Zavladala neka klima čudna. Zima bez zime. Snega ni kada mu jeste vreme. Al’ drži se još dobri stari Balkan.
Ima svoje visinske lepotice, koje se nekoliko meseci godišnje prkosno bele. Pa ako zima neće nama, onda ćemo mi njoj. U park prirode na krajnjem istoku Srbije, u snežne čarolije.
Zašto posetiti Staru planinu?
1. Jer sa G-Drive dizelom nema zime
Srećom, po najrazličitijim putevima naše lepe Srbije možete pronaći NIS Petrol ili Gazprom benzinske stanice, pa i najudaljeniji predeli deluju dostupnije. Tako je bilo i sa našom „ekspedicijom” na Staroj planini – iako dosta daleko, preko par dobro pozicioniranih benzinskih stanica, lako smo stigli, a usput nahranili sebe, ali i naš automobil vrhunskim G-Drive dizelom. Mi se, bogami, uz put i jesmo smrzli, ali motor nije: ipak nije bilo -30 stepeni ispod nule koliko kažu da može G-Drive da podnese!
video
Sa nama na putu do Stare planine
2. Jer je manastir Sv. Đorđa melem za dušu
Koji kilometar od puta ka Staroj planini, na obali reke Temšice, udomio se manastirski posed, u zaboravljenoj prirodi atara sela Temska. Velelepan. Unutar imanja, nekoliko konaka i crkvica. Podigli su je krajem 14. veka, veruje se, braća Dejanovići, posle raspada Dušanovog carstva, na temeljima hrama iz 11. stoleća, čiji zadužbinar nije poznat. Posvećena je Svetom Đorđu. Živopisana je u drugoj polovini 16. veka. Freske poprilično očuvane, malko izbledele. Nižih je dovratnika, te pazite glavu. Manastir je poznat i kao Temska po obližnjem starom gradu Temcu. Čuven je po melemima za kožne bolesti koji se spravljaju po recepturi ruskih monahinja koje su se tu nastanile dvadesetih godina prošlog veka. I danas je ženski manastir.
Posed je dom i mnogim životinjkama. Tu su kokoške, kočoperni paunovi, mace i zlatni retriver. Oglašava se prijateljskim lavežom, tražeći trunku nežnosti. Pravi domaćin. Dočekuje i ispraća dobronamernike.
3. Jer ćete se usput omrsiti kraljicom kobasica
Peglanom. Nadaleko znana pirotska đakonija. Sačinjena je od najkvalitetnijeg kozjeg, ovčjeg i junećeg mesa iz staroplaninskog kraja. Bez žila, masti i loja. Umešaju se tu začini kako bi se dobio jedinstveni, ljutkasti ukus. Pre no se iznese na trpezu, mora da se isuši i redovno „pegla” te tako dobije oblik potkovice. U seoskom domaćinstvu, tik uz put, mogu se pazariti i dimljene roštiljske kobasice, dimljeni vrat i dimljena sušenica. Sve vrvi od ukusa i kalorija, koje će svakako dobro doći za zimske vragolije.
4. Jer Bigar je umetničko delo vode
Put dalje krivuda ka selu Kalna. Pored zanosne prirode teško je ne primetiti kuće. Mnogo ih je oronulih, raspadnutih, pustih. Tužno. Pretužno. Sela nam odumiru. Tmurne misli prekida nam osvežavajući prizor. Vodopad Bigar. Nazvan je po lakom, rupičastom kamenu, bigru, preko kojeg se obrušava kristalno čista voda. Pojedini ga nazivaju Vodeni mačak. Možda jer se se slapovi Bukovskog potoka poput veštog macana slivaju preko 35 metara visoke šupljikave stene pre no se uliju u Stanjansku reku. Pogodno mestašce na oko 450 metara nadmorske visine da se zastane, osluhne žubor vode i predahne pred uspon ka skijalištu.
5. Jer je Stara planina porodični raj
Drugi je najveći skijaški centar Srbije. Pitomiji, opušteniji i srdačniji od svog neprikosnovenog takmaca. Mnogo pristupačnijih cena. Ljubiteljima snežnih sportova nudi oko 13 kilometara uređenih staza i dečji parkić sa pokretnom trakom. Dok se mladunci uče prvim veštinama na daskama, pod budnim okom iskusnih instruktora, roditelji mogu da odmaraju u dva obližnja kafića, a oni dubljeg džepa, u hotelu Stara planina.
Vreme nas je izdalo. Magla, gusta. Testo. Zasela i ne kani se dići. Nimalo neuobičajeni planinski dan. Ali najuporniji ljubitelji staza se ne daju odvratiti. Red se odužio pred gondolom. Prvoj u Srbiji. Preduhitrila je zlatiborsku. Kada planinski vetrovi nemilosrdno huče i mrznu, zlata vredi. Otvorena je i za panoramsku vožnju.
Mališani još nestasali za spust se grudvaju, kliskaju, sankaju, uživaju u snežnim blagodetima. Rumenih obraščića i procurelih nosića. Zdravo hladno, kažu naši stari.
Posle večernje šetnje, kada sneg najlepše škripucka pod nogama, odigra se koja društvena igra, pročavrlja sa prijateljima i porodicom i pravac krevet. Nema mnogo mesta bančenju. Treba snagu skupiti za nove snežne ludorije.
6. Jer ima adrenalina i za umešne skijaše
I bordere. Sunčana dolina i Konjarnik. Crna i crvena staza koje su povezane te čine izazovniji i zahtevniji poduhvat. Na njihovom „ušću” je odmorište, restoran Plaža. Nije tek tako nazvan. Koji god zračak se sunašce umili da pusti, uperen je baš tu, na veliku terasu načičkanu ležaljkama za zimsko sunčanje i pogled na najviši vrh Midžor. Unutra se da ogrejati kraj kamina i okrepiti pasuljem, jagnjetinom ispod sača, ili samo mezetnuti domaći sir i kobasicu. Ponovo orni za vitlanje snežnim strmoglavkama.
7. Jer planinska hrana je zakon
Naročito na Staroj. Domaćinska. Iz kraja. Neizostavno se počinje belmužom. Mladi beli sir se spaja sa belim brašnom (bel), a sjedinjenje zahteva neprekidno mešanje i jaku mušku ruku, te ga je češće spremao (muž). Eto, čuda su bila moguća i u davna neka vremena. I tako se izrodi belmuž, nekada pastirska hrana dovoljno kalorična za ceo dan. Danas se smatra specijalitetom. Čak je prigrabio mesto na Listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Naručujemo i tanjir domaćeg sira, supicu i paprikaš od divljači. Gazda je lovac. Nema greške. Kafanče Ždrma. Otkud mu naziv ne znamo, ali nije isključeno da su lokalci progutali „par” slova i na sebi svojstven način spojili ždranje i dremkanje u jednu, samo njima znanu reč. Dadosmo malo mašti na volju razmišljajući o neobičnom imenu. Pluća nadahnutih svežim, oštrim vazduhom i zadovoljnih tiba spremni smo za počinak. Dubok i spokojan. Planinski.
