Pre no letu mahnemo i zamolimo ga za brz povratak, pohodimo još prirodnih dragulja domovine naše. Ovoga puta u samom srcu Šumadije. Gde su devojke lepe ko’ ruže. Krajolik koji je veliki Dobrica Erić opevao kao „parče raja, koje je Bog namerno ili nehotice ispustio sa neba.“ Vozimo auto-putem ka Nišu, preko Kragujevca.
Zašto posetiti Gružansko jezero
1. Jer je Gružansko jezero šumadijsko more
Nastalo je pregrađivanjem jedne od najdužih i vodom najbogatijih reka Šumadije, Gruže, pa je po njoj i nazvano. Prostire se na 900 hektara i peto je najveće veštačko jezero u Srbiji. Obala, duga oko 40 kilometara, prilično je razuđena i uglavnom pristupačna. Bogato je ribom, naročito šaranom, štukom, somom, babuškom, deverikom, smuđem, a nađe se još poneki primerak. Pecaroša je posvuda. Udicu zabacuju za svoju dušu, čavrljaju, spremaju klopu. Društvo im prave mnogobrojne ptice. Ima ih oko 90 vrsta, mada se podaci prilično razlikuju. Uživaju i ljubitelji veslanja, kajaka, pa i surfovanja kada se vetar odobrovolji. Kako je prosečna dubina jezera oko šest metara, voda je prijatna za kupanje. Uz obalu obraslu livadama i šumarcima uređeno je nekoliko staza i puteljaka za šetnju, vožnju bicikla i trčanje. A može se jednostavno sesti na klupicu, uživati u pogledu, ćakulati sa prijateljima, ili osamiti i čitati.
Uređenih javnih plaža nema, koliko smo uspeli da vidimo. Pojedini vlasnici kuća na obali su sredili pristup vodi, ali samo za sebe. No, od pecaroša saznasmo da je nedavno otvoreno mesto gde se može brčnuti. La Terrasse, izvorni šumadijski naziv, ali kako je gazda živeo u Francuskoj, prihvatismo i oprostismo. Osim imena, utkao je i malo francuskog šmeka u svoj rajski kutak na samoj obali ka selu Žunje kod Knića. Restorančić, kafić i bazen sa prelepim pogledom na jezero. Načinjen je tako da daje privid da se bazenska stapa sa jezerskom vodom. Iako je plaža podno terase uređena, kupanje je zabranjeno. Naokolo ima nekoliko pontona, a kod prvog komšije je nasut šljunak i napravljena široka plaža, pa se može bućnuti na sopstvenu odgovornost. Tu se uveliko grade smeštajni objekti. Čini se da se turizam ubrzano razvija na Šumadijskom moru. I treba, jer razloga je pregršt.
2.Jer je crkva u Borču kamena lepotica
Zvanični naziv je Hram Svetog arhangela Gavrila. Crkveni posed je poveliki i besprekorno sređen. Cveće, drveće, klupe za odmor i česma za putnike namernike da se okrepe i napune boce za šetnju kroz šumu. Stazicom se penjemo do kamene crkvice. Udomila se u krilu Boračkog krša, sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte vekovnim lipama. U porti, mnoštvo grobova u obliku kamenih ploča. Građena je u vizantijsko-srpskom stilu sa svega dva malena uzana prozorčeta. Ulazimo kroz prelepa drvena vratanca. Unutrašnjost skriva velelepni drveni ikonostas sa drvenim krstom iznad. Ostaci fresaka koje se tek naziru potiču iz XVI veka. Prvobitna crkva izgrađena je u vreme kralja Dragutina, krajem XIII veka. Obnovio ju je car Dušan, a kasnije i mnogi drugi srpski vladari. Poslednji put su je opustošili Turci, a nastojanjem kneza Miloša obnovljena je 1818. godine. Pod zaštitu države stavljena je 1971. godine.
Između crkvenog poseda i seoskih kuća, udenulo se staro groblje u Borču. Nekoliko stotina nadgrobnih spomenika različitih oblika i veličina, mahom naherenih na razne strane, poneki prekriveni mahovinom. Većinom su uzani i izduženi sa kapom na vrhu, pa se zovu i kapačari. Bogatih, raznovrsnih, živopisnih i prilično čudnovatih šara i ispisa. Po pojedinim podacima, najstariji potiču iz XVI veka, a po drugim su podignuti u periodu od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Biće da nisu dovoljno istraženi. Zajedničko im je da su izrađeni od kamena iz boračkog majdana i da su delo ovdašnjih kamenorezaca.
Čitav prizor pomalo podseća na staro Rajačko groblje kod Negotina. Kako po nesvakidašnjoj ornamentici i oblicima, tako i po sveukupnom utisku – obraslo je travom i zapušteno. Crkva Svetog arhangela Gavrila i groblje su kulturna dobra od velikog značaja.
3. Jer Borački krš krije ostatke srednjevekovnog grada
Redak je reljefni fenomen. Deo je ugašenog vulkana koji je nastao pre oko 20 miliona godina, u okviru Rudničkog masiva. Kakve je samo skulpture priroda izvajala od okamenjene lave. Danas budno stražari nad dolinom Gruže. Stene su izuzetno čvrste i postojane, neobične boje i delom svetluckaste te se borački kamen koristi kao ukras u građevinarstvu. Spomenikom prirode proglašen je 2019. godine. Do vrhova se može samo pešaka, stazicom kroz šumu. Hodamo lagano, upijamo prirodu, tražimo šumsko voće. Najviši vrh je na 515 metara nadmorske visine.
Na svega osam metara nižoj litici nalaze se ostaci srednjevekovnog grada Borča. Ime je, kako se veruje, izvedeno od glagola boriti se, jer su se za njega često vodile duge i strašne bitke. Iako se prvi put spominje 1389. u vezi sa ugarskim upadom u Srbiju, pretpostavlja da je postojao mnogo ranije, još u doba Rimljana koji su postavili prvo utvrđenje. Sledeći pomen je vezan za povelju despota Stefana iz 1405. i od tada se u izvorima zavodi kao „slavni grad Borač“, te ne čudi da ga je na kartu sveta uneo čuveni mletački kartograf Fra Mauro. Padom srpske despotovine izgubio je strateški značaj a potom i zapusteo.
Grad je bio potpuno prilagođen konfiguraciji terena. Imao je šest kula i bio je podeljen na gornji i donji grad, a služio je i kao sklonište stanovništvu tokom neprijateljskih napada. Danas su vidljivi tek ostaci pojedinih objekata poput kule kružne osnove i pravougaone građevine koja je bila crkva. Spomenikom kulture od velikog značaja proglašen je 1983. godine.
Poseta daruje potpuni ugođaj. Fizička aktivnost, bujna priroda i bogata istorija u samo jednom usponu.
