Sjaj nebeski u kojem se na oko 2.850 kilometara ogleda deset zemalja. Ustoličio je četiri prestonice. Strateški odvajkada izuzetno važan, životno i prirodno neprocenjiv. Od izvorišta u Nemačkoj, uglavnom lenjo valja svoje silovite vode kroz prostrane ravnice. Sve do Golubačke tvrđave, predvorja Đerdapa. Tu je najčudesniji, vele mnogi. Tamo gde su moćne vode probile bedeme Karpata.

Krajolik izmaštan silama prirode diči se nestvarnim lepotama, vešto prikrivajući tragove burne i bogate prošlosti koji sežu do samog osvita civilizacije.

Zašto posetiti Lepenski Vir i Đerdapsku klisuru?

1. Jer gvozdena kapija Dunava je najveća klisura Evrope

Klisura probojnica, tačnije. Kod nas znana kao Đerdap. Naziv potiče od persijske reči Girdap, koja je prilagođena srpskom, istog značenja – vir, vrtlog, opasno mesto na reci. Danas je prirodna granica Srbije i Rumunije.

Usekla se duž više od 100 kilometara desne obale Dunava. Od Golubačkog grada, gde se Dunav tromo izležava preko šest do sedam kilometara u širinu, ko bi to precizno izmerio. Potom se rasanjuje, čas jurne pa ustavi, plavne i usuhne, tek vijugne pa ispravi, sve dok ga planinski masivi u Kazanu ne sateraju u stotinjak metara, a on razjaren pa od siline potkopa najdublje dubine. Nastavlja svojom klisurom sve do utvrđenja Diana kod Kladova. Opasan bujnim rastinjem i šumama, brdima i planinama, protkan duhom starih kultura. Neuhvatljiv i krotak. Darežljiv i surov. Zanosan i strašan. Veličanstven.

Deo je Nacionalnog parka Đerdap, koji se prostire na oko 63.800 hektara. U julu 2020. godine, područje Đerdapske klisure i njenog zaleđa, UNESKO je proglasio geoparkom. Prvim u Srbiji.

2. Jer Lepenski Vir je najstarija naseobina na tlu stare dame

Starija od biblijskog potopa, počinje priču naš domaćin. Začeta je oko 9.500 godina pre nove ere. Nesuglasica je mnogo oko godina… na zvaničnom sajtu nalazišta piše 6.500 p.n.e, pojedini izvori navode 8.000 p.n.e. Kako god, smatra se kolevkom Evrope.

Bejahu izuzetno pametni ti Lepenci. Izabrali su savršeno mesto za svoju naseobinu, 100 metara nizvodno od današnjeg muzeja. Između reke bogate ribom, kod vira gde se zbog strujanja vode sama sakupljala, i strmih litica. Pravili su kuće i spremali hranu samo uz pomoć prirodnih alata. Domove su postavljali ka istoku, da ih ogreje prvo jutarnje sunce. Prema analizi kostiju, bili su izuzetno zdravi, što se umnogome pripisuje ribi koja je činila oko 70 odsto ishrane. Iz mezolita, lovačko-ribolovačko-sakupljačke zajednice prešli su u neolit, na ratarastvo i stočarstvo. Broj stanovnika je rastao, a prostor postajao tešnji, što je dovelo do kretanja stanovništva.

Do otkrića se došlo tokom opsežnih istraživanja koja su prethodila izgradnji HE Đerdap. Iskopine su izložene u Centru za posetioce Lepenski Vir. Predstavljena je maketa, mezolit i neolit samog lokaliteta, kopije monumentalnih skulptura, upotrebni predmeti, rekonstruisani načini sahranjivanja i hologramska rekonstrukcija nekadašnjih kuća.

Dodatna istraživanja kulture koja je zapanjila svet su onemogućena. Potopljena je. Tajne zna Dunav samo.

3. Jer Donji Milanovac je gradić neobične istorije

Na putu ka ovom mladom, živopisnom mestašcetu može se predahnuti u domaćinstvu Kapetan Mišin breg na oko 170 metara nadmorske visine odakle pogled puca na Donjomilanovačku kotlinu. Možete razgledati zbirku skulptura od kamena i drveta na otvorenom, posetiti muzej vina i okusiti vlaška jela.

Pre no se ustalio na današnjem mestu, gradić se nekoliko puta selio. Prvo sa obale na ostrvo Poreč krajem XVII veka pred najezdom Turaka. Potom se tridesetih godina XIX veka vratio na kopno usled čestih poplava, shodno naredbi kneza Miloša Obrenovića kada je nazvan Milanovac po Miloševom prvencu, Milanu. Bio je jedno od prvih naselja koje je izgrađeno po regulacionom planu, koji je osmislio vojvoda porečki Stefan Stefanović Tenka. Tri decenije kasnije kada je pod Rudnikom nastao Gornji Milanovac, gradiću je dodata odrednica Donji. Na današnje mesto doselio se 70-tih godina prošlog veka kada je počela gradnja HE Đerdap. Skućio se konačno. Ne bi ga valjalo ponovo izmeštati.

Najčuveniji je po kapetanu Miši Anastasijeviću, bogatom trgovcu, učitelju i velikom dobrotvoru, koji je svome otečestvu zaveštao čuveno Kapetan Mišino zdanje u Beogradu. Njegova kuća je kamen po kamen, gredu po gredu prebačena u današnji gradić. Trebalo je da bude muzej. No, zdanje je zakatančeno već poduže vreme. Susedna građevina je kuća Tenke, takođe preneta sa izvornog mesta. Iznajmljuje je Turističko-informativni centar Donji Milanovac. Obe građevine privatizovane su u paketu sa hotelom Lepenski Vir, saznajemo. Nisu više narodne.

Donji Milanovac udomio je i Centar za posetioce Nacionalnog parka Đerdap, u kojem su predstavljene raznovrsne prirodne vrednosti, raznolikost biljnog i životinjskog sveta i kulturno-istorijske znamenitosti Đerdapa. Zanimljiva i prijemčiva postavka priređena je u saradnji sa Prirodnjačkim muzejem u Beogradu.

4. Jer u Kazanu se Srbija i Rumunija poljubiše

Umalo. Nedostaje tričavih 150 metara. U Malom Kazanu, Dunav je najuži i najdublji. Oko 70 metara, prema pojedinim podacima, čak 90. Sledi Veliki Kazan, dvostruko  širi. U ovim tesnacima, sve je vrilo od virova, brzaka i vrtloga, kao u kazanu. Otud im i naziv.

No, i bez poljupca, ljubavišu. Srbija i Rumunija. Udvaraju se jedna drugoj u zavodljivoj igri strmih litica. Al’ ne da ih spojiti Dunav, ljubomorko. I tako stolećima, milenijumima. Zarazna romansa. Ljubav se rađa na prvi pogled kod svih koji posvedoče ovom nesvakidašnjem provodadžisanju prirode. Neuspelom, za sada. Najromantičniji je pogled sa vidikovca Veliki Štrbac, najvišeg vrha planine Miroč, sa oko 770 metara nadmorske visine. Potrebno je pedesetak minuta za savladavanje uspona. Napor se isplati, i te kako.

5. Jer Trajanova tabla svedoči značaju Đerdapa za Rimsko carstvo

Nedaleko od klisure Kazan nalazi se Trajanova tabla kojom je označen završetak Trajanovog dunavskog puta. Postavljena je na prelazu iz I u II vek. Tekst, posvećen samom caru, uklesan je u stenu na latinskom i odaje da je put načinjen usecanjem planinskih litica i podupiranjem gredama. Ozbiljan poduhvat. Danas su čitljiva samo tri reda. Zbog izgradnje HE Đerdap Trajanov put je potopljen, a tabla je podignuta 20 metara. Do nje se može jedino brodićem.

6. Jer se u Kladovu spravlja vrhunski smuđ

Prolazimo HE Đerdap. Golema brana. Pre Kladova, nalazi se utvrđenje Diana, izgrađeno u doba cara Trajana, koje je svojevremeno bilo i privredni centar sa pristaništem. Ogladneli smo. Meštani preporučuju restoran hotela Aquastar Danube, na obali. Terasa gleda na gradsku plažu. Povelika, sređena. Dunav, miran i čist. Gostoprimljiv. Izbor je povelik, ali biramo ribu, rečnu. Sigurno je sveža. Smuđ na žaru i kotleti soma. Vično spremljeno, savršeno. I čašu vina, iz negotinskog kraja. Cene su pristojne. Topla preporuka.

Ako kanite noćiti u Kladovu, sutrašnji dan može biti podjednako zanimljiv. Tek koji kilometar nizvodno, u blizini sela Kostola, nalaze se ostaci Trajanovog mosta, koji je bio dug više od kilometra i oko hiljadu godina slovio za najduži na svetu. Tu su i ruševine rimskog utvrđenja Pontes, koje je izgrađeno da štiti most.

Ne može se Đerdap smestiti u dan. Previše je zanimljivosti za videti i tajni za otkriti. Biće, u nekom novom druženje sa Dunavom. Svraćamo na BS Kladovo da okrepimo umornog četvorotočkaša i opskrbimo se grickalicama i osveženjem za put. Platismo, a uz aplikaciju Sa nama na putu dobismo bonus poene i uštedesmo za sledeći put. Nevoljno sedamo u auto. U povratku nećemo uživati u Gvozdenoj kapiji Dunava. Svila se tama.

Planinsko leto nastavljamo u centralnoj Srbiji, u blizini Kraljeva. Na visovima omeđenim trima vodama – Ibrom, Ribnicom i Brezanskom rekom, čije duboke kotline su ispresecale Stolove na dugačke grebene koji mu podariše zvezdasti oblik. Zapadni obronci sačiniše klisuru nemirnog Ibra, čija bajkovita dolina skriva bisere srpskog srednjevekovlja.

Zašto posetiti Stolove i Gradac?

1. Jer na Stolovima stoluju konji divlji

Poludivlji, tačnije. Ne zna im se tačan broj niti ima li i među njima usamljenika i odmetnika. No, zna se da su u ovim planinskim predelima odvajkada živeli stočari. Prema jednom od mnogih narodnih kazivanja, junak nad junacima, Miloš Obilić, svog Ždralina uzjahao je upravo na Stolovima.

Konje su otpitomili ovdašnji seljani koji bi ih leti odvodili u brda da bi imali manje posla. Vremenom bi ih u divljini ostavljali sve duže, katkada i tokom zime, a konji bi se snalazili, učili da prežive i konačno se osamostalili. I kada bi ih vraćali u pitominu, često bi bežali natrag u slobodu. Tako postadoše poludivlji. Zimi uslovi znaju biti veoma surovi te konji ostaju bez hrane, ali plemenite duše nađu način da im je dopreme.

Pohod do četvoronogih gracija je poprilično mukotrpan. Biramo kolski put iz pravca naselja Žiče. Najizdržljiviji mogu i pešice. Dočepasmo se zaravni sa koje se pruža predivni pogled na okoliš, verujući da smo stigli dovoljno visoko i daleko, blizu konja. Dok ih nestrpljivo tražimo očima, skoro smo uvereni da se jedino terencem može dovde dogegati. Kad eto “običnog” četvorotočkaša koji pristiže sa susednog brda. U kabini sva mesta zauzeta, za volanom dama. Nasmejana i opuštena kao pistom da vozi. Zbunjeni smo, istovremeno zadivljeni. Vesela petorka nas uputi uzbrdo, dokle točak može.

Terenca u nekom trenutku napuštamo i nastavljamo na sopstveni pogon. Ne znamo tačno kuda niti gde se kriju, samo znamo da ih moramo pronaći. Taman savladamo jedno brdo, kad izranja novo… Usput srećemo mlađi par, ljubitelje pešačenja u prirodi, iz Vojvodine. Od jutra se pentraju, lutaju, ali ne odustaju. Zahvalni smo na neočekivanom društvu. Lakše je. Šalimo se i hrabrimo. Konačno ugledasmo toliko željeni prizor. Upornost se ovoga puta isplatila. Nekoliko lepotana spokojno gricka travu, ne obazirući se na pridošlice. Tek kada mlađani par iz ranca izvadi šargarepice, počeše prilaziti, lagano. Hranu životinja odmah nanjuši, ali zna i dobrotu. I nisu tako divlji, pomislismo. No, oprezno i nežno sa lepotanima.

Za naziv Stolova vezano je nekoliko legendi. Po jednoj, ime potiče od glavnog grebena koji iz daljine sliči stolu. Po drugoj, knez Lazar je pre boja na Kosovu često tu lovio, a za obedovanje su se sačinjavale klupe i stolovi. Prema trećoj, prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava je stolovao u obližnjem manastiru Žiči.

Priroda Stolova je potpuno netaknuta i divlja, poput njenih najpoznatijih stanovnika. Ne mnogo šumovita i poprilično suvkasta, bez potoka i vrela. Pašnjaci, nisko rastinje, žbunje, poljsko cveće, i brda koja se protežu unedogled.

Zadovoljni, ali dobrano iscrpljeni. Verujemo da i našem prevozu treba okrepljenje. Najbliža benzinska stanica je u Kraljevu, NIS Petrol. Ne gubimo vreme. Plaćamo gorivo Drive.Go aplikacijom, bez odlaska do kase. Iz automobila, očas. Hitamo dalje.

2. Jer Maglič je čuvar srca nemanjićke Srbije

Uzdignut na visokoj, strmoj steni. Teško pristupačan. Gotovo neosvojiv. Preživeo je sijaset ratova, ustanaka i buna. Zahvalnost duguje položaju, ali i magli, koja bi često zaposedala njegove bedeme. Po njoj je nazvan, kaže narodno predanje.

Osim magle, obavijen je velom tajne o svom poreklu. Ne zna se pouzdano kada i ko ga je uzdigao. Pretpostavlja se da je izgrađen u XIII veku da štiti nemanjićke zadužbine – Žiču, Studenicu, Sopoćane i Đurđeve stupove, ali i nekada prometni i usamljeni trgovački put koji je prolazio dolinom Ibra. Prvi pisani podaci o ovom srednjevekovnom gradu potiču iz 1337. godine, iz vremena arhiepiskopa Danila II, koji je u Magliču podigao palate i ćelije.

Tvrđava se prostire na više od 2.000 kvadratnih metara, opasanih zidinama sa sedam kula i glavnom, Donžon. U unutrašnjosti grada su ostaci višespratne palate sa podrumskim prostorijama, crkve Svetog Đorđa, stambenih objekata, bunara, i rezervoara za vodu.

Proglašen je spomenikom kulture od izuzetnog značaja. No, kao i vekovima unazad, ostaje nepristupačan. Mosta preko Ibra nema. Odnela ga nabujala voda… I taj, kažu meštani, bio je nebezbedan. Prelaz je moguć jedino plovilom. Trenutno je Maglič u skelama, izvode se radovi na obezbeđenju bedema. Do kada će trajati, nismo uspeli da saznamo. Niti kada će se Ibar premostiti. U međuvremenu je pokrenuta inicijativa „Obnovimo Maglič“ kojom bi se srednjevekovnom gradu vratio pređašnji sjaj. Prema maketi, izgledao bi veličanstveno. Umesto ostataka zidina, ulazom u dolinu Ibra gospodario bi zamak.

3. Jer dolina Ibra je prirodni i kulturni biser

Usekla je uporna voda sebi put između dva planinska gorostasa – Golije i Kopaonika. Kroz raskošnu prirodu stvorila je nestvarne pajzaže. Protkane dahom istorije i kulture. Nazivaju je Dolinom kraljeva, Dolinom vekova, a za romantičare je Dolina jorgovana. U pozadini je ljubavna priča. Prema jednoj legendi, jorgovane je posadio kralj Uroš I da iskaže ljubav prema budućoj srpskoj kraljici Jeleni, a po drugoj, njihov sin, kralj Milutin je, posle dva neuspela braka, za treću sreću, svojoj izabranici dolinu posuo jorgovanima. Našlo bi se još poneko predanje. Ko god da ih je zasadio mora da je bilo iz ljubavi, jer mirisni bokori, plave, ružičaste i bele boje cvetaju i dan-danas.

Ibar je raj za ljubitelje raftinga i nadaleko čuven po svom Veselom spustu. Krajem juna ili početkom jula na stotine veseljaka se okuraži da se splavom, gumenim čamcima, kajacima ili već čime god se da ploviti i plutati otisne nizvodno 25 kilometara do Kraljeva. Zabava i dobar provod su zajamčeni.

4. Jer Gradac je zadužbina kraljice Jelene

U narodu poznate kao Anžujske. Ne zna se zasigurno iz koje zemlje i porodice je potekla, ali se pretpostavlja da joj je poreklo povezano sa Anžujcima koji su tada vladali jugom Italije. Potpisivala se “Jelena milošću božjom kraljica sve srpske zemlje i pomorske”. Bila je supruga srpskog kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Ostavila je upečatljiv trag u srpskoj srednjevekovnoj državi. Njen dom bio je prva biblioteka i učilište. Okupljala je siromašnije devojke iz kraja i podučavala ih raznim posovima i veštinama, ali i pismenosti i muzici. Naručivala je prepisivanje knjiga koje je kasnije poklanjala i darivala je i obnavljala mnoge hramove. Pred smrt se zamonašila i po sopstvenoj želji sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gradcu. Za vreme ratovanja sa Turcima, njene mošti su izmeštene i verovatno sakrivene. Ni danas se ne zna gde su.

Manastir Gradac se udomio na obroncima šumovite Golije, iznad Gradačke reke. U poslednjoj četvrtini XIII veka. Za izgradnju, kraljica Jelena je odabrala najbolje umetnike koji su prema njenim uputstvima sjedinili raški sa vajarskim ukrasima romanskog stila. Freske, koje su pretrpele velika oštećenja, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila i smatraju se nastavkom umetnosti sopoćanskih slikara.

Glavna crkva, posvećena Presvetoj Bogorodici, bila je grobno mesto kraljice Jelene, a manja je izidana u čast Svetom Nikoli. Pretrpeo je više rušenja i haranja, a ozbiljna obnova pokrenuta je tek polovinom minulog stoleća. Danas je ženski manastir. Svojevrsno svedočanstvo života velike prosvetiteljke i mudre srpske kraljice.

5. Jer kafana kod Mira nudi starinske gurmanluke

Ceo dan smo junački trpeli glad, znajući da nas čeka gozba u jednoj od najčuvenjih srpskih kafana. U Bogutovcu. Poduge istorije. Kafana kod Mira zvanično je otvorena 1826. godine, ali postoje podaci da je ugostiteljstvo ovde živelo još daleke 1770. Počinje se čašicom rakije, kako već tradicija nalaže. Izbor ljute kapljice je povelik, za svačiji ukus. Za predjelo se iznosi vodenički projni kolač i plata sira, kajmaka i domaćeg ajvara. Sledi čorbica u kotliću, a zatim ono glavno – ćevapi od čiste teletine i pileći ražnjići u foliji za koje je vezana nesvakidašnja priča. Sladokusci, koji su nekim čudom uspeli da ostave prazan “džepić”, mogu odabrati Lenin kolač ili seksi salatu. Izuzetno uslužno i šali sklono osoblje će vam objasniti sastojke salate nesvakidašnjeg naziva.

Ako umilite gazdu, možda vam pokaže jedinstvene primerke motocikala, kolekcije slika i razne zanimljive i retke “starudije”. Sve odiše duhom predaka. Hrana naročito. Jedini problem može biti popunjenost. Sačekajte da se mesto uprazni, nećete zažaliti.

Priča veli da bogata gospoda zimi idu na more, u egzotične krajeve, a žarka i sparna leta provode na planinama. Sasvim razumljivo. Možda sebi ne možemo priuštiti daleka rajska ostrva zimi, ali planinska leta svakako možemo. Da sledimo bogatu gospodu upola, bar. Izbor je izdašan. Biramo poveliku visinsku lepojku u jugozapadnoj Srbiji, između Ivanjice i Novog Pazara, gde priroda još uvek caruje. Put bez pasoša i propratnih peripetija. Kofer pun dobrog raspoloženja i istraživačke znatiželje.

Zašto posetiti Goliju i Studenicu?

1. Jer Golija je dinarska krasotica

Nije ogoljena. Naprotiv. Jedna je od najšumovitijih planina naše domovine. Ime je najverovatnije dobila po svojoj golemosti. Proteže se oko 32 kilometra u smeru zapad-istok. Zauzima dva puta veći prostor od gorostasnog Kopaonika. Tako tamošnji gorštaci znaju u šali da kažu: „Ne zna Golija šta je delija”.

Guste šume bukve, jele, smrče. I planinskog javora koji je preživeo ledeno doba. Udomile su oko 100 vrsta ptica i sisara. Stanovnik je i mrki meda, te se nemojte upuštati u skitnje duboko u šumu, niti noćivati pod zvezdama da vam ne bane nezvani gost.

Najviši vrh Jankov kamen uzdiže se do 1.834 metra nadmorske visine. Za naziv je vezana legenda, naravno. Dva brata Rajko i Janko se opkladiše koji će prvi izneti poveći kamen na najvišu čuku Golije. Rajko bejaše snažniji i brži, a Janko temeljniji i strpljiviji. Pred vrh se Rajko spotače i ispusti kamen koji se otkotrlja u današnji Rajkov potok. A Janko se uspešno dočepa vrha, koji danas nosi njegovo ime. Nije narodno predanje tek tako. Svako je životna lekcija.

Zbog izuzetne očuvanosti prirode proglašena je Parkom prirode 2001, a iste godine je deo parka Golija-Studenica UNESKO zaštititio kao rezervat biosfere.

Za Goliju je vezano i verovanje da je planina koja ne zna za bolesti. Ko ju je bar nakratko pohodio, zna i zašto. I vratiće se, zasigurno.

2. Jer Rudno je bajkovito selo

Na obroncima Golije, na 1.100 metara nadmorske nastanilo se oko stotinjak domaćinstava. Rasutih po šumovitim brdima i osunčanim proplancima, među  zasada krompira i malina i livadama okićenih samoniklim cvećem. Na ruži vetrova gde se dodiruju morske i kontinentalne struje.

Raspoloženje porodično. Svi se znaju, kafenišu, pijuckaju rakijicu, uzajamno pomažu. Nasmejani i srdačni. Život bez usijanog asfalta, smoga i gužve.

Centar sela šarolik. Nekoliko restorana, igralište za decu na travi, škola, i fudbalski teren čiju izgradnju je platio Holanđanin. Opčinjen prirodom i meštanima, odlučio čovek da im nešto u amanet ostavi. Ko nema svojih visova i gora, dobro zna da ih ceni. I ukazano gostoprimstvo. Svaka čast plemenitom Nizozemcu. Na terenu se mladi uveče okupljaju, puštaju muziku iz kola, đuskaju, druže se. Neretko se organizuju i seoski fudbalski turniri. Oni što su srčaniji od mundijalskog finala.

Čari i tajne Golije mogu se istraživati pešaka, biciklom ili kvadovima, koji se iznajmljuju. Ukoliko ste dobar jahač, može se i konjem, doduše samo jedan je na raspolaganju, kako smo saznali. Dečica će se svakako obradovati da ih nekoliko krugova po dvorištu na konju „provoza” vlasnik.

Konjića smo prepustili mališanima i odlučili da protegnemo noge. Šetamo, dišemo duboko i usput beremo šumske jagode, majušne, al’ od meda slađe. Stižemo do mesta odakle se vidi i skijaški krov Srbije – Pančićev vrh, na obliženjem Kopaoniku. Odmeravaju se dva diva preko Ibra.

Konačili smo u smeštaju Vidovdan. Novo, čisto, prostrano. San na uštirkanom uzglavlju. Bezbrižan i dubok. Srećom, ima još domaćica koje sve čine po starinski.

3. Jer planinski doručak drži celi dan

Povelika terasa sa pogledom na ovčice koje tik podno nje spokojno pasu. Zajedno doručkujemo, svako za svojom trpezom. Domaćica iznosi „vozić”, nikada kraja. Celo selo bi se dalo nahraniti. Savijača od zelja i sira, pečena paprika na kajmaku, uštipci, projare od heljdinog brašna, mesne đakonije… I kiselo kravlje mleko. Rane vida. Sve iz ovdašnjih bašti i zasada, spravljeno umešnim rukama.

Posle jutarnje gozbe, mogli bismo dremnuti, ali mora se dalje. Do najsvetijeg manastira na srpskom tlu vodi makadamski put. Kraći, ali neudobniji. Nismo ga odabrali. Vodili smo se onom narodnom: „Preko preče, naokolo bliže”.

4. Jer Studenica je rodonačelna svetinja

Nije ni najstarija, niti najveća. Ali jeste prva među jednakima. Mati svih srpskih hramova. Spokojila se u bujnoj prirodi, iza zidina, daleko od nedobronamernih očiju i misli. Negde između tla i plavetnog svoda. Otmena i uzvišena, svesna svoje ovozemaljske lepote i nebeske veličine.

Unutar duhovnog utvrđenja, ističe se zdanje od belog mermera, prošaranog sivom, sa crvenkastom kupolom, raskošnih zidnih skulptura. Bogorodičina crkva. Gradio ju je Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića, kao svoju grobnu crkvu, od 1186. do 1196. godine. Prepliću se uticaji Istoka i Zapada, romanskog i vizantijskog stila. Skladno i veličanstveno. Oko 1230. kralj Radoslav podigao je pripratu ispred hrama.

Ulazimo bojažljivo, gotovo nečujno. Pod od mermera. Na izvorno ulaznom, zapadnom portalu, skulptura Bogorodice sa Hristom i arhanđelima, bojena i pozlaćena. Nesvakidašnja, vrhunski izvajana, skupocena. Prelazak u svaku sledeću odaju je nivo više – put ka spasenju, objašnjava kustos. Tu se čuvaju mošti Nemanjine, u sarkofagu.

Nekada se u okviru manastira nalazilo 14 crkava, od kojih su, pored Bogorodičine, sačuvane još dve – Kraljeva, Milutinova zadužbina, posvećena Bogorodičinim roditeljima, Svetom Joakimu i Ani, iz 1314. godine i Nikoljača, u čast Svetom Nikoli, od kamena, najmanja i najjednostavnija kojoj posetioci nemaju pristup. Sačuvan je i zvonik iz XIII veka, a Savina trpezarija je obnovljena.

U manastiru je Sveti Sava napisao Studenički tipik, kojim je uređen monaški život u Srbiji, a Studenica određena kao slobodna od crkvenih i svetovnih vlasti. Nezavisna. Bila i ostala. Ima i sopstveni krst – studenički, spoj ranohrišćanske simbolike sidra kao spasenja i rasta i napretka u vidu biljnih ukrasa na završecima. Na fasadama je urezano nekoliko crteža koji spadaju među najstarije sačuvane arhitektonske nacrte i neobični sunčani sat.

5. Jer studeničke freske su neprocenjivo blago

Po upokojenju oca, Sava je pozvao najbolje majstore tog vremena, najverovatnije iz Carigrada, da oslikaju Bogorodičinu crkvu, koja je živopisana do 1209. godine. Po prvi put, natpisi na freskama ispisani su na starom srpskom jeziku, ćirilicom. Simbol manastira je Raspeće Isusa Hrista, poznato i kao Studeničko raspeće, jedno od najlepših dela vizantijske umetnosti XIII veka. Monumentalna freska, duboke izražajnosti. Prevladava vizantijsko plava, koja se dobijala iz vrlo retkog poludragog kamena koji se dopremao čak iz Avganistana, kaže kustos. Kilogram boje vredeo je više od kilograma zlata. Među najznačajnije zidne slike spadaju i predstave Bogorodice Studeničke i Presvete Bogorodice, kao i živopis  Bogorodičinog života u Kraljevoj crkvi iz ranog XIV veka.

Izuzetnost Studenice, njenih fresaka i vajarskih ostvarenja prepoznala je i organizacija UNESKO. Upisana je na Listu svetske kulturne baštine 1986. godine.

Može se razgledati i upijati satima, danima. Uvek nedovoljno. Ne staje u reči i fotografije, niti u zadivljene poglede i neuzdržane uzdahe. Studenica je umetnost koja se više ne stvara, istorija koja ispisuje sutra, vera koja ne odustaje ni po koju cenu. Utkana u temelje srpske duhovnosti i državnosti. Po svemu posebna. Svoja.

6. Jer do Golije i pauze su nezaboravne

Znali smo da nas čeka dug i naporan dan, ali ne i da li ćemo u planini naći zgodno mesto za okrepljenje, te shvatismo da je bolje da se na vreme obezbedimo. I sebe i vernog četvorotočkaša. Svratili smo na jedinu benzinsku stanicu na auto-putu Miloš Veliki, Gazprom Sokolići. Sveže pripremljeni sendviči, burger i italijanska kafa. Raznoliki jutranji ukusi za predstojeću avanturu. U ranac spakovasmo nekoliko Drive Cafe hot-dogova, bočice Jazak vode i poneku Drive Cafe grickalicu. Da se nađe.

Prekrajamo stihove najromantičnijeg panonskog mornara dok prelazimo most kod Beške. Preplivavati  dakako nećemo, opasna je to rabota, ali ćemo se upustiti u pustolovinu rečnim sokacima, tamo gde se vodeni div razbaškario i samovoljno izvajao jedinstveni krajolik nastanjen retkim životinjskim i bujnim biljnim svetom.

Zašto posetiti Koviljski rit i Krčedinsku adu?

1. Jer Koviljski rit je dunavski lavirint

Deo je Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinski rit. Polazimo sa koviljskog Šlajza. Zgodno mesto za kupanjac. Naokolo šume, livade, adice, trstici, i ševari. Ploveći tepih od lokvanja, travki i raznoraznog rastinja. Drezga je to, podučava nas iskusni domaćin. Poj ptica i klepet krila. Kornjačice koje lenčare na suncu.

Ribari se uveliko. Pojedini pecaroši se šćućurili u debelom hladu, poneki ne haju za žegu. Ne čudi broj pecaroša. Ovde je jedno od najvećih mrestilišta riba u Evropi, otkriva nam čamdžija.

Pažnju privlači cvet neobične lepote i veličine. Beli lokvanj. Od njega se pravi granat, dunavska ogrlica. Nekada je bio glavni adut udvarača, smeška se vodič. Naglašava da ga je zabranjeno brati. Ali granat može da se sačini i od žutih lokvanja, kojih je pregršt. Važna je romantika.

Prolazimo pored mesta gde je Kusta snimao film „Crna mačka, beli mačor”. Tu nas pozdravlja razdragana skupina kajakaša koja je napustila svoja plovila i baškari se u vodi. Tugaljivo ih posmatramo, ali vremena za brčkanje nema, nažalost.

Mnogo je zanimljivosti vezano za plavno područje uz Dunav. Kada je vodostaj povoljan, kajakaši mogu da se odvaže na 700 kilometara dugu avanturu, saglasan je o kilometraži domaći dvojac. Mora da je zanimljivo i uzbudljivo. Samo hrabro!

Udružene čari prirode. Umirujuće i osvežavajuće. Za sva čula i dušu.

2. Jer Krčedinska ada je dunavski safari

Polazišta ka Krčedinskoj adi je mnogo. Može se stići i sa sremske strane i iz  Koviljskog rita, ali nama vodostaj nije dozvolio, pa se moralo naokolo, iz Gardinaca, sa Limana. Plovimo Dunavcem, usečenim kroz divlju prirodu, na pojedinim mestima jedva prohodnim. Usput srećemo nekoliko mangulica i stižemo na „otvoreni” Dunav. Ubrzo se ukazuje nestvarni, čarobni prizor. Stotine kravica, teladi, kozica, bezrogih goveda, i podolskih goveda koji se kočoperno šepure velikim rogovima. Svi zagazili u Dunav. Do „kolena” samo. Znaju životinje dokle se sme. Poneko grlo na obali strpljivo čeka red za rashlađivanje, a pojedini su spas od vreline pronašli pod drvećem. Samo konji jure. Besciljno. Vranci, kulaši, šarci, alati, dorati… Bezbrižni i nesputani. U slavu slobode življenja.

Druželjubivih magaraca nema. Prethodni čuvar je otišao i odveo ih, pravdaju nam se vodiči. Novi, očigledno, nije pristigao. Deo kod „zvaničnog” pristaništa na adu je zapušten, neočišćen. Urušava magičnost ovog životinjskog raja, gde vreme jeste odavno stalo. I ne treba da se pokrene. Samo čovek treba da se pridržava natpisa na tabli: „Čuvaj prirodu i njeno bogatstvo, jer i ti si deo prirode”.

3. Jer Kovilj je rodno mesto romantičara Laze

Kostića, naravno. U Kovilju je završio nekoliko razreda osnovne škole i otišao. No, rado mu se vraćao, otkriva nam domaćin. Prepričava mnoge Lazine vragolije i zgode. Voleo je da boemiše i ispija špricer. Jednom tako, u obližnjoj kafani od naboja upade mu parče zemlje u čašu. Konobar pohita da je zameni, ali mu se pesnik šeretski zahvali: „Eee, da znaš samo koliko sam Lenkine zemlje popio”. Lenke od Dunđerskih, bogatih veleposednika, koji gazdovaše i prostranim vinogradom. Beše to ljubav golema. Neostvarena. Nepreboljena.

Lazina rodna kuća se preuređuje u muzej. Meštani vele da je iz pesnikovog doba ostala tek kaljeva peć. Dok budući muzej vrata ne otvori, od ušoranih suseda zdanje izdvaja samo tabla koju su svom romantičaru postavili građani Gornjeg i Donjeg Kovilja.

4. Jer manastir Kovilj je više od svetinje

Raznih je predanja o osnivanju manastira, ali tačnih podataka nema. Spominje se u dokumentu iz XIV veka, a pouzdano se može reći da je postojao krajem XVI ili početkom XVII veka. Današnja manastirska crkva izgrađena je u prvoj polovini XVIII veka. Podseća na srednjevekovne srpske svetinje, ponajviše na manastir Manasiju. Crkva je posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Pored pozlaćenog ikonostasa, čuvaju se vredne ikone, knjige i rukopisi, i slikarska dela Uroša Predića.

Manastirski posed je poveliki, uređen, zadivljujući. Čuven je i po proizvodima – prirodnim melemima od lekovitog bilja, tonicima, medu, voćnim rakijama, i likeru od zelenih oraha. Iguman je svojevremeno bio patrijarh srpski Porfirije, koji je pokrenuo manastirsku zajednicu Zemlja živih za lečenje bolesti zavisnosti.

5. Jer u Kovilju je gnezdo rode starije od Amerike

I nije to baš neki podvig, šegačimo se sa domaćinom, dok nas ponosno vodi do sasušenog hrasta starog, kako tvrdi, više od 500 godina. Izrastao je prekoputa manastira Kovilj, uz vremešnu kapelicu. Na vrhu šupljeg stabla osiguranog sajlama udomile se rode. Gospođa mama stražari nad svoja dva tića, a tata se dao u potragu za hranom. Da li su se rode gnezdile od kada je hrasta, ne zna se pouzdano. Istorija protkana narodnim predanjem i malo šale na račun prekookeanske sile, i eto sjajne reklame. A ko bi im zamerio? Pogotovo što u Kovilju živi najveća zajednica ptica koje donose decu u Srbiji. Dočekuju vas i ispraćaju. I mame osmehe. Draga, mila stvorenja.

6. Jer Gazprom BS Novi Sad 16 sprema sočne burgere

Dugo smo krstarili divljinama silovite reke. Ište duša okrepljenje. I to brzinsko. Hitamo ka najbližoj pumpi. U ponudi su peciva, sendviči raznih ukusa i burgeri – sa sirom, slaninom, piletinom, kraljevski…Biramo dupli i ekstra burger i kajganu u zemički sa pršutom. Sveže, bogato, sočno. Smazasmo sve u dahu. Uto nam stiže i sladoled sa prelivom od šumskog voća. Savršeni slatkiš za vrele letnje dane. Nahranjeni, zaslađeni i rashlađeni orni smo za novi pohod vodama tajnovitog i uvek nepredvidivog Dunava.

Svakojake krasote i čuda udomila je Srbija. Pa i trougao. Ne onaj Bermudski, đavolji tamni vilajet, ali ništa manje tajnovit. Ako Beograd, Novi Sad i Zrenjanin zamislimo kao temena trougla, u srcu će se ukazati međurečje Tise i Starog Begeja. Prostrane vode u kojima se nesputano ogleda zbijeno rastinje koje prikriva čudesni svet životinja. Malo mašte i kraljice svih nauka na putu ka mestu gde priroda za svoje poznavanje matematike dobija čistu desetku.

Zašto posetiti Carsku baru?

1. Jer Panonsko more je stvorilo srpsku Amazoniju

Od golemog mora ostade bara tek. Ali carska. Doduše, bez očekivanog glamura i luksuza. Sasvim suprotno. Netaknuta, razbujala, bezbrižna. Carstvo biljaka i ptica. Cvrkut i klepet krila odzvanjaju gustim ševarima trske, vrbacima i lokvanjima. Zaplesala priroda sa vodom, travom i šumom u skladnom trokoraku.

Naziv je dobila po austrougarskim plemićima kojima je bila omiljeno lovište. Kasnije su pušku poneli i drugi velikaši. Među onima koji su pripucali bili su habzburški prestolonaslednici Rudolf i Franc Ferdinand i kralj Aleksandar Karađorđević. Sva trojica tragično skončaše. A nisu jedini. Slučajnosti ili ne, iz istorije treba učiti, te jedino preporučljivo “naoružanje” su kamera, foto-aparat i dvogled.

Specijalni rezervat prirode Stari Begej-Carska bara prostire se na 4.726 hektara i stanište je 500 biljnih vrsta, oko 240 vrsta ptica, 24 vrsta riba, i pojedinih ugroženih i retkih vrsta sisara. Područje je podeljeno u tri zone zaštite. Posetiocima je dozvoljen pristup samo trećoj. U prvu se nipošto ne ulazi, što zbog strogo zaštićenih vrsta, što zbog bezbednosti, jer je dom divljim mačkama i šakalima.

Iako močvarni predeo, zazuji tek pokoji komarac. Kao i svuda gde ljudska noga nije kročila, priroda je sve uredila. A ovde se baš zainatila da bude čarobna “divljakuša”.

2. Jer vožnja carskom lađom je nepredvidiva

Stari brodić se umorio i zasluženo penzionisao, a novi je uveliko zagrejao motor. Plovidba vodenom džunglom je krajnje živopisna, a u društvu razgovorljivog i srdačnog čuvara i neočekivano zabavna. Pomno slušamo priču o najuspešnijem lovcu na planeti, ali i najvećem napasniku, vilinom konjicu. Kako izgled zna da prevari. I kada ga ženka odbija, ne odustaje, a u pohodu često zna i glavu da joj otkine kleštima. Ali ne ostaje ženski svet nikada dužan. Dovija se na razne načine. Kako su različite boje, ženka poput kameleona promeni boju u onu svojstvenu mužjaku, a ako ga to ne uspe zavarati, izvrne se na leđa i pravi mrtva.

Nastavlja dobri domaćin priču o kormoranima, velikim žderonjama i načinima na koje kažnjavaju nevaljale ljude, vodomaru, prelepom najmanjom pticom ribolovcem, i nežnim barskim kornjačama. Smireni, dobroćudni kapetan se neprestano smeška i iz prikrajka dobacuje raznorazne anegdote. Otkriva nam da je barski orah istog ukusa kao onaj što se stavlja u torte i kolače i da se mora “obrati” pre no pusti sidro i zakači se za dno. Kakav brodski dvojac!

Priče su prilagođene uzrastu posetilaca. Lađa Carica isplovljava vikendom, a može da se iznajmi za posadu do 10 putnika, uz kapetana.

Koje životinjke ćete usput sresti, nikada se ne zna. Jer priroda nije zoo vrt, već iznenađujuća i uvek drugačija pustolovina.

3. Jer možete carevati vasceli dan

Porodično, sa društvom ili sa voljenom osobom. Izletište nije veliko, ali su mogućnosti razne – posmatranje ptica, vožnja biciklom, šetnja stazom zdravlja, dečje igralište, poljanče na kojem se može pikati mali fudbal, i odbojkaška mreža, koju bi valjalo sitno dotegnuti. U letnjem baru su dostupna osveženja, a za hranu se morate pobrinuti sami. Piknik korpica i ćebence za travu ili drvene klupe i stolovi pod nadstrešnicom. Uživajte, posmatrajte i osluškujte. Samo nemojte roštiljati.

4. Jer u Kaštelu Ečka su družbovali plemići

Svečano je otvoren 1820. godine. Tri dana trajaše fešta. Poslednje večeri, priredi se raskošni bal, a za klavir sede devotogodišnjak. Čudo od deteta. Franc List. Kasnije plodni kompozitor. Prisustvovao je i nadaleko čuveni grof Esterhazi. Od tada je dugo bio omiljeno sastajalište strastvenih lovaca i vlastele. Imanje je 50 godina kasnije otkupio grof Feliks Ornonkur, koji je Kaštel Ečku dogradio i izmenio. Današnji izgled glаvne, vlаstеlinske kuće pоtiče s kraja XIX i početka XX veka, kada je porоdicа bila na vrhuncu.

Dočekuje nas vitez oklopnik, u prirodnoj veličini. Na zidovima bočnog hodnika okačeni su trofejni rogovi. Izlazimo u baštu. Velika, sređena, cvetna, zelena. Sa fontanom i dečjim igralištem.

Danas je spomenik kulture i hotel. Nekadašnja balska dvorana pretvorena je u restoran. Proširio se i na velelepnu terasu. Sve odiše umećem življenja plemića nekih davnih vremena.

5. Jer se u Kaštelu obeduje dvorski

Dvoumili smo se između ribljih specijaliteta u restoranu Sibila odmah prekoputa ulaza u Carsku baru i lalinskih ukusa u Etno selu Tiganjica, ali nas je ambijent dvorca očarao. Te, da malo gospodujemo. Biramo kaštelski gulaš sa pečurkama, aromatičnu piletinu sa zapečenim njokama I lagano pečena svinjska rebarca glazirana BBQ sosom. Svaki zalogaj kao da je spreman za one plave krvi. Piletinu u Marsala vinu i čuvene mlince sa ćuretinom ostavljamo za sledeću posetu. Vratićemo se, zasigurno. Pre no što se pozdravimo sa jednim od najlepših dvoraca Srbije, šetamo raskošnim vrtom. Isto bi, verujemo, učinila i nekadašnja vlastela.

6. Jer je na BS Zrenjanin usluga carska

Kada je dan ispunjen carskim uživanjem u prirodi, povratak na asfaltni put pada teško, a najmanje što vam treba je da se zadržavate na benzinskoj stanici. Zato je NIS Petrol stanica u okolini Zrenjanina prava stvar. Tamo možete natočiti gorivo i platiti ga bez izlaska iz automobila. Dovoljno je da imate vrlo zgodnu aplikaciju Drive.Go i, uz samo dva tri klika, vaš boravak na stanici će biti rekordno kratak. Carska stvar!

Udaljeni smo stotinama kilometara. Bez mnogo sličnosti, al’ stoletne srodnosti. Ne da se olako spoznati dubina povezanosti dva naroda. Vera, kultura, istorija, stradanja, ratovi…Utkala se pride i neka tajna veza Rusa i Srba. Mistična čak, smatraju pojedini. Zna i takvo biti prijateljstvo. Srbija ga je dokazala posle Oktobarske revolucije, kada veliki broj Rusa, naročito pripadnici plemstva i intelektualne elite, napuštaju otadžbinu. Mnogi hrle u Srbiju, koja ih bratski privija, bez uslova. Rusima je trebalo utočište i dom, a Srbiji, razrušenoj i opustušenoj ratovima, pomoć. I dobila je. Najbolje. Školovane lekare, inženjere, naučnike, umetnike… Mnogi budući srpski intelektualci znanje umnogome duguju ruskim profesorima, a Beograd večnu zahvalnost ruskim neimarima.

Zašto upoznati rusko nasleđe u Beogradu?

1. Jer je Krasnov gradio krasna zdanja

Rođen je u Podmoskovlju. Završio je studije slikarstva, vajarstva i arhitekture na Moskovskom umetničkom sveučilištu. U srpsku prestonicu Nikolaj dolazi 1922. godine na poziv Saveza ruskih inženjera i tehničara u tadašnjoj Kraljevini SHS.

Najromantičnija crkva Beograda, Ružica na Kalemegdanu, porušena u austrijskom napadu 1915. obnovljena je prema projektu Krasnova. Ispred stražare dve bronzane skulpture izrađene od ratnog materijala – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz doba cara Dušana. Zamisao Nikole, kako se posrbljeno potpisivao na projektima. Nadarenost ka monumentalnom i dekorativnom pretočio je u Arhiv Srbije, prvi namenski objekat te svrhe na Balkanu, i zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja danas nije nalik nekadašnjem Manježu. Prepoznatljivi pečat dao je današnjim zgradama Vlade Srbije i Ministarstva finansija. Učestvovao je u uređenju Kraljevskog dvora i parka na Dedinju. Osmislio je enterijer doma Narodne skupštine, do najsitnijih detalja. Monumentalno stepenište, mermeni pod, raskošna kupola. Reprezentativni diplomatski salon, sa svilenim tapetama, belom drvenom lamperijom i prikladnim nameštajem. Skupoceno, otmeno, bogato. Nalik carskoj Rusiji.

Sahranjen je na ruskoj parceli Novog groblja u Beogradu. Ulica na Vračaru nosi njegovo ime. Podignut mu je spomenik u parku Mali Tašmajdan. Mnoga dela Krasnova danas su spomenici kulture. Veliki Nikola(j) je skoro preko noći obrisao tragove orijentalnog i Beogradu podario snažnu, elegantnu arhitekturu kojom se i danas diči.

2. Jer je Samojlov doneo duh moderne

Potekao je iz dobrostojeće, ugledne kozačke porodice. Sa Krima je pobegao poslednjim brodom i dospeo u Beograd, gde se školovao. Višestruko nadareni umetnik. Otac je prve “staklene” zgrade u Beogradu, nekadašnje Jugobanke u ulici Kralja Petra, u kojoj se ogledaju obližnje, starije lepotice. Tvorac je još jednog upečatljivog zdanja staklenih fasadnih površina, Mašinskog fakulteta, čija unutrašnjost je posebno zanimljiva zbog osvetljenosti hola. Osmislio je i Palatu penzionog fonda na Terazijama, koju je godinu dana pred smrt prilagođavao  potrebama Pozorišta na Terazijama, i sam projektovao akustiku i klimatizaciju sale. Jednu od najprepoznatljivijih beogradskih zdanja, hotel Moskvu, ukrasio je vitražima po motivima iz ruskih bajki i kamenim mozaicima sa obrisima Rusije i Moskve i Srbije, svoje nove domovine.

Grigorij je dobitnik nagrade grada Beograda za jednu od mnogih vila koje projektovao na Senjaku. Radio je i na obnovi zgrade SANU i Galerije SANU. Za šest decenija uradio je oko 180 projekata. Počiva na ruskom nekropolju u okviru Novog groblja u Beogradu.

3. Jer je Baumgarten sačinio Rusima dom u Beogradu

Od Sankt Peterburga, preko Turske do Beograda, gde je radio pri tadašnjoj Kraljevskoj vojsci. Velelepno zdanje krasi prestoničku ulicu Kraljice Natalije od 1933. Namenio ga je novostvorenoj ruskoj zajednici u Beogradu. Za okupljanje, druženje, negovanje svoje tradicije i kulture. Jedno je od najvećih i najstarijih duhovnih ruskih centara van matice. Menjalo je nazive. Danas je Ruski centar za nauku i kulturu u Beogradu. No, za sve ostaje Ruski dom. Tamo gde se rado ide i čija vrata su uvek otvorena. Beogradu je u amanet ostavio i sedište Generalštaba tadašnje vojske Kraljevine Jugoslavije, koja je proglašena najlepšom prestoničkom zgradom 1937. godine, a kasnije je zaštićena kao kulturno dobro. Posle Drugog svetskog rata Vasilij se otisnuo u Argentinu.

4. Jer je Staševski tvorac ruske svetinje na Tašu

Rođen je u Petrogradu, gde je i stekao zvanje građevinskog inženjera. Bio je pukovnik Ruske armije. U omiljenom parku Beograđana, iza Crkve Svetog Marka, udomila se naizgled majušna, ali velika ruska svetinja. Hram Svete trojice. Podignut je 1924. godine prema projektu Staševskog. Tipično rusko sakralno graditeljstvo, ušuškano u zelenilu. U temelj je položen grumen zemlje Rusije, u kripti je, po sopstvenoj želji, sahranjen vođa antiboljševika, baron i general Petar Vrangel, a u ramu ispod stakla čuva se komad vunenog šala carevića Alekseja Romanova.

Valerij je i tvorac prve moderne garaže u centru grada, gde su bili smešteni i automobili učesnika prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke, održane 1939. Danas je Muzej automobila. Kasnije je radio samostalno i isprojektovao mnogo stambenih kuća, naselja i vila. Zbog jednog privatnog poduhvata je bankrotirao i izgubio ugled u struci. Nastavio je da stvara pod tuđim imenima, pa se veruje da je Beogradu podario mnogo više no što svedoči sačuvana dokumentacija. Posle Drugog svetskog rata preselio se u Maroko.

5. Jer je Vasiljev u tvrđavu udenuo zamak

O Alekseju nema mnogo podataka. No, zna se da je odgovoran za zgradu današnjeg Vojnog muzeja. Osmislio je u duhu srednjevekovnih zamkova i savršeno uklopio u istorijski ambijent Beogradske tvrđave. Do danas je uglavnom sačuvala izvorni izgled. Poput čarobnjaka se pojavio, štapićem iscrtao zamak i nestao, bez traga.

6. Jer je Verhovski ovekovečio srpske junake

Završio je Visoku umetničku školu na Carskoj akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu, a u Srbiju pristigao 1920. Najznačajnija zahvalnost borcima Velikog rata u Beogradu, Spomenik braniocima Beograda 1914.-1918, izrađen je po nacrtima Romana. Po dimenzijama, bogatstvu ukrasa i izražajnoj simbolici je među najvelelepnijim memorijalnim objektima u Srbiji. Prikazuje snagu naroda. Srpskog vojnika, pobednika, raskinute lance ropstva i belog i crnog orla kao pobedu dobra nad zlom. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Po zamisli graditelja, poruka spomenika je: večna slava oružju i junaku pobedniku, u čiju čast je i podignut. Izuzetno vajarsko delo, skriveno od očiju Beograđana i posetilaca. Zaslužuje mnogo istaknutije i vidljivije mesto, istorijski i umetnički.

7. Jer je Kolesnikov narodno pozorište učinio čarobnim

Istaknuti slikar je u Srbiju stigao posle Prvog svetskog rata i ubrzo dobio zadatak da oslika tavanicu iznad gledališta u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu. Opredelio se za baroknu kompoziciju bogatih boja i klasične antičke teme u slavu pozorišta kao hrama umetnosti. Strop je oštećen prilikom fašističkog bombardovanja 1941. i potpuno uklonjen tokom posleratne obnove, što je umetnika mnogo rastužilo. No, tokom poslednjih velikih radova 1986. godine, tavanica je rekonstruisana na osnovu sačuvanih skica. Stjepan Fjodorovič Kolesnikov, nažalost nije doživeo oživljavanje svog dela.

Oslikavao je tavanice i zidove mnogih zdanja, a njegove slike danas se baštine u najvećim muzejima širom sveta. Počiva sa sunarodnicima na Novom groblju u Beogradu.

8. Jer učenje ruskog ne mora biti bauk

Ćiriličko pismo, padeži, glagolska vremena, mnoge naizgled identične ili samo slične reči pozornica su na kojoj se vekovima unazad poigravaju dobro poznati prijatelji – srpski i ruski jezik. Ovaj ples genetski srodnih slovenskih jezika ume da zavede. Dok trepnete, sa kazačoka prelaze na moravac, pa ruski kvadril, a onda opletu kukunješ. Isprepliću korake i začas od poznatog zvuka neke reči nastane iznenađenje ili smeh. I dok vaš ruski plesni partner pokušava da objasni „букву“ , zbunjeno ćete pomisliti na listopadno drvo bujne krošnje.

Kako biste razumeli svaki od ovih plesova i naučili korake za igru sa ruskim jezikom, Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji i kompanija NIS pripremili su Udžbenik ruskog jezika „Ни пуха ни пера!“. NIS je finansirao kompletnu izradu u okviru svog programa „Energija znanja“. Ovaj udžbenik pokazaće vam najlakši način da usvojite početni nivo ruskog jezika kroz savremene metode učenja. PDF verzija knjige i audio-materijali se mogu besplatno preuzeti: https://www.nis.rs/ruski-jezik-udzbenik/

Zaplešite sigurnim korakom i uplovite u skladnu igru izučavanja ruskog jezika!

„Ни пуха ни пера!“

Sigurni smo da će znanje ruskog jezika doprineti da istraživanje ruskog nasleđa bude još zabavnije. Vidimo se ponovo u novim epizodama posvećenim ruskom nasleđu u Srbiji.

Tamo gde se ogranci gorostasnih Karpata susreću sa nepreglednom ravnicom, gde padine Vršačkih planina šuruju sa suncem, a uzdahe neobranog grožđa i mirisne ukuse vina pobuđuje neukrotiva košava. Tamo gde katkad doćarlija i dah srpske Sahare – Deliblatske peščare, šćućurila se varoš. Podno brega. Druguje sa Rumunijom. Grli Banat.

Zašto posetiti Vršac?

 1. Jer je Vršac grad vina i velikana

U istorijskim spisima prvi put se pominje 1427. kao Podvršan. Nazivi su se menjali, ali se vrh zadržao do danas. Zovu ga i Sterijin grad, po ocu srpske drame, Jovanu Steriji Popoviću. Opravdano svakako, no možda nepravedno prema drugim znamenitim Vrščanima – slikaru Paji Jovanoviću, velemajstoru Bori Kostiću i poeti Vasku Popi, koji se rodio u obližnjem seocetu Grebencu.

Najčuveniji je po svom prostranom i izdašnom vinogorju, koje je rađalo još u doba Dačana i rimske vladavine. Piću bogova ostao je večno veran. Svakog septembra domaćin je Danima berbe grožđa, koje su meštani simpatično krstili „Grožđebal“.

Danas živi u bogatstvu različitih nacionalnih zajednica, kultura i vera. U miru i slozi. Uspeo je, nekim čudom, da obuzda svakojake ćudi. Srdačni su, opušteni i nasmejani Vrščani. Vole svoj grad. Čist je Vršac i uređen. Mnogi bi se mogli ugledati.

2. Jer vas gradske lepotice očaravaju na svakom koraku

U doba kada su kultura i sve starinsko tureni u zapećak, Vršac neguje svoju baštinu. Naročito arhitekturu. Nema nebodera, niti goropadnih staklenaca. Sve je skladno i ljupko. Moglo bi se čak reći, poetično. Milina je šetati i razgledati. Među najvelelepnijim zdanjima su Vladičanski dvor Banatske eparhije iz 1750. godine, koja je posle obnove poprimila neobarokni i neorenesansni izgled, i neogotska Gradska kuća (Magistrat). Nikako ne propustite da se popnete do Apoteke na stepenicama. Barokna građevina u kojoj je 1784. godine otvorena prva vršačka apoteka Kod spasitelja. Među najstarijima je u Srbiji. Meštani tvrde, šesta po krštenici.

Etnička raznolikost izrodila je i bogatu versku arhitekturu. Saborni hram Svetog oca Nikolaja, iz druge polovine XVIII veka, najstariji je pravoslavni hram u Vršcu. Rimokatolička crkva Svetog Gerharda je iz druge polovine XIX veka. Imponzantna neogotska bogomolјa sa tornjevima koji dodiruju oblake. Dominira gradom. Rumunska pravoslavna crkva, izgrađena početkom prošlog veka. Povelika i živopisna, spolјa. Nismo ušli, kao ni u katoličku. Obe su zatvorene. Da li smo se ukazali u nepravo vreme ili svoja vrata otvaraju samo za posebne prilike, nismo uspeli da doznamo. Šteta. Unutrašnjost obe mora da je podjednako raskošna.

Na glavnom trgu je zdanje gde je boravio Karađorđe. Na povratku iz Rusije, u ranim danima meseca jula 1817. smestio se tajno u Štengerevoj gostionici. U žurbi, u duhu večitog ustanika, račun ne plati novcem, već ostavi dve srebrne kubure. Gostionica je otišla u istoriju, ali zgrada čuva uspomenu na Crnog Đorđa, njegovom slikom i nazivom Dva pištolja.

3. Jer gradski muzej baštini dela slavnog realiste

Smešten je u zgradi Konkordija. Osnovan je 1882. Veliku zahvalnost duguje istraživaču, učitelјu i publicisti Feliksu Milekeru, koji je dao značajni doprinos muzejskoj zbirci. Atmosfera topla, drugačija od većine zdanja koja čuvaju kulturno blago. Društveni i kulturni život grada predstavlјen je zbirkom Hronika. Dve sobe sa delima Paje Jovanovića. Čuveni „Vršački triptih” i portret Aleksandra Karađorđevića u prirodnoj veličini, naslikan par godina pre atentata u Marselјu, još nekoliko portreta znamenitih ličnosti, sve oslikano autentičnom paletom boja kojom se služio realista svetskog glasa. Izložene su i arheološka i etnološka zbirka, a uskoro će biti predstavlјeno i oružje. Muzejski prostor u zgradi Konkordija nije veliki, ali je postavka veoma zanimlјiva i pitka.

4. Jer se u Vršcu nalazi kuća u kojoj je stvarao Sterija

Kuću je podigao Sterijin brat Đorđe u drugoj polovini XIX veka na temelјima stare, u kojoj je rođen Jovan. Autentični nameštaj, klavir i pisaći sto za kojim su nastala „Pokondirena tikva”, „Zla žena”, „Kir Janja”, i „Laža i paralaža”. Izloženi su i pojedini izvorni rukopisi, fotografije i portret Sterije, delo Uroša Predića (još jednog majstora realizma).

Sterija je veliki rodoljub i intelektualac, slobodoljubiv. Zaslužan je za osnivanje Narodnog muzeja i Društva srpske slovesnosti, preteče Akademije nauka i umetnosti. Živi kroz svoja neprolazna dela. Možda je i sasvim pravedno što se Vršac zove i Sterijin grad.

U Sterijinu kuću ne ulazi se tek tako. Broj telefona osobe koja će vas pustiti unutra istaknut je na vratima. Dok čekate ključonošu, nemojte zgubidaniti. Prvi komšija je vinski podrum. Zavirite, deluje baš vinski.

5. Jer je gradski park botanička bašta

Rađen je po uzoru na francuske i engleske parkove, mešovitog pejzaža. Brojne vrste listopadnog i zimzelenog drveća, ukrasno grmlje i raznobojno cveće. Klupice za odmor, dečje igralište, fontana, i starinski kafić sa velikom terasom. Na ulazu stoji upozorenje: „U slučaju pojačanog vetra, ne ulazite”. Eh, šta li pojačano podrazumeva ovde gde vazda zviždi i fijuče.

6. Jer na BS u Vršcu možete platiti IPS-kodom

Vršac krije mnogo čuda, od božanstvenog vina, preko umetničkih dela, pa do današnjih modernih čudesa. Recimo, na NIS Petrol benzinskoj stanici u Vršcu možete platiti gorivo i druge kupljene stvari i ako ste zaboravili novčanik. Dovoljno će biti da na svom telefonu pokrenete aplikaciju vaše banke i da odaberete opciju „IPS pokaži”. Vaš telefon će, potom, generisati QR kod koji će radnik na kasi očitati i iznos za plaćanje skinuti direktno sa vašeg računa.

I praktičniji i brži način kako biste što pre nastavili vaš obilazak preostalih vršačkih lepota.

7. Jer se u Vršcu kale najbolji letači

Dok znatiželjno ispitujemo svaki ćoškić, neprestano nadleću avioni. Nema bojazni. Znamo da su naši. Vršac je poznat po Vazduhoplovnoj akademiji. U njoj se bruse oni naši vrsni piloti što letelicu prizemljuju neosetno, kao u paperje. Nismo pitali za nebeski krug iznad grada. Drugi put.

8. Jer je na brdu Misa uređeni vidikovac

Stiže se kolima ili stepenicama iz samog grada. Lepo je sređen, sa klupicama za druženje ili osamu. Na platou je kapela Svetog krsta (križa), najstariji katolički hram u Banatu, iz dvadesetih godina XVIII veka. U blizini je Crkva Svetog Teodora, staza zdravlja, klub ekstremnih sportova, a malo više – Vršački zamak.

9. Jer je Donžon kula nekad štitila Vršac

Do parkinga ćete lako, a posle malo pešačenja, kroz šumicu. Uživaćete. Kulu nije podigao Đurađ Branković, već ugarski kraljevi, i ne u XV, već u XIV veku, uporan je naš domaćin-vodič, istoričar. Potkrepljuje tvrdnju činjenicom da se nekadašnje utvrđenje pominje u spisima još 1323. godine. Ima bliznakinju, sitno mlađu, u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića. Najočuvanija je Donžon kula, visine 20 metara. Povremeno je krase i umetničke postavke. Pogled bi odavde trebalo da puca…, ali ne baš. Zaklanja ga ogromni repetitor. Mogao se postaviti na neki drugi obližnji brežuljak.

10. Jer je selo Gudurica vinski raj

Udaljeno je petnaestak kilometara od grada. U vinogorju, naravno. Zovu ga Evropa u malom. Udomljava 14 nacija. Vinarija je pregršt. No, kao svaki drug na drumu, biramo onu tek u povoju, Za svoju dušu. Pa ako je za gazdinu, biće i za našu.

Pijuckamo domaće vince na posebno izrađenoj garnituri od burića, okruženi muljačom, presom i drugim vinskim oruđem. Iznosi se i meze – kobasice, dimljene đakonije, domaći ajvar, turšija, i hleb premazan mašću i posut alevom paprikom. Zaboravljeni ukus detinjstva. Kraj je bogomdan za vino. Osunčane padine, zemlja pogodna za voće i vinovu lozu i ruža vetrova. „Bolest odlazi”, kažu gazde koji se ponose svojim zdravim grožđem koje se mnogo manje prska nego u drugim krajevima zemlje. Zahvalni su vetrovima. Pred polazak zasladismo se štrudlom i pitom od višanja. Baš su se potrudili dobri domaćini. Sjajno vinsko popodne. Još da su zasvirali tamburaši. Biće prilike.

U povratku, sunašce zalazi u daljini, a vetar tek počinje da razigrava pomalo usnule vetrenjače. Velike i brojne. „Vršac, lepa varoš”, tepao mu je Sterija. Više nego saglasni. Ovekovečio ga je kistom maestralni Paja, a opevao jezgrovito i sebi svojstveno „umalo” Vrščanin, Vasko:

Imao je sreću veliki srpski romantičar da detinji i zamomči se u zagrljaju šumovitih obronaka Fruške gore i voda silnog Dunava.

Biće da smo za odrastanje okasnili, ali za upoznavanje nikako. Druženju je uvek pravo vreme. Čak i kada zima iz prikrajka pušta mrazne vetrove da uzburkaju vode lepe plave reke duž obala grada Branka Radičevića.

1. Jer su Karlovci grad muzej

Ovim zvanjem često se kiti Prag. Uz duboki naklon češkoj prestonici, sremski dragulj se jošte čime ima podičiti – vinom, vekovnom prosvetom i duhovnošću. Pride, i Dunavom. Narogušio se, namrštio, namračio. Kanda se želi osamiti. Osmelili se tek labudovi i neustrašivi čamdžija. Koja li ga muka natera da prkosi talasima razjarenog diva? Obale puste, uprkos priobalnim restoranima i kafićima. Sasvim je drugačije u proleće, leto. Odmah je jasno da ćemo se vratiti, čim pre. ​

Jezgro grada majušno, ali osobito. Odiše otmenošću, duhom nekadašnjeg, istinskog gospodstva. Bez primesa novokomponovanih arhitektonskih izražaja. Zastalo u nekim minulim, kulturnim vremenima. I ne da se na radost svojih meštana, ali i posetilaca.

Među velelepnom arhitekturom, pogled privlači vremešna, ali dobrodržeća kućica, sada kafić. Ističe se svojim najstarijim vratima od kovanog gvožđa iz druge polovine 19. veka. Brankov trg omeđen je raskošnim zdanjima – Bogoslovija, Magistrat, Rimokatolička crkva Svetog Trojstva, Bogoslovski seminar i Stefaneum. A na obližnjem uzvišenju propela se zgrada, žuto-crvene fasade da motri budno na varošanska dešavanja.

2. Jer su Karlovci iznedrili prvu srpsku gimnaziju

U besprekorno sređenom vrtu dočekuje nas bista. Piše Branko. Dovoljno. Zna se koji. Samo je jedan u Karlovcima. Ulazimo u predvorje i čitamo istoriju prve srpske gimnazije. Osnovao ju je mitropolit Stefan Stratimirović 1791, a godinu kasnije je zvanično počela sa radom. Stara zgrada porušena je 1890. i podignuta je nova u srpsko-vizantijskom stilu sa bogato ukrašenim glavnim ulazom. Od početka 20. veka, nastava je dostupna i devojkama.

Prolazimo kroz vitražna vrata od kojih se pružaju dugi hodnici. Popločani podovi, oslikani svodovi, starinske svetiljke i lusteri, kameno stepenište sa balustradom. Više sliči palati nego obrazovnoj ustanovi. I učionice su nekako posebne. Svaka prineta svojoj nameni, utkane pažnje i ljubavi. Gde li smo mi učili škole, tužno se prisetismo svojih srednjoškolskih dana.

Otvaramo masivna drvena vrata ka carstvu knjiga. Aristokratsko. Miriše na znanje, poeziju, starinu. Biblioteku čini više od 18.000 naslova, darovi bivših đaka, profesora, dobrotvora. Na policama su i prvo fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, poklon kralja Aleksandra Obrenovića, prva izdanja Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Branka Radičevića…

Još jedna odaja posebne krasote. Svečana sala. Sva oslikana, umerenim tonovima, u zidovima položene biste darodavaca, plišane stolice. Za koncerte, priredbe, svečane prilike.

Odškolovala je mnoga velika srpska imena, ali nadaleko je poznata po Branku. U njenim klupama, sačinio je prve rime. Danas je Filološka gimnazija u kojoj se izučavaju savremeni i klasični jezici. Čast je u njoj učiti i predavati. Njen značaj možda je najbolje opisao jedan od bivših učenika i profesora:

3. Jer je patrijaršijski dvor bio dom poglavara srpske crkve

Jedan od najlepših vladičanskih dvorova u Srba. Podignut krajem 19. veka u stilu italijanskih palata na mestu nekadašnjeg Pašinog konaka, koji je bio prvo sedište poglavara Srpske pravoslavne crkve posle prebacivanja arhiepiskopije iz Peći, sve do 1920. godine. Danas je prebivalište vladike sremskog. Dvorsku kapelu oslikao je lično Uroš Predić.

Bogata Riznica baštini mnoge dragocenosti – ikone, rukopise, portrete mitropolita i episkopa, prestone krstove, zlatne i srebrne putire, pehare i ikone. Najstarija knjiga je Cvetnik, iz 15. veka. Unutar dvorskog vrta nalazi se Patrijaršijski podrum i vinski lagum. I sveštenici prave vino. I to odlično. Dvor se trenutno obnavlja te ne blista punim sjajem.

4. Jer je hram Svetog Nikole omiljena crkva mladenaca

Predanje veli da ko se napoji vodom sa Česme četiri lava, na Brankovom trgu, vratiće se i venčati u Karlovcima. Mnogi i jesu. Upravo u Sabornoj crkvi Svetog Nikole.

Podignuta je sredinom 18. veka. Krajem istog stoleća stradala je u požaru, no vrlo brzo je obnovljena i još jednom početkom 19. veka kada je dobila renesasnu fasadu koja je i danas krasi. Posebno se ističe raskošni ikonostas, delo Teodora Kračuna i Jakova Orfelina. Čuva dve relikvije – delove moštiju drugog srpskog arhiepiskopa Svetog Arsenija Sremca i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Bezdinske, kao i slike Paje Jovanovića.

5. Jer se u Karlovcima ljube Zapad i Istok

Ogrnuti plaštom baroka, prožimaju se uticaji Austrougarske i Turaka, protkani nitima raznih umetničkih stilova. Sjedinjeni u bajkovitu karlovačku priču. Zajedničku i ličnu. Uličice uske, omeđene stambenim kućercima, mnogi oronuli, poneki zakriveni čipkanim zavesama, zanatskim radnjicama, vinarijama i vinskim podrumima. Neprimetno stigosmo do neobične atrakcije, Muzeja šibica, dalje do Muzeja pčelarstva i Kapele mira, podignute na mestu gde je 1699. potpisan čuveni Karlovački mir. U blizini je Palata Ilion i Zavičajna zbirka Sremski Karlovci. Grad zatočen u svoju kulturu i istoriju. Čini se, bez namere da se osavremeni.

6. Jer su Karlovci čarobni i sa visine

Pre pohoda na Duškov vidikovac, odakle se Karlovci pogledom grle, valja predahnuti i okrepiti se čašom fruškogorskog vina. Vidikovac je izgrađen kao velika scena na otvorenom sa dva nivoa, na kojoj se nalazi pozlaćeni krst i skulptura pesnika Duška Trifunovića, koji počiva u Karlovcima. Odmorite na stepeništu pored čuvenog stihotvorca i uživajte u pogledu.

7. Jer sremska kuhinja je spoj srpske i „švapske“

U Sremu se odvajkada dobro jelo. Neretko i previše. Ako niste fruštukovali, ne brinite, sve se da nadoknaditi. Na meniju svakojakih đakonija – od domaće pileće supe, rindflajša, slaninice, čvaraka, do mesnih pikanterija. Nećemo se snebivati. Krećemo od mezetluka, preko junećeg paprikaša do rolovane pileće džigerice i sezonske salate. Trpezu ne napuštajte bez čašice bermeta, aromatičnog desertnog vina, uz koji odlično ide kuglof, nemački kolač koji se odomaćio i spravlja se na više načina – sa dodatkom lešnika, badema, suvog grožđa, oraha…

8. Jer na Stražilovu počiva karlovački poeta

Sremske kalorije je teško spržiti, ali valja pokušati. Šetnja Dvorskom baštom ili pravac Fruška gora. Najbliže izletište je Stražilovo. Uređenih stazica za pešačenje kroz prirodu, danas popularni hajking, ne manjka. Dišemo duboko i hitamo ka Brankovom visu.