Poseta carskom gradu Prizrenu

U podnožju Šar-planine, na obalama Bistrice, svio se grad. Od vajkada važan za putnike i trgovce. Srpskoj državi se pripaja početkom XIII veka i jača. Procvat doživljava za vreme kralja Milutina i cara Dušana. Smatra se muzejom srpske srednjevekovne istorije. Baštini, ili je baštinio, 33 srpske pravoslavne svetinje i spomenika.

MANASTIR SVETI ARHANGELI BIO JE NAJRASKOŠNIJA ZADUŽBINA NEMANJIĆA

Nedaleko od Prizrena, u kanjonu Bistrice, podno strme litice, gradio je car Dušan svoju zadužbinu. Od 1343. dо 1352. godine, blizu nekadašnjeg karavanskog puta koji je povezivao Skoplje i Prizren, tadašnje prestonice srpske države. Građen je na mestu starije bogomolje, gde je car ozdravio nakon teške bolesti. Na golemom posedu, uzdigao je dve crkve – svoju grobnu posvećenu Svetim Arhangelima, i Svetom Nikoli. Obe su rađene u raškom stilu, sa elementima srpsko-vizantijskog. I spojio ih sa Višegradom, svojim dvorom na vrhu stene. „Nema joj ništa ravno pod Suncem,“ zabeleženo je o Arhangelima u zapisu iz XV veka. Nenadmašne lepote i vrhunskih podnih mozaika. Smatrana je vrhuncem srpskog sakralnog graditeljstva. Zdanje koje dolikuje najmoćnijem srpskom vladaru.

Od silne raskoši i lepote, ostade kamen poneki tek. Dolaskom Osmanlija sredinom XV veka manastir je opljačkan i zarušen, a 1615. sravljen je do temelja. Zidine obložene mermerom upotrebljene su za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Ostaci su konzervirani posle Drugog svetskog rata, a monaški život je obnovljen krajem XX veka. Ponovo je poharan i spaljen 1999. i 2004. u Martovskom pogromu.

Danas o manastiru brinu iguman, dva monaha i pomoćno osoblje. Pripomažu često i učenici Prizrenske bogoslovije. Pored stražara na ulazu, čuva ih par nemačkih ovčara. Oprezni, ali miroljubivi, gospodare manastirskim posedom. Mogu se videti ostaci bedema, dve crkve i trpezarije, fragmenti kamenih ukrasa sa motivima zmaja i lava, stara ikona arhangela Mihaila, maketa crkve, improvizovani oltar i mermerna ploča na mestu groba Dušana Silnog. Mošti su 1927. prenete u Patrijaršiju, a 1968. su svečano položene u crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Noćili smo u Dušanovom narodnom konaku. Lepo je, čisto i prijatno, uz prirodni zvuk Prizrenske Bistrice. Obeduje se zajedno. Ručak je u 10 sati. Tako nalaže red. Posle molitve, za trpezom se deli sve što se ima. U opuštenom razgovoru da se svašta zanimljivo i pametno čuti od umnih monaha. Podelismo hleb sa čuvarima Dušanovog zaveštanja i hodismo njegovim stopama. Odlazimo iskusniji, spokojniji i silniji.

BOGORODICA LJEVIŠKA JE SVETINJA KOJA VASKRSAVA

U središtu grada, na malom trgu međ dve uličice, versko zdanje zidova garavih i čađavih, otvora zakrpljenih limom i drvetom, opasano bodljikavom žicom. Vrata zamandaljena.

Zadužbina je kralja Milutina i posvećena je Uspeniju Presvete Bogorodice. Ostaci hrama iz XIII veka, podignutog na mestu ranohrišćanske bogomolje iz X veka, preuređeni su u prvoj deceniji XIV veka. Pretvoren je u petokupolnu crkvu, dodata je priprata sa spratom i povisoki zvonik. Vekovima je bila saborni prizrenski hram. Sredinom XVIII veka pretvorena je u Džuma-džamiju, freske su oštećene čekićem i prekrivene debelim slojem maltera. Svetlo su ugledale dva veka kasnije kada su i obnovljeni stubovi srušeni za potrebe džamije. U Martovskom pogromu je zapaljena i teško oštećena.

Unutrašnjost prilično sumorna. Mali oltar sa ikonama i svećnjacima, bez ikonostasa, te sive kupole i tragovi paljevine. Po zidovima poneka preživela freska. I one nepotpune, sve izbodene. Najznačajnija je freska Bogorodice Ljeviške sa Hristom u krilu koji iz kotarice vadi plodove i hrani gladne. U sveprisutnom zulumu blista još sjajnije. Koliko podviga i kostiju predačkih je utkano u njene boje, koliko joj je molitvi upućeno, koliko je duša nadahnula i ozarila. Jedna je svoje ushićenje i ovekovečila zapisom na arapskom: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“.

Sa još tri srpska manastira upisana je 2006. godine na Listu svetske kulturne baštine organizacije UNESKO pod zajedničkim nazivom Srednjevekovni spomenici na Kosovu i Metohiji i uvrštena je na listu ugrožene baštine.

„Hvala vam, mnogo vam hvala što ste nas posetili,” oprašta se od nas otac Vladan. Hrabra mlada duša koja sa porodicom istrajava. Još jedan osvrt na Bogorodicu Ljevišku. Stradalnicu i pobednicu.

PRIZRENSKA BOGOSLOVIJA JE RASADNIK DUHOVNOSTI I ZNANJA 

Otvorena je 1871. godine kao Bogoslovsko-učiteljska škola, jedina te vrste u Staroj Srbiji. Bila je stožer svom narodu u očuvanju vere, jezika, kulture i identiteta u teskobnim vremenima i na mučeničkom tlu metohijskom. Današnja uloga Bogoslovije podjednako je važna.

Nalazi se u srcu stare čaršije, ušuškana među kućicama mahom orijentalnog stila, skrivena iza gvozdenih dveri. Otvara nam ih stražar. Ulazimo u savršeno sređeno dvorište ukrašeno cvećem i drvećem. Mirno i pitomo. Svet za sebe. Sa prozora nam maše gospođa i nudi osveženje. Kasnije nam otkriva da je po penzionisanju iz Beograda pobegla u Dušanov prestoni grad. Našla je mir. U nekadašnjoj kući Sime Andrejevića Igumanova, srpskog trgovca i dobrotvora, koji ju je zaveštao Bogosloviji „u kojoj će se učiti i za duhovna znanja spremati sinovi moje otadžbine – Stare Srbije“. Piše na njegovoj bisti u dvorištu. U holu glavne zgrade izložene su stare fotografije zdanja i srpskih patrijarha i predstavljeni istorijat, pojedina važna dokumenta i poneka relikvija.

Tokom otomanske vlasti, Bogosloviji je pretilo zatvaranje, ali je sprečeno domišljatošću ruskog konzula i moćnim uticajem ruskog cara. Rad je nekoliko godina prekinut tokom Drugog svetskog rata, a zbog bombardovanja 1999. izmeštena je u Niš. Tokom martovskog pogroma 2004. je zapaljena i sve u njoj je izgorelo. Srećom, školska arhiva i knjižnica od oko 15.000 knjiga odnete su pet godina ranije. I tako spasene. U Prizren se vratila 2011. godine, a zdanja su postepeno obnavljana. Oživljena je i tradicija služenja pomena caru Dušanu u njegovim Svetim Arhangelima prvog dana školske godine.

Prizren je mnogo više od carskog grada, a Bogoslovija više od obrazovne ustanove. U njoj je pri povlačenju srpske vojske 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević sakrio krunu, rekavši da simbol države ne sme u izgnanstvo: „Neka je u Prizrenu, gradu naše najveće slave, a sada naše najveće patnje“.

PRIZRENSKI GRAD JE BIO PRESTONICA SRPSKOG CARSTVA

Do utvrđenja na brdu iznad grada, može se uslužnim kvadom koji se pentra uz uske i prilično strme sokake. Ili pešaka. Zahtevnije je, ali mnogo zanimljivije. Podrobnije se razgleda okolina i može se uživati u prizoru dve crkve – Svetog Spasa i Svete Nedelje. Obe iz XIV veka. Usput su, ali se ne može unutra. Obe su zatvorene.

Prizrenski grad ili Kaljaju su, prema zvaničnim podacima, podigli Vizantinci u XI veku. Proširio ga je car Dušan. Ovde je povremeno stolovao, kao i sin mu Uroš. Tokom više od četiri stoleća osmanlijske vladavine je poprimio današnji oblik. Zidine su obnovljene i izgledaju moćno. Nekadašnjim dobro utvrđenim gradom, šeta se zemljanim i kamenim stazicima. Razgledamo sređeni amfiteatar sa binom i kamene ostatke objekata. Pogađamo čemu su služili i kakve sve tajne kriju. Priličan je broj posetilaca, mahom mladih. Najveća gužva je na prostranoj terasi. Pogled puca na Prizren i Metohiju bajnu. Sve do Prokletija.