 1835., а представе су се одржавале и десетак година раније. Данашње мајушно здање изграђено је 1928.  Београдски универзитет има корене управо у Крагујевцу, где је 1838. основан Лицеј, претеча Високе школе. Дичи се и првом гимназијом на територији тадашње Србије. И данас велелепно здање. Спреда, ка Ђачком Тргу и споменику Вуку Караџићу гладац, отпозади, ка Дворском комплексу, јадац. Ижврљани зидови, окрњена фасада, расуто ђубре. Никако не приличи будућим академцима. И први војни музички састав, Књажевско-српска банда основана је у Крагујевцу. Свирао је маршеве и народне и пригодне песме. И тако се развијао и престовао до 1841. када титулу препушта Београду. Но, током Великог рата био је својеврсно седиште Србије. Удомио је Врховну команду. Ту су настали победнички планови за Церску и Колубарску битку. Не чуди, јер је на челу војске био рођени Крагујевчанин и велики војсковођа и ратник, војвода Радомир Путник.

Међу познатим знаменитостима истичу се Саборна црква, прва издигнута у византијско-романском стилу у ослобођеној Србији, велелепна црква Светог Саве, споменик Успење, у част палим суграђанима у последњим ратовима, и споменик војводи Путнику.

2. Јер у Крагујевцу је столовао Милош Велики

Поред културних и административних здања, сачинио је себи и дворски комплекс. Данас је део Народног музеја Крагујевца, чија централна поставка је смештена у Михаиловом конаку. Изложене су ископине винчанске и старчевачке културе пронађене на тлу централне Србије, реконструисане куће, матрице за тканину, накит, чигре, алатке од костију.

Најлепше здање унутар комплекса је Амиџин, знан и као Момачки конак, из 1818. године, типично балканско-оријенталног стила. У њему је занимљива ратничка поставка – прве пушке кремењаче, кубуре, јатагани, сабље, оригинална документа на турском, записи о Сретењском Уставу, и по њему застава Србије. Не личи много на данашњу. Љубичин или Шарени конак, где су рођени Милан и Михаило Обреновић, изгорео је у пожару крајем XИX века. Сада је ливада. Кнежев конак је страдао у бомбардовању 1941. Није се марило да се обнови. Али, добио је Милош бисту, тек да се не заборави да је некада ту кнезовао.

3. Јер у Крагујевцу је проглашен Сретењски устав

На другој обали Лепенице, преко пута Дворског комплекса, изграђена је Стара црква, у првим даним владавине кнеза Милоша, који је добио дозволу да је сазида, под условом да не надвиси околне џамије. Велики је историјски значај црквице. У порти је започет скупштински живот тек ослобођене Србије. Ту су до изградње Скупштинске зграде одржавана заседања под ведрим небом којима је могао да присуствује обичан народ. Почињала би литургијом. Управо ту је донет први српски устав – Сретењски – потписан 15. фебруара 1835. године. Био је један од најдемократскијих врховних правних аката. Изгледа превише демократски за велике силе. Под њиховим притиском суспендован је 55 дана касније. Сматра се једним од највреднијих правних аката новог века. Сачинио га је Димитрије Давидовић.

У Старој скупштини донете су многе битне одлуке за државу и народ. Објављен је рат Турској 1876. и прочитане одлуке Берлинског конгреса, по којима је Србија стекла потпуну самосталност. Данас је део Народног музеја Крагујевца. Лепа и занимљива поставка из које може много да се научи о важном добу српске прошлости.

Можда и најлепши део Крагујевца који смо посетили. Сређен, чист, духован, и историјски непроцењив.

4. Јер је музеј „Стара ливница“ арсенал оружја

Први комшија Старој цркви и скупштини је комплекс Заставе. Некада моћан. Данас су многи објекти напуштени и запуштени. Истина, разорени су током НАТО бомбардовања. Крагујевац има дугу традицију оружја. Још 1836. године постојао је Арсенал за оправку ручног оружја, који је брзо израстао у фабрику за војну опрему. Средином XIX века и Тополивница се из Београда сели у Крагујевац. Била су то бурна времена и ваљало је имати сопствено оружје.

Музеј Стара ливница смештен је у згради која је изграђена крајем XIX века. Необичан простор и несвакидашња поставка. Машине и алати, архивска градја, фотографије, печати и ордење. Макета првог топа изливеног у Крагујевцу, реткости попут пушке Маузер-Миловановић, знане као Кокинка, и њене побољшане верзије Ђуричке са пет метака, прва српска ручна бомба, пушка М24 која је цела израђена у Крагујевцу, и упутство како на коња натоварити расклопљени топ. Никад се не зна кад ће и то знање устребати. Ход кроз историју домаће војне индустрије, али и примерци „са стране“. Узбудљиво, посебно за љубитеље дугих цеви.

5. Јер Шумарице су незацелива рана

Званични назив је Спомен-парк Крагујевачки октобар. За многе ће остати Шумарице. Присније је. Простире се на 350 хектара по којима је расејано 29 гробница погубљених октобра 1941. године. Стрељано је око 3.000 недужних, међу њима 300 младића и ђака средњих школа и 40 дечице од 12 до 15 година. Њима у спомен подигнуте су хумке.

На улазу у спомен-парк је Музеј 21. октобар. Здање црвенкасте боје, једноставно, а потпуно необично, ни по чему налик музеју. Док зачуђени ходамо ка улазу, увиђамо да прозора нема, нигде. Светлост долази одозго, тек. Као у гробу. Јаме обливене крвљу крагујевачких страдалника. Ужас оригинално приказан музејским здањем. Дочекују нас стихови Бранка Миљковића, продорни, вриштећи, вечни.

Стална поставка приказује историју крагујевачког злочина. Документа, фотографије, личне ствари, последње мисли и поруке упућене најмилијима, исписане дрхатвима рукама на папирићима, ђачким књижицама, личним документима, неколико снажних уметничких дела, извезени стихови Крваве бајке Десанке Максимовић… И језива, мрачна одаја са осветљеним кружићима у зидовима који представљају страдале. Поједини са ликом и именом, многи празни. Безимени. Страхотно потресна поставка. Достојан спомен невиним жртвама.

Хумке унутар спомен-парка повезане су пешачком стазом. Најпознатији је Споменик стрељаним ђацима и професорима, дело Миодрага Живковића, који га је по појединим изворима назвао Прекинут лет. Ту је погубљена највећа група ђака и 15 професора. Хумка од белог мермера као симбол невиности, чистоте и младости угашена у трену када је требало да се вине. У камену поред споменика уклесана строфа Десанкине Крваве бајке и историјска реченица једног од неустрашивих професора: „Пуцајте, ја и сада држим час“!

Међу истакнутијима су споменик Бола и пркоса, споменик Отпора и слободе, Кристални цвет, посвећен петнаесторици чистача ципела, дечкићима узраста од 12 до 15 година, Сто за једнога, сећање на злогалсну наредбу нацистичког генерала Франца Бемеа, и дело мексичког вајара Против зла. Овде се издивљало за миленијум читав, у само једном дану.

Почетком XXI века подигнута је храм-капела Крагујевачких новомученика у српско-византијском стилу. Цео спомен-парк је пригодно уређен, оплемењен цвећем и беспрекорно чист. Толико бар дугујемо погубљенима.

6. Јер Шумаричко језеро је спортска оаза

Налази се у близини Шумарица. Вештачко језерце са уређеном плажом је лети спас од врелине, а током целе године излетиште, разнолике понуде за забаву и рекреацију – терен за одбојку на песку, столови за стони тенис, авантура парк за одрасле и малишане, игралиште за најмлађе, изип лајн којим се језеро може прелетети. Има кафић и ресторан, чак и амбуланта. У јесењим месецима углавном га походе шетачи и риболовци. Кад се асфалт ужари, сигурно је крцато и живо. Тада се могу изнајмити педалине, возити чамци и скутери, и наравно купати.

7. Јер је Са нама на путу увек при руци

Паузу правимо на једној од прегршт НИС Петрол бензинских станица. Као љубитељи програма лојалности, тражимо картицу Са нама на путу, али нас љубазни радник подсећа „Можете и преко апликације“. Вадимо телефон и укључујемо апликацију Са нама на путу. Скенирање QR кода из апликације – клик и завршено. Овог пута платили смо сакупљеним бонус поенима.

Било нас је више на станици, па радник додаје још једну корисну информацију – нови чланови који се учлане онлине до 30. 11. добијају чак 500 бонус поена при првој куповини горива.

Сјајна понуда зар не?

Спремни настављамо упознавање гастрономских лепота овог дела Србије.

8. Јер у Библиотеци код Милутина једе се шумадијски

Чудно име за кафану. Где би се спојила књига и печење ако не у Србији. А ко то каже да печење, попут књиге, не може бити човеков најбољи пријатељ? Милутин се потрудио да то и докаже. Успут, док се мастите, можете и читати. Књиге упорно маме са полица, али нико да их се лати. Шумадијски одабрасмо прасетину, испод сача. Топи се, сочна, не замерају чак ни љубитељи јагњетине. Пребранац и сарме домаћинске израде и уместо погаче, стижу не баш традиционално крагујевачке тортиље, али вруће и укусне. Конобари хитри, срдачни и насмејани. Можда код Милутина и настане које књижевно дело. Не би било први пут у српској кафанској историји.

Исписао је чувени српски песник. Знатижељно се упутисмо у крај града око којег пет гора стоји. Ауто-путем Милошем Великим очас стижемо до Ваљева. Настављамо ка Бајиној Башти и скрећемо лево у брда, ка месту Лелићу и касније ка манастиру Ћелије. Вијугави пут води кроз шуму. Зелени тунел. Природа увелико наговештава лепоте које нам спрема. А нама радозналима, брк се нашироко смеши.

Зашто посетити кањон реке Градца и манастир Ћелије?

1. Јер река Градац је суза Србије

И ми реку за дику имамо. Тешко да иједан водени ток у Европи може да се пореди са смарагдном, јединственом Таром, али је српски Градац у врху њених такмаца. Најчистија је река наше домовине и једна од најбистријих на тлу старе даме. Најбоља потврда је госпођица видрица која се безбрижно брчка у градачким водама. Мора да јој и температура од око 13 степени прилично годи.

Таман што извирне подно планине Повлен, стидљиво нестане под земљом и тако неколико километара тече пре но поново изрони на главном врелу Зеленцу. Недалеко одатле почиње Градац да ваја клисуркасти кањон необичне лепоте. И тако скоро све до Ваљева где се уморан од обрушавања низ падине и битке са речним хридима питомо слива у Колубару. Обале обрасле густом шумом скриле су око 70 пећина. Најпознатија је Дегурићка, још из леденог доба, дугих ходника и богатих украса. Верује се да су од прадавнина овде живели људи. Трагови воде до палеолита. Сведоче томе и бројне ископине и налазишта. У кањону, на стрмим литицама у селу Бранговић, налазе се остаци средњовековног утврђења, које је према налазима истраживања постојало још у IV веку. Јеринин град. Народ га је назвао по вили, проклетој Јерини, осуђеној да вечно њиме тумара. Познат је и као Бежане. Иза неприступачних зидина народ се знао крити од немилосрдника. До „уклетих“ остатака утврђења стиже се пешице, захтевним успоном.

Целим током Градац несебично дарује живот својим бујно зеленим обалама, које су изрониле разноврсни биљни и животињски свет. Нађе се и понека насеобина. Кањон реке Градца званично је предео изузетних одлика. Преизузетних, рекла би данашња младеж.

2. Јер до етно кафанице стиже се скок по скок

Управо се тако и зове. На десној обали Градца, недалеко од манастира Ћелије. Убеђења смо да је назив везан за ход по мостићу, не баш удобно широком, приде нихајућем, који се мора савладати до етно-еколошког домаћинства. Сличи маленом музеју на отвореном – воденица поточара, брвнаре и дашчаре, старинске алатке и оруђа, свашта нешто из сада већ давних времена. Има и сопствени рибњачич. Поред свеже пастрмке може се презалогајити јунетина и јаретина испод сача и гулаш, или мезетнути козји сир, пршута и кајмак. Све је, наравно домаће, а цене ванградске, врло приступачне.

Док седите за столом на обали Градца, могу вас, ако вас срећа погледа, обрадовати необични гости. Дружбина коза и јарчева указује се на мостићу. Предњачи јарац Шапа, који неустрашиво, а тако грациозно скакуће преко брвна и још смелије дотрчава до стола да уграби који залогајчић. Узалуд га мештани јуре и терају натраг стаду, тврдоглава је то глава, тера по своме. Симпатично рогато створење, чак се да и помазити.

Мобилни телефони овде одмарају, сигнала нема, те уз пасторалне призоре и жубор Градца одмарају се и очи и душа.

3. Јер манастир Ћелије се увек дизао из пепела

И сваки пут постајао значајнија светиња. Удомио се у живописном  крајолику међу обронцима ваљевских планина, далеко од вреве и света, у нетакнутој природи. Назив је вероватно добио по манастирској цркви која је првобитно била малена попут ћелије, или по келијама у пећинама по околним стенама. Црквица је посвећена Светом архангелу Михаилу. Историјски подаци о времену настанка су оскудни. Према једном казивању, манастир је ктиторство краља Драгутина (1276-1282), а према другом, подигнут је крајем XIV или почетком XV века за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Но, подаци о слободољубивој прошлости манастира су и те како знани. Током ропства под Турцима често је рушен и спаљиван, а његови духовници учествовали су у припремама неколико устанака и буна. Томе сведочи и гроб војводе Илије Бирчанина, који је сахрањен у порти манастира. У време Карађорђа служио је као војна болница. Касније, у ослобођеној Србији под Милошем Обреновићем, у манастиру је радила једна од првих школа ваљевског краја, у којој је учио и каснији епископ Николај Велимировић. Црквица никада није живописана, али се дичи деветостраним звоником, јединственим у Србији, поносито нам казује игуманија. Додаје и да је од 1946. године манастир женски.

Стигли смо у време недељне јутарње литургије. Народа мноштво. Многи прилазе милостивој игуманији, разговарају, искају савет. Све их помно слуша, коју благородну реч упути и домаћински зове на освежење у трпезарију.

На улазу у манастирски посед издигнута је нова троцрква са три олтара, заветни храм Светог Јустина Ћелијског, једног од највећих богослова XX века, својевремено  архимандрита манастира Ћелије. Споља старинског изгледа, моравско-рашког стила, изнутра свеже осликана фрескама.

Свега неколико километара даље је манастир Лелић, где су мошти Светог Николаја Велимировића, а у близини су и манастири Јовања и Пустиња.

4. Јер Ваљево је јуначко-песнички град

Изнедрио је ваљевски крај многе великане. Од кога почети да нико не замери? Можда ипак од неустрашивог ратника и једног од највећих српских војсковођа, војводе Живојина Мишића. Споменик његов краси главни градски трг. Па највољеније српске песникиње, Десанке Максимовић, у чијем лику је приказан споменик песништву, на другом градском тргићу. Преко књижевника Милована Глишића до чланова породице Ненадовић – Алексе, проте Матије, Јакова, и Љубомира. Сви нас задужише, поприлично.

Овде почиње да хучи Колубара, тренутно усахла, али зна бити плавна. Обале живе, понуда разноврсна. Ниже моста преко Колубаре је споменик губилишту. Ту су 4. фебруара 1804. дахијским јатаганима погубљени српски главари Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Необично, црвенкасто обележје у сећање на злогласну сечу кнезова. Иза је Народни музеј, лепо старинско здање. Недалеко је најстарија сачувана зграда, Муселимов конак, с краја XVIII века. Грађен је за потребе тадашњег турског управника Ваљевске нахије, Муселима. На крову су биле изложене одрубљене главе ваљевских кнезова. Попут Ћеле-куле у Нишу, не да нису народ застрашиле, већ су бес распламсале и устанак убрзале. Здање је служило као школа, а касније је претворено у издвојено одељење Народног музеја Ваљева.

Град ратничке историје, богатог културног наслеђа, зеленила, паркова, и спорта. Прилично животан, гостољубив, пријемчив. Ваљало би га малко умити, обновити прелепа здања полупаних прозора и окрњених фасада, а понајвише очистити. Био би тада потпуно блистав, како му и приличи.

5. Јер Тешњар је ваљевска Скадарлија

Могао би бити, тачније. Чини се дужи од престоничке, али запуштен. Нажалост. Некада занатско-трговачка четврт, оријенталних обележја. Од радионица, дућана и кафана врвело је све. Живела је даноноћно. Дању би се мајсторисало, колачарило, сластичарило и наравно, кафенисало. У сутон би се шетало и ашиковало, а ноћу боемисало. Но, замрла је чаршија. Данас је трошна и рушевна. Већина кућа изграђена је у XIX веку. Тако изгледају и данас, уз свега неколико обновљених изузетака, које дају наду да се Тешњар ипак предати неће. Од занатлија једва трага. Понека радионица, свега неколико оних правих кафана и пар столица изнетих на улицу за недељни диван. Макар да провејава дух старе чаршије. Оку туга, души јед. Остала је калдрма, за утеху тек.

6. Јер успут можете да платите и рачуне на бензинској станици

Наша следећа станица је БС Ваљево 2. Док точимо гориво, схватамо да на свим НИС Петрол и Гаспром станицама од сада можемо плаћати и месечне рачуне, брзо, лако, па чак и недељом. Идеално! На каси завршавамо све и брзо се враћамо у аутомобил да што пре кренемо до места где је Десанка одрасла.

7. Јер у Бранковини је детињство провела Десанка

У Срба, вољени се ословљавају именом само. Зна се, једна је Десанка. Путоказа ка њеној Бранковини нема, позната српска бољка. Прати се пут ка Шапцу, па се у неком тренутку уочи знак, срамежљиво постављен на самом скретању, неким чудом, на левој страни пута.

Одмах по њеном рођењу, Десанкина породица се из села Рабровице преселила у Бранковину, десетак километар од Ваљева. Ту се још као девојчурак заљубила у природу. Неизлечиво. У шумарке, брегове, долине, реку, маслачке, кукце, птице. Са њима је разговарала, дружбовала, издушила своје бесмртне стихове. „Имала сам срећу да детињство проведем онде где се живот најбоље и најлепше сазнаје, где нема ничега лажног и изузетног све као и у других. На изворишту природе.“ причала је Десанка. У постојбини својој је сахрањена. Данас је Бранковина културно-историјски комплекс на отвореном. Могу се видети Црква Светих архангела, задужбина проте Матије Ненадовића, стара и нова школа – Протина и Десанкина, школски бунар и писарница, пет собрашица, дрвених кућерака које су служиле да се породице окупљају и обедују, реплика куће и вајат чувене породице Ненадовић, као и њихови гробови. Ту почива и Алекса, чију главу су храбри Ваљевци успели да украду и сахране је како доликује, у завичају.

8. Јер под платанима се здравије обедује

И пријатније. Нарочито у вреле и безветрене дане. Поголема башта под разгранатом крошњом горостасних платана са дрвеним столовима и клупама. Ресторан Платани први је комшија Ваљевске пиваре. Србијански наручујемо мешани роштиљ, разне салате и лепињице. Могле су бити свежије. Месо ситно сланије, добро, али ништа посебно. За утолити глад. Све похвале за хитру и пријатну услугу. Но, сигурни смо да у Ваљеву има и боље исхране. Испитаћемо следећом приликом.

Последње трзаје лета грабимо за још једно сунчано дружење са природом. Идемо тамо где су плодну, питому мачванску равницу Срема извајале две речне лепојке, Сава и Дрина. Где се природа осамила и изродила разнолики биљни свет, а човек неким чудом решио да је остави нетакнуту и резервише за бића која јој зло не чине. Животиње. А кад смо већ близу Дрине, скокнућемо мало и преко гране, до највећег града Семберије и чувеног етно села. Из Београда пут води ка Сремској Митровици и даље ка Богатићу. Успут се прати путоказ за Кампинг Засавица.

Зашто посетити Засавицу и Етно село Станишићи?

1. Јер Засавица је питоми сафари

Мирна Сава и плаховита Дрина од давнина су токове мењале, меандре стварале и предео прекрајале. Када је попримио данашњи изглед, ко би то знао. Но, келтске карте бележе да су овде живели змајеви, једном. Својом снагом природу су чували све док се нису појавили људи змајевитог духа кадри да их замене. Каже легенда. А можда и истину говори.

Специјални резерват природе Засавица простире се на површини од 1.825 хектара, од којих је 675 хектара под првом категоријом заштите. Назван је по речици Засавици, дугој 33 километра, која се подземним путем напаја дринском водом. Једно је од последњих изворно очуваних мочварних подручја Србије. Као природно добро од изузетног значаја заштићена је 1997. године.

Савршено је место за целодневни излет, нарочито породични. Сјајна прилика за дечицу да безбрижно трчкарају травнатим тепихом, поиграју се на отвореном игралишту, али и да се упознају са животињама, са понеком можда и спријатеље. Родитељи спокојно могу да одмарају и уживају у домаћим ђаконијама у ресторану са великом баштом. У понуди је и пловидба  бродићем, изнајмљивање чамчића и рибарење, уз дневну дозволу. Не пропустите да се попнете на торањ видиковац са кога поглед пуца на велики део ових недирнутих предела док се у даљини назире врх јуначке планине Цер. Може се и коначити. Од недавно, постављене су две кућице за такозвани глампинг, гламурозни кампинг у гламурозном природном оркужењу.

Убрзо стижемо до средишта сафарија, појилишта са испитаном водом из артеског бунара. Журка у току. Мноштво домаћих, тачније босанских брдских коња, подолских говеда, кравица, и прасића, који не маре много за незване госте. Понеко грло нам упути упитљив поглед, понеко и приђе, али већина тешко да нас је приметила. Свикли се на суживот, а и људе. Биће да су овде сви добродошли све док се понашају у складу са овдашњим правилима. Нема магараца, примети неко. Мора да су се лењивци успавали и касне на јутарње појење. Добри возач одмах покрене бусић и одвезе нас до њих. Као по команди прилазе, неустрашено и умилно не би ли се огребали за који залогај. Пристижу и пулад. И младунци дружељубиви. Њушкају се са малишанима. Мила, мазна створења. Ето, сада знате зашто нас мушкарце жене често називају магарцима, насмеја нас све вицкасти возач. Испустио је, сигурно нехотице, да спомене тврдоглавост магарећу.

Сафаријем се може и прошетати. Не уздајте се много у свој истанчани њух и добро обратите пажњу на успутне нагазне мине, мноштво их је. Све је то природно и не би никако ваљало да је другачије. Уживаћете у нестварно нетакнутој природи наших предака. Таквом је треба сачувати за потомке.

2. Јер у Засавици се справља јединствени сир на свету

Уједно и најскупљи – 50 грама кошта 50 еврића. Магарећи. Прави се, очекивано, од магарећег млека. Веома је слично мајчином, богато је хранљивим састојцима и витаминима, изузетно ниског процента масти, не изазива никакве алергије, и пије се свеже. Према записима, одвајкада га је народ користио као лек. Много је труда уложено док се млеко није усирило. И то без икаквих адитива. Чиста органска производња на начин који су примењивали наши стари, са пашњака који није преоран последњих 300 година. Рецептура, која се не одаје ни за живу главу, пронађена је, али не и потребне количине млека. За килограм овог млечног злата потребно је 25 литара млека. Магарица даје млеко шест месеци, а прва три месеца не сме да се музе. Тек ако је младунче напредно и здраво, током друга три месеца млеко јој се крадуцка. Па сад, можда светска екслузива Засавице и није толико скупа.

Свега неколико дана по објави вести да се сир сачинио, у Засавицу је пристигао лични изасланик британске краљице Елизабете II, открива нам разговорљиви домаћин, који је и најзаслужнији за настанак млечног чуда. Не знамо да ли се њеном величанству сир допао, али га је засигурно окусила. Ми нисмо, нажалост. Али нас је магарећим кобасицама почастио домаћин. Изврсне су. Ако не сир, можете себи приуштити месну прерађевину од мангулице, коњског и магарећег меса, или народне препарате од биља.

Тежак је растанак са живим светом Засавице, али канимо за дана преко Дрине, у братску Семберију.

3. Јер Станишићи су викенд оаза

Најближи је прелаз Бадановци, преко Павловића моста. Уз личну карту, ето нас очас у Етно селу Станишићи. А тамо, нема чега нема, од игле до локомотиве, дословно. На улазу нас дочекује станица Подлугови, и одмах у нама запева Чола. Одатле креће туристички возић. У језерцету поред је Нојева барка, бродић занимљиве историје, коме ето, није било суђено да заплови. Идемо пешака у обилазак. Још неколико језераца са лабудовима, шепури се и пар црних са својим младунцима, мостићи, мини зоо врт, црква и капелица, свечане сале за разноразне прославе, и мали амфитеатар за приредбе. Љубитељи спорта могу да играју тенис, пикају фудбал и опробају се на стрелишту. Упечатљиве су старе брвнарице пренете из села општине Вареш и планина Звијезде и Романије, са покућством и народним ношњама и кућице грађене од камена. Поједини делови изгледају као музеј на отвореном – воденице, ковачница, млекара, и млин поточар, који још меље брашно за потребе ресторана. Сместити се може у етно кућицама прилагођеним савременим потребама и хотелима са пет звездица са велнес и спа услугама.

Уприличен је и аудио водич за оне које желе да сазнају више о историји и духу места. Све је учињено да се посетиоцима угоди, од пространог паркинга до разноликих садржаја. За свачији укус и џеп понешто. Можда превише начичкано, можда понегде и прејаки судар старог и новог. Али све сређено и беспрекорно чисто. Домаћини срдачни, гостољубиви и весели, по традицији већ.

4. Јер у Станишићима телетина испод сача је врх врхова

Од неколико ресторана, бирамо Конобу, из које су се Станишићи и развили. Гужва и утркивање народа за празан сто наговештавају одличну храну. И јесте, и то више него одлична. Наручујемо плату предјела- уштипци, још врући, кајмак, ванредан, сир, и домаћи пршут. Било би нам довољно, али како не пробати роштиљ и телетину испод сача. Пљескавица и ћевапи, очекивано савршени, надалеко чувене роштиљџије не могу да оману. А тек телетина! Врхунски спремљена, распада се и топи у устима. Ако због нечега вреди превалити пут до Станишића, онда је то без сумње храна.

5. Јер Бијељина је дом музеју Семберије

Сместио се на главном градском тргу, у најстаријој згради, коју би ваљало споља дотерати. Баштини више од 10.000 предмета распоређених у три сталне поставке. Археолошку чине експонати из доба од неолита до касног средњег века, збирка стећака са ћириличким натписима на старословенском и римски камени споменици. Историјска соба приказује прошлост града од првог помена 1446. године, а етнолошка, вероватно и најзанимљивија, пружа увид у народни живот села Семберије и староградску културу Бијељине. У читавом простору за око западају кост и зуб мамута, коме годиште није одређено, и радио који је револуционару и књижевнику Родољубу Чолаковићу, рођеном у богатој бијељинској породици, поклонио лично Никита Хрушчов, некадашњи вођа Совјетског Савеза. Недавно је отворена и Спомен-соба палима у последњем рату.

На главном тргу Музеју друштво прави зграда Скупштине града, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и паркић са подном шаховском таблом и великим фигурама. Док двоје покушавају једног другог да матирају, неколицина са клупа добацује. Тако се некада живело.

6. Јер од сада можеш остварити попусте и на нашим бензинским станицама у БиХ

Након што смо посетили музеј Семберије и испунили своја чула историјским чињеницама и лепотама, окрепили смо се на Гаспром бензинској станици Бијељина 1. Љубазно особље нам је у домаћинској атмосфери пружило лепе информације о новим попустима. Картицу лојалности Са нама на путу из Србије сад можете да користите и у Босни, а кажу нам да за више информација посетимо вест о попустима у БиХ. Пуни утисака и спремни за повратак, кренули смо кући уз обећање да ћемо се вратити у Семберију –  где је историја много причала, а будућност тек креће да заусти.

Сјај небески у којем се на око 2.850 километара огледа десет земаља. Устоличио је четири престонице. Стратешки одвајкада изузетно важан, животно и природно непроцењив. Од изворишта у Немачкој, углавном лењо ваља своје силовите воде кроз простране равнице. Све до Голубачке тврђаве, предворја Ђердапа. Ту је најчудеснији, веле многи. Тамо где су моћне воде пробиле бедеме Карпата.

Крајолик измаштан силама природе дичи се нестварним лепотама, вешто прикривајући трагове бурне и богате прошлости који сежу до самог освита цивилизације.

Зашто посетити Лепенски Вир и Ђердапску клисуру?

1. Јер гвоздена капија Дунава је највећа клисура Европе

Клисура пробојница, тачније. Код нас знана као Ђердап. Назив потиче од персијске речи Гирдап, која је прилагођена српском, истог значења – вир, вртлог, опасно место на реци. Данас је природна граница Србије и Румуније.

Усекла се дуж више од 100 километара десне обале Дунава. Од Голубачког града, где се Дунав тромо излежава преко шест до седам километара у ширину, ко би то прецизно измерио. Потом се расањује, час јурне па устави, плавне и усухне, тек вијугне па исправи, све док га планински масиви у Казану не сатерају у стотињак метара, а он разјарен па од силине поткопа најдубље дубине. Наставља својом клисуром све до утврђења Диана код Кладова. Опасан бујним растињем и шумама, брдима и планинама, проткан духом старих култура. Неухватљив и кротак. Дарежљив и суров. Заносан и страшан. Величанствен.

Део је Националног парка Ђердап, који се простире на око 63.800 хектара. У јулу 2020. године, подручје Ђердапске клисуре и њеног залеђа, УНЕСКО је прогласио геопарком. Првим у Србији.

2. Јер Лепенски Вир је најстарија насеобина на тлу старе даме

Старија од библијског потопа, почиње причу наш домаћин. Зачета је око 9.500 година пре нове ере. Несугласица је много око година… на званичном сајту налазишта пише 6.500 п.н.е, поједини извори наводе 8.000 п.н.е. Како год, сматра се колевком Европе.

Бејаху изузетно паметни ти Лепенци. Изабрали су савршено место за своју насеобину, 100 метара низводно од данашњег музеја. Између реке богате рибом, код вира где се због струјања воде сама сакупљала, и стрмих литица. Правили су куће и спремали храну само уз помоћ природних алата. Домове су постављали ка истоку, да их огреје прво јутарње сунце. Према анализи костију, били су изузетно здрави, што се умногоме приписује риби која је чинила око 70 одсто исхране. Из мезолита, ловачко-риболовачко-сакупљачке заједнице прешли су у неолит, на ратараство и сточарство. Број становника је растао, а простор постајао тешњи, што је довело до кретања становништва.

До открића се дошло током опсежних истраживања која су претходила изградњи ХЕ Ђердап. Ископине су изложене у Центру за посетиоце Лепенски Вир. Представљена је макета, мезолит и неолит самог локалитета, копије монументалних скулптура, употребни предмети, реконструисани начини сахрањивања и холограмска реконструкција некадашњих кућа.

Додатна истраживања културе која је запањила свет су онемогућена. Потопљена је. Тајне зна Дунав само.

3. Јер Доњи Милановац је градић необичне историје

На путу ка овом младом, живописном месташцету може се предахнути у  домаћинству Капетан Мишин брег на око 170 метара надморске висине одакле поглед пуца на Доњомилановачку котлину. Можете разгледати збирку скулптура од камена и дрвета на отвореном, посетити музеј вина и окусити влашка јела.

Пре но се усталио на данашњем месту, градић се неколико пута селио. Прво са обале на острво Пореч крајем XVII века пред најездом Турака. Потом се тридесетих година XIX века вратио на копно услед честих поплава, сходно наредби кнеза Милоша Обреновића када је назван Милановац по Милошевом првенцу, Милану. Био је једно од првих насеља које је изграђено по регулационом плану, који је осмислио војвода поречки Стефан Стефановић Тенка. Три деценије касније када је под Рудником настао Горњи Милановац, градићу је додата одредница Доњи. На данашње место доселио се 70-тих година прошлог века када је почела градња ХЕ Ђердап. Скућио се коначно. Не би га ваљало поново измештати.

Најчувенији је по капетану Миши Анастасијевићу, богатом трговцу, учитељу и великом добротвору, који је своме отечеству завештао чувено Капетан Мишино здање у Београду. Његова кућа је камен по камен, греду по греду пребачена у данашњи градић. Требало је да буде музеј. Но, здање је закатанчено већ подуже време. Суседна грађевина је кућа Тенке, такође пренета са изворног места. Изнајмљује је Туристичко-информативни центар Доњи Милановац. Обе грађевине приватизоване су у пакету са хотелом Лепенски Вир, сазнајемо. Нису више народне.

Доњи Милановац удомио је и Центар за посетиоце Националног парка Ђердап, у којем су представљене разноврсне природне вредности, разноликост биљног и животињског света и културно-историјске знаменитости Ђердапа. Занимљива и пријемчива поставка приређена је у сарадњи са Природњачким музејем у Београду.

4. Јер у Казану се Србија и Румунија пољубише

Умало. Недостаје тричавих 150 метара. У Малом Казану, Дунав је најужи и најдубљи. Око 70 метара, према појединим подацима, чак 90. Следи Велики Казан, двоструко  шири. У овим теснацима, све је врило од вирова, брзака и вртлога, као у казану. Отуд им и назив.

Но, и без пољупца, љубавишу. Србија и Румунија. Удварају се једна другој у заводљивој игри стрмих литица. Ал’ не да их спојити Дунав, љубоморко. И тако столећима, миленијумима. Заразна романса. Љубав се рађа на први поглед код свих који посведоче овом несвакидашњем проводаџисању природе. Неуспелом, за сада. Најромантичнији је поглед са видиковца Велики Штрбац, највишег врха планине Мироч, са око 770 метара надморске висине. Потребно је педесетак минута за савладавање успона. Напор се исплати, и те како.

5. Јер Трајанова табла сведочи значају Ђердапа за Римско царство

Недалеко од клисуре Казан налази се Трајанова табла којом је означен завршетак Трајановог дунавског пута. Постављена је на прелазу из I у II век. Текст, посвећен самом цару, уклесан је у стену на латинском и одаје да је пут начињен усецањем планинских литица и подупирањем гредама. Озбиљан подухват. Данас су читљива само три реда. Због изградње ХЕ Ђердап Трајанов пут је потопљен, а табла је подигнута 20 метара. До ње се може једино бродићем.

6. Јер се у Кладову справља врхунски смуђ

Пролазимо ХЕ Ђердап. Голема брана. Пре Кладова, налази се утврђење Диана, изграђено у доба цара Трајана, које је својевремено било и привредни центар са пристаништем. Огладнели смо. Мештани препоручују ресторан хотела Aquastar Danube, на обали. Тераса гледа на градску плажу. Повелика, сређена. Дунав, миран и чист. Гостопримљив. Избор је повелик, али бирамо рибу, речну. Сигурно је свежа. Смуђ на жару и котлети сома. Вично спремљено, савршено. И чашу вина, из неготинског краја. Цене су пристојне. Топла препорука.

Ако каните ноћити у Кладову, сутрашњи дан може бити подједнако занимљив. Тек који километар низводно, у близини села Костола, налазе се остаци Трајановог моста, који је био дуг више од километра и око хиљаду година словио за најдужи на свету. Ту су и рушевине римског утврђења Понтес, које је изграђено да штити мост.

Не може се Ђердап сместити у дан. Превише је занимљивости за видети и тајни за открити. Биће, у неком новом дружење са Дунавом. Свраћамо на БС Кладово да окрепимо уморног четвороточкаша и опскрбимо се грицкалицама и освежењем за пут. Платисмо, а уз апликацију Са нама на путу добисмо бонус поене и уштедесмо за следећи пут. Невољно седамо у ауто. У повратку нећемо уживати у Гвозденој капији Дунава. Свила се тама.

Планинско лето настављамо у централној Србији, у близини Краљева. На висовима омеђеним трима водама – Ибром, Рибницом и Брезанском реком, чије дубоке котлине су испресецале Столове на дугачке гребене који му подарише звездасти облик. Западни обронци сачинише клисуру немирног Ибра, чија бајковита долина скрива бисере српског средњевековља.

Зашто посетити Столове и Градац?

1. Јер на Столовима столују коњи дивљи

Полудивљи, тачније. Не зна им се тачан број нити има ли и међу њима усамљеника и одметника. Но, зна се да су у овим планинским пределима одвајкада живели сточари. Према једном од многих народних казивања, јунак над јунацима, Милош Обилић, свог Ждралина узјахао је управо на Столовима.

Коње су отпитомили овдашњи сељани који би их лети одводили у брда да би имали мање посла. Временом би их у дивљини остављали све дуже, каткада и током зиме, а коњи би се сналазили, учили да преживе и коначно се осамосталили. И када би их враћали у питомину, често би бежали натраг у слободу. Тако постадоше полудивљи. Зими услови знају бити веома сурови те коњи остају без хране, али племените душе нађу начин да им је допреме.

Поход до четвороногих грација је поприлично мукотрпан. Бирамо колски пут из правца насеља Жиче. Најиздржљивији могу и пешице. Дочепасмо се заравни са које се пружа предивни поглед на околиш, верујући да смо стигли довољно високо и далеко, близу коња. Док их нестрпљиво тражимо очима, скоро смо уверени да се једино теренцем може довде догегати. Кад ето “обичног” четвороточкаша који пристиже са суседног брда. У кабини сва места заузета, за воланом дама. Насмејана и опуштена као пистом да вози. Збуњени смо, истовремено задивљени. Весела петорка нас упути узбрдо, докле точак може.

Теренца у неком тренутку напуштамо и настављамо на сопствени погон. Не знамо тачно куда нити где се крију, само знамо да их морамо пронаћи. Таман савладамо једно брдо, кад израња ново… Успут срећемо млађи пар, љубитеље пешачења у природи, из Војводине. Од јутра се пентрају, лутају, али не одустају. Захвални смо на неочекиваном друштву. Лакше је. Шалимо се и храбримо. Коначно угледасмо толико жељени призор. Упорност се овога пута исплатила. Неколико лепотана спокојно грицка траву, не обазирући се на придошлице. Тек када млађани пар из ранца извади шаргарепице, почеше прилазити, лагано. Храну животиња одмах нањуши, али зна и доброту. И нису тако дивљи, помислисмо. Но, опрезно и нежно са лепотанима.

За назив Столова везано је неколико легенди. По једној, име потиче од главног гребена који из даљине сличи столу. По другој, кнез Лазар је пре боја на Косову често ту ловио, а за обедовање су се сачињавале клупе и столови. Према трећој, први српски архиепископ Свети Сава је столовао у оближњем манастиру Жичи.

Природа Столова је потпуно нетакнута и дивља, попут њених најпознатијих становника. Не много шумовита и поприлично сувкаста, без потока и врела. Пашњаци, ниско растиње, жбуње, пољско цвеће, и брда која се протежу унедоглед.

Задовољни, али добрано исцрпљени. Верујемо да и нашем превозу треба окрепљење. Најближа бензинска станица је у Краљеву, НИС Петрол. Не губимо време. Плаћамо гориво Drive.Go апликацијом, без одласка до касе. Из аутомобила, очас. Хитамо даље.

2. Јер Маглич је чувар срца немањићке Србије

Уздигнут на високој, стрмој стени. Тешко приступачан. Готово неосвојив. Преживео је сијасет ратова, устанака и буна. Захвалност дугује положају, али и магли, која би често запоседала његове бедеме. По њој је назван, каже народно предање.

Осим магле, обавијен је велом тајне о свом пореклу. Не зна се поуздано када и ко га је уздигао. Претпоставља се да је изграђен у XIII веку да штити немањићке задужбине – Жичу, Студеницу, Сопоћане и Ђурђеве ступове, али и некада прометни и усамљени трговачки пут који је пролазио долином Ибра. Први писани подаци о овом средњевековном граду потичу из 1337. године, из времена архиепископа Данила II, који је у Магличу подигао палате и ћелије.

Тврђава се простире на више од 2.000 квадратних метара, опасаних зидинама са седам кула и главном, Донжон. У унутрашњости града су остаци вишеспратне палате са подрумским просторијама, цркве Светог Ђорђа, стамбених објеката, бунара, и резервоара за воду.

Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја. Но, као и вековима уназад, остаје неприступачан. Моста преко Ибра нема. Однела га набујала вода… И тај, кажу мештани, био је небезбедан. Прелаз је могућ једино пловилом. Тренутно је Маглич у скелама, изводе се радови на обезбеђењу бедема. До када ће трајати, нисмо успели да сазнамо. Нити када ће се Ибар премостити. У међувремену је покренута иницијатива Обновимо Маглич којом би се средњевековном граду вратио пређашњи сјај. Према макети, изгледао би величанствено. Уместо остатака зидина, улазом у долину Ибра господарио би замак.

3. Јер долина Ибра је природни и културни бисер

Усекла је упорна вода себи пут између два планинска горостаса – Голије и Копаоника. Кроз раскошну природу створила је нестварне пајзаже. Проткане дахом историје и културе. Називају је Долином краљева, Долином векова, а за романтичаре је Долина јоргована. У позадини је љубавна прича. Према једној легенди, јорговане је посадио краљ Урош И да искаже љубав према будућој српској краљици Јелени, а по другој, њихов син, краљ Милутин је, после два неуспела брака, за трећу срећу, својој изабраници долину посуо јоргованима. Нашло би се још понеко предање. Ко год да их је засадио мора да је било из љубави, јер мирисни бокори, плаве, ружичасте и беле боје цветају и дан-данас.

Ибар је рај за љубитеље рафтинга и надалеко чувен по свом Веселом спусту. Крајем јуна или почетком јула на стотине весељака се окуражи да се сплавом, гуменим чамцима, кајацима или већ чиме год се да пловити и плутати отисне низводно 25 километара до Краљева. Забава и добар провод су зајамчени.

4. Јер Градац је задужбина краљице Јелене

У народу познате као Анжујске. Не зна се засигурно из које земље и породице је потекла, али се претпоставља да јој је порекло повезано са Анжујцима који су тада владали југом Италије. Потписивала се „Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске”. Била је супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Оставила је упечатљив траг у српској средњевековној држави. Њен дом био је прва библиотека и училиште. Окупљала је сиромашније девојке из краја и подучавала их разним пословима и вештинама, али и писмености и музици. Наручивала је преписивање књига које је касније поклањала и даривала је и обнављала многе храмове. Пред смрт се замонашила и по сопственој жељи сахрањена је у својој задужбини – манастиру Градац. За време ратовања са Турцима, њене мошти су измештене и вероватно сакривене. Ни данас се не зна где су.

Манастир Градац се удомио на обронцима шумовите Голије, изнад Градачке реке. У последњој четвртини XIII века. За изградњу, краљица Јелена је одабрала најбоље уметнике који су према њеним упутствима сјединили рашки са вајарским украсима романског стила. Фреске, које су претрпеле велика оштећења, припадају врхунцу монументалног стила и сматрају се наставком уметности сопоћанских сликара.

Главна црква, посвећена Пресветој Богородици, била је гробно место краљице Јелене, а мања је изидана у част Светом Николи. Више пута је рушен и пљачкан, а озбиљна обнова покренута је тек половином минулог столећа. Данас је женски манастир. Својеврсно сведочанство живота велике просветитељке и мудре српске краљице.

5. Јер кафана код Мира нуди старинске гурманлуке

Цео дан смо јуначки трпели глад, знајући да нас чека гозба у једној од најчувењих српских кафана. У Богутовцу. Подуге историје. Кафана код Мира званично је отворена 1826. године, али постоје подаци да је угоститељство овде живело још далеке1770. Почиње се чашицом ракије, како већ традиција налаже. Избор љуте капљице је повелик, за свачији укус. За предјело се износи воденички пројни колач и плата сира, кајмака и домаћег ајвара. Следи чорбица у котлићу, а затим оно главно – ћевапи од чисте телетине и пилећи ражњићи у фолији за које је везана несвакидашња прича. Сладокусци, који су неким чудом успели да оставе празан “џепић”, могу одабрати Ленин колач или секси салату. Изузетно услужно и шали склоно особље објасниће вам састојке салате несвакидашњег назива.

Ако умилите газду, можда вам покаже јединствене примерке мотоцикала, колекције слика и разне занимљиве и ретке “старудије”. Све одише духом предака. Храна нарочито. Једини проблем може бити попуњеност. Сачекајте да се место упразни, нећете зажалити.

Прича вели да богата господа зими иду на море, у егзотичне крајеве, а жарка и спарна лета проводе на планинама. Сасвим разумљиво. Можда себи не можемо приуштити далека рајска острва зими, али планинска лета свакако можемо. Да следимо богату господу упола, бар. Избор је издашан. Бирамо повелику висинску лепојку у југозападној Србији, између Ивањице и Новог Пазара, где природа још увек царује. Пут без пасоша и пропратних перипетија. Кофер пун доброг расположења и истраживачке знатижеље.

Зашто посетити Голију и Студеницу?

1. Јер Голија је динарска красотица

Није огољена. Напротив. Једна је од најшумовитијих планина наше домовине. Име је највероватније добила по својој големости. Протеже се око 32 километра у смеру запад-исток. Заузима два пута већи простор од горостасног Копаоника. Тако тамошњи горштаци знају у шали да кажу: „Не зна Голија шта је делија”.

Густе шуме букве, јеле, смрче. И планинског јавора који је преживео ледено доба. Удомиле су око 100 врста птица и сисара. Становник је и мрки меда, те се немојте упуштати у скитње дубоко у шуму, нити ноћивати под звездама да вам не бане незвани гост.

Највиши врх Јанков камен уздиже се до 1.834 метра надморске висине. За назив је везана легенда, наравно. Два брата Рајко и Јанко се опкладише који ће први изнети повећи камен на највишу чуку Голије. Рајко бејаше снажнији и бржи, а Јанко темељнији и стрпљивији. Пред врх се Рајко спотаче и испусти камен који се откотрља у данашњи Рајков поток. А Јанко се успешно дочепа врха, који данас носи његово име. Није народно предање тек тако. Свако је животна лекција.

Због изузетне очуваности природе проглашена је Парком природе 2001, а исте године је део парка Голија-Студеница УНЕСКО заштититио као резерват биосфере.

За Голију је везано и веровање да је планина која не зна за болести. Ко ју је бар накратко походио, зна и зашто. И вратиће се, засигурно.

2. Јер Рудно је бајковито село

На обронцима Голије, на 1.100 метара надморске настанило се око стотињак домаћинстава. Расутих по шумовитим брдима и осунчаним пропланцима, међу  засада кромпира и малина и ливадама окићених самониклим цвећем. На ружи ветрова где се додирују морске и континенталне струје.

Расположење породично. Сви се знају, кафенишу, пијуцкају ракијицу, узајамно помажу. Насмејани и срдачни. Живот без усијаног асфалта, смога и гужве.

Центар села шаролик. Неколико ресторана, игралиште за децу на трави, школа, и фудбалски терен чију изградњу је платио Холанђанин. Опчињен природом и мештанима, одлучио човек да им нешто у аманет остави. Ко нема својих висова и гора, добро зна да их цени. И указано гостопримство. Свака част племенитом Низоземцу. На терену се млади увече окупљају, пуштају музику из кола, ђускају, друже се. Неретко се организују и сеоски фудбалски турнири. Они што су срчанији од мундијалског финала.

Чари и тајне Голије могу се истраживати пешака, бициклом или квадовима, који се изнајмљују. Уколико сте добар јахач, може се и коњем, додуше само један је на располагању, како смо сазнали. Дечица ће се свакако обрадовати да их неколико кругова по дворишту на коњу “провоза” власник.

Коњића смо препустили малишанима и одлучили да протегнемо ноге. Шетамо, дишемо дубоко и успут беремо шумске јагоде, мајушне, ал’ од меда слађе. Стижемо до места одакле се види и скијашки кров Србије – Панчићев врх, на оближењем Копаонику. Одмеравају се два дива преко Ибра.

Коначили смо у смештају Видовдан. Ново, чисто, пространо. Сан на уштирканом узглављу. Безбрижан и дубок. Срећом, има још домаћица које све чине по старински.

3. Јер планински доручак држи цели дан

Повелика тераса са погледом на овчице које тик подно ње спокојно пасу. Заједно доручкујемо, свако за својом трпезом. Домаћица износи “возић”, никада краја. Цело село би се дало нахранити. Савијача од зеља и сира, печена паприка на кајмаку, уштипци, пројаре од хељдиног брашна, месне ђаконије… И кисело кравље млеко. Ране вида. Све из овдашњих башти и засада, справљено умешним рукама.

После јутарње гозбе, могли бисмо дремнути, али мора се даље. До најсветијег манастира на српском тлу води макадамски пут. Краћи, али неудобнији. Нисмо га одабрали. Водили смо се оном народном: “Преко прече, наоколо ближе”.

4. Јер Студеница је родоначелна светиња

Није ни најстарија, нити највећа. Али јесте прва међу једнакима. Мати свих српских храмова. Спокојила се у бујној природи, иза зидина, далеко од недобронамерних очију и мисли. Негде између тла и плаветног свода. Отмена и узвишена, свесна своје овоземаљске лепоте и небеске величине.

Унутар духовног утврђења, истиче се здање од белог мермера, прошараног сивом, са црвенкастом куполом, раскошних зидних скулптура. Богородичина црква. Градио ју је Стефан Немања, родоначелник лозе Немањића, као своју гробну цркву, од 1186. до 1196. године. Преплићу се утицаји Истока и Запада, романског и византијског стила. Складно и величанствено. Око 1230. краљ Радослав подигао је припрату испред храма.

Улазимо бојажљиво, готово нечујно. Под од мермера. На изворно улазном, западном порталу, скулптура Богородице са Христом и арханђелима, бојена и позлаћена. Несвакидашња, врхунски извајана, скупоцена. Прелазак у сваку следећу одају је ниво више – пут ка спасењу, објашњава кустос. Ту се чувају мошти Немањине, у саркофагу.

Некада се у оквиру манастира налазило 14 цркава, од којих су, поред Богородичине, сачуване још две – Краљева, Милутинова задужбина, посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани, из 1314. године и Никољача, у част Светом Николи, од камена, најмања и најједноставнија којој посетиоци немају приступ. Сачуван је и звоник из XIII века, а Савина трпезарија је обновљена.

У манастиру је Свети Сава написао Студенички типик, којим је уређен монашки живот у Србији, а Студеница одређена као слободна од црквених и световних власти. Независна. Била и остала. Има и сопствени крст – студенички, спој ранохришћанске симболике сидра као спасења и раста и напретка у виду биљних украса на завршецима. На фасадама је урезано неколико цртежа који спадају међу најстарије сачуване архитектонске нацрте и необични сунчани сат.

5. Јер студеничке фреске су непроцењиво благо

По упокојењу оца, Сава је позвао најбоље мајсторе тог времена, највероватније из Цариграда, да осликају Богородичину цркву, која је живописана до 1209. године. По први пут, натписи на фрескама исписани су на старом српском језику, ћирилицом. Симбол манастира је Распеће Исуса Христа, познато и као Студеничко распеће, једно од најлепших дела византијске уметности XIII века. Монументална фреска, дубоке изражајности. Превладава византијско плава, која се добијала из врло ретког полудрагог камена који се допремао чак из Авганистана, каже кустос. Килограм боје вредео је више од килограма злата. Међу најзначајније зидне слике спадају и представе Богородице Студеничке и Пресвете Богородице, као и живопис  Богородичиног живота у Краљевој цркви из раног XIV века.

Изузетност Студенице, њених фресака и вајарских остварења препознала је и организација УНЕСКО. Уписана је на Листу светске културне баштине 1986. године.

Може се разгледати и упијати сатима, данима. Увек недовољно. Не стаје у речи и фотографије, нити у задивљене погледе и неуздржане уздахе. Студеница је уметност која се више не ствара, историја која исписује сутра, вера која не одустаје ни по коју цену. Уткана у темеље српске духовности и државности. По свему посебна. Своја.

6. Јер до Голије и паузе су незаборавне

Знали смо да нас чека дуг и напоран дан, али не и да ли ћемо у планини наћи згодно место за окрепљење, те схватисмо да је боље да се на време обезбедимо. И себе и верног четвороточкаша. Свратили смо на једину бензинску станицу на ауто-путу Милош Велики, Гаспром Соколићи. Свеже припремљени сендвичи, бургер и италијанска кафа. Разнолики јутрањи укуси за предстојећу авантуру. У ранац спаковасмо неколико Drive Cafe хот-догова, бочице Јазак воде и понеку Drive Cafe грицкалицу. Да се нађе.