Kad zazimi i zabrije severac, valja se držati juga. Misle tako oni koji ne znaju za seoce koje se domišljato izborilo sa ravničarskim vetrovima i velikim snegovima. Gde je najživahnije u zimu baš. Osmelili smo se da ga posetimo. Usput kanimo da istražimo okolinu u svrnemo u mestašce poznatih veleposednika i kočopernog imena. Sa auto-puta za Suboticu skrećemo za Srbobran.
Zašto posetiti Srbobran i Turiju
1. Jer Srbobran je ljupka varošica bogate istorije
Dugo je nosio naziv Sentomaš, ili sličnu verziju imena Sveti Toma. Prema mađarskim pisanim izvorima, sredinom XVIII veka dodato mu je Srbogradski ili Srbograd. Posle Velikog rata i prisajedinjenja Vojvodine Srbiji dobija ime Srbobran po utvrđenju-šancu koji je tokom Revolucije 1848. izgrađen kod današnje Srbobranske ulice. Kako su njemu bili ušančeni Srbijanci, simbolično je prozvan srbijanski, a štogod kasnije Srbobran. Danas, niti obeležja, nit spomena čuvenom rovu.
Srbobran grle mnoge vode – rečica Krivaja, Veliki bački kanal i nekoliko bara, te su zemlji podarile izuzetnu plodnost. Bogat je termalnim vodama, koje se ne koriste u lekovite svrhe, ali ipak ima svoj izvor zdravlja, Žuti bunar. U centru, podno slatke strehe neprekidno teče voda. Žuta, bogata jodom. Ne dajte da vas odvrati boja, a ni miris, nije baš mio, ali se svikne posle par gutljaja. Za zdravlje valja zube stisnuti.
Plodna zemlja je svojevremeno iznedrila i veleposednike. Najčuvenija je porodica Dunđerski, koju meštani pamte i po dobročinstvu. I danas se mogu videti velelepna zdanja nekada najbogatije prečanske porodice. Na ovdašnjem pravoslavnom groblju je kapela Dunđerski, koju je sazidao Lazar, otac Lenke, verovatno najpoznatijeg člana porodice zahvaljujući peru velikog romantičara Laze Kostića. Na ulazu u groblje je Mauzolej Stevana Dunđerskog. Podseća na kupole srednjevekovnih srpskih manastira. Gradnja je koštala 200 vagona pšenice. Zlatno klasje i danas je zlata vredno. Unutra nismo kročili. Obnavlja se. Groblje je neobično i zbog većeg broja kosturnica, porodičnih grobnica, koje sliče manjim mauzolejima. Nije da se groblje može smatrati prigodnim turističkim odredištem, ali nekada zna da ispriča mnogo o meštanima i njihovom životu.
Srbobranskim šorovima provejava i kraljevski duh, jer jednom njima hodiše kralj. Doduše, tada zvanično prestolonaslednik, Aleksandar I Karađorđević. Ugostio ga je u svom raskošnom salonu Stevan Dunđerski 1919. Do njega se dovezao prelepim karucama. Naš domaćin nažalost nije imao kočije i dva vranca da nam uzajmi da prokasamo sokacima i kraljevski doživimo kitnjaste kuće živih boja. Morali smo pešaka, ali smo podjednako uživali.
Plodnom zemljom, marljivim domaćinima i borbenom prošlošću diče se meštani, ponosito nam priča naš domaćin. Milina ga je slušati. Koliko je samo ljubavi utkano u opise svakog kutka doma svog. Za njega je svakako poseban i najlepši. Iskreno, vredi ga obići. Te umesto u kafanu pokraj puta, svratite u Srbobran i odvojite koji satić za istraživanje uzbudljive okoline. Iznenađenja lepih manjkati neće.
2. Jer u Srbobranu zajedno žive dve hrišćanske crkve
Istorija, naročito u mešovitim i manjim mestima, često se ogleda i kroz verska zdanja. Dok različite crkve i veroispovesti opstaju, ima i poštovanja i suživota. Srbobran se čini upravo takvom sredinom.
Već na prilazu mestašcetu uočavaju se dva gorostasna tornja. Simbolično predstavljaju srpski narod s obe strane Save i Dunava, a monumentalna lađa crkve njihovo ujedinjenje i snagu. Zvona se, kažu, čuju i do 25 kilometara u krug. Pravoslavna crkva Bogojavljenja Gospodnjeg osnovana je 1787. i gradila se dvadesetak godina. Stradala bi u svakom oružanom sukobu, a bilo ih je na ovim prostorima. Zvona bi tada zaćutala i bivala pretapana u topove. No, meštani su bili uporniji od đuladi, pa bi je uvek obnavljali.
Smatra se jednim od najlepših pravoslavnih bogomolja panonskog podneblja i zaštićeni je spomenik kulture. Ali, vrata su joj zatvorena. Veoma neuobičajeno za pravoslavni hram u Srbiji. Ispred crkve je uređeni park, omiljeno sastajalište mladih, i Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora.
Na drugom kraju varoši je rimokatolička crkva Uzvišenja Svetog Križa. Prva bogomolja na današnjem mestu sazidana je 1783. bez tornja i krsta. Kako je broj stanovnika, a time i vernika rastao, 1815. je izgrađena prava bogomolja sa visokim tornjem i krstom. I ona je poput pravoslavne stradala tokom Revolucije 1848. Obnovljena je dvadesetak godina kasnije, a današnji izgled poprima početkom prošlog veka. Poveliko zdanje koje dominira, pretpostavljamo mađarskim delom Srbobrana. U nju smo ušli. Sjajno oslikani svod, raznobojni vitraži i razne figurine. Krivudavim uskim stepenicama penjemo se na balkon odakle unutrašnjost blista punim sjajem. Odatle se prolama zvuk orgulja.
3. Jer Turijska kobasica drži Ginisov rekord
Začelo se sve zime 1985. Snežna beše, vele meštani. Kad poslova u polju nema, narod se u kuću šćućuri, loži drva, pije vruću, i čavrlja. A o čemu drugom bi lovci i domaćini divanili do ko je bolji majstor za kobasice. I tako započe čikanje. Dobrovoljci za ocenjivanje se očas okupiše i nadmetanje krenu, u manjem kružoku. No, već sledeće godine prijaviše se ugledni domaćini, vest se pročula po okolini, skupi se publika, a takmičenje postade ozbiljno. Na kraju kad se sabraše, u kasici je preteklo i štogod novca, pa Kobasicijada dobi i humanitarno obeležje. I tako se iz zimske dokolice i laloškog zadirkivanja izrodi jedan od najpoznatijih i najznačajnijih događaja u Srbiji.
Poslednjeg vikenda u februaru, malena Turija postaje središte Srbije. Svet navire odasvud, a nađe se i poneki stranac. Svi se sjatili da uživo vide ginisovo čudo. U knjigu rekorda upisana je 2013. godine, i od tada svake godine Turijci postavljaju novi. Odavno takmaca nemaju. Glavnim šorom se ne da proći. Narod se stiska među tezgama na kojima se nudi svašta, baš kao na svakom vašaru. Najzanimljivije su svakako mesne kućice sa čudesnim đakonijama. Bina je postavljena u centru sela. Kulturno-umetnički program traje od petka. Smenjuju se folklorni ansambli, zaigraju kolce i dečica u narodnim nošnjama, a voditelji prepričavaju zgode sa prethodnih Kobasicijada. U subotu u podne stiže njeno veličanstvo. Dovozi je traktor, koji neumorno trubi pokušavajući da rastera znatiželjni svet. Kada konačno uspe da se probije do bine, kobasica se poput crvene vrpce preseca i veselje može da počne, zvanično. Kobasicijadu treba doživeti, bar jednom za života. Uzbudljivo i nesvakidašnje dešavanje, naročito za gradsku čeljad.
4. Jer Beljanska bara je park prirode
Smestila se između Srbobrana i Turije. Beljanska bara predstavlja značajno očuvano vlažno područje. Stanište je brojnim retkim vrstama biljaka i životinja, i mrestilište nekoliko autohtonih vrsta riba. Udomila je oko 130 vrsta ptica, a nađe se i po koji vodozemac i gmizavac. Insekata je, razumljivo u izobilju. Idealno je mesto za strastvene zaljubljenike u prirodu i ljubitelje fotografije i raj za ribolovce. Uređena staza zdravlja, duga četiri kilometra, prilika je da se noge protegnu. A kad se izmorite i ogladnite, u blizini je uređeni prostor za roštiljanje.
5. Jer Salaš Tatić je porodična oaza
Nedaleko od Beljanske bare, nalazi se Salaš Tatić. Protegao se preko voćnjaka i vinograda, sve do obale Velikog bačkog kanala. Tu je sačinjen ponton za sunčanje i letnji kupanjac. Klinci mogu bezbrižno da trčkaraju prostranim travnjakom, oprobaju veštine po spravama na igralištu na otvorenom i druguju sa ovčicama, jaganjcima i ponijem. Ribolovac se ovde olako postaje, samo treba zabaciti udicu, a za romantične duše obezbeđena je plovidba čamcem. Za svako čulo ponešto. Naravno, kada snegovi okopne i sunce ogreje ovu bačku pitominu.
6. Jer Tatićev gulaš je začinjen bećarcem
Salašarska priča nije potpuna bez domaćinskog zalogaja. Restoran od cigle i drveta, okićen etno detaljima i ponekim komadom starinskog pokućstva savršeno se uklapa u okruženje. Iako se još smrklo nije, atmosfera unutra je već uzavrela. Veselje sredovečne grupice uveliko traje. Svašta bismo kušali, ali je vikendom izbor sužen. Kuća nudi kobasice. Iako nam je prtljažnik krcat onim turijskim, ne bunimo se. Drugi izbor je juneći gulaš sa rezancima. Vešto su prikrivreni na dnu činijice što im daje posebnu sočnost. Sve je savršeno. Ništa manje nismo ni očekivali. Uskraćenost za još poneki salašarski gurmanluk nadomestila je sveopšta razdraganost. Orkestar neumoran, svašta znade svirati. A onda kreće prava poslastica – bećarac. Nekoliko sjajnih dama se natpevava i nadmudruje sa iskusnim muzičarima. I niko da posustane, a kamoli odustane. Pošalicama nas otpratiše. Dok je domaćinske hrane i pesme, zime nema.
7. Jer je #takomoćno posetiti BS Novi Sad 16
Posle bećarca, u povratku potražismo okrepljenje na Gazprom stanici na izlazu iz Novog Sada. Sočne i sveže krofne su nam dodatno podigle raspoloženje, a širok asortiman voda, sokova i energetskih pića nam je pružio preko potrebno osveženje za put nazad. Dok sabiramo utiske i oduzimamo kalorije na putu ka Beogradu, mislimo o svemu što smo doživeli u Srbobranu, mestu koje je bilo istorijska „brana“ od velike imperije. I razmišljamo kako bi izgledala Srbija danas da nije bilo hrabrih Srbobranaca.
